"Josif Tatić, Jataganac u TV-seriji
Bolji život, zarekao se da više neće davati intervjue za novine,
no od te odluke nenamjerno je odustao upavši u dijalošku zamku
našeg novinara Slobodana Šterića"
Prije dva desetljeća bio je Bojanova
beba. Tako su zvali cijelu tu sjajnu generaciju: Milan Lane Gutović,
Svetlana Ceca Bojković, Ivan Bekjarev, Đurđija Cvijetić, Sonja
Jauković... i on Josif - Tale Tatić! Bojan Stupica mazio ih je i
pazio. Njegovao, strepio za njihov razvoj. I gurao - koliko je mogao.
Teško da bi i tada, pa i kasnije, na
njegovoj garderobi, ispod imena, moglo pisati: Cor Cordium (Srce
srdaca, natpis na urni s pepelom engleskog pjesnika Percyja B. Shelleya - op. p.). Jer, teško je i sporo, gotovo tvrdoglavo i
zavjerenički dijelio darove svoga dara.
Pa se, u skladu s time, tako
i ponašao; škrt na riječima, bez ambicija da se nametne, bez
malih, a kamoli velikih intervjua, samo bi promrmljao, onako
mrzovoljan:
- Šta tu ima da se priča...
Tako je, stjecajem okolnosti, i ovo zapravo skica za portret Josifa Tatića, pri čemu nije bilo nikakvog migoljenja, samo bi, tu i tamo, ubacio:
Tako je, stjecajem okolnosti, i ovo zapravo skica za portret Josifa Tatića, pri čemu nije bilo nikakvog migoljenja, samo bi, tu i tamo, ubacio:
- A kome će to biti zanimljivo!?
Čudan je Tale glumac, a zapravo običan
čovjek. Na jednostavan način demistificira svoju profesiju.
Zapravo, sve to može biti i te kako
pogrešno. Stigao je na dogovoreni sastanak točno u sekundu,
prilično zadihan. Obilazio je neka skladišta građevinskog
materijala, tridesetak kilometara od Beograda.
Ne zida kuću, nego adaptira neko potkrovlje. Tu je uhvatio posljednji vlak, ako se tako može reći. Njegovi su se kolege odavno smjestili po raznim beogradskim tavanima, kao golubovi. Ali, onda su općine okrenule drugi list, pa je do daljnjeg sve obustavljeno.
Tko se snašao, dobro je, no tko nije - ne valja!
Ne zida kuću, nego adaptira neko potkrovlje. Tu je uhvatio posljednji vlak, ako se tako može reći. Njegovi su se kolege odavno smjestili po raznim beogradskim tavanima, kao golubovi. Ali, onda su općine okrenule drugi list, pa je do daljnjeg sve obustavljeno.
Tko se snašao, dobro je, no tko nije - ne valja!
- Sada sam s porodicom u iznajmljenom
stanu na Dorćolu. A ovde sam slučajno izvukao premiju.
To je u njegovoj ulici - to znači
stotinjak koraka od Jugoslovenskog dramskog pozorišta, tj. od
njegove kazališne kuće. To je premija plus!
- Pa sam mislio odatle, s tog stovarišta
gde sam išao pogledati neke stvari, odmah nastaviti u Novi Sad. Danas imam tamo predstavu, ali došao sam vam reći...
Udahne zrak, duboko, pripali cigaretu, povuče dim, otpije gutljaj votke, pa će vrlo tiho:
- Došao sam da vam kažem: ja ne dajem intervjue!
Udahne zrak, duboko, pripali cigaretu, povuče dim, otpije gutljaj votke, pa će vrlo tiho:
- Došao sam da vam kažem: ja ne dajem intervjue!
- Otkad?
- Od predstave Golubnjača... Sve mi je
tada prekipelo. Sećate li se kakva se tada digla halabuka?
- I tada ste donijeli odluku o
šutnji?
- Da! Vođene su razne diskusije, zamorne polemike, izbijale su svakakve strasti...
Mala pauza, pa nastavak:
- To vam govorim onako, to nije intervju, da se razumemo!
Mala pauza, pa nastavak:
- To vam govorim onako, to nije intervju, da se razumemo!
- Nije!
Pristajem, ali ne odustajem.
Pristajem, ali ne odustajem.
- Žao mi je ako će to poremetiti vaše
planove. Mogu vam jedino pomoći, zbog Jataganca, da čitaocima
kažete neku reč o meni.
Tu su važne tri predstave, trenutno: Šovinistička farsa - Radoslava Pavlovića, režija Egon Savin, zatim Muke po Živojinu istog pisca i istog reditelja, te, na kraju, Sveti Georgije ubija aždaju - Dušana Kovačevića, takođe u Savinovoj režiji.
Idemo redom - u Šovinističkoj farsi,
koja je za kratko vrijeme dostigla zavidan broj izvođenja, Tatić je
Srbin, gospodin Mihajlović. Njegov je partner Predrag Ejdus u ulozi
Hrvata. Tatić ispija špricere, Ejdus gemište!
Tu su važne tri predstave, trenutno: Šovinistička farsa - Radoslava Pavlovića, režija Egon Savin, zatim Muke po Živojinu istog pisca i istog reditelja, te, na kraju, Sveti Georgije ubija aždaju - Dušana Kovačevića, takođe u Savinovoj režiji.
- To nije voda! - suho konstatira Tale. - To je stvarno vino. Ko bi toliko vode mogao popiti!?
- Kako izdržavate?
- Snalazimo se nekako!
Smješka se, ima neobične osmijehe. Posebno oči, a posebno lice - kao da nisu sinhronizirani.
- Dobro, idemo dalje! Radnik Svetozar
također je lijepa uloga.
- Da... Muke po Živojinu... solidna
predstava, dobro guramo.
- A ono treće?
- To je Sveti Đorđe u Novom Sadu. Ja
sam taj Đorđe!
- Ovdje ga, u Ateljeu 212, igra Petar
Kralj.
- Da, ali nisam gledao...
Iz ovoga je jasno da Josif Tatić
pripada malobrojnoj grupi dragocjenih komičara. Zapravo, »grupa«
je sasvim pogrešan izraz. To nije nikakav
zatvoreni krug, to su povremeni bljeskovi, s tim što se gotovo svaki
dan pojavi neko novo lice. I još nešto se zna: tko je prva violina!
- Gledali ste Jataganca?
- Ne, nisam stigao, pa on se tek
pojavio! Juče sam baš gledao raspored predstava za nekoliko
sledećih subota. Nije zgodno da kažem, ali, po svemu sudeći,
tog svog Jataganca neću videti još najmanje mesec dana!
- Žao vam je?
- Ma, neee! Ali, to vam je tako s
glumcima. Možda bih ja to mogao pogledati na nekom video-rekorderu,
ali to mi je zasad prilično komplikovano. U gužvi sam zbog
potkrovlja.
- A malo ste i nezainteresirani?
Flegmatično širi ruke. Takav mu je,
čini se, senzibilitet. A onda će ozbiljno:
- Pa, vi to sa mnom intervju? Nismo se
tako dogovorili! Iskreno vam kažem: ne volim razgovore za novine.
Nije to samo zato što sam se zarekao. Ni pre toga nisam imao šta reći, a da to bude zanimljivo, da se to »štivo« guta po novinama.
- Ali, vaše uloge, uključujući i Jataganca u Boljem životu, ne ostavljaju nam neki drugi izbor.
- Čini vam se... Iskreno mislim da ima
mnogo mojih kolega koji bi vam mogli pričati do sutra, pa čak da
bude i interesantno. Nema tu šta da se kaže... Uostalom, to će
vam, nadam se, biti dovoljno za skicu!
Neka ispričavajuća, dobroćudna
grimasa na Taletovu licu.
- Jataganac i Koka će se spetljati, to
verovatno znate... Nisam to ni ja znao dok nisam pročitao tekst i
dok to nismo snimili. Jataganac je direktor u preduzeću gde radi
Koka... Nisam ni to znao!
I, šta se tu još može reći?
I, šta se tu još može reći?
Razgovarao: Slobodan Šterić (Studio, april 1987.)
Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)