"Ja ne znam gde to počinje neukus. Jel’ neukus psovka? U mojim filmovima radi se o našem mentalitetu. Nisam želeo da pravim neke lakirovke... mi smo psovačka nacija. I zašto bi od jednog majstora pravio visokog intelektualca, kada u globalu gledano, kod nas svi psuju, od kočijaša do doktora"
Za njega se ne bi moglo reći da je
popularna faca. Nije se pojavljivao na televiziji, retko su ga
intervjuisali. Punih sedamnaest godina profesionalnog bavljenja
filmom nije učinilo njegovo ime i prezime posebno zvučnim i
prepoznatljivim.
Ipak, ono mu je donelo nešto drugo, čini se,
vrednije: da živi i opstaje kroz svoje likove.
Retki su posetioci
bioskopa koji ne znaju ko su deda Žika, Marija, Boba. U neuobičajeno
žestokoj konkurenciji "porodičnih" serijala koji se vrte na
TV programu, ciklus Zorana Čalića je po popularnosti daleko ispred
repriziranog "Pozorišta u kući" i bučno najavljivanog
"Boljeg života".
Filmovi koji su snimljeni pre deset, ili
nešto manje godina doživljavaju pravi televizijski bum.
- Sasvim je prirodno da mi sve to kao
autoru izuzetno godi. Neki to nazivaju renesansom. Pričaju mi da su
ulice čudno prazne. Podaci o gledanosti na TV-u su zaista frapantni.
Javljaju se ljudi iz raznih krajeva zemlje koji nisu bili u prilici
da gledaju sve filmove...
Zovu nas iz Šibenika, Strumice. Kažu
da posle mojih filmova mogu kod kuće o svemu tome da razgovaraju, da
komentarišu. Tvrde da svaka naša familija ima nekog ludog Žiku ili
Milana... mnogi se prepoznaju u likovima — priča Čalić, ne
skrivajući zadovoljstvo.
Filmski zanat je savladao na, za svoju
generaciju, uobičajen način. Nešto posle rata muvao se po
Kino-klubu Beograd koji je tada bio najfilmskije mesto u gradu, a
nekako u isto vreme tu su se pojavili i Kresoja, Živko Nikolić.
"Negde ’67." završio je ubrzani seminar za filmske
radnike koji je trajao dva semestra i konačno zakoračio u
profesiju.
Snimio je deset igranih filmova, pored ove čuvene serije
još "Prvu ljubav" (debi) i "Ćao inspektore".
Većini je nepoznato da je za "Lude godine" i "Došlo
doba da se ljubav proba" dobio ukupno pet nagrada na
međunarodnim festivalima: "Ormina" na Siciliji, dva puta u
Salernu, u Abrucu (UNICEF-ova nagrada) i Aleksandriji.
U zemlji kako
sam kaže, "na žalost" nije nagrađivan.
Seks kao povod
- Od prvog filma do pojavljivanja
"Ludih godina" napravili ste neuobičajeno dugu,
sedmogodišnju pauzu?
- Između ta dva projekta kompletno sam
se posvetio jednom sasvim drugom žanru, nekoj vrsti akcionog filma.
Napisao sam dva izuzetno dobra scenarija, koji su prihvaćeni, ali je
kalkulacija bila jako velika, pa nije bilo dovoljno sredstava.
Tada je
nastupio period ozbiljnog razmišljanja preducenata i distributera o
tome kako vratiti publiku domaćem filmu. Strani film je u to vreme
dominirao i osim nekih izuzetaka kao što je na primer "Skupljači
perja", ostali naši filmovi nisu bili dovoljno atraktivni.
Pozvano je mnogo autora i tražila se samo jedna, ali prava ideja. U
to vreme bilo je veoma aktuelno seksualno obrazovanje u školama,
trebalo je da se probije kao predmet...
Mene je to zainteresovalo,
počeo sam da prikupljam materijal, da se konsultujem sa sociolozima,
sa lekarima raznih specijalnosti... i počeo da pišem priču o Bobi
i Mariji.
Bilo je planirano da se napravi samo taj film, ali posle
njegovog izuzetnog uspeha svi su bili složni u zahtevu da se napravi
drugi deo. I producenti, i distributeri, i publika.
Prvi film je bio
tako srećno završen da su mogućnosti nastavka bile velike i
pristao sam to da radim. Međutim, drugi deo je bio još uspešniji,
zahtevi za nastavljanje su bili glasni i nije se moglo pobeći.
Krenuli su treći, četvrti ... i sve do osmog dela, "Žikine
dinastije II".
Pokušao sam da malo izađem iz svega toga još jednom komedijom, ali sa drugim glumcima ("Ćao inspektore").
Ipak je to bila samo mala pauza. Razmišljao sam već o tome da ovu
seriju nekako zgotovim, ali još nema tog poslednjeg dela, nema
pravog kraja.
- Mnogi kritičari, kritizeri, ljudi
koji se bave filmom ili se muvaju oko njega, proglasili su vas za
osnivača tzv. novokomponovanog filma. Mnogima je nejasno šta to
zapravo znači?
- Iskreno rečeno, ni ja ne znam značenje
te rogobatne sintagme. U stvari, to je jedna izmišljotina da bi se
jedan žanr potcenio, da bi se uporedio sa novokomponovanom narodnom
muzikom. Istina je da se u jednom od mojih filmova pojavljuje
pevačica koja je meni trebala i zbog atmosfere i zbog mojih junaka
koji tu lumpuju...
Tako je tu pevala Zorica Brunclik, mogla je i
neka sasvim deseta, nije tu bilo nikakve namere. Tražio sam ženu
koja lepo peva, da mi pravi štimung... Ako je zbog toga film novokomponovan onda su to i mnogi
drugi kroz koje se provlači ista muzika.
Ma to je čitava jedna
zbrka i valjda će neko od "autora" konačno i da objasni
značenje. Ako postoji.
Nenad Polimac o Čaliću
- Kako vi nazivate žanr koji radite?
- To je jasno i nedvosmisleno domaća
komedija. Ništa neobično. Ja sam to u novije doba prvi počeo da
radim na sebi svojstven način. Međutim, očekivao sam da će i
drugi autori ući u žanr posle mene, eventualno napraviti bolje
filmove.
Ispostavilo se sasvim suprotno, drugi filmovi su bili
lošiji, što nije valjalo jer je nestalo konkurencije. Kritika od
svega toga nije umela, u stvari, nije htela da napravi gradaciju, već
je sve strpala u isti džak.
Tako je i moj kompletan rad
beskrupulozno i neopravdano potcenjen.
- Kritika vas ni kasnije nije ni
najmanje štedela. Čak je negativni stav prema vašem radu postao i
nekakav statusni simbol!
- Ma slušajte! Nemoguće je da od tih
osam filmova nijedan nije dobar. Bar dva-tri iz te serije su odlični.
Bilo je i onih kritičara, vrhunskih čak, koji su kazali recimo - ovako se pravi komedija.
Nenad Polimac iz Zagreba, na primer, pravio
je analizu na dve velike strane "Oka" i pozitivno se izrazio o
mom filmu.
Ali, to je čovek koji izuzetno dobro poznaje film, onako
kako ga poznaje i reditelj, i u stanju je da analizom dođe do nekih
zaključaka.
- Često su vas osuđivali da se ne
ustručavate da radi publike i skrenete sa tanke linije između ukusa
i neukusa, po kojoj bez prestanka žonglirate?
- Ja ne znam gde to počinje neukus. Jel’
neukus psovka? U mojim filmovima radi se o našem mentalitetu. Nisam
želeo da pravim neke lakirovke... mi smo psovačka nacija. I
zašto bi od jednog majstora pravio visokog intelektualca, kada u
globalu gledano, kod nas svi psuju, od kočijaša do doktora.
To je
naš "žargon" i što bi ja tu nešto ulepšavao. Doslovno sam
slikao ponašanje naših ljudi. Moji junaci su takvi kakvi jesu.
Zašto je naš čovek takav... ja se tim pitanjem ne bavim. Mi smo
Balkan, još uvek.
To što bi mi želeli da budemo finiji, što među
nama i ima takvih, dobro vaspitanih, ljudi punih znanja, to je druga
priča. Ja sam ispričao samo jedan segment našeg mentaliteta.
- Popularnost vaših komedija
objašnjavana je i navodnim uticajem na niske ljudske porive, odnosno
podilaženjem publici?
- Znate, mene publika jako interesuje i
ja sam autor koji bi, da eventualno bude nagrađen "Zlatnom
arenom" ili "Zlatnim lavom", a uz to vidi da su mu
dvorane prazne, bio duboko razočaran i kao autor, i kao čovek.
Ako
bi to išlo jedno s drugim, sasvim je u redu. Žrtvovati publiku radi
nagrade, neopravdan je i glup luksuz. Za mene je najveća
satisfakcija i najveća nagrada upravo gledanost, prepune sale.
Ali,
to nikako nije podilaženje publici, jer bi onda značilo da se i
najveći svetski autori time služe. Dok pravim film ne mislim na publiku, ne znam unapred kako će ona
da ga prihvati. Sve je to mačka u džaku, dok se ne izmontira,
izlepi.
Izbačeni sa liste
- Prilično ste isključivi u tezi da je film, pre svega, a i bez obzira na sve, ipak, masovna zabava?
- Apsolutno je tako! Zašto bi jedna
Amerika imala 15 ili 20 hiljada bioskopa? Ta teza bi, dakle, trebalo
da bude i polazna tačka svakog reditelja.
Postoji jedna manija kod
nas da se prave samo tzv. umetnička dela, da se teži dometima
jednog Kusturice. No, Kusturica se ne rađa svaki dan, ili Saša
Petrović, na primer. To se dešava svakih 10—15 godina i to je
normalno... tako je i u drugim svetskim kinematografijama.
Međutim,
mi u toj euforiji oko "Zlatne palme" želimo, tačnije
mnogi autori i kritičari žele, da se uspesi serijski ponavljaju,
što bi jugoslovenski film još više afirmisalo u svetu, ali to...
to ne ide tako.
Mi neke filmove koji nemaju umetničku vrednost
proglašavamo za umetničke. Neću da nabrajam primere, ima ih dosta.
Stvar je sasvim drugačija. Kako to Amerikanci naprave film za
četiri, pet, osam Oskara, dakle, vrhunsko delo koji se gleda po
celom svetu. A mi napravimo "umetnički" film koji neće da
gleda ni domaća publika. Gde je tu umetnost?
- Šta tu predstavlja smetnju?
- Razlog za takvo stanje je, svakako, u
autorima. Pojedini uspevaju, to su genijalci, ali mnogi drugi koji su
to hteli, a potcenili druge žanrove, nisu uspeli. To su bačene pare!
Film je skup eksperiment... uopšte to je jedna skupa rabota.
Osim
toga, mi neke filmove proglašavamo umetničkim i zbog Republičke
zajednice kulture, jer ako nisu gledani u bioskopu, dobijaju više
sredstava na kvalitet, recimo. Radi se, u stvari, o veštačkom
nadoknađivanju izgubljenog vremena i novca.
Mi koji smo napravili
najgledanije filmove ne dobijamo ništa, izbačeni smo sa liste, jer
nama te pare, kako oni kažu, i ne trebaju.
- Na nedavnoj sednici Komisije za
kulturu CK SK Srbije, donet je sličan zaključak. Ukratko, ubuduće
će se sredstva ulagati samo u autorske filmove, filmska zabava će
biti ostavljena na cedilu...
- Mislim da su to sada samo manipulacije pojedinaca koji gledaju da što bolje
prođu u ovom poslu, omalovažavajući jedan broj autora da bi sami
mogli da rade. To su producentske mahinacije oko nalaženja para.
Videćemo koji su to kvalitetni filmovi, videće se to već za par
godina... šta se postiglo, koje su to nove vrednosti? Verovatno će
kroz godinu-dve ti isti koji su ovo predložili, predlagati nešto
novo, da bi opet situaciju zamutili u svoju korist.
Orijentacija prema liku
- Vi se, dakle u svom radu i dalje
oslanjate pretežno na publiku. Dosadašnji uspesi pokazuju da veoma
dobro poznajete naše filmsko tržište.
- Publika nije običan puk, kako to
elitisti vole da kažu. Osim toga, elitizam je vezan za XIX vek. Oni
smatraju da sve ono što je pučko, što narod voli nema nikakvih
kvaliteta. Samo ono što oni promovišu, ono "esencijalno", to
je prava kultura... A ono što narod voli to je koještarija.
Međutim, vremena su se promenila. Danas je bioskopski gledalac
prilično filmski obrazovan i ume da procenjuje da li je jedan film
dobar ili ne. On dobrovoljno plaća kartu, ali traži nešto
zauzvrat.
- Auditorijum koji guta vaše filmove
se ne osvrće previše na napisane kritike.
- Bioskopski gledalac se orijentiše
prema liku. On ne gleda ni ko je pisao scenario, ni ko je snimao, ni
ko je režirao. Jednostavno zna da tu igra Gidra Bojanić. I pošto
je on njihov ljubimac, oni dolaze da njega gledaju.
Na Zapadu se time
veoma vešto manipuliše. Prvo se plasira glumac, a tek onda autor.
Izbor i atraktivnost glumaca je veoma bitan faktor punih sala.
- Pored Gidre koji je i pre uloga u
vašim filmovima imao neku glumačku reputaciju, ostale dve glavne
uloge dodelili ste amaterima. Za ovih deset godina oni su stekli
takvu popularnost, o kojoj mnogi mladi glumci s diplomama u džepu
mogu samo da sanjaju.
- Pre nego što sam pristupio izboru
glumaca za prvi film imao sam potpuno jasnu sliku o tome kakvi
tipovi, čak i po fizičkom izgledu dolaze u obzir.
I Vladimir
Petrović (Boba) i Rialda Kadrić (Marija) izabrani su među mnogo
kandidata jer su u potpunosti odgovarali toj fiktivnoj predstavi.
Kako su mi bili potrebni mladi ljudi, deca u stvari, sasvim je
normalno da sam izabrao amatere.
Tada mi ni na kraj pameti nije bilo da će oni rasti i
sazrevati kroz moje filmove.
Publika ih je zavolela, bila zadovoljna
njihovim radom i tu nije trebalo ništa menjati. Lično, kao reditelj,
mogu da kažem da nisam imao nikakvih primedbi na njihovu igru, jer
su u potpunosti ispunili zahteve scenarija.
- Pomalo je čudno da niko drugi nije pokazao interesovanje da se neko od njih dvoje pojavi i u drugim
filmovima. Van vašeg serijala njih nema. Šta oni, inače, rade u životu
kad ne snimaju s vama?
- O tome nisam posebno razmišljao.
Pretpostavljam da ostali reditelji misle da oni, kao amateri, ne
bi mogli da se transformišu u nove likove. Moguće je i da postoji
strah od toga da publika ne bi mogla da ih identifikuje sa novim ulogama.
Oni, ipak, ostaju Marija i Boba. Inače, Rialda je imala
nekoliko manjih i epizodnih uloga u drugim filmovima, dok se Vlada nigde nije pojavljivao.
Mislim da njihov osnovni cilj nije da sad
grade neku glumačku karijeru. Rialda studira književnost, a Vlada radi kao tonac u Radio Beogradu. Siguran sam jedino da će, dok bude
trajala ova serija filmova, oni biti akteri. Tu su, sigurno, nezamenljivi.
Srbi i Albanci - zajedno u bioskopu
- U vreme zatvaranja sopstvene avlije
pred "tuđim" filmovima, iznenađujuće zvuči činjenica da se
vaši filmovi mnogo gledaju i van srpskohrvatskog jezičkog područja.
- Naša publika voli domaći film. Naš
je, razume ga, ne mora da čita titlove. To je naš jezik, ljudi,
običaji, mentaliteti; najkraće, naši su likovi.
Jedno vreme domaći
film je bio i gledaniji od uvoznog.
Skoro sam na radiju čuo nekog
reportera iz Ljubljane koji je otprilike rekao da slovenačko
područje, iako ima priliku da prati nastavak "Dinastije" preko
nekog kanala, ipak više gleda moju seriju koju primaju preko
Zagreba.
To je sasvim jasno protumačeno, jer je jedan Žika mnogo
bliži našem gledaocu nego Blejk, recimo.
Zanimljivo je da su moji
filmovi gledani u bioskopima, i u Sloveniji, i Makedoniji i to bez
titla. U Skoplju čak najgledaniji. U Prištini, gde recimo Srbi i
Crnogorci gledaju jednu vrstu filmova, a Albanci drugu, s tim što
uopšte ne gledaju domaći film, "Žikinu dinastiju"
gledali su zajedno.
To mi je javio predstavnik distributera iz
Prištine. Čudi se čovek. Neverovatno, kaže.
- Nejasno je i to da komedija "lokalnog
kolorita i obima" bude gledana i van zemlje, pa još uz put
pokupi i neke nagrade.
- Strana publika prihvata moje priče
zato što su porodične. Ispostavilo se da iste probleme koje sam ja
tretirao ovde, u jugoslovenskim okvirima, imaju i Italijani. Naročito
kad je u pitanju abortus ili maloletnički seks. To je kod njih
goruća tema.
Zato su oni "Lude godine" sjajno primili i
čak nagradili. Čak je i UNICEF meni dodelio drugu nagradu, a braći
Tavijani za "Padro Padrone" (Ja sam bog otac) prvu. U
konkurenciji su bili i mnogi drugi, danas čak čuveni autori...
Trifo, na primer.
- Da li uskoro treba da očekujemo i
deveti nastavak maratonske serije, ili pripremate nešto sasvim
drugo?
- U ovom trenutku još nisam siguran da
li ću i dalje da radim komedije. Mislim da se već bezbroj puta
dokazalo da to nije ni najmanje lako, i da svako ne može time da se
bavi. Ozbiljno razmišljam da sa sledećim projektom malo skrenem u
odnosu na dosadašnju putanju i da promenim svoj filmski izraz.
To
nikako ne znači da odustajem od komedije, ali... pokušaću prvo da
napravim melodramu, na neki svoj specifičan način.
Sve je to, za
sada u pripremi, ali već postoji radni naslov koji glasi "Kod Romanitara" (ciganske kafane).
Mislim, da ću dokazati da,
podjednako uspešno mogu da radim i druge stvari.
Razgovarao: Zoran Pavić (Duga, februar 1987.)
