"Svirka, međutim, još ne može da počne. Rekoše nam da treba proveriti da li su frekvencije instrumenata u dobrom međusobnom odnosu. Oči su uprte na takozvani analajzer. Gledamo i mi u ekran, ali sve što vidimo su neki zeleni stubići koji neverovatnom brzinom skaču"
U jednom savremenom muzičkom studiju,
poput Aladinove čarobne lampe, neka početnička rok grupa, čiji se
talenat pre nazire nego što je oformljen, može da napravi snimak
savršenog kvaliteta. Instrumenti i glas pevača, tehnički
popravljani, doterivani i ulepšavani kao žena u kozmetičkom
salonu, zazvučače kao da dopiru iz svemirskog broda.
Čudo je ovaj studio.
Može vam se
učiniti kao da ste u svemirskom brodu (pod uslovom da ste u njemu
bili) ili u pilotskoj kabini.
Čujemo zvuk mlaznog aviona koji nam
probija uši, ali nema izgleda da ćemo poleteti.
Piljimo u ogroman
komandni sto sa stotinama dugmadi u svim duginim bojama.
Za stolom
sedi momak, dodiruje svemoćnu dugmad hitrim, preciznim pokretiina,
kao da svira desetinu instrumenata u isto vreme.
Saznajemo da je svaka grupa dirki
instrument za sebe. U dugmadima se kriju i bas gitara i bubanj, i
truba, i činele...
Kakva je magija studio brzo smo shvatili.
Dovoljno je pritisnuti dugme "reverb", pa da imate utisak
da zvuk dolazi sa udaljenosti od 300 metara, iz akustične sale ili
pak iz bureta...
Samo pritiskom na neko dugmence, uspostavlja se
komunikacija sa drugim delom studija u kojem su muzičari sa svojim
isntrumentima. Oni su opkoljeni mikrofonima, upleteni u gajtane, kao
u ribarsku mrežu.
Svirka, međutim, još ne može da
počne. Rekoše nam da treba proveriti da li su frekvencije
instrumenata u dobrom međusobnom odnosu. Oči su uprte na takozvani
analajzer. Gledamo i mi u ekran, ali sve što vidimo su neki zeleni
stubići koji neverovatnom brzinom skaču.
Pomislimo - EKG zvuka.
Smanjuju se visoki, duboki tonovi. Saznajemo da tu veliku ulogu igra
i "digitalni zakašnjivač" koji snimljeni glas ili
instrument pušta da zazvuči sa programiranim zakašnjenjem, kako bi
se dobio odgovarajući efekat!
Od soprana ovde je moguće napraviti
basove i obrnuto. Od mecosoprana - zvuk koji proizvodi šmirgl papir ako se
njime prevuče preko metala.
Glas će vam ovde, ako se odlučite da
snimite pesmu, zvoniti, zvečati, treperiti, škripati, cijukati,
zavisno od toga kako se dogovorite sa snimateljima.
Ah, kako bi bilo dobro kad bi postojali
studiji koji bi od loših kompozitora, loših pisaca tekstova i
aranžera pravili dobre!
Svet bi divno izgledao kad bi se sve loše
stvari u specijalizovanim studijima za to mogle pretvarati u dobre - loši pekari u majstore svog zanata, rđavi ekonomisti u stručnjake
kakvi su nam neophodni, neradnici u radnike.
Ceo ovaj čudesan studio vlasništvo je
30-godišnjaka Enca Lesića. Njegova "Druga maca" jedan je
od pet privatnih studija u glavnom gradu, a jedini u zemlji na tako
visokom tehničkom nivou.
Dobar biznis, reći će neko. Dobar, ali
nimalo lak. Satima i satima ponavlja se ista muzička numera. Radi
poređenja: ako je snimanje kao plovidba, onda je nameštanje samo
boje zvuka kao gradnja broda!
- Bas na popravni, čujemo Enca kako
dovikuje.
Momcima u susednoj prostoriji koji se
preznojavaju na 220 volti, nije teško da se svom stvaranju vraćaju
po deseti put.
Laiku nije jasno zbog čega ih
snimatelj toliko muči. To što se čuje izgleda sasvim muzički.
Precizno uho Enca Lesića, međutim, još nije zadovoljno. Blizu je
onoga što je on zamislio, ali ponavljaće sve dok ne čuje zvuk koji
je "režirao".
Postupak snimanja je očito dug i
komplikovan.
- Prvo slušam ono što ću da snimim, objašnjava nam sagovornik. - Dobar snimak u kojem, na primer, ne
valja samo bas, ne brišem. Instrument koji nije
zadovoljio snimam na posebnom kanalu.
Avaj, gledamo u kanale.
Ima ih 24.
Jasno nam je - doterivanje, seckanje, lepljenje (naravno,
magnetofonske trake koja je nešto manja od automobilskog točka)
faze su "masaže" snimanja muzičke numere.
Isto kao što menja i obogaćuje zvuk
instrumenata, Enco to čini i sa ljudskim glasom.
Povišava ga, snižava, od jednog glasa pravi hor.
Povišava ga, snižava, od jednog glasa pravi hor.
- Glas može i da zvuči loše zbog
pogrešno otpevanog š ili ž, ili iz nekog drugog razloga. Tehnika i
ja smo tu da te greške popravimo.
Ali to nije sve. Ovaj "čudotvorac"
glasu može dati punoću, posebnu boju, saft.
- To činim spajanjem snimaka sa dva ili
više kanala. Tu su i fllteri kojima ističem ili gušim određene
signale. Vokalu dodajem razne efekte, tako da glas koji sam snimio u
ovom malom prostoru zazvuči kao iz hale...
Najviše igranja sa zvukom ima na miksu - komandnom stolu. Kad se snime svi instrumenti i glas pevača, svojim
znalaštvom i "hirurškim" zahvatima Enco proizvodi dobru
traku, koja će u nekoj od fabrika ploča biti pretočena u tiražni
album, ili u TV studiju u muzičku emisiju.
U ovom studiju nastali su albumi i
ploče grupe "Riblja čorba", "Idoli", "Zana", "Divlje jagode", raznih rok i
drugih sastava novog talasa, kao i mnogih naših pevača zabavne
muzike.
Zahvaljujući ovakvoj tehnici, mnogim ambicioznim pevačima
skraćen je put do snimanja ploča. Više ne moraju da putuju u
London ili Švajcarsku, osim ako imaju neke druge razloge.
Nastao je jedan studio koji može da
konkuriše i svetskim. Kako?
- Radio sam u mnogim studijima
gramofonskih kuća, radija i televizije i suočavao se sa mnogim
problemima u načinu rada, kaže Enco Lesić. - Kad sam shvatio da sam
ne mogu ništa da promenim a i da ne mogu više na taj način da
radim, počeo sam da razmišljam o tome kako bi bilo dobro da imam
svoj studio.
Znao sam da je takvo zadovoljstvo vrlo skupo. Odricao sam
se mnogo čega i sav novac koji sam zarađivao kao kompozitor,
klavijaturista, aranžer, organizator, producent, a bio sam i
"majka-Mara" za sve, investirao sam u ovaj studio. I
isplatilo se.
To popodne u studiju "Druga Maca"
od svega što smo mogli da shvatimo bilo je samo jedno - da bi se
čovek ovim bavio, mora, osim izvanredne muzičke kulture, poznavati
i muzičku tehniku. Mora to znati do kraja, ako kraja ima.
Zabeležila: Danica Božović (Nada, januar 1982.)