"David Gilmour, gitarista Pink Floyda, želeo je da upozna te ludake iz Jugoslavije i pozvao nas je u jedan klub u Londonu gde se vrte samo pesme iz pedesetih i šezdesetih godina. To je jedna od najlepših noći u mom životu; s njim je bio i isto tako poznati gitarista Snowy White, pa smo se takmičili ko će više piva da popije, ali s njima niko nema šanse da ostane živ"
Septembar je bio mesec plodnosti u kalendaru Atomskog
skloništa: izašao im je novi aibum, a imali su i uspešne nastupe u
Puli i Beogradu, koji su samo najava predstojeće velike jugoslovenske
turneje. Odlaskom Boška Obradovića, Bruno Langer je u potpunosti
preuzeo kormilo grupe i sada se na "Mentalnoj higijeni" po
prvi put pojavljuje kao autor kompletnog materijala za jedan album
svoje grupe.
Ovo je njegova priča o tome kako je nastala "Mentalna
higijena", o predstojećoj turneji po Sjedinjenim državama,
sklopljenim prijateljstvima sa pojedinim svetski poznatim muzičarima
i još nekim zanimljivim i malo poznatim detaljima vezanim za život
i rad Atomskog skloništa:
- Za razliku od naših ranijih ploča,
sada su tekstovi zaista integralni deo muzike. Nema nikakvih
sličnosti izmedu ovoga što sam uradio i onoga što je ranije radio
naš tadašnji tekstopisac, mada sam u početku pravio takve tekstove
i još ih čuvam da ponekad pogledam koliki sam bio kreten.
To je
bila laž, pusta laž.
Onda sam čuo za to prizivanje duhova; sad je
u modi da se ljudi iz dosade bave svim i svačim, pa tako i prizivaju
duhove.
Slučajno sam saznao za jednu seansu i ostao strašno
iznenađen da ima ljudi koji se time bave. Tako je nastala pesma
"Treba imat dušu".
Međutim, osnovno je da te seanse ne mogu da
pomognu u jednoj bitnoj stvari, a to je osećaj za ljubav. Da bi
čovek osetio ljubav, za to stvarno treba imati dušu; neće pomoći
ni duhovi, ni gledanje u šolju, ni u pasulj, mada priznajem da sam
jako sujeveran: kod mene mnogo znače brojevi i to 3, 6 i 9.
Kod
prizivanja duhova me je oduševilo što je sto na tri noge, jer je 3
moj broj.
I kada sam napunio 33 godine, rekao sam: ovo je moja
godina. Ne, stvarno, mnogo mi znači to: sve bitne stvari u mom
životu su se desile sa brojem 3.
I tako, uzeo sam gitaru i počeo da
pevam o prizivanju duhova.
Tako su počeli da nastaju moji tekstovi. Svirao sam ih danju i noću sa puno žara i zato
verujem u njih.
"Paluba jada" je jedno
raspoloženje u kome sam se našao u proleće ove godine. Po prirodi
sam depresivac i ta pesma najbolje odslikava stanje u kome sam se
nalazio u to vreme, mada čovek u proleće ne bi trebalo da je
depresivan, jer je to godišnje doba za šubi-dubi raspoloženie.
"Rahela" je jedna jako privatna pesma, toliko privatna da bih
mogao samo da zamorim ljude pričajući o njoj.
"Johny" isto;
uglavnom, sve su to sličice iz pulskog života i zato smo, verujem,
3. 9. imali pun koncert (vidiš, opet su u igri 3 i 9; to ponekad
namerno radimo): raja je "skužila " pesme i oduševila se.
Mogli su da se prepoznaju u svim pesmama sa albuma...
Svi me pitaju šta je to "vaginalna manipulacija"...
Mislim da žene što
svesno, što nesvesno, u životu stalno vaginalno manipulišu, samim
tim što imaju tu toliko željenu vaginu. One uvek prolaze kao
nežniji pol, ali mislim da su muškarci mnogo senzibilniji i
osećajniji od žena.
To je moj generalni stav i od njega ne
odstupam, a nek žene to shvate kako god žele. Kod njih uvek postoji
nekakva kalkulacija i iz jednog takvog iskustva je i nastala pesma "Žuti kišobran".
"Kraljica cigana" je još
jedna od mojih "privatnih" pesama, pesma prepuna neke moje lične
simbolike i mislim da je najbolje da tu svako potraži svoju.
"Pun
mjesec" je isto pesma jednog raspoloženja: kod nas na moru ima
puno ljudi koji se plaše punog meseca i tada uopšte ne spavaju.
Mene to, međutim, ne plaši i ja upravo tada volim da izađem u noć i sviram gitaru; tada ponekad poželim da budem neki crni mačak na nečijem krovu i divno se osećam.
Mene to, međutim, ne plaši i ja upravo tada volim da izađem u noć i sviram gitaru; tada ponekad poželim da budem neki crni mačak na nečijem krovu i divno se osećam.
Treba doživeti vožnju istarskim
putevima kada se pojavi pun mesec: on izlazi kao sunce, ogroman, kao
jedna velika krvava lopta koja se diže nad kamenjarom.
To su za mene
nekakvi likovni doživljaji, takve slike da se čovek raspameti. To
je neopisivo...
"Iza zida" je jedna od prvih
pesama koje sam napisao za album. Nastala je posle posete bratu koji se nalazi u Lepoglavi na odsluženju kazne posle one afere sa Ipetom
Ivandićem.
Onaj opis:
"...povjest će te preko mosta/ pokraj kuća sve do zida..."
To je Lepoglava.
Mislim da će tu pesmu najbolje da razume moj brat; njemu ne moram
ništa da objašnjavam.
Isto tako je u pesmi "Mutna rijeka"
lepo opisan moj rodni grad, hotel "Kont" u Rijeci i reka
Riječina koja se uliva u more.
Jedan mladić je bačen sa drugog
sprata hotela, ali sledećih dana u novinama o tome nije bilo ni reči, pa je među mladim ljudima u Rijeci krenula
peticija da se javnost zvanično obavesti šta se, zapravo dogodilo,
jer je bilo i svedoka da je dečko gurnut kroz prozor.
Onda je
usledilo zvanično saopštenje da je on bio narkoman, da je tog dana
bio drogiran i da se sam bacio.
Sve u svemu, on se našao na groblju
i mislim da sam tu najlepše muzički odslikao ono što sam
preživljavao dok je kolona išla prema groblju na Kozali. I onda
onaj bluz preokret...
Nikada sebi neću moći da objasnim zašto su ljudi tako raspoloženi posle pogreba: skloni su veselju, orgijama,
valjda na pogrebu najbolje shvataju prolaznost života. Vrag bi ga
znao šta je...
Nemam mnogo vremena da čitam pesme, ali...
Lud sam za Lorkom. On mi se strašno sviđa, pre svega zato što
je bio najpraznoverniji čovek na ovoj planeti. Pun je svojih simbola
i, da bi se Lorka čitao, potrebno je poznavati i njega i njegove
simbole.
Svoje tekstove sam čitao Ediju Salamonu, jednom mladom
pulskom pesniku, dosta razgovarao s njim i on mi je, maltene, bio
supervizor.
Međutim, ipak je značajna i ova stvar: album smo snimili
za dva dana.
Bili smo uvežbani u duhu stabilizacije i, pošto Džon Ečels, naš producent, zna sve londonske muzičare, ubrzo se pročulo da su došli neki ludaci iz Jugoslavije i za dva dana snimili ceo album.
Bili smo uvežbani u duhu stabilizacije i, pošto Džon Ečels, naš producent, zna sve londonske muzičare, ubrzo se pročulo da su došli neki ludaci iz Jugoslavije i za dva dana snimili ceo album.
David Gilmour, gitarista Pink Floyda, želeo je da
upozna te ludake.
Pozvao nas je u jedan klub u Londonu gde se vrte samo pesme iz pedesetih i šezdesetih godina.
Pozvao nas je u jedan klub u Londonu gde se vrte samo pesme iz pedesetih i šezdesetih godina.
To je jedna od
najlepših noći u mom životu; s njim je bio i isto tako poznati
gitarista Snowy White, pa smo se takmičili ko će više piva da
popije, ali s njima niko nema šanse da ostane živ. Praktično sam
pao u nesvest.
Ja sam se u Gilmourovom društvu osećao
kao Tvigi, zaista se puno udebljao, verovatno zbog tih čestih
takmičenja u ispijanju piva.
Svi su se iznenadili kad sam im rekao
da Riblja čorba prodaje 400 000 ploča u Jugoslaviji; kad kod njih
neko proda 200 000, taj je "mrak"!
Sad smo zaista drugari i, kada smo polazili u
Ameriku, poželeli su nam puno sreće.
U Americi smo snimili album...
To je u
stvari kompilacija numera sa naših ranijih albuma. Zove se "Space
Generation" ("Svemirska generacija") a mi
smo "Atomic Shelter"; pružila nam se šansa i nećemo je
tek tako propustiti.
Mi nemamo šta da izgubimo: već je velika stvar
što nam se album prodaje po celoj Americi i što ćemo snimiti i
drugi. Valjda će se, na kraju krajeva, i u onom prostoru čuti za
nas... Teško je pričati o tome, videćemo.
Vrlo je teško ući u Sjedinjene
države: crnkinja u imigracionom uredu je videla našu vizu na kojoj
je pisalo "H-1" i, pošto nije imala puno kontakata sa ljudima
koji imaju tu vizu, pozvala je šefa.
"To je viza za umetnike"
- rekao je šef - "zašto ste došli u SAD?"
Ja sam
odgovorio da smo došli da snimimo ploču, a on kaže da vizu "H-1" imaju samo jako poznati umetnici.
- Mi to i jesmo, kažem ja, a on počne da se smeje.
Onda ja izvadim press-materijal koji su
Amerikanci izdali i poslali mi; on vidi u kakvim smo sve studijima
snimali, pročita da je Džon radio sa Queen, Led Zeppelin, Eltonom
Džonom i odmah smo podelili prve autograme.
E, tu se vidi kakvi su
Amerikanci: nikad se ne zna, možda ljudi urade
dobar posao, treba im odmah uzeti autograme (smeh).
Jako sam zadovoljan beogradskim koncertom...
Mi se od prvog dana trudimo da nam svirka na pločama i
živim nastupima bude ista i mislim da to vrlo uspešno radimo.
Karakteristični smo po tome da ne
pričamo sa bine, jer je to meni strašno glupo. Bolje je ne pričati
ništa, nego:
- Hajde vi na levoj strani dignite ruke... a sad vi
sa desne... sad ćemo da pevamo pesmu sa našeg trećeg albuma, sa B
strane, četvrta stvar...
Mi smo došli da sviramo i da
zabavimo narod, a ja stvarno ne znam da pričam sa bine i nisam se
nikad ni trudio.
Mnogi su nam to zamerili, ali ja mislim da to nije
tačno, da kontakt može da se postigne i muzikom, za šta su svi
naši nastupi pravi dokaz.
Petnaestog oktobra krećemo na turneju
koja će trajati mesec dana, a onda idemo u Ameriku, gde ćemo da
ostanemo sve do proleća.
Sviraćemo po koledžima (pojedini mogu da
prime i po deset hiljada ljudi), a snimićemo i "Mentalnu
higijenu" na engleskom. Videćemo kakva je reakcija publike i
gde smo i zašto. Nemam nikakvog kompleksa po tom pitanju i sve ćemo
da učinimo da iskoristimo šansu.
(Rock 82, oktobar 1982.)
