"Svi se rađamo pod različitim zvezdama, zapravo okolnostima koje nas vode nekuda.
Posebni smo svetovi, nosimo drugačije gene. Jedino je zajedničko
nebo iznad i zemlja ispod nas. U sredini mi"
Lekar duševne bolnice u kojoj je Van Gog proveo poslednju godinu života imao je nesumnjivo najlepši
kokošinjac u opštini. Slikama koje mu je umetnik poklanjao (za tih
nekoliko meseci ostavio je gotovo 500 radova) krpio je rupe na
prebivalištu živine, a valjda je tako plašio i rakune.
Ko zna da
li bi doku trebao psihijatar, kardiolog ili možda grobar, kad bi
mogao saznati da će 95 godina kasnije, recimo, "Pejzaž sa izlaskom
sunca" vredeti gotovo 11 miliona dolara ili približno koliko
četrdesetogodišnja plata američkog predsednika.
Međutim, kakve to veze ima sa Milanom
Konjovićem? Pa, njega u enciklopedijama nikada neće uzimati kao
argument da je »samo mrtav slikar dobar slikar«.
U oktobru '85, posle 38 godina odsustva, vratio se svojoj drugoj kući u Pariz (ko je provetravao njegov pariski stan svo to vreme nije utvrđeno).
U oktobru '85, posle 38 godina odsustva, vratio se svojoj drugoj kući u Pariz (ko je provetravao njegov pariski stan svo to vreme nije utvrđeno).
Razlog
je bila velika retrospektiva u Jesenjem salonu Gran Palea, gde je
prvi put u 82 godine dugoj tradiciji ove institucije priređena omaž
izložba živom umetniku koji uz to i nije Francuz.
Početkom ove godine, izložba »Pedeset
slika Milana Konjovića« u Moskvi ocenjena je kao prevratnička u
tretiranju likovne umetnosti od strane zvanične kulturne politike
SSSR, bitna otprilike kao da u Pasternakovoj domovini štampaju
»Doktora Živaga«.
U zamenu za Konjovića, Rusi su poslali prvo u
Beograd, a uskoro i u Novi Sad postavku jednog od najvećih slikara
realizma Ilje Rjepina, autora čuvenih »Burlaka sa Volge«.
Siguran
sam da Konjovića sva ta priznanja nisu iznenadila - skromnost nikada
nije smatrao nekom naročitom vrlinom.
Pripreme za proslavu 90. rođendana i
75-godišnjice rada počele su serijom akvarela u galeriji
»Sebastijan«, a nastavljaju se njegovom najvećom retrospektivnom
izložbom narednog meseca u Beogradu.
Jedna od najprofitabilnijih somborskih
»firmi« sigurno je i Milan Konjović, pa treba razmisliti o ideji da se osnuje SIZ sa
njegovim imenom. Jer već godinama nezanemarljiva grupa ljudi živi
od priređivanja njegovih izložbi.
- Moje slike su prava drama, pune vatre
i sunca, borbe i užasa, žara i pepela. Mnogo je kamena koji puca i
zemlje što pršti. Umetnost mora jako da opominje i uznemirava, kaže Konjović i nastavlja:
Optimizam me uzdiže iznad tame, a oni
koji to ne vide, nemaju šta da traže na mojim platnima. Ne umeju
ni da ih vide. Ipak su to posebne talasne dužine, kao i ljubav,
život, poezija.
Ne mogu se u potpunosti razumeti, niti tumačiti, mada volim da razgovaram o slikarstvu i o poeziji, o ženama i
ljubavi. Divno je kada o takvim lepim i večnim temama mogu s nekim
da razložno razmišljam.
Moje slike, bez ikakve dileme, nisu
zlokobne, jer sam veseo čovek koji veruje u život. Ne shvatam one
što slute raspadanje, destrukciju.
Drugi je problem da mnogi
pokušavaju da uhvate nešto od mog slikarstva, hoće da pišu, a
laici su i ne ide im. Očigledno je da i umetnost slabo razumeju. No,
sve to ne menja tok stvari, pošto su mi slike uvek prepoznatljive.
- Za slikare i umetnike uopšte, često
se govori da su za to što rade, maltene, nekom višom silom
predodređeni. Slažete li se sa takrim stavom, ili vam je bliže
Lokovo shvatanje da se, u stvari, vaspitanjem stvaraju trgovci, lopovi,
umetnici... ?
- Što se čovek od rođenja dalje odmiče,
više mu se otvara svevelika i neistražena životna tajna. Ljudima
je, naravno, u biti stalo da budu vezani za skrivene strane
postojanja. Nastankom smo usklađeni s prirodom i njenim tajnama, a
kasnije se sve menja. Prelazi u krajnosti i same suprotnosti.
Za svakog umetnika je važno da ostane
u svom stvaralačkom pravcu, u sopstvenom biću i krvotoku. Mada se
to u genima nosi, samo oni koji izbegnu improvizaciju istraju. Ostanu
veliki umetnici i humanisti.
Za sve moje slike je tipično da imaju
moj krvotok i dramu, što je jedinstveno. Pre mnogih kritičara i
istoričara umetnosti, o tome je pisao Laza Trifunović u knjizi o
mom slikarstvu.
Svi se rađamo pod različitim
zvezdama, zapravo okolnostima koje nas vode nekuda. Posebni smo svetovi, nosimo drugačije
gene... Jedino je zajedničko nebo iznad i zemlja ispod nas. U
sredini mi.
Ali, život velikih ljudi u biti mnogo je sličan malim i
običnim. Razlika je u atmosferi, koja kod umetnika ostaje kao deo
energije i duha što traje. Tu večnu igru civilizovanog sveta zovemo
nemirenja sa svakodnevicom.
Svaka slika mi označava trajanje, uvek
novo rađanje, moglo bi se čak reći eksploziju. Celokupno biće
prenosim na platno. Vidim isto na nekim svojim fotografijama, koje je
Ivo Eterović napravio dok sam radio. Uspeo je bar delimično
zadržati moju atmosferu i u knjizi ovekovečiti rađanje slike.
- Za intervjuima ste često objašnjavali
svoje viđenje slikarstva. Posle svih trendova u modernoj likovnoj
umetnosti koji su doneli ironičan odnos prema klasičnom
štafelajskom platnu kao demodiranom, znate li još uvek šta je
slika?
- Nemamo mi kraja, a ni početka.
Otkrio sam to ovih dana po povratku iz Pariza, tog velikog kulturnog
žarišta.
Tamo cene našu osobenost, a to su boje i slikarstvo.
Piscima je lakše i jednostavnije,
imaju reč i uzimaju ih, dok je slikarstvo uzvišenije i kreće od
prapočetka, iz čiste beline. Knjiga ipak ostaje samo knjiga.
Stvarnost je dinamična i surova,
slikarstvo mora biti njegov odraz.
Ono je sopstveni svet, igra, pesma
u boji, pa mnogo muči laike. Često pitaju šta znači ovo ili ono,
kakve su poruke i pouke.
- Posmatrajući u kontinuitetu vaš
opus, izdvajaju se kao prelomni periodi povratka iz Francuske i drugi
svetski rat.
- Bilo ih je nekoliko, ili bolje reći
mnogo prelomnih momenata. Često sam kretao iz početka. Imao sam
neko urođeno čudo u sebi da se stalno obnavljam, što i sada činim.
Stoga niko ne može da me imitira, preuzme dušu i gest. Mojih sedam
i po hiljada radova.
Slikanje je misterija, tajna bez kraja.
Nemati osećanje za boju, isto je što i nedostatak sluha u muzici.
Još uvek radim u vatrama, pretvorim se u zanos i preveliku strast.
Ja slikam čoveka, a ko to ne vidi neka gleda druge stvari, recimo
šeta poljem.
- Najveći deo naših pesnika i slikara
neposredno nakon prvog rata i nadrealista koji su tokom treće
decenije živeli u Parizu tamo nije i ostalo. Mada ste Šumanović i
Vi stekli određen ugled u pariskim umetničkim krugovima, vratili ste
se u Šid, odnosno Sombor. Međutim, mlađa generacija, Omčikus ili medialci Dado Đurić, Ljuba, Veličković nisu Pariz shvatili kao
romantični izlet.
- Pariz su osvajali mnogi ratnici i umetnici, što se i danas dešava. Znam to jer sam ga dva puta osvojio. Međutim, treba biti svestan da za strance on uvek ostaje neosvojen. Naši slikari su prihvaćeni, ali, na žalost, ne donose ništa osobeno, već slikaju neke pomodne teme.
Ako volimo život, treba ga slikati po svom viđenju. Uostalom, neka rade, mada me raspadanje kojim se bave nimalo ne zanima. Uvek sam živeo burno, u očima nosio ravnicu i ovu svežinu. Pariz to voli, a potvrdilo se to i mojom poslednjom izložbom, kad su me drugi put zvali.
Tamo inače malo kog pozivaju. Oni vole originalne slikare, a u korenu našeg bića su srednjovekovne freske. Zato su i rekli da moje slikarstvo traje, da je drama što ne jenjava.
- Ponekad se čini da ste u stvari
pesnik koji se bolje snalazi sa bojom. Ali likovni pravci tokom XX
veka, a naročito u poslednje tri decenije, više su počivali na
ratu nego poetici.
- Postoji neverovatna harmonija i
ritmička sprega u muzici, poeziji, slikarstvu. Svaka dobra slika
sadrži u sebi i nijanse neuhvatljivog ritma, blage orkestracije.
Svaki medij živi zasebno, dovoljno jak da takav opstane. Vremenom
sam ipak shvatio da, recimo, dobra poezija ipak sudbinski potiče
iz slika. I uopšte, čini mi se da iz pozne starosti život treba
razbistriti, ali ja sam još mladić.
Milana Konjovića vole svi rodoljubi.
Autentičan slikar, inspiracijom i imaginacijom vezan za zavičaj.
Fasciniran onim sto je video kada je prvi put otvorio oči. Pošteno
od njega, jer umetnost je fascinacija, senzacija boja. Premijera te
senzacije vezala ga je za poljane, žito, nebo i tako to.
Rođen 28. januara 1898. godine u
Somboru. Sa šesnaest godina, kao gimnazijalac, uradio je prve
pejsaže, da bi se tom intimnom pramotivu mnogo kasnije i vratio.
Prvi svetski rat proveo je na frontu.
Zamislite kako u rovovima crta portrete drugova.
Nakon rata je upisao Akademiju u Pragu.
Ali već u drugom semestru napušta je i bogat samopouzdanjem dalje
radi sam.
U tom periodu nad njim i njegovim radom bdi češki slikar Jan Zrzavi.
Srednjom Evropom je »harao«
ekspresionizam. Konjoviću se najviše dopada Oskar Kokoška. Shodno
temperamentu i atmosferi otiskuje se u Beč.
Uzgred, iz tog doba potiče i
karakteristična simpatija prema El Greku.
Tokom 1922, koju provodi u Somboru,
radi kubističke slike.
Putešestvije po centralnoj Evropi
'24. okončava u Parizu. Konačno Pariz i novo »loženje« za
neoklasicizam. Atelje slikara Lotea za Konjovića je prva putnička
klasa u srž aktuelnih previranja.
Period postfovizma stvorio mu je
karakterističnu kolorističku žicu i u njegov doživljaj unosi BOJU
u kvalitativno velikoj meri.
U Somboru 1926. otvara prvu samostalnu
izložbu. A potom, kada je led bio probijen, i u pariskom Jesenjem
salonu.
Plava faza 1928. Razdoblje umetničke
zrelosti. I prva ulja inspirisana Vojvodinom. Hladno, plavo isijavanje uskoro smenjuju žuta i crvena.
U Sombor se definitivno vratio 1932. Za
vreme drugog svetskog rata odveden je u zarobljeništvo u Osnabruk.
Mračno raspoloženje tih godina manifestuje se kroz tamnu gamu
slika.
Od oslobođenja, upravnik je Gradskog muzeja u Somboru. Poslednjih godina bavi se i tapiserijom. Do sada je
u zemlji imao 52 samostalne i 122 zajedničke izložbe.
Nedavna pariska izložba ocenjena je
kao izvrsna. Mnogi su mu čestitali. Možda što je tako star, pomalo
i egzotičan. Ume da izgleda i patetično (u mornarskoj majici i sa
maramom oko vrata), ali su mu slike prostodušne.
Školovan u Pragu, Parizu i Beču tokom
godina između dva rata, Konjović je, što bi se reklo, svetski
čovek. A u stvari voli Sombor. Takav mora da je bio i Fokner, ovejani čiča, mudar i sretan u svom rodnom kraju.
Milan Konjović plus Sombor, to je već
mit. A slike na putu da postanu folklor. Sa nekog blago
tradicionalnog aspekta, amblem su Vojvodine. Kao Tahiti - Gogen, Južna
Francuska - Van Gog i tako.
M. Konjović je... (stalno pokušavam
da ne napišem »doajen« ali ne da se) dakle, doajen.
Galeriji u Somboru poklonio je petsto
slika. Možda nije imao gde da ih drži u svojoj kući, ali još
bolje.
Napisao: Rale Nišavić (Glas omladine, april 1987.)
Preporuka - potražite novu knjigu o Konjoviću:
Milenko Popić - "Konjović iz prikrajka"
