Stižu vesti iz daleke Kolumbije - Dragoslav Šekularac oduševljava tamošnje "prijatelje fudbala"...
Kod nas, jesenje prvenstvo protiče u znaku plave boje - Dinamo je prvi, a Željezničar drugi. Predstoji i "plavi derbi": hoće li Zagrepčani Cvek i Gračanin uspeti da zaustave raspoloženog Sarajliju Ivicu Osima?...
U njegovom gradu na Miljacki, čaršijske priče nadjačavaju one sportske: celo Sarajevo bruji o ljubavi trenera košarkašica Bosne i njegove 20-godišnje igračice, zbog čega Čedo Đurašković nudi ostavku, a njegova ljubav Vera hoće da napusti svet košarke.
U opštu hajku na dvoje zaljubljenih uključuje se i Tempo, koji objavljuje tekst prilično zajedljivog naslova "Idila pod koševima" i zahteva od Čede i Vere da objasne svoju "nesmotrenost"...
Samo nekoliko godina kasnije, predvođeni sada već bračnim parom Đurašković, košarkašice Bosne dižu se iz pepela i prvi put u svojoj istoriji osvajaju šampionsku titulu!
Novinari ponovo pišu o Veri i Čedi, ali, ovaj put ni ne pominju ono što je bilo nekada - sada se već biraju reči pred prvacima Jugoslavije...
"Ljubavna veza između Čede Đuraškovića, trenera košarkašica sarajevske Bosne i njegove igračice, reprezentativke, Vere Čerečine - tema dana sportske javnosti Sarajeva"
... Kao grom iz vedra neba »procurila« je
vest da je Čedo Đurašković, trener košarkašica sarajevske Bosne
dao ostavku na dužnost. Solidarišući se sa svojim trenerom,
reprezentativka Vera Čerečina najavljuje povlačenje sa sportskog
polja, dok na drugoj strani uprava Košarkaškog kluba Bosna satima
raspravlja i ne može da nađe pravu formulu za smirivanje nastale
situacije u ovom sportskom kolektivu.
Nema sumnje da je ovaj neočekivani
događaj jedna od najvećih sportskih senzacija u Sarajevu.
U želji da lično razgovaramo sa
trenerom Đuraškovićem, došli smo u Tepebašinu ulicu broj 16 u
Sarajevu. Na vratima stana pojavio se simpatični šezdesetogodišnjak,
penzioner, Labud Đurašković. Kada smo mu rekli našu nameru,
zamolio nas je da ga ne uznemiravamo, jer preživljava neprijatne
trenutke.
Ipak ulazimo u sobu Čede Đuraškovića. Na stolu je
mnoštvo sportskih priručnika, više grafikona i crteža, evidencija
svih psihofizičkih osobina njegovih košarkašica, desno vitrina sa
desetak sportskih trofeja i zastavica, a u levom uglu uramljena slika
njegovog prijatelja, pokojnog Radivoja Koraća.
- Nemojte, molim vas, to je naša lična
stvar. Nije to za štampu - dočekao nas je Đurašković.
- Šta o vašoj ostavci misli Vera?
- Ne bih želeo da govorim o Veri, bez
Vere. Mislim da sam napravio, za ovdašnje uslove, nedozvoljen korak,
ali... Nas dvoje se volimo i tu nema ništa nenormalno.
Veru Čerečinu, ljupku
dvadesetogodišnju studentkinju Ekonomskog fakulteta, našli smo u
krugu njene porodice u Lenjinovoj ulici. Ljubazno je prihvatila
razgovor iz koga se vidi iskrenost i odlučnost.
- Čudi me što ljudi prave besmislene
senzacije, jada se Vera. - Ja imam pravo da volim koga hoću.
- Napuštate li košarku?
- Nisam još odlučila. Ako bi se
postavilo pitanje ko od nas dvoje treba da ostane u klubu, onda bih
ja otišla. Jer, Čedo je potreban ekipi, koju je stvarao u teškim uslovima.
Tako kaže Vera. Slično misle i njezine koleginice. Obratili smo se reprezentativki
Slavojki Taušan.
- Za moja shvatanja veza između Čede
i Vere je sasvim normalna. Nije to prvi slučaj da se trener zabavlja
i oženi igračicom. Sve moje koleginice su za to da Čedo i dalje
ostane na dužnosti trenera. Vera takođe ostaje u našoj sredini.
Za
sve što smo postigli, treba da zahvalimo našem treneru. Vera je
dobra igračica, a iznad svega veliki drug. Besmisleno bi bilo da
napušta sport zbog toga što čaršija ispreda priče.
U upravi KK Bosna većina traži
smirujuću formulu, dok pojedinci insistiraju čak i na
odstranjivanju pojedinaca iz kluba. Zbog toga je uprava zasedala
nekoliko sati, a predstoji još jedna sednica. Protivnici Čedinog
postupka ne vide izlaz bez rigoroznih mera, čak i po cenu uspeha
kluba.
Da se javno i otvoreno izjasne u štampi, nisu hteli. Kažu da
svoje stavove samo javno iznose na forumima, jer su u suštini
ogorčeni na sve ovo što se desava. Nisu se složili da ih imenujemo
za sada.
Dr Dževad Pašić, član uprave kluba,
ima sasvim drukčije mišljenje:
- Mislim da su Čedine namere sasvim
iskrene i časne. Čim je došlo do tešnjih veza, saopštio nam je
sve otvoreno. Nije dozvolio da njihova osećanja svako prenosi na
svoj način. Ja sam za kompromisno rešenje. Cenim i Čedu i Veru i
obadvoje treba da ostanu u klubu. Pogrešno bi bilo veštački
stvarati mir u kući.
Mijat Zubak, vršilac dužnosti
predsednika kluba:
- Ne vidim nikakvo zlo u slučaju našeg trenera. Moramo održati red i disciplinu, ali isto tako ljudski
proanalizirati sve događaje bez senzacija.
Sportska javnost u gradu na Miljacki,
je pomalo uzbuđena i iznenađena. Još se sve drži u tajnosti.
Pojedinci nagovaraju Verine roditelje da »čitavu stvar preseku«.
Neki su tražili skup roditelja igračica i oštru osudu ovog
događaja.
Da li osuditi ovakav postupak? Da li i
sportisti imaju pravo na svoj privatni život?
Mnogi se sećaju Čede Đuraškovića
još kao četrnaestogodišinjaka, pa kasnije miljenika publike u KK
Bosni. Kada je rad na omasovljenju i podmlađivanju ekipe bio potpuno
zamro, Čedo je 1963. godine sakupljao golobrade mladiće po školama.
Radom je stvorio nove snage, otkrio mnoge talente. Znao je ponekad i
sam da plaća kurseve i seminare da bi što više naučio.
Zahvaljujući zapaženom radu i autoritetu, poverena mu je ženska
košarkaška ekipa u najtežim danima.
Ekipa, koja je prošle godine
osvojila samo četiri boda i slučajno (proširenjem lige) ostala u
saveznom rangu takmičenja, ove godine pomrsila je račune mnogim
favoritima.
Kao zaključak prenosimo jedan pasus
ostavke, koju je ovaj mladi trener uputio predsedniku kluba.
- Priznajem da sam za razvoj poslednjih
događaja najveći krivac JA, ali samo toliko što sam prenebregnuo činjenicu da u sredini kakva je naša, takav delikt (ako se to uopšte može nazvati deliktom) kakav sam ja napravio, mora biti osuđen.
Napisao: Veljko Žugić (Tempo, oktobar 1969.)
Pre tri godine, košarkašice novosadskog
Partizana su u prvenstvenom meču sa Bosnom minut i po pre kraja
vodile sa 99:56 koševa i Sarajke su - da ne bi doživele još veću
katastrofu - sve snage i pažnju u završnici usredsredile na čuvanje
lopte i ne pokušavajući da ugroze koš protivnica. Kada su, krajnjim
požrtvovanjem, uspele da izbegnu neugodnu i nepopularnu »stotku«,
košarkašice Bosne su se radovale kao da su dobile taj meč.
Ovog proleća, prilikom okršaja istih
ekipa u Sarajevu, ta slika se ponovila, ali su uloge bile izmenjene. Bosna je u poslednjim minutama susreta vodila sa 99:53 i jurila
»stotku«, a Novosađanke činile natčovečanske napore da je
izbegnu, u čemu su i uspele.
Ovaj zanimljivi »magnetoskop«
najbolje ilustruje koliko su košarkašice Bosne brzo napredovale.
Pre tri sezone one su tavorile u donjem delu tabele i teškom mukom
zauzele sedmo mesto, a ove godine su nadmoćno osvojile - šampionsku
titulu!
Put do zvezda novih državnih prvakinja zaista nije bio lak. Pre šest godina, naime, košarkašice
Bosne su u državnom šampionatu bile tek devete i ispale su iz
najelitnijeg košarkaškog društva, a u Prvu ligu ih je vratila
odluka o njenom proširenju na 12 klubova. Tada je za trenera
»devojaka iz Jelićeve ulice« došao Čedomir Đurašković, ranije
kosarkaš Bosne, a pre toga vođa košarkaša istog kluba.
 |
| Košarkašice Bosne 1973/74 |
- Stalno sam hrabrio devojke i savetovao im da što više i ozbiljnlje rade - priča sada
Đurašković. - Tada, razume se, niko nije pomišljao na šampionsku
titulu, ali smo svi želeli da stvorimo ekipu koja će se ravnopravno
nositi i sa najboljima.
U tome smo, postupno, i uspeli: devete,
sedme, četvrte, opet sedme, druge i, evo, konačno - prve! Bosna bi
verovatno šampionsku titulu osvojila i ranije da tri igračice -
Taušanova (kazna), Đuraškovićeva (porođaj) i Gluščevićeva
(operacija meniskusa) nisu bile duže vremena izvan ekipe.
Čini se, pored toga, da su naše košarkašice brže igrački
sazrele nego što smo kod njih stvorili psihološku stabilnost
neophodnu za velike podvige. Ne možemo se, naime, oteti utisku
da smo prošle sezone igrali i lepše i kvalitetnije nego ove godine...
Košarkašice su, ipak, prve donele šampionsku titulu ASD Bosna. Njihov uspeh je utoliko značajniji što
su ga ostvarile u jubilarnoj godini velikog sportskog društva kome
pripadaju (Akademsko sportsko društvo Bosna upravo slavi
25 godina rada!), a u njega su utkale mnogo ljubavi, požrtvovanja i
upornosti.
- Naše košarkašice, verovatno jedine
u zemlji, treniraju isto toliko naporno koliko i košarkaši, po
osam-devet puta nedeljno - kaže trener Đurašković. - Zato imaju i
isti tretman kao i njihove kolege u pogledu nagrađivanja i svega
ostalog.
Stipendije im se kreću od 30 do 80.000 starih dinara
mesečno, a premije, zavisno od jačine protivnika, iznose 200 do
500.000 dinara po utakmici za čitavu ekipu. To nije bez važnosti,
ali je mnogo značajnije da među devojkama vlada istinsko
drugarstvo i prijateljstvo, da »dišu istim plućima« i da neobično
vole košarku.
- Mi nismo najjača ekipa u Ligi po
imenima, ali smo, sigurno, najveći drugari! - kaže reprezentativka
Slavojka Taušan, najefikasnija
košarkašica Bosne. - Kao i među nama, i u našoj igri dominira -
kolektivnost!
Koliko su umešne na parketu između koševa,
košarkašice Bosne su isto toliko vredne na svojim radnim mestima i
u školskim klupama. Listom su dobre studentkinje, profesori,
pravnici, službenici, a od njih deset čak sedam su - Taušan,
Đurašković, Gluščević, Vučetić, Žižić, Zekić i Popović -
zavredile i prijem u članstvo Saveza komunista.
- Što smo ostvarile uspeh o kome smo
godinama sanjale, u velikoj meri moramo da zahvalimo i radnim
organizacijama u kojima smo zaposlene, jer su nam omogućile da
ispunjavamo sve obaveze prema klubu - veli Slavojka Taušan. - Nailazimo na zaista veliko razumevanje i podršku.
- U prvenstvu koje se završilo našim
trijumfom, startovali smo izvanrednom pobedom nad Crvenom zvezdom u
Beogradu, a da ćemo i osvojiti toliko željenu titulu bili smo
uvereni tek kad smo savladali i Voždovac u Sarajevu - ispričao je
trener Đurašković.
Ova sezona je za nas bila prelomna: da nismo
osvojili šampionsku titulu - ko zna šta bi bilo. Ovako, sigurni smo
da ćemo još bar tri sezone konkurisati za šampionski tron. A ne
plašimo se ni ogledanja u Kupu evropskih prvaka.
Sa pojačanjima -
računamo na neka poznatija imena - ili bez njih, dostojno ćemo
reprezentovati jugoslovensku žensku košarku. Standa iz Milana je,
na primer, u nedavno završenom KEŠ-u zauzela četvrto mesto, a u tri
prijateljska susreta Bosna ju je sva tri puta pobedila.
Zato,
očekujemo da ćemo se plasirati među četiri najbolje ekipe u
Evropi, ali da ni u domaćem prvenstvu nećemo da padnemo niže
od trećeg mesta na tabeli.
Košarkašice Bosne su ostvarile svoj
najveći uspeh do sada, zasluženo i nadmoćno su osvojile titulu
državnih prvakinja. Međutim, svi oni koji dobro poznaju ove skromne
i vredne devojke, vesele a ozbiljne, zaljubljene u košarku i rad,
veruju da je to samo početak njihove serije uspeha.
Napisao: Dušan Čolović (Tempo, maj 1974.)
