Izmena i u nedeljnom TV terminu: umesto Sonje Savić u "Šećernoj vodici", gleda se Bata Živojinović u "Velikom transportu" ...
Na Splitskom festivalu - "Mižerja", ali ne evrovizijska, već ona koju peva Oliver Dragojević ...
U Budvi se snima jugoslovensko-nemačka koprodukcija "Zaljubljeni", a pomoćnik reditelja je Dinko Tucaković, koji koristi priliku da intervjuiše glavnu zvezdu filma - Barbaru Sukovu ...
Bivši debeljuca, beogradski kompozitor Voki Kostić objavljuje čuvenu knjigu dijetalnih recepata "Kako sam pojeo sebe" ...
A Novi Sad i cela Jugoslavija i dalje sa setom pominju nedavno preminulog pesnika Miroslava Antića. "Posle detinjstva, to je kao sutradan posle praznika", piše Mika u neobjavljenoj knjizi "Izdajstvo lirike".
Antićev biograf Draško Ređep odlučuje da delove razgovora iz buduće hagiografije "Ulepšavanje nevidljivog" objavi u zagrebačkom književnom časopisu Oko...
"Identifikacija sa zvezdama, to je proces koji se, sigurno, u mojoj poeziji može pratiti decenijama. Ne zaboravi da sam ja napisao i ovo i ovako: Mi smo zvezde što ludo u mrak se strmoglave i zbog jednoga bleska ne žele da izgore"
- Pol Valeri ima zapis u kome kaže kako
pesnici, u stvari, uvek hodaju na rukama. Tvoja knjiga, nedavno
objavljena, ima naslov: Hodajući na rukama (1984)...
- Posle Lao Cea jednako mislim: treba
govoriti što kraće. Makar i u poslovicama. Hodajući na rukama.
- Za jednog od Antićevih pesničkih
predaka, za Zmaja, govorilo se, i to često, kako je raskovao svoj
talenat barda, iliti dežurnog pesnlka nacije, u sitan novac, delećl
ga u bescenje, od prilike do prilike, svakodnevno.
- Delio sam pesme. Neprestano. Ne znam
više ni kome. U jednom petrovaradinskom obdaništu presrela me
vaspitačica i donela rukopis moje (zaboravljene) pesme. Napamet je
znala njene stihove. To je gotovo izuzetak. Pesme mi se, najćešće,
ne vrate. Bio sam (i) kafanski pevač, pa sam i stoga imao
razumevanja za probleme kafanskih pevačica i tajne njihovih svezaka
u kojima su beležile reči.
Radmila Karaklajić, inače, ispričala
mi je da su neke moje reči, neke moje pesme, nekakvo moje stihovano
ohrabrenje, da je sve to izmenilo čitav njen životni put. A ja se,
posle svega, nisam setio ni jedne jedine reči. Verovatno sam sve to
ispričao dokazujući da u svakom od nas ima ono nešto, nejasno, a
značajno nešto.
A uostalom i deca treba da znaju da pesnički bog
postoji. Kao što postoji i njiva, i džambo-džet.
- Najčešće, neposredno si tu, usred
atlasa tzv. poezije za decu.
- Pre nekih jedanaest godina, još
daleke 1974. godine, učestvovao sam na jednoj konferenciji utroje, u
Vrbasu. Onde smo se Duško Radović, Ršum i ja dogovorili o tzv.
podeli posla. Ja pre svega pišem za tinejdžere.
- Znači, pišeš za kategoriju
nekadašnjih čltalaca »Kadoka«, iliti omladinske književnosti.
- Moja tinejdžerska epoha počinje u
trinaestoj, a završava u devetnaestoj godini. Kao što se zna, u
čitavoj Skandinaviji postoji sistem radnji u kojima se, dakako,
alkohol prodaje samo onima koji su stariji od dvadeset godina Dotle
si, zapravo, tinejdžer. To jeste tako.
Mi smo nekad imali pred
sobom, i posle u sebi, produženo Zmajevo vreme. Vreme izmedu dva
rata, vreme čiča Andre, baba Zorke. Sada je sve drukčije. Ja sam
Zmajeve pesme morao i svojoj deci da prevodim na savremeni naš
govorni jezik. A Mira Alečković je, ipak, Riznicu Zmajeve lirike
objavila u izvornom, starom jeziku, arhaično, nečitko.
Jezik je, svakako, preskočio Zmaja. I nisu granice tinejdžerskih godina ona
trinaesta i ona devetnaesta. Pomeraju se unapred. Ko zna za koji
uzrast sam, kroz pedeset ili sedamdeset godina, napisao Plavi
čuperak? Uostalom, već sada su dečaci i devojčice sa petnaest ili
šesnaest godina sasvim odrasli. Velika je muka baviti se uzrastom i
pantalonama. I epohama uostalom. Kraćaju rukavi epohe, a ne kaputa.
- Branko Radičević, onaj prvi Branko,
zvezde, kao emanaciju kosmosa, pominje u lirskom zapisu Mini Karadžić
u spomenicu. A od Njegoša do Laze Kostića i Veljka Petrovića
zvezdani trag i zvezdani prah nas prati bez prekida. Antologija
srpske poezije Zorana Mišića je naglasila baš tu kosmičku
inspiraciju Veljka Petrovića, njegov raport o Halejevoj kometl, u
pesmi Repatica. A od Crnjanskog do Slobodana Pavićevića vaseljena
se doživljava erotski. Gde je Miroslav Antić u svemu tome?
- Za mene su, bez prekida, oči nalik na
zvezde. I svaka večnost je kratka.
»Ispredi iz svoje aorte pozlaćen konac trajanja i zašij naprsla mesta iz kojih drhte čuđenja. I nikad ne zamišljaj kao uplašen oproštaj, već kao stalni doček i stalni početak buđenja. Jer svaka večnost je kratka«
Ako se sećam,
u Savršenstvu vatre, ja nešto određenije govorim o tome:
»Moj dom je moja zemlja, a ona je na nebu. Moj dom je, dakle, nebo. A ono je u svemiru. Moj dom je, dakle, vasiona. A ona je u mojoj glavi. Znači da nemam drugog zavičaja, sem sebe.«
Pentrao sam se, oduvek, po tim brdima zvezda, i u Mitu o
ptici ja upozoravam:
»Izdaleka, zvezde se čuju kao vasiona. Izdaleka, ptice se čuju kao jato. Izdaleka, ljudi se čuju kao čovečanstvo. Nije dovoljno samo čuti. Treba se setiti ušima. Treba imati smisla za beskonačnost blizine. Ko nema takvo uho - nema sluha. Ko nema sluha - nisam siguran da je živeo.«
Moje nekadašnje
bordo zvezde i moj glomazni besmisao neslućenog samo su elementi
jednog (takođe) pragovora, jednog početka. Smisao posle života, posle svega, to je jedna od velikih tajni do kojih mi je stalo.
»Pre početka i kraja, pre kretanja i vremena, uoči prostora i namera, bila je, eto, ta odvažnost, kao predak svih stvari što su se na trenutak zagrcnule od prevelikih želja.«
Identifikacija sa
zvezdama, to je proces koji se, sigurno, u mojoj poeziji može
pratiti decenijama. Ne zaboravi da sam ja napisao i ovo i ovako:
»Mi smo zvezde što ludo u mrak se strmoglave i zbog jednoga bleska ne žele da izgore.«
- A pre poezije? Bilo je, opet,
kosmosa?
- Kad sam bio đak, izbegavao sam sa
strašću predmete kao što su hemija i matematika. Izvlačio
sam se, želeo sam da ih sasvim preskočim. I jednog dana (setiću
se datuma, negde u Galaksiji), pročitao sam naslov na prvoj strani: Čovek u kosmosu. Recimo da je bila 1962. Odjednom je požalio Miroslav Antić sebe, i zapitao se, kako je taj Gagarin
mogao da ode unutra, u kosmos.
Inače, zadržao sam samo knjige u
kojima se, navodno, ništa ne događa. Čitam, dakle, samo takozvane,
dosadne knjige. Tako sad i o poeziji drukčije mislim. Dosta je bilo
lutanja, opširnosti. Kao da je naišao period kondenzovanja,
izvesne sabijenosti, možda kristalizacije...
- I u onom smislu koji je podrazumevao
Stendal, pišući o ljubavi?
- Ne bih sad umeo da to kažem. Ali sve
od Ikara do Majkla Kolinsa, i u odnosu na nebo i ptice, svakako je tu
prisutno. Kao u Besmrtnoj pesmi, vratiću se, jednom, a možda i
uskoro, jednom drugom svetu, izvan života i smrti.
Nisam razgovarao
s Ikarom, ali sam pričao sa Kolinsom, malim čovekom koji može da
stane, i koji je stao, u strahovito tesan prostor vasionskog broda.
Zašto sam poželeo baš s njim da razgovaram? I zato što su njegovi
drugovi hodali, sećaš se, po mesecu, a njemu to nije dato.
Izgubivši kopču sa zemljom, on je, zapravo, bio u otvorenom
prostoru svemira.
Kako se tad osećao? Kolins se prisećao da je imao
čudno osećanje da pripadamo kosmosu. Neprijatnije je, svakako,
popeti se na jedan od njujorških oblakodera, nego se odvojiti od
zemlje. I u vasioni, gde ne možeš da se razbiješ, omogućeno ti je
da letiš!
Po meni, Zemlja je sebična, vasiona je slobodna. Pa i
ptice retko gledaju u zemlju. Jer kada bi gledale zemlju, bojale bi
se, šta ja znam čega sve ne. Kosmos daje drugu dimenziju svemu. I
onu koju pratimo kod Hajzenberga i Ajnštajna. Dve nove fizike su se
pojavile samo u jednom stoleću, i to dve fizike posle Njutna!
Onaj
nobelovski, getingenski skup genija, od Anjštajna do Bora i Maksa
Planka, kao da je takođe sazvežde te iste vaseljene. Godine 1932,
dakle godine mog rođenja, naišlo je nekoliko epohalnih otkrića, pa
i ono da se preko pozitrona, neutrona, itd. dođe
do antimaterije. To otkriće i ja smo vršnjaci. I stoga radije
mislim o tome nego o sukobu Kiša i Šćepanovića, na primer. Nekako
mi je ovo važnije.
- Da li se radi samo o istraživanju
budućnosti?
- Ni govora. Mi zaboravljamo da je
uništenje biblioteke u Aleksandriji, pre toliko stoleća, Zapad
dovelo u situaciju da hiljadu i više godina zapravo izdangubi. Od
prošlosti su ostale tek mrvice. Kao da je od Šekspira ostala tek
Bogojavljenska noć, a ne Hamlet!
Mi danas sebično literarno određeni -
zaboravljamo da živimo u vremenu koje daleko više mari za nauku, pa
i misli nauku, nego za umetnost, nego umetnost. I to se sve dešava dok ovo razgovaramo. Stvaraoci i tzv. stvaraoci se često gube, pa i u sitnicama
sebeljubivosti, a nauka, u međuvremenu, u ovom vremenu, ide u pravcu
poezije.
- Vidim da se, istovremeno, vraćaš na
svoje stare knjige. Zašto?
- Zato što nema gotovih knjiga. One su
otvorene i nezavršene. Knjige su, uglavnom, nedovršene. Čitam ih
neprekidno, i to ih čitam više, i to daleko više, nego što
pišem. Kao kod Konfučija, vraćam se na isti pasus, a onda, ako
sam pet puta propustio misao, kasnije ću, mislim, sve shvatiti.
Uostalom, u literaturi, koja je tako kvantitativna, nema mnogo
napisanog. Ima možda mnogo fabula. Ali nema pameti. A ja nastojim da
čitam pamet, a ne fabule. Ne zbivanja, već stanja. Meni se sad sve
češće događa da pišem iste knjige. Smatram da je čitav život
zapravo pisanje istih knjiga. Vrtim se oko njih, i u njima.
Izoštravam pogled, sluh.
- Na tim kosmičkim relacijama, svakad,
može se susresti i Laza Kostić, ali i Dobriša Cesarić, na
primer...
- I Tin Ujević. Pobratimstvo lica u
svemiru, ta davna Tinova pesma, ima i ovakve dve strofe:
Ne boj se! nisi sam! ima i drugih nego tikoji nepoznati od tebe žive tvojim životom.
I ono sve što ti bje, ču i što sni gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom.
I onda, kasnije:
Ja sam u nekom tamo neznancu, i na zvijezdi dalekoj, raspreden, a ovdje u jednoj niti,
u svijetu ugaslom, razbit u svijetu što jezdi,pa kad ću ipak biti tamo u mojoj biti?
Pominjući vasionu, dozivajući kosmos,
Tin je uvek spominjao da naše misli žive, pre svega, u drugima,
nesebično. Kao da se poznajemo, Tin i ja, u nekakvom sveopštem našem diskontinuitetu.
Tin
u kafani me ne zanima, to nije ni pesnik, ni pijanac. Gledao sam ga,
jednom, sa druge strane, gledao sam u zagrebački Kavkaz, i video ga
kao kosmičko biće. Pitao me Tin: Šta gledaš u mene?
Pitam se, rekao sam tada, sa koje ste planete stigli? I tada sam mu recitovao poslednje stihove Pobratimstva. I tada je nekome kraj sebe rekao Tin:
Pitam se, rekao sam tada, sa koje ste planete stigli? I tada sam mu recitovao poslednje stihove Pobratimstva. I tada je nekome kraj sebe rekao Tin:
- Vidiš onog malog, taj je s iste zvezde kao i ja.
Tada sam bio
upoznao i Radeta Šerbedžiju, sve mislim da tada nije bio ni student,
već dak. A sreo sam ga i u Ljubljani, kod Boštjana Hladnika,
pokušavao je da bude glumac, filmski. A i Šerbedžija nije s ove
planete, nego sa zvezde. Mi smo, možda, sa sedmog ili devetog neba.
Sve je pitanje dimenzija. Uvek se radi i o slojevima vasione. I kada
ne možemo da se uklopimo u svakodnevnu vasionu, Kamendin,
dokolicu, nabavke svake vrste. Neograničeni simbol slobode koji se
pojavljuje u Galebu Džonatanu Livingstonu možda je najuticajniji
onda kada se proleće i kroz stenu, kroz tvrdi materijal. Tada se
najbolje spoznaje svoje nekada, i svoje danas.
Razgovarao: Draško Ređep, foto: Dragutin Savić (Oko, jul 1986.)
