"Ja ne bih mogao da ne radim, a veoma se trudim da svoj posao obavljam savesno i profesionalno. Kad ne bih imao posla, kad me ne bi tražili, bio bih u stanju da iziđem nasred Terazija i napravim predstavu, a zatim bih šeširom skupljao pare od posmatrača"
I tako, jednog sunčanog dana, obresmo
se u Nehruovoj ulici tog 45. bloka i nakon dobrog lutanja zazvonismo
na vrata Andrićevih. Onako uzgred, upitali smo domaćine kako se
snalaze kad se uveče vraćaju kući i kako ne zalutaju.
Odgovorili
su da su navikli, a Ljuba nam je, uvek spreman na dobru šalu, rekao kako nekoliko godina nisu
imali zavese na prozorima, pa su njihovi gosti mogli lako da ih
pronađu.
- U ovaj stan smo se doselili kad je
Nenad imao pet, a Jelena dve godine, gotovo uglas kažu Andrići. - Do tada
smo, inače, stanovali u sobičku pet sa šest. Onda nismo mogli da
se priviknemo na ovaj »ogroman« prostor (stan je dvosobni), pa smo
stalno sedeli u, takozvanoj, trpezariji.
- Stan nam je ličio na hipodrom i bio
je prazan sve dok se nismo navikli, nastavlja Ljuba, koji je poprilično
pričljiv, što će se iz daljeg teksta i videti. - Prosto nisam
verovao da je sve to naše i sve sam čekao da dođe neko i otera
nas.
Priča Ljuba kako ih je društvo
preseljavalo i kako je bilo smešno kad je jedva jedna prostorija mogla da se
sredi.
- Ne patimo od kupovine stvari, opet će
njih dvoje, već nam najveće zadovoljstvo pričinjavaju putovanja.
Gotovo sav novac koji se zaradi ode na to.
Tako počinje naš razgovor, a njihova
priča i njihovo druženje počelo je pre gotovo petnaest godina.
Zabavljali su se nekih sedam meseci i nakon toga se venčali. I od
tada, Ljuba je stalno u pokretu, dok Nevenka vodi svu brigu oko dece
i kuće.
Ona ne radi i veli da joj to ne pada teško, jer može
potpuno da se posveti trinaestogodišnjem Nenadu i desetogodišnjoj
Jeleni. Dan joj je ispunjen druženjem s decom i kućnim obavezama, a
noć čekanjem supruga s predstave ili s puta.
- Nena nikad ne zaspi pre nego što ja dođem, veli Ljuba, svakako ponosan
zbog ovoga.
- Kako da zaspim, kad uvek dovede
ponekog, a ni kafu ne ume da skuva, kroz šalu će Nena.
- E, vala stvamo veze nemam s kućnim
poslovima. Ne mislim pri tom na ove »ženske« već i one »muške«.
Nena je pravi majstor za sve - od elektrike, pa do krečenja. Nju sve to
interesuje i ima smisla za sve živo.
Saznajemo da je Ljuba strastveni
sportist - ne propušta ni jednu utakmicu preko televizije, kao ni
ostale sportske manifestacije, a atletika mu je u malom prstu.
Naravno, ni jednim sportom se ne bavi, ali se zato u svaki odlično
razume. Dovoljno, zar ne?
A, ima li boljeg sporta od glume, koja i te
kako iscrpljuje čoveka i drži ga u stalnoj kondiciji.
Za Ljubu se
može slobodno reći da je maratonac, jer one
scene koje obiđe tokom godine, nije lako pretrčati, a uvek imati
vatrene navijače.
- Do sada, a više od decenije i po
bavim se ovim poslom, nisam imao ni jedan dan bolovanja. Ne priznajem lenje ljude, mislim pri tom i na svoje kolege, koji sede, ništa ne
rade i kukaju nad svojom sudbinom.
Ja ne bih mogao da ne radim, a
veoma se trudim da svoj posao obavljam savesno i profesionalno. Kad ne
bih imao posla, kad me ne bi tražili, bio bih u stanju da iziđem nasred Terazija i napravim predstavu, a zatim bih šeširom skupljao
pare od posmatrača.
Strašno volim vredne ljude. Talenat je jedno,
ali je rad najvažniji.
- Dešavalo se Ljubi da ima generalnu
probu, a da uveče gostuje u nekom drugom gradu, priča Nena. - Pa
kako to biva, zakasni i na poslednji autobus. Nikad mu nije palo na
pamet da ne ode, već sedne u taksi i na vreme stigne. Kad on nešto
obeća, to će i ispuniti i nema sile koja će ga sprečiti. Strašno
profesionalno shvata svoj posao.
- Samo jedanput nisam otišao na koncert
»Rokera s Moravu«, jer mi se dogodilo da sam zaboravio i još mi je
krivo zbog toga. Ja ni jedan prekršaj do sada nisam zaboravio, ni u
pozorištu, ni ovako. A imam ludu sreću da me na granici uvek
pretresaju, jer pomisle da sam neki švercer.
To me prati kroz ceo
život.
Tako, dok sam bio klinac i stojim pred bioskopom i čekam da kupim kartu od tapkaroša, milicionar obavezno mene pozove:
»Dođi ovamo, ti crni!«
A ja ni za sebe nemam kartu. Valjda im ličim na takvog.
Tako, dok sam bio klinac i stojim pred bioskopom i čekam da kupim kartu od tapkaroša, milicionar obavezno mene pozove:
»Dođi ovamo, ti crni!«
A ja ni za sebe nemam kartu. Valjda im ličim na takvog.
Kao klinac koji je rođen na Čuburi, a
docnije se preselio na Crveni krst, nikad ga nije interesovala gluma. Naprotiv, ona mu je bila neka vrsta
male sramote. Pri tom je, kao i svi njegovi vršnjaci, obožavao fllm
i uživao u toj glumi.
Ali, kako to već život izrežira, preselio se u kraj blizu Beogradskog dramskog pozorišta, počeo da statira u nekim predstavama, počeo da druguje s pravim glumcima i otišao na prijemni ispit za tadašnju glumačku akademiju.
Položio je »iz
cuga«, a veli da mu to odmah nije uspelo, više i ne bi pokušavao.
Još kao student postao je prvo »vanredni«, a potom i »redovni«
član »Ateljea«. Igrao je u mnogim televizijskim serijama, dramama,
filmovima, a nedavno smo ga gledali kao voditelja kviza u
zabavno-muzičkoj TV seriji »Zvezde koje ne tamne«, koja će biti
nastavljena.
Inače, ovaj nadimak Ljuba Moljac dobio je još pre
predstave »Balada o Ljubi Moljcu«, kad je išao po studentskim
priredbama i igrao tog fudbaskog lažova po tekstu Dragana Aleksića.
- Meni je to tako normalno kad me ljudi
zovu i imam utisak kao da i nemam drugo ime. Tako me zovu i familija,
deca. A taj lik je, zaista, izuzetan i snimio sam ga za televiziju.
Nisam video kako to izgleda, ali oni koji su gledali kažu da je
izvrsno.
Inače, Ljuba ima teoriju da onaj ko
mnogo ne laže, mora da bude loš čovek, a onaj ko uopšte ne laže,
taj je već bolestan.
Naravno, mi nismo stekli utisak da je Ljuba
onaj Moljac iz predstave, jer sve što kaže, zvuči iskreno. No,
vratimo se ponovo na porodični život.
- Kako živimo? kao pita se Ljuba. - Živimo idealno, divno, svi se volimo, sve je super - pravo licidersko
srce. Šalim se, zaista se divno slažemo, družimo, pravi smo
drugari.
- Od kako smo se venčali, mi ne
prestajemo da se igramo, kaže Nena. - Uvek nađemo neku zabavu - ili sve
četvoro, ili nas dvoje, koji smo pravi fanatici kad je »jamb« (igra
kockicama) u pitanju.
Tako, na primer, ne uspem ni da operem sudove posle ručka, a Ljuba je već doneo kocke i druge obaveze ne postoje.
Tako, na primer, ne uspem ni da operem sudove posle ručka, a Ljuba je već doneo kocke i druge obaveze ne postoje.
Lako je Neni i Ljubi kad imaju dvoje
divne dece, koji su odlični učenici i s njima nema nikakvih
problema. Oboje vole sport, trenutno im je karate glavna preokupacija.
Nenad je i strastven matematičar (bio je prvak na gradskom
takmičenju).
Po svemu sudeći, ni jedno od njih neće se baviti glumom, mada se nikad ne zna, a Nena, kojoj je ljubav bila muzika, ne želi da joj se i deca time zalude, pa da se razočaraju.
Po svemu sudeći, ni jedno od njih neće se baviti glumom, mada se nikad ne zna, a Nena, kojoj je ljubav bila muzika, ne želi da joj se i deca time zalude, pa da se razočaraju.
Tako se može
steći utisak da svako bira ono što voli, nema zabrane i života pod
stegom.
Porodica Andrić jedna je od retkih skromnih i jednostavnih, onih, kako bi se reklo, običnih. A ovakav uspeh i popularnost Ljuba
bez sumnje može da zahvali baš toj svojoj jednostavnosti.
O poslu
nismo baš puno govorili, a možda nije ni potrebno. Do sada su svi
znali i znaju za Ljubu Moljca, a mi smo pokušali da samo malo
zavirimo i u njihov porodični mir. Verujemo da ih nismo puno omeli.
Njihova igra se nastavlja!
Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)
