"Slavko Obadov, apsolutni prvak
Jugoslavije u džudou i vicešampion sveta u Sambo-u, sigurno je
najuspešniji sportista Vojvodine u ovoj godini. Da nismo daleko od ove tvrdnje
najbolje će nam pokazati njegovi više nego blistavi rezultati
postignuti za ovih proteklih 10 meseci. Biti apsolutni šampion u
džudou u svojoj zemlji, a isto tako drugi na svetu u sportu koji je
dosta sličan džudou, ali i rvanju, zaista je podvig"
Kada su se nedavno najistaknutiji
sportski radnici Vojvodine sastali u Novom Sadu da bi odlučili: kome
dodeliti ovogodišnju nagradu "Jovan Mikić-Spartak"
(najveće priznanje koje može dobiti jedan sportista Vojvodine), među njima nije bilo mnogo dilema.
Svi su bili jednodušni: nagrada
pripada džudisti Slavku Obadovu.
To je bio povod da posetimo ovog
izuzetnog sportskog asa, majstora strunjače i nenadmašnog borca.
Njegova vitrina krcata je trofejima osvojenim na mnogim šampionatima
i turnirima.
Gotovo da nije bilo takmičenja na kojem je Obadov
učestvovao, a da njegova vitrina, koja simboliše Slavkove uspehe,
nije upotpunjena za još neki trofej, medalju, plaketu, pehar...
Pokazivao nam je mnogobrojne pehare.
Bili su to trofeji sa juniorskog prvenstva Evrope u džudou 1969.
godine kada je postao juniorski prvak Evrope, zatim pehar za osvojeno
treće mesto takođe u juniorskoj konkurenciji 1968. u Londonu,
pa sve do ovog poslednjeg iz Teherana, kada je u kategoriji do 82
kilograma osvojio laskavu titulu vicešampiona sveta u Sambo-u.
- Kako da ste posle tolikih uspeha u
džudou počeli da se takmičite u Sambo-u.
- Prošle godine boravio sam 15 dana u
sovjetskom gradu Rigi. Tu sam se prvi put upoznao sa pravilima i
tehnikom ovoga sporta koji je u Sovjetskom Savezu veoma popularan i
svakim danom stiče sve više pristalica.
Tih 15 dana maksimalno
sam iskoristio kako bih što dublje pronikao u, ovaj dotle, za mene
nepoznati sport.
Vežbao sam sa sovjetskim takmičarima i to mi je
kasnije mnogo pomoglo.
- Ljubiteljima sporta, pa i onima koji
redovnije prate džudo i rvanje ova vrsta borilačkog sporta je dosta
nepoznata. Koliko se razlikuje, recimo, džudo kojim se vi bavite od
Sambo-a?
- Sambo znači samoodbrana bez oružja.
Pravila ovog sporta su više prilagođena rvanju, bacanja su džudo
tehnike i slobodnog stila u rvanju, »poluge« su dozvoljene i na
rukama i na nogama, za razliku od džudoa i rvanja gde je dozvoljeno
samo na rukama.
Suština i sva dinamika ove borilačke veštine je u
tome što protivnika možeš uhvatiti kako hoćeš i kako god znaš.
Kada priča o svojim uspesima Slavko ne
može a da ne spomene svog dugogodišnjeg trenera čika Svetozara -
Svetu Mihajlovića.
Njemu, kaže, duguje mnogo za sve ono što je
postigao u džudou, a sada i Sambo-u.
Tačno pre deset godina, kada se
kao 15-godišnji mladić pojavio na strunjači džudo kluba Slavija u
Novom Sadu odmah je pokazao zavidnu veštinu i poznavanje ovog
sporta, a iznad svega volju i upornost da uspe, da bude najbolji.
Slavko je star 25 godina, oženjen je,
ima ćerkicu koju neobično voli i sa kojom provodi sve slobodno
vreme koje mu preostaje posle napornih treninga i studija na Višoj
pedagoškoj školi u Novom Sadu.
Na naše poslednje pitanje: da li sada
posle ovog nesumnjivo velikog uspeha u Sambou ostavlja džudo,
odgovorio je:
- Nikako. Nikada neću napustiti sport
koji me je afirmisao i doneo toliko radosti. Meni Sambo samo pomaže
u džudou. Moja sportska karijera nastavlja se na oba koloseka.
Napisao: K. Rajević (Tempo, oktobar 1973.)
Sportom sam počeo da se bavim, čini mi
se, još od onog trenutka kada sam prohodao!
A bavio sam se svim i
svačim. Bio sam i fudbaler, atletičar, rukometaš, odbojkaš...
Ali, kada sam se pre petnaestak godina, u novosadskoj Slaviji, prvi
put našao na strunjači, da okušam svoje "kvalitete" i u tom do
tada meni sasvim nepoznatom sportu - džudou, više zbog svojih
dobrih drugara koji su tim sportom već uveliko bili "inficirani",
ja sam znao da sam konačno krenuo pravim sportskim stazama.
I, kao što kazuju moji rezultati, te
silne osvojene titule - nisam se prevario.
Jer, već u svojoj
dvadesetoj godini života, pošto sam već postao »neko i nešto« u
Jugoslaviji - višestruki prvak - osvojio sam i svoju prvu, ali ne i
poslednju medalju na skupu najboljih džudista Evrope.
Tačnije: u
Londonu (1968) našao sam se na pobedničkom postolju, sa bronzanom
medaljom na grudima!
Godinu dana kasnije, na Evropskom šampionatu u Berlinu,
bio sam još bolji - osvojio sam zlatnu medalju, da bi 1973. u Rigi,
opet na Evropskom šampionatu, samo tada u novoj disciplini džudoa, Sambo-u, ponovo na
svoje grudi okačio bronzanu medalju.
Ali, uporedo sa tim trofejima na
najvećim međunarodnim takmičenjima, ja sam imao dosta uspeha i na
nekim manjim, ali takođe priznatim.
Bio sam pobednik u Kupu Evrope,
triput najbolji na Balkanu, šampion Mediterana, čak četrnaest puta
prvak Jugoslavije, pobednik na još dvadesetak u svetu priznatih
turnira...
Ipak, od svih tih osvojenih trofeja
najdraži mi je ovaj poslednji, iz Montreala - bronzana olimpijska
medalja.
Jer, ona je došla u trenutku kada sve češće razmišljam
- o povlačenju.
Napisao: Slavko Obadov (Tempo, avgust 1976.)
