"Volela sam da lutam noću, noću naročito... Da sedim sa Mišom i prijateljima po letnjim baštama kafana, uz pivo... Da pričam... Da šetam. Nikada nismo više izlazili. Smejali smo se: dolazi glumačko dete. Sin, boem... "
Mnogi su se, sigurno, iznenadili kada je pre nekoliko meseci, nekako naglo "nestala" sa pozornice, malih ekrana i novinskih stubaca jedna blistavo lepa mlada žena, glumica Svetlana Bojković. I, pitali se - šta je to sa njom?
Baš u trenutku kada je postala deo naše svakodnevice, prijateljsko lice u našoj kući, poznato lice sa naslovnih strana, nova "zvezda" o kojoj se govori: romantična Višnja iz TV serije "Čedomir Ilić"; prkosna, tamna junakinja Vera iz "Divljih svinja" - Svetlana je odlučila da postane majka.
Baš - odlučila.
Jer, kod Svetlane Bojković, ništa se slučajno ne događa.
"Kneginja" sprema pelene
Za nekoga bi sve to bili razlozi za "juriš" na karijeru, ali Svetlana s pravom smatra da za sve ima vremena.
Ona je tipična glumica koja "traje", za koju je prva mladost samo etapa - ne jedina šansa.
I tako se povukla, počela da priprema pelene i benkice, krevetac i kolica, cucle i bočice - baš pošto je zablistala kao uzvišena kneginja crnogorska - Jelisaveta, u uzbudljivoj drami Đure Jakšića.
Ona je tipična glumica koja "traje", za koju je prva mladost samo etapa - ne jedina šansa.
I tako se povukla, počela da priprema pelene i benkice, krevetac i kolica, cucle i bočice - baš pošto je zablistala kao uzvišena kneginja crnogorska - Jelisaveta, u uzbudljivoj drami Đure Jakšića.
Smatrala je da nije ništa manje uzbudljivo ono čudesno iščekivanje novog života.
Pozorište, televizija, film - sve to može da sačeka!
Htela je sina, sina po svaku cenu.
- Verujte, bila sam ljuta kada bi neko, zadirkujući me, rekao: "A šta ako bude ćerka?"
Ćerka?
Nemoguće!
Ćerka?
Nemoguće!
Njen suprug, takođe talentovani i mladi glumac, član Narodnog pozorišta Miloš Žutić, smejao joj se.
Tvrdio je da on želi - ćerku. Ko zna? Možda ima i takvih očeva!
Tvrdio je da on želi - ćerku. Ko zna? Možda ima i takvih očeva!
Kad se čeka glumačko dete...
I tako je vreme prolazilo. Nežnu figuru mlade glumice nije mnogo kvarila trudnoća. Ni njenoj pokretljivosti nije smetala...
- Volela sam da lutam noću, noću naročito... Da sedim sa Mišom i prijateljima po letnjim baštama kafana, uz pivo... Da pričam... Da šetam. Nikada nismo više izlazili. Smejali smo se: dolazi glumačko dete. Sin, boem...
Uvrtela je sebi u glavu: srećni događaj biće - 24. oktobra. Ni dan ranije ili kasnije.
- I zamislite, tako se i dogodilo - kaže kroz smeh Svetlana.
Kao da baš sve u životu planira! Ali - u jednome je pogrešila - rodila je ćerku.
- Kada su mi to saopštili, za trenutak nisam poverovala. Kako to? A onda sam se, naravno, pribrala - i odmah zaboravila na sina.
Ćerka, njena ćerka... Dali su joj ime Katarina-Kaća. Na brzinu su ga smislili sa kumom. Jer, bilo je pripremljeno muško ime...
Još je lepša i vitkija
Sedimo uz kafu u tihom starinskom stanu roditelja Miloša Žutića. Svetlana je, znači, prava snaha. Ali, umela je ona da očara i svekrvu i svekra! Roditelji su odvojili mladom paru najlepši deo svoga doma.
Sve je skladno, pomalo ozbiljno... Nema ničeg napadnog, preteranog: svetle zavese, tamni tepisi, Svetlanin klavir, slike u dubokim ramovima, kaljeve peći u kojima pucketa prava vatra...
Njen dom liči na nju samu. Dok razgovaramo, iza jednih visokih belih vrata čuje se plač bebe. Kaća se buni. Možda je gladna?
- Ma, ne, baš malopre sam je nahranila. Ali je ješna - na majku - šali se Svetlana, podsećajući nas na već poznate anegdote o svome neverovatnom apetitu, koje kruže među mladim glumcima Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Prosto da čovek ne poveruje - tako vitka i delikatna ženica...
- Sigurno vam zavide koleginice koje s mukom održavaju liniju?
- O, da! - uživa u svojoj prednosti Svetlana i slatko se smeje. - Otkako sam dobila Kaću, znate li, izgubila sam još četiri kilograma. Nisam se zato nimalo trudila. Ali - muči me ćerka. Neće noću da spava. Pravo glumačko dete. Spava danju, a noću "lumpuje"...
Njena nova uloga
Najzad, mlada majka nam je pokazala i tu svoju dragocenost. Detence - sve u belom, malo je proplakalo, primirilo se i - ponovo zaspalo.
- Pa, dan je! - kaže Svetlana. - Kaća, Kaća... pokušava da je probudi. Dete otvara neke čudno velike oči i smeška se. Nema još ni tri meseca i, koliko se to može zaključiti na tako maloj bebi, ne liči na majku, već - na oca. Kažem joj to.
- O, ala će se Miša ponositi!
Kaća im je, naravno, sasvim izmenila način života. Nema više lutanja sa prijateljima. Kada nije u pozorištu, otac je stalno u kući - ponovo "srećno zaljubljen". U svoju malu kćer.
Majka je tek nedavno počela da radi. Sprema glavnu žensku ulogu u "Lepezi ledi Vindermir" Oskara Vajlda, na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
- To su još samo čitajuće probe, kratke... Uloga mi se dopada, zaželela sam se pozornice, ali ipak jedva čekam trenutka kada mogu da se vratim kući. Trčim da nahranim Kaću, da je kupam, presvlačim...
Znam da ne može da me čeka duže od tri sata. A ona napreduje, raste na naše oči. To je toliko divno. Lepše nego što sam zamišljala. Znate li - moja kćerka ima čak i brata po mleku...
Oči su joj blistale jednim novim sjajem koji je milionima puta osvetljavao svaku mladu majku.
Počinje nova etapa
- Čini mi se, tek ću sada zaigrati punim srcem i na pravi način. Kaća je bila ona moja važna "stanica" odakle se kreće dalje, napred...
U našem glumačkom poslu, retko je kada sve idealno. Uprkos tome - taj omamljujući posao može tako da vas potčini, veže, da postajete pravi rob poziva... Nezajažljivi u ambiciji, katkad - nekritični u ponašanju. Nešto jače od toga - dete, u mom slučaju - čini da na sve gledam, nekako, "filozofski". Stvarnost se lakše i prirodnije primi.
Lako je Svetlani, reći ćete, možda, kada je njena stvarnost - tako lepa. Mislite? Iza njenih uspeha su sati i sati probdeveni nad ulogama... Duga snimanja za koja treba strpljenja i vere... U njoj je i zebnja, sada, kako će se pozorište razvijati, neće li zapasti u krizu.
I u njoj je prisutan onaj neizbežni nemir koji glumcima "jede dušu". Hoće li biti novih uloga na televiziji, na filmu... Jer nikoga tako lako ne zaboravljaju kao glumca...
Ali takve crne misli ipak Svetlanu ne obuzimaju suviše. Biti na početku pravog života i karijere, dokazati već mnogo šta od svoga dara na tom početku - pa zar onda ima mesta pesimizmu? A još je tu i - Kaća!
Napisala: Zorica Mutavdžić (Bazar, januar 1973.)
Članak pronašao i ustupio: Crnorizec Hrabar
