Ponovo se piše i o glumici Džoan Kolins, mada ne zbog neke nove uloge ("Dinastija" još nije ni na vidiku), već zbog toga što je postala modni kreator - u prodaji su farmerke koje je sama kreirala i koje na zadnjem džepu nose njeno cenjeno ime.
O farmerkama se uveliko priča i u Jugoslaviji, najčešće šapatom na graničnom prelazu sa Italijom - naime, posle kratkotrajnog zastoja, uglavnom u interesu "stabilizacije", turističke agencije su ponovo krenule sa omiljenim "šoping" turama do Trsta, gde se pored džinsa najčešće kupuje letnja obuća i kafa.
Daleko od ovih potrošačkih tema, u Jugoslaviji je aktuelno obeležavanje godišnjice Maršalovog odlaska, kao i 40 godina revolucije, što je bio povod razgovora sa čuvenim Žoržom Skriginom, autorom upečatljivih fotografija iz II svetskog rata, od kojih su posebno cenjena dva Titova portreta...
"Napravio sam desetak snimaka, ali pravi je bio samo jedan, kada je Tito, koji je pri govoru žmirkao, za trenutak zaćutao i zagledao se nekud iznad mene, u neki samo njemu poznat svet. I eto, taj momenat uhvatio sam svojim aparatom"
... Tri godine bio je saputnik druga Tita u
NOB: kao baletski umetnik Kazališta narodnog oslobođenja i kao
»fotograf«, što će reći, kao borac koji u jednoj ruci nosi pušku
a u drugoj »rolejfleks« i koji snima istoriju. Njegove slike vođe
jugoslovenske Revolucije obišle su i našu zemlju i svet i prvi put
prikazale ljudima tog legendarnog maršala Tita koji je do tada bio
poznat mnogo više svojim delima nego svojim likom. »Sada sam u
penziji i čekam pravi trenutak da iskažem ono što do sada nisam
uspeo« veli umetnik.
Ako novinar koji se namerio na
proslavljenog majstora fotografije i dugogodišnjeg majstora baleta,
očekuje susret s ostarelim penzionerom i dostojanstvenim sedim
sedamdesetogodišnjakom, biće iznenađen nepromenjeno svežim licem
i uspravnom figurom bodrog i vitalnog čoveka.
Da, dostojanstvo je
tu, i seda kosa, ali ona pre deluje kao ukras nego kao znak starosti.
»Zašto bih se menjao«, kaže samo napola u šali Žorž Skrigin i
dodaje, sasvim ozbiljno, da on to jednostavno ne želi: hoće da
ostane isti, bez obzira na godine. Isti kao u ratu, kada je svojim
»rolejfleksom« beležio istoriju i, pre svega, slikao maršala
Tita, a snimke razvijao sunđerom, u vojničkim konzervama.
Ipak se, imamo utisak, povukao iz
javnog života: ne čujemo da radi na nekom filmu, umetničku
fotografiju je, znamo, odavno napustio (snimivši poslednji put još
1945. godine predsednika Tita u njegovom domu), a mnogo pre toga
okrenuo leđa i svojoj prvoj umetničkoj delatnosti - baletu. Jedino
povremeno čitamo o njegovim izložbama koje su retrospektivne,
naime, posvećene onom neponovljivom fotografskom praćenju
Revolucije od 1942. godine pa do kraja.
- Zar to nije rad: to vraćanje velikoj
prošlosti koja treba da bude sačuvana, rečju i slikom, za buduća
pokolenja? - uzvraća pitanjem Žorž Skrigin na primedbu novinara da
je čudno što se jedan tako snažan stvaralac povukao, prestao da
radi, bar formalno.
- Naravno, ne tvrdim za sebe da sam stvorio neko veliko delo, ali ipak, poneka moja slika ući će u istoriju, zar
ne... Pre svega dva portreta predsednika Tita, oba napravljena u
ratno vreme: jedan, možda najpoznatiji, u tzv. tamnoj
tehnici, na kojem sam uspeo da uhvatim Maršalov vizionarski
pogled uperen ka budućnosti, očigledno jasno sagledanoj
unutrašnjim okom, ili pronicljivim duhom, snagom ličnosti
predodređene da vodi i utire put; i drugi, iz profila, snimljen u
jednom trenutku Titovog odličnog raspoloženja, pred
početak Drugog zasedanja AVNOJ-a.
- Istorija je i ono... kako vam je
avgusta 1942. godine Tito pozirao. I kako ste tadašnjom tehnikom, u
skučenim mogućnostima, napravili nezaboravnu sliku pedesetogodišnjeg partizanskog vođe, koja je obišla
našu zemlju i svet...
- Da, da, sve je to tako bilo, a meni
opet nikad nije dosadno da prepričavam pomenuti događaj... Uvek mi
izgleda nov i svež. Bio sam član partizanskog pozorišta koje se iz
Hrvatske prebacilo u centralnu Bosnu, da bude pri Vrhovnom štabu.
Tito nam je priredio večeru i ja sam slučajno seo preko puta njega.
Gorele su dve karbituše, ili, ako hoćete, petrolejke koje su mu
osvetljavale lice i nekako podsticale vibracije oko usana i na čelu.
Primetio sam, osetio... neku neodoljivu toplinu koja je zračila,
bukvalno, s njegove kože i istovremeno... vizionarski pogled koji kao da
sagledava sve što će se u dogledno vreme desiti. Bio je to moj
direktni kontakt s Titom i znao sam da će pravi portret biti onaj
koji izrazi to vizionarstvo u njegovim očima.
Odmah je »pao dogovor«: Skrigin će
doći sutradan u Vrhovni štab, u šest ujutru, jer tada je sunce
najbolje za slikanje, a Tito će mu, ne znajući da ima pred sobom
priznatog majstora fotografije koji je ovu titulu dobio još 1937. u
Zagrebu, pozirati koliko god bude trebalo. I bi tako...
- Napravio sam desetak snimaka, ali
pravi je bio samo jedan, kada je Tito, koji je pri govoru žmirkao,
za trenutak zaćutao i zagledao se nekud iznad mene, u neki samo
njemu poznat svet. I eto, taj momenat uhvatio sam svojim aparatom...
»Ovo je izvrsno! Zaista nisam znao da si tako veliki majstor!«
Ti filmovi kasnije su poslati u Sloveniju, pa u Hrvatsku i druge delove zemlje, a zatim u Kairo i London i... naši ljudi i svet prvi put su videli lik legendarnog vođe jugoslovenske Revolucije čija su im dela bila dobro poznata.
Ti filmovi kasnije su poslati u Sloveniju, pa u Hrvatsku i druge delove zemlje, a zatim u Kairo i London i... naši ljudi i svet prvi put su videli lik legendarnog vođe jugoslovenske Revolucije čija su im dela bila dobro poznata.
S istim oduševljenjem, ali i setom
koja neminovno prati svako uranjanje u svet uspomena, Skrigin priča
i o istorijatu onog drugog portreta iz profila. Moša Pijade, koga
jednako zove čika Janko, rekao mu je da tog i tog dana - beše to 29.
novembar 1943. - rano ujutro mora da snimi Tita, pred otvaranje
sednice AVNOJ-a.
Umetnik se bunio: pada kiša, nema svetlosti, on opet
nema blic - slika neće valjati, pa je bolje da se snimanje odloži.
»Nemoj mi ispredati artističke priče«, oštro je odgovorio Moša
Pijade, »slikaćeš ga danas!«
Šefu Tanjuga nije se smelo
protivrečiti u ono vojničko vreme i umetnik se pokorio naređenju.
Opet je napravio desetak portreta od kojih najboljim smatra onaj
navedeni, iz profila. A samo nekoliko časova kasnije, u toku Drugog
zasedanja AVNOJ-a, Tito je proglašen za Maršala.
- Bili ste, dakle, aktivni svedok
istorije...
- U najširem smislu te reči! Jer za
sve vreme rata beležio sam kamerom tragične, užasno bolne ali i
herojske događaje. Recimo, neprijateljske ofanzive na Kozari,
Neretvi, Sutjesci, oba zasedanja AVNOJ-a, Prvi kongres USAOJ-a, Kongres
AFŽ-a, naše ratnike, ranjenike, zbegove. Pri tome je bilo
najvažnije, sačuvati te filmove, što mi je uglavnom pošlo za
rukom.
Onda sam jednog dana, dve decenije posle rata, seo i složio
te fotografije i napisao za njih legende. Ili tačnije, opisao
događaje koje sam snimio i sve to izdao kao knjigu »Rat i
pozornica«. Kada sam Titu poklonio jedan primerak knjige, on mi je,
na mom primerku, napisao neku vrstu posvete:
»Drug Skrigin je u toku
rata zaista uspio da ovjekoveči epizode koje su veoma važne za
historiju našeg oslobodilačkog rata. - J. B. Tito«.
Ta posveta...
evo vidite je ovde, fotokopiranu, na zidu... najdraža mi je životna
uspomena.
- Ali je bilo lepo! Samo... u baletu,
pogotovo u onom klasičnom, koji sam ja učio u školi u Zagrebu, ne
može se mnogo filozofirati, a meni upravo to leži. Zato sam se brzo
okrenuo slobodnim pokretima. Sećam se, četrdeset druge godine, pred
prvo zasedanje AVNOJ-a, napravio sam jednu baletsku numeru nazvanu
»Okupator« kojom sam želeo da, kroz slobodni pokret, a uz muziku
Nikole Hercigonje, prikažem borbu naroda Jugoslavije.
Za 15 dana smo
to pripremili i izveli u Bihaću. A onda, za vreme IV ofanzive, pre
povlačenja, morali smo da zakopamo svu dokumentaciju, a s njom i note
»Okupatora«. Kad smo se kasnije, posle V ofanzive, vratili, nismo
uspeli da je nađemo i tako je ta naša samo jedanput izvedena
baletsko-muzička tvorevina izgubljena.
Za Drugo zasedanje u Jajcu
pripremio sam baletsku tačku »Partizanske vatre« na tekst Ivana
Gorana Kovačića i opet na Hercigonjinu muziku. I tako redom...
mnogo toga je bilo, a gde vam je prostor da sve to napišete?!
Naravno da takvog prostora u novinama
nema, ali ima još toliko da se spomene i posleratni rad Žorža
Skrigina, usredsređen, prvo, na rukovođenje baletskim ansamblom i
koreografiju u Narodnom pozorištu u Beogradu, a zatim na film.
- Mada sam prošao kroz dobre baletske
škole u predratnom Zagrebu, nisam osećao da je igra »moja«
umetnost. Rekoh vam, pokret mi se činio suviše skučen, suviše
upućen na emocije a malo pogodan za izražavanje vlastitih misli, te
nije mogao da me zadovolji kao životno opredeljenje.
Da, igrao sam i posle rata, a ne samo
postavljao baletske predstave, no u jednom trenutku sve mi je to
dosadilo. I znate kako sam se oprostio od baleta? Glavnom ulogom u
»Poloveckom logoru«, u istoj predstavi u kojoj sam 1930. godine
debitovao u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu, ali tada kao
poslednji, osmi igrač!
- A napustili ste balet, koliko znam,
radi filma, što će reći, radi druge umetnosti koja je tada kod nas
bila u povoju. Izazov da gradite nešto novo, želja za promenom, šta
li?
- I jedno i drugo! Znate, ja sam od onih
koji, kad nešto napuštaju, čine to definitivno i nepovratno. Tako
se desilo, eto, s baletom, takođe i s umetničkom fotografijom, sa
ženama...
- Bilo je, znači, mnogo promena u
vašem životu, i to korenitih... ne možete se požaliti na
monotoniju i dosadu...
- Nikako! Ja sam suviše dinamičan i
komunikativan čovek da bih mogao da koračam jednoličnom, dobro
utrvenom životnom stazom. Prešao sam, dakle, na film i snimao i
dokumentarce i igrane filmove. Kasnije sam to radio kao slobodni
umetnik.
Dokumentarci behu uglavnom iz NOB:
»Tragom IV i V ofanzive«, »Bled - Varna« (o sporazumu predsednika
Tita i Georgija Dimitrova), »V kongres partije«, »Na putu mira i
napretka«, film o grčkim partizanima »Bratska pomoć«, pa
»Makedonija«, dokumentarna reportaža o izrastanju makedonske
nacije, itd.
Ne zaobiđimo ni istorijsku »Slavicu«, prvi naš
umetnički film, pa »Druga predsednika centarfora«, »Veliku
turneju«, »Mačka pod šlemom« (koje je i režirao), a neka ne
ostanu nespomenute ni brojne nagrade i odlikovanja - Savezne vlade,
Državna nagrada FNRJ, četiri Ordena i peti francuski (Merite
Civique), nagrada SUBNOR »4 juli« i nagrada AVNOJ-a.
Pa opet, čuli
smo da Žorž Skrigin još nije stavio tačku na svoje filmsko
stvaralaštvo. Šta to još želi da kaže što do sada nije mogao,
ili nije imao prilike?
- Ono što naši reditelji nisu uspeli
da naprave ni u »Neretvi« ni u »Kozari«, ni u »Sutjesci«: svu
dramatičnost i veličinu partizanske epopeje, iskren je Žorž
Skrigin. - Svojevremeno sam napisao scenario »Proboj« koji sam želeo
da režiram i snimim, ali nisam uspeo da se probijem...
- Do onih koji odlučuju o snimanju
filma?
- I do njih, i do para. Danas je to
tako: ako neko hoće da snima film, mora da obigra pragove... ko zna
koliko radnih organizacija, ne bi li od njih izmolio novac. Čine to
svi ovi mladi reditelji, a tako je nedavno postupio i Veljko Bulajić
koji je, ipak, petnaestak godina mlađi od mene pa još ima elana i
snage.
Ja to više nemam... eto, u tom pogledu osećam svoje godine,
te nisam u stanju sam da prikupljam pare za svoje projekte. I pošto
mi je ta zamisao propala, ja sada čekam: nekog našeg Šelohova, da
napiše knjigu koju bih filmovao i nekog našeg reditelja snage
jednog Sergeja Bondarčuka!
Ne verujem da takvih ljudi nema. Zato
iskreno verujem da ću tu svoju želju jednog dana ostvariti.
Uostalom, prošle godine u Puli, primajući odlikovanje za
sedamdesetogodišnjicu života i pedesetogodišnjicu umetničkog
rada, ja sam to i »obećao«, zahvalivši rečima:
»Naše
pokoljenje ni iz čega napravilo je nešto. A Skrigin još ipak nije
rekao sve.«
Strpljenje mu ne manjka. Ni vera u
sebe, u svoju stvaralačku moć. A to je svakako prvi, ali i
najkrupniji korak ka uspehu.
Podržite Yugopapir na Fejsbuku:
