"Posle Tuzle, bogami, počela je da se formira kolona. Ne sluti na dobro. Vozači fića su najprgaviji. Napadaju šlepere, stojadine, pezejce, sad je njihovo vreme, počinju oštre krivine, tu je fića rame uz rame i sa merdžom, jedino da ne prokuva"
Zar nije bolje da sve ispričam, a vi
sami, dragi čitaoci, odlučite da li je to putovanje ludo ili
pametno, smešno ili žalosno, crno ili belo, da li je u pitanju
avantura, nezaboravan i prijatan doživljaj, ili pokušaj grupnog
samoubistva po čuvenom sistemu koji se zove „ruski rulet“.
Na putovanje do mora, do našeg lepog
plavog mora, u avanturu, u pokušaj, istina nesvesni, grupnog
samoubistva, kako hoćete, polazi većina onih koji imaju automobile
i kojima se vozi, vozi, još uvek vozi.
Na putovanje polaze i oni
koji su juče položili vozački ispit, juče ili prekjuče, i oni
koji uopšte nisu položili vozački ispit, za volanom sede i mladi i
stari i muško i žensko, zdravo i bolesno, sede i oni koji dobro
vide i oni koji dobro ne vide, kratkovidi i dalekovidi, sede vozači
sa zdravim srcem i oni sa bolesnim srcem, sede hladnokrvni, sede
kolerici, sede proračunati ali i neizračunati, sede i oni koji
diskutuju montrcanglama i šrafcigerima, sede tihi, sistematični,
zaboravni profesori koji se vraćaju u rikverc kad promaše
raskrsnicu, sede vojvođanski rendžeri, farmeri, kooperanti, sede
nacugani i oni naliveni jogurtom, sede babe i devojke, sede budući
reli vozači, sede seljaci, sedi ovaj naš svet, kakav je takav je -
naš je, pa neka vozi, neka mu je sa srećom i bez radarske kontrole.
A taj naš svet vozi da se sve puši.
Puši se od onog divnog osećanja da
putujemo na more, sveže izbrijani, dobro istuširani, ispavani,
dezodorirani, u lakoj obući i odeći,
lepršavi, sa kantom vode, za svaki slučaj, ako baš prokuva i
zapuši, more ko će s nama!
Tako mi započinjemo sve, uopšte sve,
pa i godišnje odmore, iz petnih žila, uz pesmu i dobro
raspoloženje, jer šta je šest stotina kilometara do mora kad u
svakom od nas čuči po jedan mali Fanđo, i mali i veliki Fanđo.
Mi
automobilizirani preziremo razne savremene parole kao što su flaj
baj JAT ili flaj baj klaj klaj JŽ. Ne leti se nama pod komandom
pilota ili vozovođe, letimo mi sami, piloti lovci, mlaznjaci,
vozovođe, orijent ekspresi, lamburdžini, divlji konji.
O kruhu i telećem pečenju
Reporter koji preuzme
obavezu da opiše put do mora bez obzira na formu, komičnu ili
tragičnu, treba da poseti i objekte koji su sastavni deo ovog puta,
naprimer, kafane, meane, bufete, restorane, motele, svrati na po
jednu, krčme, gostione, auto-servise, benzinske pumpe.
Tako sam i ja svraćao svud redom i treba reći da sam svašta video
i čuo.
Na primer, svratim u restoran sa zvučnim internacionalnim
imenom "Nacional" ispred Tuzle.
Objekat pripada društvenom
sektoru.
Baš lepo i prijatno.
Bašta, nova zgrada, čovek da odahne
posle tri sata vožnje, da nešto popije i da zamezi.
Dočeka me kelner u korektnom, crnom
odelom, sa leptir mašnom pod gušom.
- Dobro veče!
- Dobro veče.
- Šta ima za jelo, pitam.
- Sve što vam duša zaželi, odgovara kelner u crnom odelu, sa leptir mašnom.
Priznajem, kelner ,,Nacionala“ doveo me je u nezgodan
položaj, jer ja uopšte nisam znao šta bi to moja duša želela da
pojede. Iz razmišljanja me međutim, prekine njegov prijatan glas.
- Sve imamo, samo kruha nemamo, reče
on.
- E pa, doviđenja!
- E pa, doviđenja, reče on.
Kad smo već kod društvenog sektora, da
ne ostanemo dužni ni privatnom, na ovoj relaciji. Evo nas u gostioni
,,Vis“. Kelnerica prava ,,fircigerka“, to jest ima joj dobrih
četrdeset godinica ali suknja nije da je mini nego mini-mini.
- Dobro veče!
- Dobro veče.
- Ima li nešto da se pojede? - pitam.
- Meho! - povika kelnerica put šubera.
- Pita jedan ćojek šta bi da pojede.
- Nema ništa! - viče nevidljivi Meho.
- Nema ništa - saopštava kelnerica.
- Jer baš ništa? pitam ja.
- Pita ćojek jel’ baš ništa, opet će kelnerica put šubera.
- Ima hladnog telećeg pečenja, odgovara nevidljivi.
Posle pola sata kelnerica donese jedno
kilo i po telećeg pečenja da boljeg nema. Donese i parče hleba od
jedno pola kile. Kad je bilo plaćanje, ona gomila mesa koliko dve
flaše piva. Pitam kelnericu kako to da dve flaše piva koštaju
koliko pečenje, koliko kilo i po telećeg pečenja!? Opet će ona
put šubera.
- Meho, pita ćojek otkud da ovoliko
meso košta kolko dvije flaše piva kad je pivo još malo pa ko voda?
- Pa nek pita, odgovara mirno Meho.
Ide, ide, pa stane
Posle Tuzle, bogami, počela je da se
formira kolona. Ne sluti na dobro. Vozači "fića" su najprgaviji.
Napadaju šlepere, stojadine, pezejce, sad je njihovo vreme, počinju
oštre krivine, tu je "fića" rame uz rame i sa merdžom, jedino da
ne prokuva.
Kompleksa više nema, ovde ni formula jedan ne pomaže.
Započinje bespoštedna borba za svaki metar asfalta, a levi
migavci stalno rade, tika, tika, tika. Kao da to nešto pomaže.
Ovde, posle Kladnja ne pomaže ni muška voda koju su neki i pili u
kladanjskom motelu.
Ovde, na ovim serpentinama, ništa ne pomaže.
Oni najpametniji su ostali u „Šumskim dvorima“ gde se već tri
godine neprekidno okreću dva ražnja, dan i noć i noć i dan, na
jednom prase a na drugom jagnje, a vino i pivo hlade se u čistoj
izvorskoj vodi.
Ljudi moji, braćo moja, drugovi
moji, poštovani čitaoci!
Ako ste ikad videli kornjaču ili
bubašvabu setite se nas, na putu ka Olovu i posle Olova,
setite se nas automobilista na putu za more, za naše lepo, plavo
more! Šleperi natovareni balvanima, tek izrendisanim daskama, rudom,
mašinama, pa čak i delovima jednog pravog gvozdenog mosta, kamioni,
traktori sa prikolicama, sve to u dužini od jedno dvadesetak
kilometara i u oba pravca.
Deset kilometara na sat?
Pet kilometara na sat! Dajem reč da
smo putovali jedan sat pet kilometara! I, naravno, izgubili živce.
Svi smo izgubili živce, svi sem vozača
šlepera koji su sa visine gledali na nas, amatersku bulumentu koja
se još i kočoperi. Tako je i došlo do incidenta.
Zajedno sa
ostalima i ja sam izgubio živce i krenuo u takozvano preticanje.
Preticao sam tako jedno dvadesetak metara pa se iza krivine pojavio
šleper, kao kuća, natovaren balvanima. Stao sam i predao se
sudbini. Šleper i ja, licem u lice.
Onda je iz kabine šlepera
izišao vozač jedno dva sa dva metra i raširio ruke i šake kao
lopate.
- Pa šta sad da ti radim nesrećo
jedna!? - povikao je. - Da te sameljem ili...
- Druže nemojte! - zavapili su ostali
vozači u moju odbranu. - Nije hteo...
- Šta nije ’teo? Zar ja da robijam
za ovog glavonju! - riknu vozač šlepera dva sa dva metra.
- Druže nemojte! - preklinjali su
ostali vozači, te se vozač šlepera primiri i odustade od namere da
me samelje.
Nekako sam se, istina veoma neslavno,
uvukao u svoju kolonu i tiho nastavio put ka moru, vozeći iza jednog
kamiona natovarenog stokom, pet kilometara na sat.
Flaj baj klaj klaj.
Nešto kao veleslalom
Prave muke su počele tek kada smo
prešli Sarajevo. Prvo smo se dobro najeli jagnjećeg pečenja sa
hidroražnjeva koji su usput, sve do Mostara, obrazovali jednu novu
šumu koje još nema na geografskim kartama.
Kada smo se tako
potkrepili, nastavili smo vožnju. Mada smo
brzo vozili put Mostara, prosek oko petnaest kilometara na sat,
pojavili su se novi neprijatelji, zamor i vrućina.
Toplotni udar
samo što nije počeo da udara po koloni. Deca su počela prvo da
plaču, pa da povraćaju, tašte su cedile limunove, svi smo užuteli, a more je bilo daleko.
More je bilo daleko, ali je morska bolest
počela već da uzima maha. Iz krivine u krivinu, na levo pa na
desno, nešto kao veleslalom.
A dole Neretva. Strah čoveka da
pogleda.
Sunce ne zna šta je dosta. U stomacima vruće jagnjeće. I to smo izdržali.
Predveče, potpuno iscrpljeni,
neispavani, napola šlogirani, belogledajući, ugledali smo more,
naše lepo, plavo more. Nastala je neopisiva radost, kao da smo prešli
Albaniju. Kolona je stala i svi su hteli, onako obučeni i
uprepolovačeni, da skaču u more, u naše lepo, plavo more.
Blizina mora dala nam je novu snagu.
Tada smo i ugledali čudnog putnika,
jednog riđokosog mladića. Pešačio je sa ruksakom na leđima. Nije
stopirao. Jednostavno, giljao je peške i to mu je, svakako,
pričinjavalo veliko zadovoljstvo.
Neki novi Diogen. Umesto bureta -
vreća za spavanje. Na glavi slamni šešir. Blago njemu. On se ne
boji defekta. Ne može ni da prokuva.
Filozof čovek.
Pored jedne česme kvasimo peškire i
stavljamo ih na glave.
Peškiri se puše.
Oko nas čempresi, agave, borovi,
rascvetani lijanderi, kaktusi, žuto, zeleno, crveno, sve puno mirisa
i sunca. I more pred nama, tu, na dohvat ruke. Volšebno more. Zar da
čovek ne zaboravi onu muku koja se zove: put do mora...
Napisao: Dušan
Savković (Duga, jul 1975.)
Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)
