"Goran odlazi u studio da sinhronizuje gitaru na matricu. Ostali su tu, u kontrolnoj sobi. I, odjednom, osećam to zajedništvo. Privrženost istoj stvari. Istoj ideji. Osećam napetost. Osećam kako ostali, ćutke, navijaju negde u sebi za Gorana"
Bosanci su rešili to da urade i niko
ih i ništa u tome neće sprečiti. Tako i treba da bude. Čekali smo
željno njihov povratak i evo, ponovo su sa nama. Za početak,
spremili su novi album, a dok vi ovo budete čitali, priprema se
najgrandioznija turneja od kako je rock 'n' rolla u nas.
Za sam start velikog povratka, predviđeno je snimanje novog albuma. Opet pod patronatom "Jugotona",
ali ovoga puta nije bilo potrebno ići za London - beogradski
dvadeset-četvorokanalni studio odgovara nekim važećim evropsklm
standardima, s tim što su u pomoć pozvani ljudi sa strane: provereni saradnici - producent Nil Harison i snimatelj Nik Gleni-Smit.
Interesovanje za snimanje je bilo
neviđeno.
Prva polovina januara u krugovima muzičara i ljudi što
prate i komentarišu muzička zbivanja, što za pare, što džabe,
protekla je u znaku razgovora na temu:
- Jesil' bio u studiju? Nisi. A zašto?
- Zaključana vrata!
Dole potpisani je bio nešto uporniji
od ostalih. Prvo je isprobao sve prozore u prizemlju - zamandaljeni!
Onda se peo uz oluk, šetao po simsu, prošpartao svu fasadu zgrade u
kojoj je smešten studio, lupkao po prozorima, uvlačio se u podrum,
bauljao kroz gomile uglja - džaba!
U studio nije dospeo.
Potom se
ispeo na krov, skinuo nekoliko crepova, uvukao se na tavan, opajao
prašinu i... opet ćorak!
Kada sam isprobao sve legalne i
poluilegalne načine da uđem u studio, a nikakav uspeh nisam
postigao, prešao sam na poslednji pokušaj - sistem "cigla u
prozor".
Trebalo mi je malo vremena da raščistim polupano staklo,
ali je put konačno bio otvoren. Uvlačim se u studio i... nalećem na Bebeka. Sedi čovek
za klavirom i zapanjeno me gleda. Pita:
- Ko si ti?
- Emisija "Od doručka do ručka".
- Marko Janković?
- Ma ne, već onaj drugi! - kažem i
koristim čovekovu zbunjenost da upadnem u kontrolnu sobu.
Tamo
zatičem omanje društvo. U susret mi ide krupni bradonja.
Prepoznajem ga - Grada, menadžer grupe. Nepoverljivo me gleda i strogo
ispaljuje pitanje:
- Sa kim imam čast?
- Roj Kar, iz "Nju Mjuzikl
Ekspresa", kažem na faličnom engleskom jezlku, a u isto vreme
gledam kuda ću da šmugnem ako zagusti. Spasava me Bregović:
- Pusti ga, to je ona dosada iz
"Džuboksa".
Eto, tako sam konačno, negde oko šest
sati popodne, petoga januara 1979. dospeo u taj studio i
načinio sledećih:
Pet skica za grupni portret sa Bijelim dugmetom
U vreme kada sam ušao u studio,
obavljene su tek tehničke pripreme, nameštani mlkrofoni, isprobavan
zvuk... Da se ne bi gubilo vreme, u studio su došli
foto-reporteri i snimali muzičare. Isprva džumble, u kontrolnoj sobi - stari sistem sa kolektivnim sedenjem kraj mlks-pulta.
Posle toga,
prešlo se u studio i rađeni su pojedinačni snimci. Prvo je pozirao
novi bubnjar sastava, Điđi, pa onda basista Zoran. Posmatram ga - vrlo disciplinovano pozira, zabacujući kosu povremeno na levu stranu.
Smejem se u sebi zbog tog
njegovog nepotrebnog truda, naušnica na levom uhu mu se i bez toga
izvanredno vidi.
Željko je foto-reporterima, očigledno,
bio najinteresantniji. Pozira sa gitarom, pa seda za klavir, onda
skida sako i, na kraju, staje uz mikrofon. Vlado i Goran mi deluju
najdisciplinovanije. Svaku sugestiju foto-reportera primaju iz prve.
- Molim vas, Vlado, okrenite glavu na
ovu stranu.
- Ovako? - pita Pravdić.
- Da, ali se nemojte mrštiti.
- Ovako? - Da. Hvala! - kaže foto-reporter.
- Molim, uzvraća plavokosi organista.
- Gorane, budite ljubazni i skinite tu vetrovku.
Bregović disciplinovano skida vetrovku
i ostaje u svetlo-plavoj "bukser" potkošulji.
- Hoćete li biti ljubazni da pozirate
sa gitarom?
- Zašto da ne! Ali, na gornjem vratu nema žica. Hoće li to nešto
smetati?
- Mislim da neće.
Škljoc, kaže aparat. Hvala, kaže majstor fotografije. Molim, uzvraća zvezda rock 'n' rolla.
Pa posle je tražena pogodna pozadina
za grupni snimak. Saznajem da se radi o fotografiji za plakate koji
treba ovih dana da se štampaju za novu turneju.
Dugmići se konačno pakuju
ispred nekakvog zastora koji drže dva momka. Ponašaju se dosta
nervozno. Jako svetlo im bije u oči i nikako da se "nameste"
kako treba. Điđiju nabijaju neki šešir na glavu uz komentar:
- Karijera u usponu, kosa u opadanju.
To je malo popravilo
raspoloženje prisutnih i aparati su počeli da škljocaju. Odjednom,
Bregović je istupio iz gomile:
- Ovo ništa ne valja!
- Ama, zašto? - pitaju ostali.
- Tu se ništa ne dešava, to je s....!
- Ma, polagano, spontano će već nešto
ispasti.
- Ne postoji spontano. Moramo sami...
nervozno se osvrće po studiju. - Znam! Điđi, ti ćeš da ljubiš
Zorana u čelo. Ali onako, mangupski, znaš? Vlado će biti ovdje
ukraj i bijesno će nas gledati. Znaš onako... šta li ove budale
rade!? Razumijete? Željko i ja ćemo se smijati...
Zaključajte vrata, molim!
Fotoreporteri su otišli. U kontrolnoj sobi ostajemo Nil, Nik, Željko i ja. Kroz zastakljeni otvor vidim Vladu, Zorana i Gorana dole u studiju. Điđi je po
strani i ne vidi se. Samo se čuju njegovi bubnjevi koje lupa po
komandi iz kontrolne sobe.
Počinje da se radi neki instrumental. Pitam
Željka:
- Jel' će da snimaju u cugu?
- Aha. Kasnije se samo sinhronizuju vokal i solo deonice.
- Koliko stvari snimate?
- Sedam.
- Imate li već nazive?
- Jok. To ti kod nas uvijek tako ide.
- Znam, ali to što ste uvežbavali ima valjda neku atmosferu, neku priču bar približno?
- Ja znam da ima, ali ja ti to još ne znam ispričati. Goran stvari ima u glavi i ja ne smijem da ga požurujem. On sam osjeća
cajtnot, a on je tip koji radi u cajtnotu. Mogu ti samo reći ovo - mi radimo vrlo kolektivno i vjerovatno zbog toga najviše uspjevamo.
Goran može da napravi
genijalnu pjesmu, ali nikada neće tvrdoglavo insistirati na svojoj ideji, nego će je pustiti među
ostalu četvoricu... prosto kao u filter. I samo na takav način
smo uvijek radili i uvijek vukli dobro. Znaš, ova godina pauze je
učinila da se izbistre glave... osjećaji.
Željni smo rada i ovaj peti LP će sigurno biti
najbolje što u ovom času možemo dati.
Dole u studiju, Goran još uvek
isprobava zvuk gitare. Nil ga preko interfona pita:
- Gorane, u čemu je problem?
- Hteo bih da to više bude... ma znaš, na primer, kao kod "Rolingstonsa".
Nil odlazi u studio. Nakon kraćeg
vremena se vraća i ponovo proverava signal koji dolazi u mikser.
- Kako ti se sada čini? - pita.
Umesto odgovora, Bregović opaljuje uvodne akorde "Jumpin’
Jack Flasha". Zadovoljno se smeje.
Magnetofoni su uključeni. Snimanje
počinje. Stvar mi se iz prve dopada. Zvuk instrumenata je
prepoznatljiv, ali je ritam mnogo, mnogo snažniji i ubedljiviji nego
što je to do sada bio slučaj sa pesmama "Bijelog Dugmeta".
Posmatram Željka - zamišljeno klima glavom i sav je koncentrisan na
ono što se dešava dole u studiju.
Odjednom ustaje i odlazi u studio
da objasni Zoranu nešto u vezi nekog tona "koji treba svirati
sa zadrškom".
Razgovaram sa Nilom i Nikom.
- Koliko već traje snimanje?
- Ovo je tek drugi dan, odgovara Nil.
Zapažam da su obojica vrlo taktični,
smireni i ljubazni. Posebno me oduševljava Nil, koji se, i dok
ćuti, očima smeje. Pitam ga:
- Kada će sve biti završeno?
- Nadam se negde oko petnaestog januara.
Najkasnije dvadesetog.
- Da li je bilo nekih problema do sada?
- Ne. Mi poznajemo "Bijelo dugme" i volimo da radimo sa
njima.
Željko se u studiju nešto duže
zadržao. Čujem kako se Goran, Željko i Zoran nešto dogovaraju oko
aranžmana.
Nil me pita kako se "po naški" kaže BRŽE.
Objašnjavam mu i on uključuje interfon:
- Prrše, prrše!
Bosanci se okreću prema nama i smeju se. Predlažem Nilu sledeću
parolu:
- Ra-ti-ti nešto! - kaže u mikrofon
i cereka se kao blesav. Kažem mu da ih opomene da vreme prolazi, ali
to odbija smejući se. Pitam: zašto?
- Naljutiće se i vratiće me
nazad u London!
Pitam ga onda: Jesi li čitao
poslednji broj "Džuboksa"? Smeje se.
- Nisam ga čitao. Ne znam vaš
jezik, ali sam video one liste... I ja sam tamo. To je divno,
zaista.
Željko se vraća. Snimanje se
nastavlja. Muzičari su već opušteniji. Goran deluje dosta
raspoloženo. Dok potencira neki ritam na gitari, klima glavom, a
posle, nadovezujući na to neku raspevanu solo partiju, plazi jezik i
vragolasto se osmehuje.
Vlado je neprestano ozbiljan. Dok svira neku
komplikovaniju frazu, samo začuđeno iskolači oči i okreće glavu
u stranu.
Slepo poverenje
Sedimo u kontrolnoj sobi i preslušvamo
dve, tek snimljene instrumentalne podloge. Svi su naizgled
mirni. Sa pažnjom slušaju, očiju uprtih u zvučnike. Samo se Điđi
nervozno šeta. Posmatram ga, pokušava da deluje bezbrižno, ali bez
uspeha. Kasnije pitam Željka:
- Jel’ Điđi uvek ovako?
- Šta to?
- Jel' uvek ovako nervozan?
- Điđi je novo Dugme, došao je kod
nas posle uspešnog rada na mom LP-ju "Skoro da smo isti".
Poznajem ga dobro i znam da ova njegova nervoza znači osjećanje da
je sada ponovo na njemu velika odgovornost, on... ma on ti je bubnjar
fenomenalan!
To je čovjek koji zna nevjerovatne stvari.
Pet
najboljih bubnjara Jugoslavije zajedno daleko su ispod Điđija!
Međutim, on je još uvijek opterećen time što mora na ljude
ostaviti taj prvi utisak, a taj prvi utisak je dosta važan i zbog
toga on u ovom času prioritetno misli na sebe.
Zato je i njegova
nervoza uočljiva.
Prilazi Goran. Njiše se u ritmu muzike
koja dopire iz zvučnika. U kontrolnoj sobi je polumrak, ali vidim
kako mu oči sjaje. Gleda Željka netremice, osmehuje se i glasom
oponaša gitaru:
- Slušaj ... ovde ide ovo ... Ispušta
neke čudne glasove prateći ritam muzike ... a ovdje ulaziš ti...
Željko ga prati sa pažnjom i klima
glavom, smeškajući se. Očigledno je da se dobro sporazumevaju.
Onda Goran polazi prema Điđiju.
Uvija ramenima i kukovima kao orijentalna igračica.
Pokreće se u skladu ritma sa matrice koja se još uvek vrti na magnetofonu.
Onda Goran polazi prema Điđiju.
Uvija ramenima i kukovima kao orijentalna igračica.
Pokreće se u skladu ritma sa matrice koja se još uvek vrti na magnetofonu.
- Gledaj stari... ovako - mlatara rukama... treba više da mi
dolaziš, a manje da odlaziš. Shvataš?
Očigledno je da i Điđi shvata ovaj,
samo njima poznati jezik.
Pitam Željka šta je to, kakav je to
jezik, kakvo je to poverenje:
- Uh... moraš da shvatiš da je to posebni riječnik koji između
nas postoji kao fluid i mi se osjećamo, tražimo, nalazimo i sporazumevamo pogledom... osmjehom...
Goran odlazi u studio da sinhronizuje
gitaru na matricu.
Ostali su tu, u kontrolnoj sobi.
Ostali su tu, u kontrolnoj sobi.
I, odjednom,
osećam to zajedništvo. Privrženost istoj stvari. Istoj ideji.
Osećam napetost. Osećam kako ostali, ćutke, navijaju negde u sebi
za Gorana.
Krišom ih posmatram... Vidim u njihovim pogledima
nervozu i znatiželju. Hoće li Bregoviću poći iz prve za rukom da
uradi to, a niko ne zna šta?
Notnih papira nema ni na kilometar.
"Dugmići" cede tonove iz duše. Shvatio sam uvijanje ramenima i kukovima, razumeo
čudne glasove.
And first čoban said...
Bilo je vreme za pauzu. Razgovaram sa
Gradom, koji se odnekud opet stvorio u studiju:
- Vidim, ponovo radite sa "Dugmetom"?
- Pa čujte, još 1975. godine, decembra
meseca, počeo sam da radim sa "Bijelim Dugmetom", a šta
smo do sada radili, to se dobro zna...
- Čujem da spremate neku mamutsku
turneju?
- Čujte, ja prvi put u životu radim ovako veliku turneju. Koliko ja
znam, to je najveća turneja u istoriji jugoslovenske zabavne muzike.
Počinje 14. februara... prvi koncert je u Gornjem Milanovcu i sav
prihod ide kao poklon Fondaciji Spomenice solidarnosti za izgradnju
Spomen doma u Banji Koviljači. Do sada je ugovoreno oko 120
koncerata, mada će se ta cifra, verovatno, povećati na 150.
- Da to
ne bude mnogo, hoće li muzičari izdržati?
- Čujte, bilo bi naporno kada bi se
"Dugme" brinulo o svemu i svačemu. Ovako, na njima je samo
da sviraju, da ostalo oko organizacije brinemo nas nekolicina.
Prilazim Điđiju koji pevuši neku
parodiju na temu "Navali se Šar planina". Pitam ga:
- Hoćeš li izdržati tolike koncerte?
- Ja sam spreman, jer posedujem nekakvu
unutrašnju snagu. To je taj osjećaj želje... ljubavi za ovo, za
muziku. Pazi, nije to nikakva demagogija, jer ne bi nas ništa moglo
zadržati skupa, zaboga, da nema nečega što volimo u svemu ovome.
- Znači, uklopio si se u grupu?
- Znaš kako, ovo je situacija sasvim
nova, baza za mene, iako se svi mi dugo znamo. I sada je važno da se
ja prilagodim situaciji, odnosno onome što je u interesu grupe. Ne
znam da li sam još... Svi mi imamo neku svoju viziju svega ovoga
i sada to treba prilagoditi osnovnoj
zamisli... Goranovoj zamisli.
- Očigledno je da ti nisi tip zvezde,
ali je i sigurno da ćeš morati, hteo-ne hteo, da glumiš tu ulogu.
- Da. Ja ću morati da igram tu ulogu,
međutim, u sebi uvek prezirem mnogo šminke i... još se na to
nisam navikao i verovatno se zato još uvek pomalo čudno ponašam.
Kada smo započeli ovaj razgovor... ja bih ti ovo najradije izbjegao, jer znam da si iz novina.
Pazi, nemam ja ništa protiv
tebe, nego eto, ja sam najsretniji kad sjedim i sviram, a to ostalo... osjećam još uvijek neku averziju prema tome.
- Vidim, protiv te nelagodnosti se
braniš fazonima i tim parodijama na narodnjake. Daj da čujem nešto?
- Ma ne bih, smeje se, ali započinje
isprekidano...
"Navali se rocky mountain and (smeh) first čoban said (opet smeh)... pusti mene rocky mountain puustiii meeeneee... my sister will be sorry for me..."
- Jel' to sam smišljaš?
- Nešto ima mojih caka, a nešto našeg
prijatelja Đoke, koji je sada u Londonu oženjen ženom starijom
dvadeset godina od njega, ali to nije važno... valjda je to zbog
Londona bilo, zacenjuje se od smeha.
Kasnije razgovaram u holu sa Vladom.
Vrlo je prijatan sagovornik i svojim ponašanjem razbija u meni, bog
zna zbog čega postojeću sliku lepuškastog maminog i tatinog sina
kome u životu sve ide od ruke.
Priča vrlo razložno, nenametljivo i
pritom me sve vreme fiksira svojim krupnim, plavim očima, pazeći,
očigledno, pratim li ono što kazuje.
Pričamo, između ostalog, i
o njegovim planovima van grupe.
- Ja već jako dugo razmišljam o nekom sopstvenom projektu. Protekle
godine, dok je Goran bio u vojsci, radio sam sam na tome. Sticajem
raznoraznih okolnosti, nisam uspeo to da snimim, ali to postoji, i pitanje je samo slobodnog vremena da se i okonča. Ovo sada, sa grupom, svakako
je prioritetno.
- A kako to otprilike izgleda... zvuči. Može li se to rečima...
- Ne bih ja o tome... to je muzika
koju ja čujem ponekad u sebi, pa zapisujem. I da ti kažem, tih
bilježaka se nakupilo dosta, pa sam ja nešto od svega uobličio i
sad... sačekaću pogodan trenutak. Kod mene se konkretno radi o
nekakvoj mojoj želji da jednostavno začujem to što mi se godinama
roji u glavi i u duši.
Dođi za par dana
Snimanje se nastavlja. Ponovo sam u
kontrolnoj sobi i pokušavam da se potpuno uživim u ono što Goran
nasnimava na matricu. U tome što radi ima onog karakterističnog
bosanskog derta; epske širine i lirske raspevanosti: odsečnog ritma
i melodičnog soliranja na gitari...
Željko se okreće prema meni
i kaže:
- Ovo će, verovatno, biti udarna stvar
na albumu.
Pokušavam da na to što čujem
iskonstruišem neku melodiju, ali bez uspeha. Goran ulazi u
kontrolnu sobu da presluša ono što je odsvirao. Kada je obavio ono
što je nameravao, pitam ga, unapred pripremljen na negativan
odgovor.
- Željko mi je već nešto pričao... mislim o samoj muzici?
- Znaš kako ti je to kod mene - sve radim u zadnji minut. Vjeruj da
sada ništa još ne znam. Sve je tu, a ničega u stvari nema. Nego,
dođi za par dana, tada ću već uraditi tekstove, pa ćeš imati što
da čuješ i o čemu da pišeš.
Nisam hteo da ga zadržavam, već sam se
nacrtao kod miks-pulta. U studiju je ponovo Goran. Te noći je radio
od početka snimanja bez prekida.
Negde oko ponoći, rešio sam da pokupim
svoj "cirkus" i pođem napolje. Prolazim kraj Gorana,
pentram se na prozor...
- Šta to radiš? - pita me, čudeći se.
- Idem napolje, kažem.
- Ama, što tuda?
- Pa, tuda sam i ušao.
- Aha, kaže, a vidim da mu nije baš
sve jasno.
Zabeležio: Đorđe M. Vojnović (Džuboks, januar 1979.)
Omot: Dragan S. Stefanović
Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)