"Naš najbolji golgeter služi vojni rok u kasarni u Gornjem Milanovcu, u kojoj je radni vek proveo njegov otac, penzionisani potpukovnik Dane Santrač"
Bacio je pogled na sve ono što se
nalazi ispred njega i zbunjeno je posmatrao.
Kasarna je, kao i nekad, u prvim
posleratnim danima bila na istom mestu, ali je mnogo izmenila lik.
Umesto zgrada iz doba Miloša Obrenovića, sada su nove, čiste i prostrane i deluju kao sanatorijum.
Umesto zgrada iz doba Miloša Obrenovića, sada su nove, čiste i prostrane i deluju kao sanatorijum.
Prilaz u kasarnu je prostran, put
asfaltni, a nekad, kad je Slobodan Santrač ocu, oficiru, nosio
doručak, bio je prašnjav, ispunjen rupama...
Dane Santrač, sada potpukovnik u
penziji, kad je njegov sin Slobodan imao šesnaest meseci, došao je
iz Koceljeva u Gornji Milanovac i tu, kao oficir, pre odlaska u
Valjevo ostao je deset godina.
Punu deceniju, sin Slobodan, posećivao
je oca Daneta, slušao ga, a nagrada za trud bila mu je, što je
mogao u pešadijskom puku, da izvesno vreme provede u konjušnici.
To
doba nije ostalo »nezabeleženo«.
Slike podsećaju na taj deo detinjstva našeg najboljeg fudbalskog golgetera, koji služi redovan vojni rok u kasarni u kojoj je otac Dane dočekao i ispraćao regrute, učio ih veštini u gađanju i da budu dobri čuvari svoje domovine.
Slike podsećaju na taj deo detinjstva našeg najboljeg fudbalskog golgetera, koji služi redovan vojni rok u kasarni u kojoj je otac Dane dočekao i ispraćao regrute, učio ih veštini u gađanju i da budu dobri čuvari svoje domovine.
Otac je došao sa sinom do kapije
kasarne, ali je tu i ostao. Pozdravio se sa sinom koji mu je na
rastanku obećao:
- Ne brini - rekao je Slobodan - sa
mnom niko neće imati problema. Budi siguran da te neću obrukati...
Išao je na zanimanje, slušao je
starešine, koje su u prvim kontaktima primetili:
- Pa, ti, Slobodane, odlično barataš
puškom. Siguran si i precizan. Da nisi aktivan član neke streljačke
družine...
Nije rekao da je to zasluga oca Daneta,
koji je svima u porodici ulio ljubav prema oružju, slušao je sve
što se od njega zahteva, da bi dobio jednodušnu ocenu starešina da
je - dobar i primeran vojnik.
Kao dete, Slobodan je bio »sin
kasarne«, sada kao vojnik u istoj toj kasarni određen je i za
pisara u kancelariji komandira.
- Prvo ću sebe - rekao je ocu Slobodan
- kao pisar da određujem za požarnog, a posle svoje drugove. Uvek ću svakom da pomognem koliko mogu, da ga zamenim, jer želim da svoj
rok pošteno odslužim, kao i svi vojnici.
Prvi put kao vojnik Slobodan Santrač
izašao je u Gornji Milanovac, gde je proveo detinjstvo, na dan koji
je bio određen za svečanu zakletvu.
Regruti su se okupili kod
spomenika izginulim u revoluciji i u svečanoj tišini prvo su čuli
zvuke posmrtnog marša palim u Drugom svetskom ratu, a onda je
odjeknula i naša himna.
- Uzbudio sam se - priča Slobodan
Santrač - posle svečane zakletve, dok sam slušao posmrtni marš i
himnu.
I dok je polagana svečana zakletva,
nekad dete Gornjeg Milanovca, Slobodan Santrač, primetio je bivšeg
golmana Takova, a sada direktora škole Žukova Tatovića, koji je sa
pionirima, svečano odevenim, došao da regrutima poželi najlepše
vojničke dane.
U tom mnoštvu okupljenog naroda, regrut
Santrač, primetio je i drago, ozbiljno lice oca Daneta.
- Pa i ti si tu ... Došao si - tiho je
izustio regrut Slobodan.
A onda, odsečno vojnički, kao da raportira penzionisanom potpukovniku Danetu Santraču:
- Ne brini oče, na vojnika Slobodana
niko se neće požaliti...
Još jedan rastanak pred vratima
kasarne oca od sina, rastanak nekadašnjeg oficira od vojnika.
Zabeležio: Kosta
Stamenković (Tempo, oktobar 1973.)
