"Kažu da odrasli više čitaju pesme nego deca, a ja ljude i čovečanstvo ne delim na decu i odrasle. Sve su to ljudi, samo su jedni mali a drugi malo veći. A što se pameti i inteligencije tiče, često su ovi mali pametniji i inteligentniji"
Pre pet godina, u prvom broju "Nade",
Ljubivoje Ršumović Ršum otvorio je našu rubriku "Razgovaramo
s poznatim ličnostima". Uz razgovor je objavljena i porodična
fotografija sa suprugom Natašom i sinovima. Vuk je tad tek "ulazio"
u četvrti mesec, Mihailo je imao pet godina, a Branko je bio đak
drugog razreda osnovne škole.
Predstavili smo Ljubivoja kao pesnika s
nekoliko knjiga poezije iza sebe, kao "čoveka s televizije",
velikog putnika i emancipovanog muškarca koji smatra da su oni ti,
koji bi trebalo da se bore za ravnopravnost sa ženom, a ne obmuto.
- Lično mislim, rekao je u tadašnjem razgovoru, da žene
vladaju svetom, a da kukavice i poltroni to ne žele da priznaju.
Znam mnoge žene koje su bile više ljudi od mnogih
muškaraca, a i mnoge muškarce koji su bili manje čovek nego mnoge
žene.
I danas je tako. Muškarci su češće podložni banalnostima,
neukusu, svemu onome što može da se nazove šundom i kičem, ne
samo u literaturi, već i u životu. Skidam kapu ženama. One imaju
više kontrole i više ukusa.
Ne namerno i sasvim slučajno, ovog
puta, Ljubivoja Ršumovića predstavljamo u njegovom domu i u
jubilamom trenutku na petogodišnjicu izlaženja "Nade",
ali sad kao oca porodice, Mrkog (kako ga oslovljava supruga Nataša),
velikog drugara svoje dece i sve ostale, kao Ršuma.
U porodičnom krugu razgovor biva
intimniji, iskreniji, što nam je dopuštalo da zavirimo i u privatni
život.
Ako je verovati zvezdama, Nataša (u
znaku vodolije) i Ljubivoje (rak) kao da su rodeni jedno za drugo. U
slozi i ljubavi žive više od 20 godina, a u braku su već 16.
Rodili su se i da bi mali Vuk i njegova braća, srednji Mihailo i
najstariji Branko, imali mamu i tatu. A svi su jedni drugima drugari
i po.
Radostan, Šaljiv, Uman, Muški
Dokazali su to ne samo rečima, već i delom.
Radost je svakom
gostu ove porodice, u ovom stanu (velikom, lepo i ukusno opremljenom)
kad mu pokažu jedan svojevrsni, rukom odštampani i ilustrovani
list. To su kućne novine s razlogom nazvane RŠUM (Radostan, Šaljiv, Uman, Muški), list za pokazivanje gostima i čija se cena sasvim
uklapa u mere stabilizacije.
Staje svega jedan osmeh.
Svakog meseca
muški članovi porodice izdaju po jedan broj s bogatim sadržajem: tu su
literarni iskazi ljubavi prema majci i baki, braći i izveštaji o
đačkim brigama, intervjui s drugarima iz komšiluka, reportaže
"fotografisane" kolor flomasterima...
Za Vuka je, na primer, kijamet čovek
koji kija, za Mihaila postoji samo jedan Vuk:
"Ima vuk samotnjak, ima vuk kurjak, ali je samo jedan Vuk - moj brat"
Kad unučići hoće da izraze ljubav
baki Ljubi i majci Nataši, onda začas nastanu stihovi:
"Nani i mami, umesto cveća, evo poezije njihovih muških sreća... "
Detetu je igra - rad
- Naš odnos je drugarski, kaže
Ljubivoje. - Mislim da se s decom ne treba posebno baviti. S njima
treba živeti najnormalnije. Treba im obezbediti samo ono što oni
sebi ne mogu - školovati ih, ali im ne stvarati život; neću im
kupovati stanove, kola, kao što to neki očevi čine.
Imam utisak da
ni ja s njima, ni oni sa mnom, nemaju problema.
Dobili smo da
uradimo jedan zajednički posao. Časopis "Neven" iz Novog
Sada poverio nam je svih 10 strana "Malog Nevena" da
napišemo i ilustrujemo.
Ali, kad je reč o deci...
Opasno je i kad
roditelji nemaju vremena za decu, opasno je i kad ga suviše imaju.
Najbolje je deci dati do znanja koliko možeš da budeš s njima i
truditi se da to vreme iskoristiš lepo.
Kažu deci treba stvarati
radne navike. A ni odrasli ih nemaju. Treba imati smisla za
kombinatoriku, rad s decom je jedna vrsta šaha, roditelj mora da
bude stalno svestan svog deteta, pored svih svojih briga
i preokupacija.
Mora, pre svega, da poštuje dečju igru i da mu tad
ne daje nikakav drugi zadatak, jer je igra detetu rad!
Ima i trenutka
kad dete zuji po kući. Posmatrao sam svoje sinove. Tada ga je
potrebno zaposliti. Tražiti mu čašu vode (treba piti vodu i ako
nisi žedan), a dete će imati zadovoljstvo što je poslušalo
roditelja.
Nisam za batine, one samo zaoštravaju
stvar. Moja majka i otac imali su jedan instinktivni odnos prema
nama, ponašali su se "lafovski" i uvažavali bratovljevo i
moje mišljenje.
Ršum priprema, tim povodom, zanimljivo
izdanje. To su sonetni venci. Prvi sadrži savete koje su mu davali
roditelji kroz život, a u akrostihu daje njihova imena.
Drugi je
posvećen Ršumovim sinovima u kojem on njima daje savete. Pisan je
modernim jezikom, koji se bitno razlikuje od jezika njegovih starih
(Hercegovaca) i kako kaže, to je razgovor na šatrovačkom,
"mangaškom" jeziku.
Nema prijateljstva među ljudima koji
drukčije misle. A Nataša i Ljubivoje odista misle jednako, bar kad
je reč o vaspitanju dece.
Iskamčena ljubav nije prava
- Svi smo u kući ravnopravni, kaže
Nataša. - Ako hoćete da vam je svako dete ličnost, koju poštujete,
onda roditelji moraju da nađu rešenje u svakoj situaciji. Volim kad
moja deca imaju svoj stav i kad su u tome dosledni, makar bili i
protiv mene.
Imaju pravo na svoje mišljenje. Nisam za
kažnjavanje i zabrane, ali kad učine nešto što nije dobro, igram
na "kartu ljubavi". Nedavno je Vuk objašnjavao šta je to
tolerancija:
"To je kad se meni nešto ne sviđa, a ja mamu
volim, pa hoću da joj učinim".
Na uzajamnom poštovanju ličnosti,
cenjenju mišljenja svakog člana porodice, tolerantnosti,
ravnopravnosti i saradnji temelji se Natašina i Ršumova zajednica.
- Mrki se bavi jednom posebnom
profesijom i, kad ne bih imala razumevanja, došlo bi do kraha, iskrena je Nataša. - Pritom ne bih želela da živim u nekom klasičnom
braku, gde je sve isprogramirano i da zahtevam da muž dolazi u
određeno vreme kući.
Svaka iskamčena ljubav nije prava.
Pravo je
samo ono što je dobrovoljno dato. Međutim, nismo mi model drugima
kako treba živeti. Svako živi kako ume i kako mu odgovara. Ako neko
voli pusto ostrvo, i to može da bude lepo.
O braku kao jednoj od mogućnosti - Ljubivoje kaže:
- Ne bih govorio o braku kao o nekoj
kategoriji za sve ljude. Kao što neko hoće da kupi ova ili ona
kola, da uradi ovo ili ono, tako isto želi da bude, ili da ne bude u
braku.
Nešto je onoliko značajno koliko mu značaja daje čovek.
Volim, na primer, svadbeni ceremonijal, ali ako neko hoće da se venča
u trapericama ili "kaubojski", onda će i brak biti to...
Nataša je savetnik u Saveznom
sekretarijatu za informacije. Na poslu je dosta angažovana.
Zahvaljujući visokom standardu, pomoći svoje majke Ljube, koja brine
o deci dok su ona i Ršum van kuće i Milanki koja vodi domaćinstvo,
oslobođena je poslova u kući.
- Uživam da radim, ali ne bih volela da
sam domaćica. Pritom, nisam mnogo ambiciozna. Materinstvo mi
predstavlja najveće zadovoljstvo. Da sam mlada počela da rađam,
verovatno bih još dece imala.
I sukob može biti progres
Nataša je rasla "jedna u majke".
Otuda njena želja za decom. I ne samo to.
- Mislim da je najveći problem u velikom gradu usamljenost. Volim da nam
je puna kuća, volimo goste...
Kreativni, svaki u svom poslu, Nataša
i Ljubivoje uvek znaju da osveže svoje časove druženja nečim
novim. Baveći se "razbijanjem" monotonije, nisu imali
vremena da zapadnu u takozvane, bračne krize.
- Moj suprug je ćutljiv i ne možete se
s njim svađati. Ako me i naljuti, nikad ne reagujem odmah. Tek
sutradan kad se malo smirim, objasnim mu šta mi je smetalo. To se
pokazalo dobrim.
Mislim da i sukob može biti progres, na izvestan
način. Poznajem ljude koji se mnogo vole kroz verbalnu svađu. Takvi
su temperamenti i to im odgovara.
Odista, sve je stvar temperamenta. Ako
je ćutljiv kao čovek, Ršum nije takav i u stvaralaštvu. Uskoro
ćemo se sresti s njegovom novom zbirkom pesama "Pesme
uličarke", u izdanju "Znanja" iz Zagreba...
- To nisu pesme u onom klasičnom obliku, objašnjava Ljubivoje. - Po meni
je to više od poezije. Povod je bila provokacija sa ulica: natpisi,
grafiti, firme, sve što je pisano i što može da se lako uoči i
pročita.
Ovim stihovima želim da namamim čitaoca da stvari oko
sebe gleda na još jedan način - da kad vidi natpis GORICA, da mu ne
padne napamet da je tamo sva roba jeftinija, nego da se seti i neke
Gorice koja može da se zatreska do "korice" u njega.
Pisanje poruka po zidovima, po mom mišljenju, je svojevrsna kritika
zatvorenosti svih vrsta medija.
Da čovek ima mogućnosti da saopšti
svetu sve što želi, on ne bi zasigurno pisao po zidovima.
Imam
običaj da kažem - poeziju pišem za sebe zato što me raduje. Nikad
neću dozvoliti da objavim dve iste ili slične knjige. Meni je to
dosadno. Možda ću napisati i roman, ali u životu neću napisati
dva romana.
Kažu da odrasli više čitaju pesme nego deca, a ja
ljude i čovečanstvo ne delim na decu i odrasle.
Sve su to ljudi,
samo su jedni mali a drugi malo veći. A što se pameti i
inteligencije tiče, često su ovi mali pametniji i inteligentniji.
Izmislio sam jedan slogan koji glasi:
Odrasli često nisu dorasli deci.
Zabeležila: Danica Božović (Nada, mart 1981.)
Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)