"Iznenada, tokom izvođenja starog dobrog hita Dobre vibracije, na Vembliju se desilo nešto neverovatno, nešto što smo mogli da osetimo samo mi koji smo bili tamo. Iz svih stotinu hiljada grla zaorila se pesma. Na bini stadiona Vembli, zbunjeni tehničari su spremali sledeći nastup, a masa je bila u histeriji"
Kada sam nakon koncerta na Vembliju
kao i vi posmatrao nastavak iz Filadelfije, izjava američkog glumca
Džefa Bridžisa učinila mi se najbližim objašnjenjem onoga što
sam i sam osećao: - Nisam bio na Vudstoku, ali sam ponosan što sam ovde!
Upravo sam se tako osećao, a slobodan sam reći i onih ostalih stotinak hiljada srećnika koji su došli do ulaznica.
Tokom proteklih pet godina video sam na stotine nastupa najraznovrsnijih grupa. Kada to kažem, mislim na ona najveća imena, ali isto tako i na one grupe koje su jednom počele, ali i završile svoju karijeru.
Bio sam po najvećim "rupama" Londona, kao i na premijernim mestima.
Ponekad sam zbog posla išao da slikam i po tri benda u jednoj večeri, video sam i upoznao se sa manje-više svim ljudima koje sam u mladosti voleo.
Gledao sam velike koncerte, festivale, jednostavno, video sam toliko toga da sam se zaista pitao kako ću izdržati maratonski Live Aid koncert.
Sve učesnike sam već video i ranije, ali veličina celokupnog projekta i mogućnost da mu prisustvujem nije me dovodila u dilemu da tog, sada legendarnog 13. jula, odem do Vembli stadiona.
Sada kada je sve gotovo, bez obzira što postoje video-zabeleške da nas na sve podsete, svestan sam da ne bih nikada znao šta sam propustio da nisam otišao.
O samom Live Aidu sve je rečeno. Samo
hoću da vam potvrdim onu poznatu frazu, da utakmica preko televizije
i uživo nije ista.
Ja toga dana nisam mogao da popijem Coca-Colu, jer su redovi bili ogromni. Vrućina je bila paklena. I pored toga, ljudi su igrali, pevali, ruke su bile podignute, a da niko nije ni pokušao da "pali" masu.
Momenat kada je na binu izašao Bob Geldof i kada je stadion "pucao", ježio je kožu.
Ipak, mislim da je kulminacija atmosfere bila tokom nastupa Beach Boysa u Filadelfiji. Tada su događaji već tekli uporedo.
Na TV, kao i na ekranima na stadionu, svi smo posmatrali svirku iz Filadelfije.
Iznenada, tokom izvođenja
starog dobrog hita "Dobre vibracije", na Vembliju se desilo
nešto neverovatno, nešto što smo mogli da osetimo samo mi koji smo
bili tamo.
Iz svih stotinu hiljada grla zaorila se pesma.
Na bini stadiona Vembli, zbunjeni tehničari su spremali sledeći nastup, a masa je bila u histeriji.
Dobre vibracije prenele su se direktno iz Filadelfije na Vembli.
Bio je to na dva kontinenta, jedan koncert.
Taj osećaj postavio je muziku zaista visoko.
Ja toga dana nisam mogao da popijem Coca-Colu, jer su redovi bili ogromni. Vrućina je bila paklena. I pored toga, ljudi su igrali, pevali, ruke su bile podignute, a da niko nije ni pokušao da "pali" masu.
Momenat kada je na binu izašao Bob Geldof i kada je stadion "pucao", ježio je kožu.
Ipak, mislim da je kulminacija atmosfere bila tokom nastupa Beach Boysa u Filadelfiji. Tada su događaji već tekli uporedo.
Na TV, kao i na ekranima na stadionu, svi smo posmatrali svirku iz Filadelfije.
Iz svih stotinu hiljada grla zaorila se pesma.
Na bini stadiona Vembli, zbunjeni tehničari su spremali sledeći nastup, a masa je bila u histeriji.
Dobre vibracije prenele su se direktno iz Filadelfije na Vembli.
Bio je to na dva kontinenta, jedan koncert.
Taj osećaj postavio je muziku zaista visoko.
I još nešto. Kada se na ekranima
stadiona pojavila naša pesma "Za milion godina", bio sam ponosan što
sam tamo - i zapevao sam.
Napisao: Branislav Rašić (Rock, avgust 1985.)
"Iznenađenje!", uzviknuo je gotovo stidljivo Grejem Neš kad je na scenu američkog Live Aida, prvi put posle dosta godina, izašao zajedno sa Dejvidom Krozbijem, Stivenom Stilsom i Nilom Jangom. Otpevali su - drhtavim glasovima, dodao bi dežurni zlobnik - Jangovu "Only Love Can Break Your Heart" i Stilsovu "Find The Coast Of Freedom" i nastavili u mraku iza zavese, do nekog sledećeg velikog povoda.
Pitanje da li se radilo o prijatnom, ili neprijatnom iznenađenju, najbolje je prepustiti svakom od stotina miliona ljudi, koji su gledali koncert. Ako mene pitate - obradovao sam se i nemam nameru da se, u korist hladnog "kritičkog" cinizma, odreknem tog osećanja.
C, S, N & Y mi nikada neće zasmetati, makar bili još deblji i još uspešnije falširali - smetaju mi surogati i, sačuvaj bože, njihove kopije, ma koliko godina imali.
C, S, N & Y mi nikada neće zasmetati, makar bili još deblji i još uspešnije falširali - smetaju mi surogati i, sačuvaj bože, njihove kopije, ma koliko godina imali.
No, ako su C, S, N & Y, jednako kao i vidno ostareli i sindikalizovani Beach Boys (čije je okupljanje trajnijeg karaktera) i pružali donekle neprijatnu sliku - više fizičkim izgledom, nego izvođačkim kvalitetima i izborom repertoara - njihove britanske kolege The Who, Status Quo i nezvanični Led Zeppelin, pokazali su da staro gvožđe itekako može zadržati čvrstinu, otpornost, plemenitost i potpunu nepodložnost rđi.
Sasvim je jasno da se Beatlesi (sa Džulijenom Lenonom) nisu okupili, jer bi to svratilo svu pažnju sa manifestacije i njenih ciljeva. Srećom, takva opasnost nije postojala u ostalim slučajevima, i kad su Status Quo počeli da - isto kao u najboljim danima lome "Rockin' All Over The World", dok im je pena vrcala iz zadihanih telecastera, svima je bilo jasno da se bolje otvaranje nije moglo ni zamisliti.
Čovek se pita zbog čega su uopšte prekidali da rade - ako su se istinski vratili, možemo samo da im poželimo dobrodošlicu. Jer Status Quo su - i nekad i sad - bili i jesu zdrava, dobra i potrebna grupa.
Čovek se pita zbog čega su uopšte prekidali da rade - ako su se istinski vratili, možemo samo da im poželimo dobrodošlicu. Jer Status Quo su - i nekad i sad - bili i jesu zdrava, dobra i potrebna grupa.
Zajednički nastup trojice članova Led Zeppelin - Planta, Pejdža i Džonsa - uz pomoć uvek raspoloženog Fila Kolinsa, bez sumnje ne označava nikakvo reaktiviranje jednog od najvećih britanskih bendova, ali pokazuje da takav potez ne bi bio bez smisla.
Jasno je da bez Bonama to nikada ne može biti isto, ali je i dalje strahovito dobro. Uostalom, sa svoja tri solo-albuma Plant je dokazao da sveža, vrela krv još uvek struji njegovim venama, a zajednička ploča Honeydrippersa, te LP Pejdžove grupe Firm, dobra su potvrda da nije jedini koji je ostao takav.
Zbog toga niko pametan, tokom izvođenja "Whole Lotta Love", "Rock'n'Roll", ili "Stairway To Heaven" nije pomislio "eh, to su bila vremena", već "kakva pesma!"
Jasno je da bez Bonama to nikada ne može biti isto, ali je i dalje strahovito dobro. Uostalom, sa svoja tri solo-albuma Plant je dokazao da sveža, vrela krv još uvek struji njegovim venama, a zajednička ploča Honeydrippersa, te LP Pejdžove grupe Firm, dobra su potvrda da nije jedini koji je ostao takav.
Zbog toga niko pametan, tokom izvođenja "Whole Lotta Love", "Rock'n'Roll", ili "Stairway To Heaven" nije pomislio "eh, to su bila vremena", već "kakva pesma!"
Konačno - iako se verzija "Won't Get Fooled Again" nekima mogla učiniti vudstokovski predugačkom - kad su The Who grunuli početni rif "My Generation", bilo je jasno da oni imaju pravo da pevaju tu pesmu zajedno sa svim kasnijim i budućim generacijama.
Grupe poput njih, jednostavno, niti stare, niti zastarevaju - i u pedesetoj, Rodžer Daltri će, siguran sam, imati snage da sa punim ubeđenjem bljune u mikrofon "Nadam se da ću umreti pre nego što ostarim", dok Pit Taunsend i Džon Entvistl složno budu pripevavali "Govoreći o mojoj generaciji". Čija je to, uopšte generacija? Samo njihova? Teško.
Grupe poput njih, jednostavno, niti stare, niti zastarevaju - i u pedesetoj, Rodžer Daltri će, siguran sam, imati snage da sa punim ubeđenjem bljune u mikrofon "Nadam se da ću umreti pre nego što ostarim", dok Pit Taunsend i Džon Entvistl složno budu pripevavali "Govoreći o mojoj generaciji". Čija je to, uopšte generacija? Samo njihova? Teško.
I šta onda ako Pit Taunsend skačući okolo mora da pazi da ne zgazi na vlastite podočnjake i što je nakon jednog previsokog skoka pao na pozornici? On barem ume da padne.
Govoreći o toj generaciji.
Napisao: Aleksandar Žikić (Rock, avgust 1985.)
U istoriji čovečanstva nikada toliko ljudi, sa toliko raznih strana sveta nije bilo tako direktno (ne u smislu direktnog prenosa) uključeno u jedan događaj kao što je to bio slučaj 13. (negde i 14.) jula u vreme Live Aid koncerta.
Napisao: Aleksandar Žikić (Rock, avgust 1985.)
U istoriji čovečanstva nikada toliko ljudi, sa toliko raznih strana sveta nije bilo tako direktno (ne u smislu direktnog prenosa) uključeno u jedan događaj kao što je to bio slučaj 13. (negde i 14.) jula u vreme Live Aid koncerta.
Tako direktno i na tako dostojanstven način, jer ima, konačno, mnogo dostojanstvenog u činjenici da smo, verovatno po prvi put, svi bili ravnopravni. Nije bilo mesta unapred rezervisanih za autsajdere i onih za favorite. Nije bilo ni autsajdera, ni favorita, ni mesta. Svi su bili prvi i svi su dobili priznanja. Svi su poklonili svoja priznanja.
To nije bilo "globalno selo". Možda televizija u svim ostalim "uobičajenim" situacijama zaista vrši tu funkciju. Ovog puta, ta konstrukcija, ma koliko je svi trošili - jednostavno ne stoji. U svakom selu, pa i u onom globalnom, tačno se zna (i strogo vodi računa o tome) čija je kuća veća, njiva plodnija i slamarica punija para.
Ovo je bio globalni svet.
Svet ljudi okupljenih oko istog cilja i sa istim namerama. Svet u kom su svi slušali druge i u kome su svi bili u pravu. Svet u kome je svako priložio čista srca, ne zato da bi dao višeo od drugog, već da bi pomogao.
I sam čin gledanja bio je veliki prilog. Čak i najveći od svih. Gledajući koncert ljudi su sticali i (neosporno) stekli svest o tome šta im se događa, shvatili su da ljudi nisu gladni u sušom pogođenim regionima Afrike, već u Svetu.
Ovo je bio globalni svet.
Svet ljudi okupljenih oko istog cilja i sa istim namerama. Svet u kom su svi slušali druge i u kome su svi bili u pravu. Svet u kome je svako priložio čista srca, ne zato da bi dao višeo od drugog, već da bi pomogao.
I sam čin gledanja bio je veliki prilog. Čak i najveći od svih. Gledajući koncert ljudi su sticali i (neosporno) stekli svest o tome šta im se događa, shvatili su da ljudi nisu gladni u sušom pogođenim regionima Afrike, već u Svetu.
Ta svest predstavlja najveću garanciju da se glad više neće ponoviti, tačnije, da ljudi više neće dozvoliti da se ponovi. Velike reči? Možda, ali sigurno nisu prazne.
Istorija će pokazati pravi značaj ovog koncerta i njegovog prenošenja u svet, jer on je postao (POSTAO) deo istorije. Njen značajan i častan deo.
Da li ste gledali koncert?
Da li ste gledali koncert?