Na malim ekranima se pojavili Monti Pajtonovci i "Ulica Sezam".
Kod nas: u Beogradu prvi put odigrana "Kosa", a u Sarajevu održana premijera "Bitke na Neretvi".
U Splitu: Rađanje novog sportskog idola nacije - Željko Franulović postaje jedan od najpopularnijih jugoslovenskih sportista, o čemu svedoče sledeća tri članka koja je tokom 1969. godine objavio Tempo.
Među njima je i intervju sa Željkovim roditeljima, kao i prilika da se postave neka pitanja od velikog značaja za Franulovićevu "žensku fan bazu"...
... Jednoga juna, u procvatu sindikalnih letovanja 1947. godine, pod famoznim brojem 13, rodio se u malom mestu na Korčuli - Željko Franulović. Vremena provedenog na Korčuli ne seća se, jer su mu se roditelji preselili zajedno sa njim na kopno, u Split, kada je imao samo mesec dana. Od tada, prošlo je dvadeset i dve godine. Više od polovine toga vremena Željko je darovao tenisu...
- Moja »klapa« provodila je dečačke dane pored teniskih terena. Nikola Pilić je onda postajao »zvezda«
i mi smo ga stalno imali pred očima. - I jednoga dana, mi smo
došli na igralište. Moj najbolji prijatelj Minček i ja. Tako smo
počeli...
Da nije izabrao tenis, Franulović bi
verovatno bio fudbaler ili - skakač udalj. Ovako...
- Izgleda da sam izabrao pravi sport.
Potpuno sam zadovoljan rezultatima koje sam dosad imao...
Od prvog udarca lopte, 1956. godine,
Franulović je zaista učinio velike korake napred. Pobedio je mnoga
poznata imena svetskog tenisa i postao - po odlasku Pilića u
profesionalce i apstinencije Jovanovića - prvi Dejvis kup igrač
Jugoslavije.
- Do sada, najradije dozovem u sećanje
pobedu na otvorenom prvenstvu Beograda 1967. godine. Pobedio sam
najboljeg igrača Engleske Vilsona, zatim Holanđanina Okera, koga
smatram jednim od prvih igrača sveta i - u finalu - Boru Jovanovića.
Zatim, tu je ovogodišnja turneja po SAD.
To je zaista sportski biser. Za tri
provedena meseca u SAD, Franulović je učestvovao na više od deset
turnira i osvojio dva prva mesta: u Pitsburgu i Hjustonu. Savladao je
Artura Eša, Klarka Grebnera (dva puta), Meksikanca Osunu, Egipćanina
El Safeia...
- Startovao sam u Medison skver
gardenu. To je do sada za mene najveće priznanje, jer sam pozvan na
turnir po 16 najbojjih amatera i profesionalaca. Nisam uopšte
očekivao uspeh. A pobedio sam Klarka Grebnera!
Zaista nije očekivao uspeh. Zato i
nije izmenio svoj status. Tako je ostao bez nagrade:
- Primio bih 1.500 dolara da sam
verovao u sebe. Ovako, moj novac podelili su drugi, pa su mi se posle
smejali. Ali, smejali su se samo jednom. Docnije sam i ja naučio da
sabiram.
Vratio se u Jugoslaviju i preuzeo ulogu
prvog Dejvis kup igrača. Potvrdio je svoju vrednost. U Mariboru, sa
svih strana, slušali smo izjave vrlo autoritativnih teniskih
stručnjaka: "To će biti najbolji igrač koga je Jugoslavija ikada
imala!"
- Hoće li i on poći Pilićevim stopama?
- Nikola je dokazao da dobar igrač
može da živi od - tenisa. Samo, ja imam pre toga dva zadatka: da
završim studije i odslužim vojni rok. Tek tada, za četiri-pet
sezona, doneću odluku.
- Željko treba ove godine da završi
drugu godinu prava. Studije i tenis - kako se to slaže?
- Slaže se, zahvaljujući ljubaznosti i
razumevanju mojih profesora. Kada sam »vezan« za tenis, oslobođen
sam odlaska na predavanja, a i po neki rok mi pomere... Samo, učim
kao i ostali - da bih položio isplt.
Pred Franulovićem su velika takmičenja
u ovoj sezoni. Posle uspeha u SAD stekao je dobar renome i sada je
igrač sa kojim se mora računati i na najozbiljnijim turnirima.
- Znam da je takmičenje u Vimbldonu
najveće i najvažnije. Samo, igra na travi, za nas je veliki
hendikep, jer na nju nismo navikli. Tamo se može postići uspeh samo
u trenutku velike inspiracije, kakvu je, svojevremeno, imao Pilić -
ali samo jedanput u životu... Inače, moja velika šansa je Pariz, u
kojem sam i do sada dobro igrao.
Željko je ili igrao, ili imao priliku
da vidi na delu današnju svetsku tenisku elitu. Zato rang-listu koju
je sastavio možemo smatrati autoritativnom.
- Ako stavimo pod »istu kapu«
profesionalce i amatere, onda je moja procena sledeća: najbolji je
Australijanac Rod Lejver, zatim dolazi njegov zemljak Toni Roče, pa
Amerikanac Artur Eš. Četvrto mesto dajem Holanđaninu Tomu Okeru, a
dalje je već teže... Tu je čitava grupa igrača sa Pilićem,
Njukombom, Grebnerom, Osunom...
- Zajedno sa Špearom doneli ste veliki
uspeh Jugoslaviji u Dejvis kupu pobedom nad Francuskom. Šta će biti u
meču sa Španijom?
- Verujem da smo kadri da iznenadimo
Špance koji su, nesumnjivo, favoriti. Ali, zar i Francuzima nisu
davane pre meča veće šanse, pa ipak je Jugoslavija ta koja se
plasirala u drugo kolo.
Kroz dva dana počinje duel sa Španijom
u Zagrebu. Zaista je teško verovati da će naši mladi igrači
preskočiti i tu stepenicu u ovogodišnjem takmičenju za »salataru«.
Zatim je pred Željkom Franulovićem Vimbldon, pa opet jedan juni...
Juni u kojem za Željka i ovog puta nema odmora na plažama rodne Korčule, ili nekog drugog mesta na Jadranu. Sa zelenih terena Vimbldona preći će na crvene Rolan Garosa... I prijaviće još poneki ispit na Pravnom fakultetu. Možda će ugrabiti i koji trenutak da se sa drugovima provoza svojim sportskim »alfa romeom«...
Juni u kojem za Željka i ovog puta nema odmora na plažama rodne Korčule, ili nekog drugog mesta na Jadranu. Sa zelenih terena Vimbldona preći će na crvene Rolan Garosa... I prijaviće još poneki ispit na Pravnom fakultetu. Možda će ugrabiti i koji trenutak da se sa drugovima provoza svojim sportskim »alfa romeom«...
Napisao: Rodoljub Marković (Tempo, maj 1969.)
Tražeći porodicu našeg teniskog
reprezentativca Željka Franulovića, pozvali smo prvo Lučku
kapetaniju, jer je Željkov otac, stari »morski vuk« Ivo, kapetan
obalne plovidbe na brodu »Perast«. Sa druge strane žice javila se
službenica koja nam je rekla da je brod Perast upravo uplovio u
splitsku luku i da će za sat krenuti ka Visu. Ali, na kraju
razgovora, upitala nas je:
- Šta će vam kapetan, ja sam njegova
kćerka. Možda vam ja mogu pomoći?
Tako je, slučajno, uspostavljen
kontakt sa porodicom trenutno najpopularnijeg splitskog, odnosno
jugoslovenskog tenisera. Krenuli smo do »Perasta« i poveli razgovor
u kapetanskoj kabini...
- Vama, barba, sigurno godi uspeh Željka? Nije mala stvar biti medu najboljim sportistima Evrope!
- Svakako da mi je drago, posebno kada
na brodu čujem razgovor putnika o mom Željku. I kad ga hvale, naravno.
Među rekvizitima koji sačinjavaju
inventar jedne brodske kabine, vidimo sliku Željka u belom dresu...
- Primetili ste fotografiju? Znate, ja
sam često van kuće. Decu viđam retko, i to samo sat-dva. Takav je
život mornarski. Od zarada na brodu školovao sam Željka i Vinku.
- Vašu kćerku Vinku upoznali smo
slučajno kad smo vas tražili. Nego, recite nam kako vi danas
gledate na prelazak vašeg sina među profesionalce?
- Kako gledam? Pitajte kod kuće moju
ženu. Ona će vam o tome moći da kaže više nego ja. Reći ću vam
samo jedno: kad otac daje sinu, obojica se smeju, međutim, kada sin
daje ocu onda obojica - plaču!
- Ako sam vas razumeo, vi kao da niste
baš oduševljeni vestima da će i Željko stopama Pilića?
- Naravno da nisam, ali on je dovoljno
pametan da zna šta radi. Uostalom, on se kreće u krugovima koji
nama nisu bliski i zna šta treba raditi. Samo, ja bih bio presrećan
kada bi i on, kao i njegova sestra Vinka, završio Pravni fakultet.
Kada smo potražili Željkovu majku,
simpatičnu, tipičnu ostrvljanku (porodica Franulović je iz Blata
na Korčuli) Katicu Franulović donekle smo se iznenadili adresi: Barakovićeva ulica 67. Ta je ulica svakako »najsportskija« u Splitu,
ako ne i u zemlji. Samo nekoliko kuća niže stanuje olimpijska
pobednica Đurdica Bjedov. Dočekala nas je majka i odmah rekla:
- Znam ja vas novinare. Svi ste tu kada
ide dobro, a kad nije tako...
Kao svaka majka i Katica se uskoro
raspričala o svom detetu:
- Eto, juče mi se javio iz Ljubljane.
Nije imao vremena da dođe kući. Ni reči mi nije rekao o prelazu
među profesionalce. To nije naša tema razgovora. Meni je
najvažnije da je zdrav i živ, a što nije ovog puta tukao Orantesa... tući će ga drugi put.
- Ali, nije svejedno biti i živeti sa
primanjima vašeg muža i onom sumom koja se Željku nudi?
- Vrag odneo i tenis! Mi smo živeli
dobro i skromno i onda kada je Ivo imao platu 500 dinara. Živeli
bismo valjda i danas kada ima 160 hiljada. Parama se neke stvari ne mogu kupiti.
- Vidite - nastavlja majka Katica - ja
svakodnevno strepim za njegovu ruku. Naporno je stalno igrati. Kad je
u Rimu izgubio zbog ruke, niko o tome nije govorio. Svi su samo pisali -
»ispao je Žele«.
- Dobro, ali Željko sigurno misli o
prelazu, kad je to najavio?
- Kad bi mene pitali, ja bih rekla neka
mi sin dođe doma, neka nastavi fakultet i ide da igra tenis na
Firule. Ali, on je odrastao momak i zna šta će i kako će. Mi
verujemo u njega i zato mu ostavljamo da po volji sve sam odluči.
- Imate li vi neke planove? Šta ćete
da uradite sa tim i tolikim parama?
- Slobodno napišite da me one uopšte
ne zanimaju. On je kupio auto i šta će mu više. Knjigu neka uzme u
ruke! Eto, najsrećnija sam bila kad mi je javio da mu u Beograd
pošaljem Građansko pravo i da mu seka za deveti prijavi ispit.
- Ali, on je ipak danas među
najboijima ...
- Jeste, ali meni je bio najbolji kada
sam mu ja prala dresove i kada bi zaradio pet-deset dolara. Kada bi ih doneo kući i rekao: evo
majko, ako ti zatreba.
Vremena se menjaju. Franulović danas
zarađuje na hiljade dolara. Stekli smo utisak da nikakve pare ne
mogu razbiti harmoniju jedne tipične primorske porodice. Željko će
i dalje leteti, otac Ivo putovati između Splita, Brača, Hvara i
Visa, sestra Vinka voditi brigu o njegovim ispitima, a mama Katica o zdravlju i rezultatima...
Napisao: Edo Peci (Tempo, avgust, 1969.)
Prilično se izmenio: obučen po
poslednjoj modi, nešto duža kosa, čipkasta bela prozirna košulja,
uske pantalone. Željko Franulović nesumnjivo je
danas jedan od najpopularnijih i najboljih naših sportista. Voli kao
i svi njegovi vršnjaci sve što je novo, moderno. Ali, u potpunosti
je zadržao svoja gledanja na život. Njegove želje su iste kao i
pre nekoliko godina, kada ime Franulović nije nista predstavljalo u
vrhunskom svetskom tenisu.
Danas je Željko, prema rang-listi
francuskog L’Ekipa, deveti igrač na svetu. Prvi je Lejver, pa
Rouč, slede Njukomb, Oker, Rosevol, Eš i Drajsdle. Takav plasman
zadivljuje, ali i obavezuje.
Poveli smo razgovor sa Franulovićem.
Želeli smo popričati o svemu onome što okružuje jednog večitog
svetskog putnika. Ali, stalno smo se vraćali na tenis, jer on
predstavlja gotovo sve za Franulovića i sve što on doživljava -
okreće se oko tenisa...
- Znam - rekao nam je na početku
Franulović - da vas najviše zanima moj prelazak u profesionalce. O
tome se mnogo pričalo u poslednje vreme. Ali, sada možete i
napisati da ostajem amater. Ostajem »plejer«. To je rizik, znam, no, mislim da sam ipak mlad (22
godine) i dobar igrač.
Smatram da i ovako mogu prilično zaraditi a
još želim braniti boje svoje zemlje, biti što je moguće više
slobodan i završiti prava. Evo, pročitajte ugovor što mi ga je još
u Vimbldonu ponudio Mek Kol. Jasno piše 100.000 dolara za dve
godine. Ipak, ostajem amater i igraću na prvenstvu Hrvatske i
Jugoslavije, za Dejvis kup i ostala prvenstva.
Danas se bitno
izmenila situacija u svetskom tenisu nego kada je Pilić potpisivao
svoj ugovor. Sada je novac na gomili i dobije ga pobednik bilo -
profesionalac ili amater. Mislim da je prelazak u profesionalce
zanimljiv za nesigurne, da ne kažem, slabije igrače. Eto, sada će
samo Egipćanin El Šafej napustiti »plejere«. A on je ove godine
samo na prvenstvu Amerike (na parketu) došao do finala. Drugih
većih uspeha nije imao.
- Dobro, isplati li se Pilićev
profesionalizam?
- Svakako! Njegovu grupu finansira
Lamer Hant, kralj nafte u Americi. Pilić dobija svojih 30.000 dolara
- dobijao ili gubio.
- Kako vi, Franuloviću, podnosite
život večitog putnika?
- Kao i piloti aviona!
- Ove ste godine tri, u stvari šest puta preleteli Atlantik. Da li je bilo teškoća?
- Nikada ozbiljnijih. Muka mi je kad
avion propada, ali straha nema.
- Da li uvek letite istom kompanijom?
- Uglavnom sa »Er Fransom«. Njihovim
»boinzima 707«.
- Jedno možda indiskretno pitanje: na
prvenstvu Jugoslavije u Beogradu bili ste stalno u društvu jedne
simpatične Splićanke. To je registrovala i naša kamera?
- Da, to je moja bliža prijateljica iz
Splita. Iz đačkih dana. Sunčica Dvornik studira klavir u Beogradu i
došla me je bodriti. Znate, u gimnaziji smo sedeli zajedno u klupi.
Šaptali, veselili se, pomagali jedno drugom. To se ne zaboravlja.
Znam što vas zanima. Još sam mlad za ženidbu, iako su svi moji prijatelji teniseri uglavnom već
oženjeni. Ali, kod njih u Engleskoj i Americi prirodno je da se
ljudi mladi žene. Kod nas, posebno u Dalmaciji, nije. Sunčica je samo moja divna i draga prijateijica. Prava Splićanka, a naravno, one
su na prvom mestu.
- Među teniserima sigurno imate
prijatelja?
- Naravno, Pilić je prvi i nezamenljiv.
Međutim, Rumun Nastase i ja smo »uigran« tandem za zavitlavanje,
vršnjaci smo. Prijatelj mi je i Amerikanac Eš. Eto, sada ćemo
prilikom turnira u Las Vegasu, San Francisku i Los Anđelesu gostovati
kod Dina Martina. On je prijatelj Eša i voli tenis, a i sin mu često
sa nama igra.
- A među igračicama?
- Dve osobito: pobednica Vimbldona En Džons i Italijanka Lea Perikorila.
- Kada ste na turneji, gde se najviše
zadržavate?
- U gradu malo. Uglavnom su tenis
klubovi moje prebivalište. Eto Forest Hils ima 18 terena za tenis,
mnoga golf igrališta, restorane. I ako sam slobodan - treniram,
razgovaram sa poznatim osobama, ili gledam zanimljive mečeve.
- Spomenuli ste biznis. Dobijate li
nešto od reklama?
- Dobivao sam, ali samo manje sume. Reklamirao sam Danlop rekete i majice Fred Peri. Sada idemo Eš i ja na
veće »zalogaje«. Fabrika skija Hed Ski, koja je za svetskog
šampiona Kilija pravila skije, sada će izrađivati rekete za tenis. Eš i ja bićemo im jedini reklamni igrači.
- Ukusno i moderno se odevate. Gde, u
kojim buticima?
- Uglavnom u Njujorku kod Oleg Magazina i u Parizu kod Dina. Ne volim ekstravaganciju. Drago mi je sportsko i
ukusno odevanje.
- Navedite nam neki zanimljivi događaj.
Neki susret sa poznatom ličnošću.
- Pa, takvi susreti su česti. Najdraži
mi je ovaj poslednji. Pre početka prvenstva Amerike, u Forest
Hilsu, koji je pao tačno na Dan Ujedinjenih naroda, pozdravio nas je
U Tant. Rekao je kratko: »Igrajte tenis, nemojte ratovati.
Tenis je sport ljubavi«.
- Da završimo razgovor vašim porazom
u igri sa Emersonom...
- Baš bih želeo nešto reći o tome.
Naime, došavši u zemlju primećujem da je moj
poraz mnoge razočarao. Pitam se: odakle toliki optimizam u moju
pobedu nad Emersonom. On je dvostruki pobednik Vimbldona, jedan od
najboljih svetskih igrača na travi, na kojoj ja uopšte ne igram.
Da, pobedio sam ga u Parizu na zemlji. Tu sam možda bolji, ali
potrebno je realno gledati: Emerson je Emerson!
Zabeležio: Edo Peci (Tempo, septembar 1969.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)