Mart 1968: Bitlsi počinju jednu od svojih najbizarnijih akcija - pod mentalnim rukovodstvom gurua Mahariši Maheš Jogija, oni se upuštaju u duhovnu gimnastiku zvanu "transcendentalna meditacija". Podrazumeva se, na obroncima Himalaja... Jedan od najvećih YU fanova Bitlsa je vođa popularne Grupe 220 Drago Mlinarec, koji naglašava da mu je omiljena stvar "Strawberry Fields Forever", a na pitanje: ima li šanse da se Grupa 220 rasformira odlučno odgovara - "Nema!"... Pobedom nad Medveščakom sa 9:1 Jesenice osvojile hokejaški kup Jugoslavije... U Kupu evropskih košarkaških šampiona, Zadar je pobedom nad Simentalom sa 90:66 osvojio prvo mesto u svojoj grupi i kvalifikovao se u polufinale... Pobedom nad ekipom Holandije sa 23:11, jugoslovenske rukometašice obezbedile pravo učešća na Svetskom prvenstvu u Moskvi... Fudbalska utakmica koja je odigrana u Beogradu između reprezentacije Jugoslavije i Bugarske završena nerešeno 3:3... A jedan od najpopularnijih YU fudbalera i sportista uopšte, Dragan Džajić, počeo je da piše svoje memoare, da se priseća svog detinjstva, prvih utakmica, prvih godina svoje blistave fudbalske karijere...
Neću moći da zaboravim ni dva slučaja kada sam samo zahvaljujući sreći izbegao smrt.
"Prvi su stupili u pregovore predstavnici Partizana. Tadašnji vođa podmlatka ovog tima Milomir Strizović nudio mi je sobu, jer sam još bio đak, neograničen broj besplatnog prevoza do Uba i džeparac. Bio sam spreman da prihvatim dres Partizana, jer Crvena zvezda ništa nije preduzimala. Bilo je skoro sve gotovo"
Ovo moje doba, obeleženo fudbalom,
koje potpuno pripada sportu čiji sam rob postao, zaista je
najbolje. Pa ipak, detinjstvo je za mene, kao i za mnoge, najslađe
moje doba. Zbog čega je tako? Pravi razlog zaista
je teško pronaći. Ljudi koji znaju sve o meni, verovatno mi neće
verovati, ali to je prava istina.
Možda zbog toga što sam kao
slabašni i nizak rastom dečak, trčeći za krpenjačom, po
poljanama i livadama Uba, omalenog ali prelepog mestašca nadomak
Beogradu, gde "fudbalskih dečjih igrališta" ima na gotovo
svakom koraku, priželjkivao sve ovo što sada uživam.
Moji dečački snovi su se ispunili.
Postao sam reprezentativac, kapiten kažu drugi, i najbolji igrač
kluba koji sam oduvek voleo - "Crvene zvezde".
Živim
veoma udobno, vozim automobil "Peugeot 404", primam
svakodnevno po pedesetak pisama od simpatizera i obožavateljki,
stekao sam mnogo prijatelja, ljudi me na ulici prepoznavaju, osećam
da me simpatišu, žele da me uvek ponešto zapitaju.
Sve su to želje koje pripadaju
ljudskim dušama, ali nisu dostupne svima, izuzev srećnicima poput
mene, kojima je priroda poklonila neki izuzetan i nesvakidašnji dar,
da umeju da rade nešto bolje od ostalih, pa makar i da šutiraju
loptu!
Priznajem da mi sve to godi i da imam
mnogo razloga da budem zadovoljan. Ali, ako hoćete da znate kada sam
najsrećniji, onda su to trenuci nakon povratka kući sa treninga ili
utakmice, kada u svom dvosobnom stanu, potpuno sam, dopustim sebi da se
okrenem deceniju unazad, vratim u moj Ub, u one njegove sokake okovane drvoredima, na te džombaste poljane, gde sam bezbroj puta lomio
prste ili derao kolena i odeću.
Možda je objašnjenje svemu ovome što
u ovoj ulozi fudbalera i reprezentativca imam zaista malo slobodnog,
zaista "svog" vremena.
Zato sam često u mislima suvonjavi
dečak s nadimkom "Firi", najbrži u ulici i pobednik u
svim školskim takmičenjima na kratkim stazama, zaljubljen u
klikere, koje nisam po ceo bogovetni dan ispuštao iz ruku, igrajući
ih tako dobro da nisam mogao izgubiti.
Bosonogi klikeraš
Voleo sam iznad svega da idem bosonog.
Cipele sam obuvao tek kada bi zaista zahladnilo. Sećam se kako uvek
kada je padala kiša, nisam bio u kući, jer sam voleo da gacam po
baricama na prašnjavim ulicama Uba.
Redovno sam od majke dobijao
batine zbog toga što nisam voleo da perem ruke.
To je bio pravi ceremonijal i neću nikad zaboraviti kada sam ih jedne nedelje toliko zaprljao da ih je mogla oprati jedino ribaća četka.
To je bio pravi ceremonijal i neću nikad zaboraviti kada sam ih jedne nedelje toliko zaprljao da ih je mogla oprati jedino ribaća četka.
U to vreme kod nas dečaka je bila u
modi igra sa sličicama fudbalera, koje su se nalazile u
čokoladicama.
Ja sam ih imao oko 200, naravno, najviše sa likom
Rajka Mitića, mog najvećeg ljubimca. Posle njega, na redu je bio
Predrag Džajić, nekadašnji half "Crvene zvezde", ali
samo zbog sličnog prezimena.
Te su mi sličice donele i najžešće
batine koje sam od oca Krstivoja dobio.
Osetio je da ne idem redovno
na časove, i jednog dana, poput pravog inspektora Maigreta, krenuo je da me
prati.
Čim sam odmakao od kuće, krenuo sam da se "kockam"
sa vršnjacima. Odjednom sam sve zvezde izbrojao. Osetio sam očeve
snažne ruke. Istukao me je da sam mislio kako ću umreti od
bolova. Sve je sličice spalio, ali ja sam ih ponovo sakupio, imao
sam ih više nego pre, iz inata.
Neću moći da zaboravim ni dva slučaja kada sam samo zahvaljujući sreći izbegao smrt.
Prvi put sam jureći
za loptom, istrčao na ulicu. Kočnice automobila, sećam se, bio je
to "Moskvič", zacvilile su. Prisebni vozač je zaustavio u
posljednjem trenutku. Pomilovao me je samo po glavi, nasmejao se, a
ja sam mislio da će me prebiti kao mačku. Možda sam zbog
tog ljubaznog šofera postao preterano oprezan vozač.
U drugom slučaju, situacija je bila
strašnija, jer sam smrt već video pred očima.
Tog sunčanog dana, pošao sam s drugom da se okupam. Ni on ni ja nismo znali da plivamo.
Zagazili smo u plićak; ali sam neočekivano izgubio tlo pod nogama.
Počeo sam da se davim. Vrištao sam i plakao. Pritekli su mi u
pomoć. Nikada nisam popio toliko vode.
Otac će za ovaj moj
"poduhvat" prvi put čuti kada bude pročitao ove redove,
ali se nadam da me neće istući...
Rekao sam već da su moji najslađi
dani detinjstva bili ispunjeni dečačkim igrama među kojima su me
najviše privlačili klikeri i sakupljanje sličica.
Idol zvani Mile Mačak
Vremenom, fudbal me je sve jače
privlačio. Šutirao sam ga po ceo dan. Koliko puta li sam znojav i
prljav od blata i prašine došao kući i dobio batine. Tako je
bivalo iz dana u dan.
Fudbal je, kada sam malo poodrastao
postao moja opsesija.
Ja sam ga zaista dobro igrao.
Umeo sam da prvi stignem do lopte i da u trku pretrčim po nekoliko klinaca. Govorili su mi da sam nabolji među vršnjacima.
Ja sam ga zaista dobro igrao.
Umeo sam da prvi stignem do lopte i da u trku pretrčim po nekoliko klinaca. Govorili su mi da sam nabolji među vršnjacima.
Kao dokaz toga: za
mene je mesto u timu moje ulice koja je
igrala sa drugim ulicama bilo - rezervisano.
Tad sam se prvi put osetio "važan" jer su dolazili kući po mene i zvali me da igram i molili roditelje kada ovi nisu hteli da me puste, jer sam morao da učim.
Tad sam se prvi put osetio "važan" jer su dolazili kući po mene i zvali me da igram i molili roditelje kada ovi nisu hteli da me puste, jer sam morao da učim.
Možda je svemu tome doprinela
činjenica da se fudbalsko igralište Jedinstva sa Uba nalazilo preko
puta kuće u kojoj sam stanovao sa ocem, majkom, sestrom i starijim
bratom.
Visio sam po ceo dan na igralištu. Preko puta našeg stana
stanovao je golman Jedinstva sa Uba zvani "Mile Mačak"
kome sam se, i sada se dobro sećam, nekada divio kao što sada
činim Peleu, Spenseru ili Jašinu.
On je za mene bio fudbaler,
prvotimac, u kopačkama i u dresu, a ja sam sve to želeo iznad svega
da budem.
Pa ipak, moje prvo pravo poznanstvo sa
fudbalom obavljeno je 1960. godine. Podmladak Metalca iz Valjeva
trebalo je da igra protiv fudbalskog podmlatka Crvene zvezde iz
Beograda. Utakmica je zakazana u Valjevu.
Lepio sam plakate
zajedno sa ostalima, po banderama i betonskim stubovima Uba. Bio je
to, za ovo malo mesto prepuno navijača Crvene zvezde, veliki doživljaj, pravi
fudbalski praznik.
Najznačajniju ulogu odigrao je moj
stariji brat Dragoljub, tada desno krilo Jedinstva sa Uba. On je
odlično poznavao trenera Metalca Mišu Lazića. Valjevci su
Dragoljuba pozvali da pojača njihov tim u ovako značajnom meču.
Brat je pristao, ali je imao jedan uslov: tražio je da ja igram bar
jedno poluvreme. U protivnom, on je odbio da nastupi.
Trener Lazić dugo se kolebao, jer ja
sam zaista bio slabašan, mršav, krhk kao grančica, izgledao sam
među ostalima kao David među Golijatima.
Nije imao poverenja ni
hrabrosti da me stavi u tim, ali je ipak na insistiranje brata
pristao. Dobio sam dres sa brojem 11.
Nikada neću zaboraviti taj dan. Ruke
su mi drhtale kada sam prvi put u životu navlačio štucne i obuvao prave fudbalske cipele.
Kada je sve bilo gotovo, kao prut sam
drhtao. Sve dok nisam izišao na teren. Ali se nisam zbunio. Zaigrao
sam izvanredno, ostao sam do kraja igre. Postigao sam jedan gol.
Tako sam prvi put skrenuo pažnju i
dobio prve aplauze.
Ovacije za nepoznatog dečaka
Iako sam imao samo 14 godina, počeli su da me
zovu. Posle utakmice tapšali su me po ramenu, čestitali. Tadašnji
bek Crvene zvezde, Dane Stojanović nije mogao da me zaustavi, a
Aćimović, Klenkovski, Marković, Đorđević, Trifko Mihajlović i
ostali zvezdaši, ostali su u mojoj senci.
Ponude sa strane nisu prestajale.
Naravno, od malih klubova, iz okoline Uba. Najdraža od svih u to
vreme bila je ona koja je stigla iz valjevskog Metalca.
Moja fudbalska karijera tako je
otpočela.
Ponudu iz fudbalskog tima "Metalac"
iz Valjeva, u to vreme veoma povoljnu, nisam prihvatio. Jer, samo
četiri dana posle mog vatrenog krštenja u Valjevu, taj isti
podmladak "Crvene zvezde" gostovao je na Ubu i sastao se s
"Jedinstvom".
Stadion je bio ispunjen do poslednjeg mesta.
Meč je završen bez pobednika - 2:2. Ja
sam igrao još bolje.
Postigao sam oba gola i ovacije koje sam posle
utakmice dobio kao nepoznati dečak, nikada neću moći da zaboravim.
Posle ovog meča, postao sam poznat i
zapažen. Dobio sam poziv od beogradskog nižerazrednog kluba
"Palilulac" da igram za njih. Prihvatio sam, jer je moj
brat već nosio dres ovog tima.
To je trajalo nekoliko meseci. Svaki
dan crni "Mercedes" je dolazio na Ub, vozio me na treninge
i vraćao me kući. Roditelji me nisu puštali samog, pa me je u svim
tim prilikama pratila starija sestra Ljubinka.
Neposredno posle toga, u Kruševcu su
organizovane zajedničke pripreme najtalentovanijih omladinaca iz
Srbije. Koliko sam se radovao kad je poziv stigao i na moju adresu!
Od uzbuđenja, nekoliko noći nisam mogao da spavam. Otputovao sam i
ostao 26 dana.
Bio sam najmlađi i jedan od najnižih.
Niko ne nije poznavao. Ali, podrška koju mi je dao trener Zlatko
Ljubenko pomogla mi je da se snađem u takvom društvu.
Poklonio mi je
poverenje da igram u najboljoj selekciji i ja sam potpuno, najviše
radi njega, opravdao Ljubenkove nade.
Ne sećam se nakon koliko vremena je
gradska omladinska reprezentacija Beograda igrala trening utakmicu na
stadionu JNA protiv omladinske reprezentacije Jugoslavije. Dobio sam
poziv da pojačam Beograđane. Doputovao sam, i to je bio moj prvi
susret s fudbalskim Beogradom.
Bek "Crvene zvezde" Žika
Jeftić bio je u to vreme već afirmisan fudbaler i velika nada.
Slušao sam mnogo o njemu i govorili su mi da se neću dobro
provesti.
Nisam se uplašio. Sakupio sam snagu i naprosto sam ga
razneo. Opet sam postigao jedan gol. Tako sam konačno i u Beogradu
uspeo da "probijem led" kod stručnjaka i ljubitelja
fudbala.
Dva najveća beogradska kluba, dva
velika i večita rivala, "krenuli su na posao".
Zvezda u minut do dvanaest
Prvi su
stupili u pregovore predstavnici "Partizana". Tadašnji
vođa podmlatka ovog tima Milomir Strizović nudio mi je sobu, jer
sam još bio đak, neograničen broj besplatnog prevoza do Uba i
džeparac.
Bio sam spreman da prihvatim dres
"Partizana", jer "Crvena zvezda" ništa nije
preduzimala. Bilo je skoro sve gotovo.
"Crvena zvezda" je uskočila
u kombinaciju "minut do dvanaest".
Dosta kasno, ali vrlo
efikasno.
Sekretar kluba Đorđe Mirković, tatin dobar prijatelj,
jer je nekada radio zajedno sa njim na Ubu, "skuvao je"
moju porodicu i ja sam morao da pristupim "Crvenoj zvezdi".
Nisam postavio nikakve uslove. Iako pomalo uvređen, poziv iz "Crvene
zvezde" ipak sam prihvatio sa zadovoljstvom.
Međutim, "Partizan" se nije
odricao, niti je želeo da se preda. "Crno-beli" su bili i
ostali uporni.
Imao sam samo 16 godina, i kao nepunoletan, sve te poslove prepustio sam svome ocu.
Iz "Partizana" su stizale poruke da su spremni da mi odmah daju dvosoban stan.
Imao sam samo 16 godina, i kao nepunoletan, sve te poslove prepustio sam svome ocu.
Iz "Partizana" su stizale poruke da su spremni da mi odmah daju dvosoban stan.
Ali, opet je otac odlučio moju
sudbinu.
Bio je prisan prijatelj s predsednikom "Crvene zvezde". Moj sadašnji klub isto tako je obećao stan, i ja sam 1962. godine u maju došao u "Crvenu zvezdu".
Bio je prisan prijatelj s predsednikom "Crvene zvezde". Moj sadašnji klub isto tako je obećao stan, i ja sam 1962. godine u maju došao u "Crvenu zvezdu".
Moji dečački snovi bili su
ostvareni.
Imao sam samo 16 godina kada sam postao
punopravni član "Crvene zvezde". Ceo taj ceremonijal
obavljen je u maju 1962. godine, ali za novi klub registrovan sam tek
u septembru i tada sam stekao pravo igranja.
Moram istaći da su me drugovi u novoj
sredini, pre svih Jeftić, Aćimović, pokojni Dejan Bekić,
Marković, Trifke Mihajlović, izvrsno primili. Samo posle nekoliko
meseci zajedničkog boravka osećao sam se kao da sam u svojoj
rođenoi kući.
Svakodnevno sam odlazio na treninge
"Crvene zvezde", igrao redovno utakmice za podmladak i
svakog dana putovao no relaciji Ub - Beograd od
60 kilometara.
Fudbal je potisnuo sve ostale obaveze. To je razlog
što je škola bila posve zapostavljena i objašnjenje što sam
ponavljao prvi razred Učiteljske škole.
Otac se grdno naljutio zbog svega.
Naprosto me je isterao iz kuće rečima:
- Ako hoćeš da igraš fudbal, onda idi
u Beograd, nemoj da mi dolaziš. Radi, uostalom, šta hoćeš. Meni
je ipak važnije od svega da završiš školu!
Na stanu kod Dejana Bekića
Nisam imao kuda. Nije bilo drugog
izbora, nego da poslušam očevo naređenje. Rekao sam treneru
Miljaniću u kakvoj sam se situaciji našao.
Stan nisam mogao dobiti odmah i zato su me "utrapili"
Dejanu Bekiću, kod koga sam stanovao nekoliko meseci.
Posle sam dobio sobu. Imao sam samo
stipendiju od 25.000 dinara. Od tog iznosa, 22.000 davao sam za ručak
i večeru, a dve i po hiljade ostajalo mi je za džeparac.
Situacija se posle nešto popravila.
Svemu tome je pridonelo što sam sa 17 godina prvi put obukao dres
prvog tima.
Moja prva utakmica za "Crvenu zvezdu" bila je
4. juna 1963. godine. To je bio meč protiv "Budućnosti"
iz Titograda. Igrao sam veoma dobro i svi su bili zadovoljni.
Odmah zatim, prebačen sam u hotel
"Palas". Postao sam već igrač na koga je "Crvena
zvezda" počela da računa i o kome se morala brinuti. Obećali
su mi stan i ja sam ga nekoliko godina čekao stanujući u "Palasu".
Postao sam standardni prvotimac. Igrao
sam u onoj staroj navali iz koje više ni jedan ne nosi dres "Crvene
zvezde". Njen sastav je izgledao ovako: Melić, Marović,
Prlinčević, Kostić, Džajić.
Obećani stan nisam dobio, ali sam ipak
otišao iz hotela. Nas nekoliko "provincijalaca", igrača
iz unutrašnjosti: Đurica, Dragan Popović, Čop, Dujković, Malešev
i ja, stanovali smo u jednom trosobnom stanu na Slaviji.
Ja sam u
sobi spavao sa Đuricom. Bili su to teški dani, ali puni zajedničkih
radosti i veselih trenutaka.
"Crvena zvezda" je te godine
krenula da igra kao u najboljim danima. Postao sam standardni
omladinski reprezentativac. Za mene je dres "Crvene zvezde"
sa brojem 11 bio rezervisan. Uspeli smo da u jednoj sezoni
trijumfujemo na dva koloseka.
Osvojili smo titulu državnog prvaka, a
pobedom u finalu nad "Dinamom", gde sam igrajući protiv
Kasumovića prikazao možda najbolju igru u životu, pripao nam je i
Kup.
Sve je bilo uzalud. Ja sam još bio
poletarac, bez ugovora, i to je bio razlog što za dva najveća
trijumfa nisam dobio ni jednog dinara nagrade. Ali, tako je moralo da
bude.
U društvu doktora Kildera
Fudbal mi je, ne želim da sakrijem
tu dobro poznatu istinu, doneo mnogo koristi, srećnih dana, lepih
susreta, prijatnih doživljaja, naravno, i novca.
Pa ipak, iznad
svega sam mu zahvalan što sam, zahvaljujući daru što umem da dobro
šutiram loptu, proputovao ceo svet.
Bio sam na svim kontinentima, izuzev Australije.
Bio sam na svim kontinentima, izuzev Australije.
Tri puta sam sa svojim timom, "Crvenom
zvezdom", posetio Sjedinjene Američke Države.
Kao olimpijski reprezentativac boravio sam više od dvadeset dana na Olimpijskim igrama u Tokiju.
Kao olimpijski reprezentativac boravio sam više od dvadeset dana na Olimpijskim igrama u Tokiju.
Meksiko, Španiju, London video sam četiri puta,
Pariz pet puta.
Kopenhagen, Moskva - sve su to prelepa mesta gde sam doživljavao dane koje zaista neću moći da zaboravim.
Kopenhagen, Moskva - sve su to prelepa mesta gde sam doživljavao dane koje zaista neću moći da zaboravim.
Pa ipak, među tim mnogim prijatnim
doživljajima, najjače su u moja sećanja urezani susreti sa narodom Japana. Izuzetan i neobičan je to
svet. Osmeh i srdačni izrazi uvek titraju na licima tih omalenih,
vrednih, dinamičnih ljudi.
Jednom prilikom, pre nego što smo
igrali sa njihovom fudbalskom reprezentacijom, pozvan sam da posetim
jednu školu. Sa zadovoljstvom sam na svakom koraku bio obasipan ljubaznošću i prijateljstvom. Posle utakmice, svih petnaest učenica
koje sam upoznao, donelo mi je poklone koje brižljivo čuvam.
Nezaboravni su dani provedeni u Los Anđelesu i Holivudu. Kao dečak, sanjao sam i maštao o tome da jednoga dana posetim grad koji okuplja
najpoznatije ljude, sveta lica kojima se dive ljubitelji filma i
pozorišta.
Jedan od mojih najprijatnijih doživljaja je poznanstvo
sa Ričardom Čemberlenom, poznatim doktorom Kilderom sa televizijskih
ekrana.
Ričard Čemberlen je vrlo prijatan
čovek, vitak, visok, sa plavim očima i dugom plavom kosom. Ručali
smo zajedno. Uz pomoć prevodioca, proveo sam nekoliko prijatnih
časova u njegovom društvu.
Nikada nije bio u našoj zemlji, ali
dobro zna da su njegovi najodaniji simpatizeri i obožavateljke naši
zemljaci. Pa ipak, moram da priznam, Ričard Čemberlen nije toliko
lep i zavodljiv kao što devojke u svojim vizijama to misle.
Dugo sam šetao po Beverli Hilsu, gradu
koji okuplja najpoznatije filmske dive i starove. Jedna od najlepših
vila u tom bajnom gradu, u kome zelenila i cveća ima na svakom
koraku, pripada čuvenom glumcu Kirku Daglasu...
Napisao: Dragan Džajić (Plavi vjesnik, mart 1968.)
Kraj 1. dela - 2. deo je OVDE
Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)