Pages

▼

Slobodan Đurić, sportski intervju: Izvinjavamo se košarci što nismo postali Kićanović (1976)

Decembar 1976: U zemunskoj hali Pinki proslavljena je osma godišnjica emitovanja popularne radio emisije "Veče uz radio", a njen autor Nikola Karaklajić obeležio je 15 godina pripremanja radijskog programa za mlade - nastupili su: YU grupa, Time, Suncokret - i po prvi put - grupe Zebra i Zdravo... Najprodavanije singlice u domaćim prodavnicama ploča su "Ti si bila, uvijek bila" (Zdravko Čolić), "Stare ljubavi" (Tereza Kesovija), "Prva ljubav" (Oliver Dragojević), a od stranih: "Dancing Queen" (ABBA), "You Should Be Dancing" (The Bee Gees), "Dr. Kiss Kiss" (5000 Volts)... Za one sa većim džeparcem, tu su longplejke Karpentersa ("A Kind Of Hush"), Pink Flojda ("Meddle") i Pitera Fremptona ("Frampton Comes Alive")... Najtraženije knjige domaćih autora su "Kuća na osami" (Ivo Andrić), "Petrijin venac" (Dragoslav Mihajlović), "Ljudi sa četiri prsta" (Miodrag Bulatović)... A na malim ekranima, ne pamti se da je neka TV drama doživela takvu popularnost kao "Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo", u kojoj su po ko zna koji put zablistali Milena Dravić i Slobodan Đurić. Zašto je Đurića potražio i intervjuisao baš novinar sportskog magazina Tempo?

"Navijam za Bosnu iz Sarajeva. To je moj klub iz više razloga. Sadašnji trener Bosne Boško Tanjević je, u stvari, iz moje košarkaške generacije. A otac Mirze Delibašića bio mi je profesor u gimnaziji"

Slobodana Đurića, glumca Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu nije potrebno posebno predstavljati.

On je već postao ljubimac, ličnost o kojoj se piše i govori, a nedavno prikazana TV drama "Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo" učinila je da se o njemu poslednjih dana priča sa još više simpatija... 

I da se neke njegove replike iz pomenute drame jednostavno pamte i oponašaju u svakodnevnom životu, poput ovoga "Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo"...

Slobodan Đurić je nekada bio sportista - košarkaš od glave do pete ...

- Tačno je da sam se nekada bavio sportom - kaže popularni glumac, pomalo iznenađen, ali, reklo bi se, i obradovan zbog toga što smo mu došli u posetu.

Još kao dečak, osnovac, zavoleo sam košarku, koja je u Tuzli, pre dvadesetak godina, bila neobično popularan sport.

Sve to zahvaljujući vrsnom treneru i pedagogu Milenku Novakoviću, nekadašnjem košarkašu Partizana, koji je u to vreme došao za trenera mesnog Proletera.

Košarku sam kasnije nastavio da igram i u gimnaziji.

I, pošto sam se već u to vreme nekako opredelio i za pozorište, u jednom trenutku kod mene se javiia dilema: košarka ili pozorište. 

U prvom trenutku prevagnula je ljubav prema košarci.

Redovno sam trenirao i kada je trebalo da u košarci nešto postignem, došao je i kraj srednjoškolskog školovanja.

Moralo se dalje, na fakultet. 

Kada sam došao u Beograd i upisao se na Pozorišnu akademiju, mogao sam, bez lažne skromnosti, da igram za bilo koji beogradski klub.

Međutim, obaveze su učinile svoje. Morao sam da se odreknem košarke. Kao igrač.

Ali je se nikada nisam odrekao kao gledalac, navijač.

I sada, kad god imam vremena, idem na košarkaške utakmice.

- Za koga navijate?

- Za Bosnu iz Sarajeva.

To je moj klub iz više razloga.

Sadašnji trener Bosne Boško Tanjević je, u stvari, iz moje košarkaške generacije.

A otac Mirze Delibašića bio mi je profesor u gimnaziji...

- I, može li Bosna ove godine da osvoji šampionsku titulu?

- Vi me to kasno pitate. Ja sam pre početka prvenstva prognozirao da je Bosna najveći i tako reći, jedini kandidat za šampionsku titulu.

Slobodan Đurić je visok 186 santimetara. To je sasvim dovoljna visina za košarkaša, primećujemo...

- Ipak, mene kao košarkaša vreme je pregazilo - šali se popularni glumac. - Nekada sam bio centar, a sada bih jedino mogao da igram na mestu beka.

Velike obaveze u pozorištu učinile su svoje. Slobodan Đurić je kao mlad glumac koji je, tek došao sa Akademije, morao mnogo da radi, da se dokazuje.

I kada se na repertoaru našao jedan komad Aleksandra Đukića, inače majstora karatea, Slobodan Đurić je sa svojim mladim drugovima iz Jugoslovenskog dramskog počeo da trenira karate.

Osnovali su, pri pozorištu, karate klub.

- Karate je divan sport. Odmah sam ga zavoleo... - priča popularni glumac. - Ovaj sport i svakodnevni treninzi pomogli su mi onda kada mi je bilo najteže, kada sam se borio da postignem nešto, a umesto toga, stizala razočaranja.

I uvek bih mladim ljudima preporučio da se bave karateom.

- Da li ste nekada upotrebili to vaše znanje iz karatea?

- Ne, nikada!

- Da li ste stekli i neki pojas, zvanično priznanje iz karatea?

- Kako ne. Plavi pojas - s ponosom kaže glumac.

- Da li biste mogli da nam ispričate i neki smešan događaj vezan za vašu sportsku karijeru?

- Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo... ali takvog događaja ne mogu da se setim. U moje vreme u sportu, a posebno u košarci, nije bilo ništa smešno. Naprotiv, bilo je romantično, a mi, mladi ljudi, formirali smo se i sazrevali i kao ljudi kako bih ja, danas, poželeo svakom mladom čoveku.

- Da li pored košarke volite još neki sport?

- Da. Fudbal. Navijam za Crvenu zvezdu još iz vremena kada je Rajko Mitić bio na vrhuncu slave i kada nam je svima bio - idol.

- Vi ste dugo flertovali sa sportom i pozorištem. Da li između pozorišta i sporta ima nešto zajedničko?

- Ima mnogo zajedničkog.

I sportisti i glumci igraju pred gledaocima, javne su ličnosti.

Sportisti imaju, međutim, i neke prednosti. Igraju pred većim brojem ljudi.

Mogu češće i dalje da putuju.

- Da li vam je ponekad žao što niste postali košarkaš?

- Pa, da se nekada moglo profesionalno baviti košarkom, sigurno bih zanemario pozorište.

Ionako je u moje mladićko vreme bilo sramota da priznam da ću za životni poziv izabrati - glumu.

Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo košarci što nismo postali Kićanović!

- Da li vam nešto - pitamo na kraju našeg popularnog sagovornika - smeta u našem sportu...

- Smeta mi sve ono što se ovih dana osuđuje i sa zvaničnih mesta - razne devijacije. Smeta mi i to što je došlo takvo vreme da mladi sportisti, mladi ljudi, spartanski robuju sportu, treninzima, takmičenju. Malo imaju vremena za svoj lični život, za zabavu, pa ako hoćete i - pozorište.