"Solo deonica na "Femme Fatale" je u stvari poklon Bebi Dol. Sama se ponudila da otpeva prateći vokal. Tekst pesme je opet poklon. Toliko mi se svidela balada u melodijskom obliku, da se nisam usudio sam pisati tekst za nju. Ovako, sa libretom Arsena Dedića, zvuči onako kako sam je zamislio, sa dozom sete bluesa"
Mada je već i prošlogodišnja
kompilacija "Zvučni zid" "koincidirala" sa
desetom godišnjicom postojanja grupe Leb i sol (tako je barem
najavljivano) - gala priredba kojom je trebalo da se obeleži jubilej
kasnila je kalendarski desetak meseci i naposletku poslužila kao
povod za dvostruko slavlje: dvadesetogodišnjicu novosadskog "Studija
M" i - ahm, deset godina od osnivanja klape muzičkih gurmana Leb
i sol.
A bilo je mnogo početaka. "Studio M" je izgrađen
1965, tehnički doteran 1966, a prvi projekti počeli su da se
realizuju tek 1967. Leb i sol je osnovan 1976, naredne godine snima album koji se u prodaji
pojavljuje 1978.
Od prvog "Revoxa" do
24. kanalne miksete "MCI". Od "Gibsona SG" do
hippie-dezeniranog "Stratocastera"...
Rehabilitacija koncertnog podijuma
Radio Novog Sada počela je prošle godine nastupom splitskih Đavola
koji su najavili seriju zajedničkih projekata radija i televizije, koji će poslužiti i kao osnova za obogaćivanje muzičke produkcije inače "neproduktivne" radne zajednice i kao jeftin
izvor zabavnih emisija. Na radost novosadske publike.
Ovaj put fešta, tj. koncert Leb i sol, biva pompezno
najavljivana plakatom sa zlatnim okvirom. Isti u nedostatku reklamnih
panoa na nekim mestima "cenzuriše" crveno-belo-plavi
propagandni poster Plavog orkestra. Ulaznice su rasprodate nekoliko
dana pred koncerte (održana su dva) i odgovorni urednik programa
Branko Pražić (po službenoj dužnosti) zadovoljno trlja ruke i
stidljivo prima čestitke za uspešan posao.
Prvi put posle toliko
godina...
I tako, Vlatko i drugari, debelom zavesom skriveni od
očiju javnosti u prizemnoj redakciji zabavne muzike RNS završavaju
poslednje pripreme za doček gostiju. Specijalno pozvana Mis Bebi Dol
stiže pred sam početak koncerta i imala je još taman toliko
vremena da na brzinu smaže tri tufahije, jednu tulumbu i nekoliko
baklava. Bebi voli šlag! I posle je još pevala u dve pesme.
Šlagvort za intervju - brzi remix koncertnih snimaka iscureo je u fade out pljeska publike. Utisci
ostaju. S onu stranu mikrofona: Vlatko Stefanovski.
- Novosađani imaju običaj da kažu
kako je Leb i sol novosadska grupa koliko i skopska. Na samom početku
imali ste seriju uspešnih koncerata u "Studiju M"
Radio Novog Sada, a tu ste snimili i veliki deo muzičkog materijala.
- Da, ovde smo snimili prvi album i
održali prvi koncert van Skoplja. Novi Sad nam je ostao u dragoj
uspomeni. Zaista imamo osećaj da smo odavde počeli.
- Kako si zadovoljan odzivom publike
posle koncerata?
- Kada se televizija upetlja u ovakve
projekte, onda su uslovi za svirku, kako da kažem... specijalni. Ima
puno reflektora, visoka je temperatura i gitare se brzo raštimavaju.
No, bez obzira na sve, publika je odlično prihvatila nastup.
Trudili smo se da sviramo
što je moguće bolje, jer ipak nismo na turneji. Ovi koncerti su
isključak, pa još nismo bili perfektno uvežbani. Bio je u planu
samo jedan nastup, ali smo zbog televizije koja je sve to snimala
bili prinuđeni da uradimo dve svirke. I dva puta smo rasprodali salu.
- Koncerte ste reklamirali kao
retrospektivni prikaz vašeg desetogodišnjeg rada. Dražen Vrdoljak
je u predgovoru albuma "Zvučni zid" takođe spominjao ovaj
jubilej. Da li ćete ga proslavljati i dogodine?
- Ne, nipošto. Jedini pravi početak
je kada smo počeli sa redovnim svirkama uživo. A to je bilo 1977.
Glupo je praviti neki jubilej kao "Indexi", na primer.
Spektakularno proslavljati deset, petnaest ili dvadeset godina rada. Jubileji su za one koji su se umorili. Mi još uvek radimo punom
parom.
- Da preskočimo tih deset godina,
okrenimo se prošlogodišnjem albumu koji sadrži kako i sam
podnaslov kaže - muziku za teatar, film i televiziju. Leb i sol je
tako reći od početaka radio na dva fronta. Pisali ste muziku za druge
medije. Već 1977. ste se uključili u rad na predstavi "Oslobođenje
Skoplja" režisera Ljubiše Ristića, a paralelno je tekao i
diskografski opus.
- Neke stvari su se dešavale slučajno,
a neke... Druženjem sa tim ljudima dođe se i do nekog posla.
Angažovanje na svim tim pozorišnim, televizijskim i filmskim
projektima prihvatili smo ne kao sekundarnu tezgu, već kao ozbiljan
posao.
Ljubiša nas je zvao prvenstveno kao skopsku grupu.
"Oslobodenje" je bila veoma uspešna predstava, a Leb i sol
je kao autor muzike čak dobio i Sterijinu nagradu. Onda nas je
publika i otkrila.
Rad na ovom polju je dobar iz više razloga. Radiš
nešto za šta nisi prvi koji je odgovoran. Odgovornost snosi
reditelj, a ti si u prilici da stvaraš bez pritisaka sa strane. To
je ujedino i siguran izvor (dobre) zarade.
Celokupan materijal za
teatar, film i televiziju snimali smo u našem kućnom studiju u
Skoplju, jer po prirodi stvari ova muzika ne zahteva perfektnu
tehničku izvedbu i produkciju, a po pitanju atmosfere dobili smo
neke elemente koji bi sigurno izostali u velikom studiju.
- Deset godina. U tvom konferensu si
rekao: "Kao da je juče bilo." Tokom svih ovih godina
stilovi i trendovi su se menjali, ali Leb i sol je ostao kategorija
za sebe.
- Drago mi je ako tako misliš. Ipak
smo se trudili da se bilo čime odvojimo od ostalih. Da budemo drugačiji. Naravno,
pratili smo zbivanja u muzici - od panka preko nju vejva... međutim, ništa nije uticalo na naš muzički izraz.
Pazimo da Leb i sol
bude upečatljiv, da ima svoj sound i da ima svoju priču. Muzičku,
naravno.
- U jednom tvom ranijem intervjuu si
izjavio da je tvoja velika želja da snimiš album za ECM produkciju.
- To je bilo u periodu kada sam
slušao tu muziku. Promenio sam stav po pitanju ECM-a. Shvatio sam da
sve to u stvari nije tako avangardno kao što mi je nekada izgledalo.
Sada me interesuje druga vrsta muzike. Doduše ima predivnih ploča
iz te serije...
- Koja je sada tvoja velika "muzička"
želja?
- Želeo bih da što više ljudi
čuje za Leb i sol i van granica Jugoslavije.
- Ove sezone ste dobro startovali.
Vaše ime je zabeleženo i na takmičenju muzičkih video-spotova na
nedavno održanim Danima jugoslovenske zabavne muzike. Pobednički
rad, video-klip pesme "Skoplje" je delo režisera Stoleta
Popova. Kako je došlo do saradnje sa njim?
- Ljudi iz Televizije Skoplje, glavni
urednik KUP-a Masevski i Goran Stefanovski su želeli da urade
ozbiljan video sa nama. To što su angažovali Stoleta bio je u neku
ruku eksperiment - da reditelj kome je glavni medij film uradi
video-spot. Stoletu se dopala muzika i društvo i pristao je.
- Neki motivi - masovne scene sa
vatrogascima i poslovnim ljudima - su iskorišćeni iz komercijalnog
spota The Bangles "Walk Like An Egyptian".
- Hteli smo da uradimo veseli spot o
Skoplju. Da bi to postigli, morali smo da uključimo u snimanje mnogo
statista. Kažem "mi", u stvari sve je to Stole izveo. Spot
je sniman desetak dana, montaža je potrajala daljnjih pet i već se
iz toga vidi da se radi o studioznom projektu.
- Leb i sol je od početka važio za
stabilnu formaciju, ali promena je ipak bilo. Odlazak Gara, Kokija,
dolazak, pa odlazak Dragoljuba...
- Leb i sol se polako ali sigurno
proširuje. Bilo je krajnje vreme da obogatimo zvuk. Koliko god da
sam se ogradio od instrumenata sa klavijaturom, morao sam da ih
prihvatim. Ako hoćemo da postignemo pun, "amerski" zvuk,
klavijature su nam neophodne. Kiril Džajkovski se odlično uklopio u
postavu...
- Duvači su još uvek zapostavljeni...
- Ma nisu. Saksofon je prvenstveno
solo-instrument i ne treba ga "silovati" u svim pesmama.
Goce Micanov je odličan muzičar koji "zna meru". Ovo nam
je bio prvi nastup u novoj postavi, neka vrsta generalne probe. Goce
ostaje, definitivno.
- Navikli smo da se na A stranama singlova objavljuju pesme koje se favorizuju, dok se naličje
popunjava bezvrednim kompozicijama. Pilot-singl vašeg novog albuma
sadrži dve odlične pesme. Kako stoji stvar sa albumom?
- Album sadrži devet odličnih
kompozicija.
- Dosta prepotentno zvuči.
- Prepotentno!? Lično mislim da
su sve stvari dobre. Besmisleno je uraditi LP sa jednom dobrom
pesmom, a popunjavati ga tzv. muzikom "na metre". Svaku
pesmu smo uradili sa maksimalnom pažnjom.
Nikada duže nismo snimali
album. Studijska nadgradnja je potrajala dva i po meseca, jer smo
hteli da našu muziku omasovimo i posebnu smo pažnju posvetili
produkciji.
Istina je, međutim, da Leb i sol nikada nije prodavao
filozofiju u svojim pesmama. Poruke, ako ih je bilo, izražavali smo
muzikom. Izraz "komercijalan" za mene ima ružno značenje, ali nemam grižu savesti što smo ovaj put zabrazdili u pop.
Ljudi
još uvek misle da smo "mračan" bend. Ovom pločom smo
hteli da pokažemo da se bavimo optimizmom i lepim stvarima.
- Ideja da Bebi Dol gostuje na
albumu?
- Solo deonica na "Femme Fatale"
je u stvari njen poklon. Sama se ponudila da otpeva prateći vokal.
Tekst pesme je opet poklon. Toliko mi se svidela balada u
melodijskom obliku, da se nisam usudio sam pisati tekst za nju. Ovako
sa libretom Arsena Dedića zvuči onako kako sam je zamislio, "šansonski" sa dozom sete bluesa.
- "Kao kakao" ima utopističku
poruku.
- Neki su je nazvali dečjom pesmom. U
stvari, poruka je da ništa više nije pravo, istinski. Ceo svet je
"kao". Mutan kao kakao. I nema nade da se razbistri.
- Leb i sol je dugo nastupao kao trio i
verovatno si pažnju usredsredio na aranžman tri instrumenta. Kako
uspevaš da uskladiš i "novopridošle" instrumente?
- Istina je da nam je dosadilo da
sviramo kao trojka. Odsvirali smo sve što smo kao trio mogli da
odsviramo. Sada nas zanima širok zvuk, monumentalistička
orkestracija. Mislim da smo to na ovoj ploči i postigli.
- To je koncertno dosta teško izvesti?
- Teško i skupo. Neophodno je nabaviti
čitavo brdo opreme da bi te pesme uživo zvučale kao na ploči. Što
se svirke tiče, tu nema problema.
- Koncerti u Novom Sadu su snimani na
24-kanalnoj tehnici. Da li ponovo pripremate live album?
- Ja bih voleo da taj materijal
sačuvamo za jedan eventualni koncertni album, ali za sada neka sve
ostane u "bunkeru" kao svojevrstan dokument.
Sada imamo
"Kao kakao" za adut (naslov novog albuma) koji moramo da
"prosviramo", jer će se ploča sigurno prodavati samo
koncertnom podrškom. A to je ipak najveće zadovoljstvo ovog
posla.
Razgovarao: Kamenko Milenković (Glas omladine, april 1987.)
"Iako je velika jugoslavenska turneja trenutno najpopularnije domaće džez rok grupe Leb i sol u punom jeku, Vlatka, Kokija, Bodana i Garu pronašli smo u Zagrebu. Između dvaju koncerata, između dvaju gradova, između dvaju snimanja, ovoga puta televizijskih"
Jesu li umorni od neprestanih
putovanja, od autobusa, iscrpljujućih koncerata, mijenjanja hotela, od stalne trke za vremenom?
- Još dvanaest dana, kaže Vlatko Stefanovski, inače solo gitara grupe. - U usporedbi s trideset, koliko ih je bilo
na početku, to je sitnica.
Trideset dana. U tridesetak gradova
gotovo četrdeset koncerata. I tisuće mladih poklonika rok-glazbe na
okupu.
- Svugdje smo odlično primani, priča
Vlatko. - Svi koncerti su rasprodani. Divan je osjećaj svirati u
prepunoj dvorani, u potpunoj tišini slušaočeve pažnje... Pljesak,
skandiranje i oduševljenje publike najljepša su nagrada za svakog
muzičara...
Tada se zaboravlja na umor, na fizičku iscrpljenost, iščeznu sve napetosti. To je ono što odista oduševljava, zbog čega postaju nevažni napori ovakve turneje.
Kaže Vlatko da je lijepo raditi u
studiju gdje je moguće provjeriti rezultate, poslušati snimku, čuti kako je izvedba zvučala, tražiti perfekciju. Ali, na koncertu
je upravo živa muzička komunikacija s publikom nezamjenjliva.
- U studiju ne vidimo kome sviramo, kome
se obraćamo - nastavlja Vlatko - a s pozornice gledamo lica, oči...
Tada poželim da se barem na tren nađem u zadnjem redu dvorane i čujem kako tamo izvedba zvuči.
A izvedbe, prema ocjenama tisuća
posjetilaca njihovih koncerata i po mišljenju najoštrijih
rok-kritičara, zaslužuju najlaskavije pohvale. Podjednako ove "u
živo" i one studijske, na gramofonskim pločama.
Jer, dok publika prati njihove nastupe
na sceni, u prodavaonicama gramofonskih ploča album "Leb i sol
2" već sjaji zlatom. Publika svoje oduševljenje iskazuje skandiranjem, kritičari im pridaju komplimente najprofesionalnije
domaće rok-grupe, a o svakom članu govore kao o potpunom muzičaru.
Lani su rok-grupu "Leb i sol" svugdje dočekivali simboli dobrodošlice: kruh i sol. Uspjeh za
uspjehom... Opatijski festival, Boom festival, proglašenje za
najbolju i najpopularniju domaću rok-grupu godine u časopisu
"Studio", nagrada Sedam sekretara SKOJ-a, vrlo uspješan rad na
predstavi Ljubiše Ristića "Oslobođenje Skoplja"...
- Nijedan uspjeh nije slučajan, objašnjava Vlatko. - Nije to pitanje sreće, ni slučajnih
okolnosti. Za uspjeh je potrebno mnogo rada i mnogo talenta. Domaćoj rok-glazbi smo donijeli orlginalnost i nov zvuk. Utkali smo u nju ono što nosimo u sebi.
Makedonski melos je prekrasan i neobično bogat...
Zašto bježati od njega kad je on u nama, kad ga duboko osjećamo?
- Sreća je jedino u tome - nastavlja
Garo Tavitjan, temperamentni bubnjar u grupi - što podjednako težimo
perfekciji kompozicije, zvuka i izvedbe. Istomišljenici smo, mi
smo četiri glave koje - kada je riječ o muzici - jednako misle.
Četiri mlade glave. Prosjek godina, kako rekoše, dvadeset i tri. Do nedavno svi studenti, sada
profesionalni rok-muzičari.
- Teško je jedno i drugo - kaže Bodan Arsovski, bas-gitarista grupe. - Zapravo nemoguće. Premalo je vremena da bi se na
oboje dospjelo i.. opredijelili smo se za muziku.
Muzika je za ova četiri mlada Skopljanca sve! O njoj razmišljaju, razgovaraju: ona se stvara, rađa se negdje duboko u njihovim dušama.
- Ideja je poput svjetlosti - kaže
Vlatko. - Dugo je nosiš duboko u sebi, a onda iznenada dobije smisao.
Na svakoj kompoziciji radimo zajednički, svaku sitnicu usaglašavamo, dotjerujemo, tražeći ponekad i nemoguće.
Dok kompozicija izrasta, stavljamo je pred "prijeki sud", svatko od nas ispituje svaki
njen djelić, svaku i najmanju pojedinost. Nimalo sebi ne ugađamo.
Naprotiv, mnogo od sebe očekujemo i tražimo. Često smo
nezadovoljni. To je prirodno, čak i pohvalno.
Što muzičari, kompozitori i izvođači, stvaraoci i svirači, dakle umjetnici do srži... Što rade kad ne rade...?
- Razmišljamo o muzici - kaže Koki Dimuševski, instrumentalista na klavijaturama. - I onda kad se odmaramo, s muzikom smo, jer je ona u nama. Pa i sada, po završetku turneje, kad se
"službeno" budemo tjedan dana odmarali, započet ćemo
pripreme za treći album.
Muzika, muzika, muzika... Samo Gara s
velikim oduševljenjem priča i o svom dvogodišnjem sinu, ali i o - kuhanju.
- Često me zbog toga zavitlavaju, smiješeći se priča Gara. - A svi rado dolaze k meni. Jer osim leba i
soli poslužim još štošta. Volim kuhati, gurman sam i uživam
u dobrom jelu, a uz to supruga mi je zaposlena, pa sam prihvatio onu
krilaticu: "Bolje je znati nego čekati".
Malo smijeha. Šale na Garin i Kokijev
račun (koji je, kako oni kažu, također upao u "tavče") i
ponovo muzika. Muzika s kojom džez rok-grupa "Leb i sol"
želi stići do svakog poklonika rok-glazbe.
Tekst i snimke: Zoja Padovan (Svijet, 1979), članak donirao: Crnorizec Hrabar
Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)