Kako su YU fudbaleri doživeli svoj prvi nastup u reprezentaciji: Oblak, Bajević, Marić, Jerković...

Oktobar 1973: Naša košarkaška reprezentacija predvođena Mirkom Novoselom i igračima Slavnićem, Tvrdićem, Šolmanom, Ćosićem i drugima - osvaja zlatnu medalju na EŠ u Španiji... Zdenko Runjić komponovao himne Hajduka i Jugoplastike... Najstariji jugoslovenski profesionalni fudbaler je 36-godišnje levo krilo tuzlanske Slobode Časlav Jevremović - a najmlađi? Tačno upola mlađa "jedanaestica" Crvene zvezde - Vladimir Petrović Pižon... A usred velikog iščekivanja presudne kvalifikacione utakmice za SP Jugoslavija - Španija, Tempo je intervjuisao naše najpoznatije reprezentativce i zamolio ih da se podsete kako su doživeli svoj prvi nastup u najdražem plavom dresu...

"Fudbaleri se, kažu, najupečatljivije sećaju dva momenta u svojoj sportskoj karijeri: prvog nastupa za prvi tim i - reprezentaciju... Sve što je bilo pre toga, a i kasnije, može i da se zaboravi, ali ova dva momenta ostaju duboko urezana u sećanje; ostaju da traju" 

Interesantne su to priče: životne i sportske. U to ćete se, uostalom, i sami uveriti. Pred vama su priče o prvom nastupu za državni tim naših najistaknutijih reprezentativaca.

Nenad Bjeković: Iz Proletera u - reprezentaciju!

- Moj reprezentativni staž dug je pet godina. U državnom timu sam debitovao u Splitu, 1968. godine, protiv Švedske. Tada sam još igrao u Proleteru, ali sam u isto vreme blo i član mlade reprezentacije Jugoslavije.

Inače, jedan duži period, pre poziva u reprezentaciju, u Proleteru sam igrao dobro. Ali, nisam mogao ni sanjati da ću biti pozvan i u državni tim. Jer, pre mene ni jednom fudbaleru iz Proletera nije pošlo za rukom da se nametne saveznom kapitenu.

Obično im se to događalo kad su odlazili u druge klubove. Tu u prvom redu mislim na Galića i Bečejca...

Da sam pozvan u najbolju selekciju saznao sam na pomalo neobičan način. Nalme, za poziv sam prvo saznao nezvanično, a tek kasnije - zvanično.

Toga dana kod mene su došli predstavnici Partizana (već sam, u to vreme, bio u pregovorima sa »crno-belima«) i Dragan Papović mi je, onako uzgred, saopštio:

»Pozvani ste već i u reprezentaciju. O tome ćete uskoro biti i obavešteni...«

Nisam mogao da poverujem u ove reči. Ipak, reprezentacija je u to vreme za mene bila - krupan zalogaj... I, dugo sam toga dana dežurao pored radio-aparata, ne bih li čuo da sam, zaista, pozvan u državni tim...

A kada sam i to, svojim ušima čuo, tek tada su za mene nastale muke. Nisam mogao da spavam od uzbuđenja. Ustajao sam iz kreveta, šetao po sobi, čekao da svane. 

Međutim, sve se kasnije dobro završilo: u Splitu, pred utakmicu, pred moju prvu utakmicu u reprezentaciji, odredili su me da spavam u sobi zajedno sa Trivićem, koji me je, kao već iskusan reprezentativac, ohrabrio i pripremio.

I ja sam na toj utakmici protiv Šveđana postigao i jedan gol. To ističem zbog toga što tada nisam igrao čak ni na svom mestu, levom krilu, već na mestu - polutke...

Branko Oblak: Dobro je, mali!

U državni tim sam ušao za vreme "vladavine" Rajka Mitića. Bilo je to protiv reprezentacije Rumunije.

Igrao sam samo drugo poluvreme.

Ništa naročito.

Trčao sam dosta, trudio se, mnogo želeo, ali, trema je učinila svoje.

Ipak, posle utakmice prišao mi je Rajko i ohrabrio me:

»Dobro je bilo, mali! Biće još utakmica... «

... I bilo ih je. Mitić je otišao, a došao je Vujadin Boškov.

I već na prvoj svojoj konferenciji za štampu - sećam se - novi savezni kapiten je izjavio:

»Ja u reprezentaciji ne želim nikakve nove odnose, već samo jednog novog igrača, Branka Oblaka iz Olimpije!«

Tako je i bilo...

Zbog toga danas i vlada mišljenje da je mene kao reprezentativca otkrio - Vujadin Boškov.

Duško Bajević: Najkraća utakmica u životu!

Moj debi u reprezentaciji vezan je za Sarajevo i utakmicu sa Austrijom (1970. godine), na kojoj se nismo proslavili ni ja, a ni ostali moji drugovi. Sa Austrijancima smo tada igrali nerešeno 1:1, ja sam postigao i taj jedan gol, ali igrom nisam mogao da budem zadovoljan.

Međutim, već kroz tri dana smo imali novi susret, sa Mađarskom, pa sam tako dobio novu šansu. I iskoristio je...

- Sećam se i reči koje mi je uputio tadašnji savezni kapiten Rajko Mitić:

»Igraj bez treme, slobodno. Od tebe niko ne očekuje mnogo... « 

I to je bilo sve. Obične reči, koje se, uostalom, upućuju svakom mladom igraču...

No, ni ovo nije kraj Bajevićeve priče: centarfor Veleža otpisan je iz reprezentacije onog trenutka kada je kormilo državnog tima preuzeo - Vujadin Boškov.

- Izgleda - priseća se Bajević - da sam onda, posle nekoliko neuspeha, stradao samo ja. Jer, nijedan drugi igrač, sem mene, nije bio otpisan iz one Rajkove reprezentacije.

U to vreme su Bajeviću pomogli dosta i sportski novinari. Uporno su vršili pritisak na Boškova da ponovo pruži šansu Veležovom centarforu i golgeteru. I Boškov je, konačno, popustio.

- Skoro dve godine sam bio otpisan. U Veležu sam dobro igrao i verovao da će nepravda prema meni kad-tad biti ispravljena. To se i dogodilo. Savezni kapiten Boškov pozvao me je pred susret protiv Sovjetskog Saveza u Beogradu.

Međutim, u igru sam ušao četiri minuta pre kraja, kod rezultata 0:0. Za to vreme, do kraja utakmice, dobio sam i jednu loptu, i... sudija je baš u tom momentu označio kraj utakmice.

Ipak, nepravda prema Bajeviću bila je ispravljena. I jugoslovenska reprezentacija dobila je centarfora i golgetera od koga zaziru svi protivnici, pa makar su oni bili i bivši, ili sadašnji prvaci sveta...

Miroslav Pavlović: Da ne bi Đorđevića!

Najveći trijumf jugoslovenskog fudbala za poslednjih desetak godina, drugo mesto osvojeno u Kupu nacija u Rimu i Firenci to je i debi Miroslava Pavlovića u reprezentaciji.

- Moja prva utakmica u državnom timu bila je ona protiv Engleske - priseća se Miroslav Pavlović, reprezentativac sa trenutno najvećim stažom u nacionalnoj selekciji.

- U stvari, sve se dogodilo ovako: dugo je u javnosti, a verujem i kod saveznog kapitena Rajka Mitića postojala dilema - ja ili Bora Đorđević iz Partizana.

U poslednjem trenutku Đorđević se povredio i na njegovo mesto sam uskočio - ja.

Otputovao sam sa reprezentacijom u Rim, debitovao, i to vrlo uspešno.

A ako sve ovo nekome izgleda obično-obična priča - onda da kažem još nešto.

Sve se ovo dogodilo posle samo šest ili sedam meseci od mog prelaska iz titovoužičke Slobode u Crvenu zvezdu!

Josip Katalinski: Moja dva gola!

- Dugo sam »figurirao« kao kandidat za reprezentaciju.

Mislim, dve ili tri godine kod Rajka Mitića, a kasnije i kod Boškova.

I u štampi sam, vrlo često, bio pominjan kao potencijalni kandidat, ali... reprezentativac sam postao tek kod Boškova i posle zapaženih igara u dresu Želje, kada smo trijumfovali u šampionatu.

Prvu utakmicu u nacionalnom dresu odigrao sam u Brazilu na »Kupu nezavisnosti«.

Protiv Venecuele, umesto Paunovića, u timu sam se našao ja i... iako sam igrao »čistača« postigao sam dva efektna gola.

Na toj utakmici Bajević je postigao pet pogodaka.

Kasnije, u reprezentaciji sam odigrao 13 utakmica, ali sve su one bile van granice naše zemlje.

I tek u sredu, protiv Mađara, igrao sam svoj prvi reprezentativni meč u Jugoslaviji. Neobično, zar ne?

Enver Marić: Dok jednom ne smrkne...

Počeo sam od mlade reprezentacije. Bio sam rezerva Draganu Mutibariću.

Kad je golman Vardara napredovao i kad je stao na gol najbolje selekcije, zauzeo sam njegovo mesto u mladom timu.

Već dok sam igrao za mladu reprezentaciju, postao sam rezerva prvom golmanu u zemlji Vukčeviću.

A na utakmici protiv Sovjetskog Saveza stao sam i na gol državnog tima.

Nisam imao nekog naročitog posla...

Eto, vidite, moja priča je zaista obična: uvek sam čekao, bio rezerva, da bih tek zahvaljujući strpljenju postizao cilj. 

Tako je bilo i u Veležu.

Morao sam da čekam da Ivan Ćurković ode u Partizan, pa da zauzmem njegovo mesto.

Međutim, jednu neobičnu vest, da ću braniti za reprezentaciju Evrope, saznao sam tako reći slučajno, iz novina...

Jednog jutra sam, kao i obično, izašao iz stana do obližnje trafike da kupim novine.

Kad, gle čuda: na prvoj strani, krupnim slovima, pisalo je:

»Enver Marić na golu reprezentacije Evrope!«

Ako sam ikad pomislio da mi se priviđa, onda je to bilo - tada.

Jurica Jerković: Reprezentativac iz - nužde!

Igrao sam, prvi put, za reprezentaciju 1970. godine, protiv Mađarske.

Taj meč je završen rezultatom 2:2. Najviše se, naravno, sećam momenta da sam »namestio« jedan gol, koji je postigao Branko Gračanin.

Inače, možda ni tada ne bih zaigrao u državnom timu da zbog povreda, van stroja, nije bilo nekoliko reprezentativaca.

Srećom, u to vreme sam igrao dobro i za Hajduk i za mladu reprezentaciju, i...

- Jurice, pripremi se, putuješ na pripreme reprezentacije. 

Pozvan si u državni tim! - obavestio me je Biće Mladinić, i ja sam se odmah spremio i doputovao u Beograd.

Bio sam, u stvari, naknadno pozvan. Iz nužde...

Jovan Aćimović: Otputovao - naknadno!

Crvena zvezda je igrala protlv Ujpešt Dože.

U isto vreme, reprezentacija Jugoslavije startovala je na finalnom turniru Kupa nacija u Rimu...

U to vreme, i pored toga što se isticao u timu »crveno-belih«, nije bilo ni govora da Aćimović konkuriše za neko mesto u reprezentaciji.

Trivić, Osim, Đorđević...

Sve su to bili provereni igrači, s pristojnim reprezentativnim stažom, ali...

Bora Đorđević se povredio još pre puta.

Osim je zaradio povredu na utakmici protiv Engleza.

Zato je savezni kapiten Rajko Mitić povukao jedan neočekivan potez: pozvao je iz Beograda Jovana Aćimovića...

Odmah, čim sam obavešten, pohitao sam na aerodrom i seo u avion za Rim.

I, debitovao sam na utakmici protiv Italije. 

 Kažu - uspešno.

Da nije bilo tako - ko zna...

Možda ne bih kasnije odigrao ni ovih četrdesetak utakmica.

A toliko sam, upravo, puta oblačio reprezentativni dres.

Do sada...

Zabeležio: Nikola Simić (Tempo, oktobar 1973.)

Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)

http://www.facebook.com/yugopapir