"Čobi je naučio Kaponju da peva, Kaponja nije naučio Čobija da - igra košarku. Kapičić je bio predviđen za nišandžiju: računalo se na njegove izuzetne streljačke sposobnosti ispod koševa. Od tog plana sa sjajnim košarkašem nije bilo ništa. Na topu ima kabina u kojoj sedi nišandžija, a Kaponja nije mogao da... uđe u kabinu"
Nose crvene, žute, plave, torbe...
... "Moje patike su pocepane"
- kaže jedan.
... "Šta ćemo da radimo
večeras?" - kaže drugi.
... "Najviše mrzim trčanje
gore-dole" - kaže treći.
Vojnici - košarkaši, idu na trening,
uveče.
Dragan Kapičić, Vinko Jelovac, Zoran
Slavnić, Krešimir Ćosić, Damir Šolman i Dragan Ivković, svi su
u Zagrebu, svi se pripremaju za Montreal.
Za njih nije bilo kreveta, ni odela. Za
njih je sve moralo da se šije, i da se prave kreveti, i cipele, i
čizme, nove.
- Napatimo se kad kopamo rovove, to je
prava muka. Mi moramo da kopamo mnogo više nego drugi: kad bi kopali
koliko ostali, ne bismo mogli da se smestimo u rovu.
To su priče tih visokih vojnika, to su
dani u vojsci, to i... druge priče, iz kasarne.
Sa nama će biti Slavnić!
I drugi su, valjda, mislili na žene, neko na devojku, neko na...
Ko bi to znao?
Jedan momak je prišao Slavniću.
- Ej, znaš šta sam čuo?
- Šta?
- Sa nama će biti Slavnić, košarkaš!
- Da, i ja sam čuo - rekao je Moka.
- Znaš, nastavio je vojnik - ja njega
lično poznajem, iz Beograda...
Upoznali su se. Smeh.
- Nemoj ovo
da pričaš, molim te, rekao je vojnik.
Otvara pisma i pakete
On mora da otvara, da pregleda pakete.
U paketima ima kobasica, sira, jabuka, i čega sve nema upućenog njima, vojnicima.
Ima i kolača, pa se i Moka, mršavko ugojio - tri
kilograma.
Slavnić je u kasarnu uneo i
opremu, za trening. Negde su, međutim, nestala dva dresa,
crveno-bela, Zvezdina.
Slavnić je odustao od "istrage".
Javio je Zvezdi da mu pošalje nove majice.
Javio je Zvezdi da mu pošalje nove majice.
Dva vojnika su sami rekli Slavniću da
su dresove uzeli oni, ali, o vraćanju rekli su, nema ni govora, ljutio se on ili ne, njima će to zauvek biti lepa uspomena.
Slavnić je oprostio "krađu",
razume se.
Inače, Slavnić je imao najveće
"muke" sa svojim kapetanom, Milijankom Markovićem,
"partizanovcem", jer, bili su na neki način, rivali. Moka:
- Želeo sam da dokažem kapetanu da ne
mrzim Partizan, i doveo sam u kasarnu njegove ljubimce, Kićanovića
i Dalipagića. Kapetan je bio zadovoljan, rekao je: "Sad ti
verujem!"
Otada, i Slavnić je ljubimac kapetana
Markovića.
Moj drug Resli Ziba
Vinko je najviši, i najteži vojnik u
kasarni, i čim nam je rekao taj podatak, zahtevao je, da posle ne bi
zaboravio, da se "u tekstu" obavezno spomene njegov
najbolji drug Resli Ziba.
- Ziba mi često kaže: "Stavi me
u novine, molim te!", i obećao sam mu da ću ga "staviti"
- veli Vinko. - Ziba je, inače, moj desetar, i moram da ga poštujem.
Vinko je, kao što je rečeno, najviši
vojnik u kasarni, a Ziba - najniži.
Niko Vinka u životu - kaže
- nije prevario kao Tvigi Ivković. Reče on, jednom, Vinku:
- Kapetan
je rekao da opereš pod hodnika.
Vinko je izvršio zadatak.
Kapetan je, međutim to zaduženje dao
- Ivkoviću.
- Birali smo - priča Jelovac - i najveću "pričalicu" u bataljonu. Ispred svih je bio jedan Dragan, "direktor".
Taj Dragan je svima pričao da je direktor jednog preduzeća, što se pokazalo kao - netačno.
Mirko Novosel: Korisno, ali...
Zamislite šta bi za nas značilo kad ne bi mogli da igraju Slavnić, Ćosić, Jelovac...
Sovjeti ne mogu da nađu zamenu za
jednog Sergeja Belova...
Sada treniramo samo triput nedeljno, a
to je malo.
S početkom marta, počećemo da radimo još ozbiljnije.
S početkom marta, počećemo da radimo još ozbiljnije.
Hteo bih, na ovaj način, da se
zahvalim vojnim vlastima, što su nam izašli u susret.
Mi smo svesni da je ova sezona
najteža u istoriji naše košarke, jer će budući olimpijski turnir
biti najjači u istoriji amaterske košarke, i već sada mogu da
kažem da bi za nas, u konkurenciji Sovjeta, Amerikanaca, Brazilaca, Italijana i drugih, osvajanje bronzane medalje bio - podvig.
Tandem: Kaponja - Čobi
- Čak smo i na istom topu "dodavači", on levi, ja desni - priča Kapičić.
Čobi je "naučio" Kaponju da
peva, Kaponja nije naučio Čobija da - igra košarku.
Odmah po dolasku u kasarnu, Kapičić
je bio predviđen za "nišandžiju": računalo se na
njegove izuzetne streljačke sposobnosti ispod koševa.
Od tog plana
sa sjajnim košarkašem nije bilo ništa.
Na topu ima kabina u kojoj sedi "nišandžija", a Kaponja nije mogao da... uđe u kabinu.
Na topu ima kabina u kojoj sedi "nišandžija", a Kaponja nije mogao da... uđe u kabinu.
Šator u kojem vojnici spavaju - Kaponja ne voli.
Svi leže poprečno, Kaponja uzdužno, inače mu vire noge.
Svi leže poprečno, Kaponja uzdužno, inače mu vire noge.
Kako li je tek Krešimiru Ćosiću?
"Bicikl" za Tvigija
- Morao sam da Kaponju učim mnogo
čemu, a to, stvarno, nije lako - kaže Tvigi.
Ivković je prisiljen da vodi brigu o
tome kad oni, košarkaši, idu u "kantinu", na piće.
Jer, kad uđu Vinko, Kaponja, Tvigi i, s njima, i pevač Čobi, za ostale - nema mesta.
Često, uz to, nestane i sokova, i ostalog čega u "kantini" ima.
Jer, kad uđu Vinko, Kaponja, Tvigi i, s njima, i pevač Čobi, za ostale - nema mesta.
Često, uz to, nestane i sokova, i ostalog čega u "kantini" ima.
- Mene, starog vojnika, uspeo je da
"nadmudri" samo Čobi: napravio mi je "bicikl".
Šta je "bicikl"?
To je kad vam neko, dok spavate, između prstiju, stavi papir i - zapali ga.
Šta je "bicikl"?
To je kad vam neko, dok spavate, između prstiju, stavi papir i - zapali ga.
Ivković je, zbog plikova, koje je dobio na prstima, dobio i sedam dana poštede, pa se, ipak, zahvalio
Čobiju, na "biciklu".
Šolman kao "svedok"
Kaže, ne zna šta bi mogao da priča o tom vojničkom životu.
Njemu je stalo da
se što bolje pripremi za Olimpijadu, a ovim dosadašnjim pripremama
nije zadovoljan.
Jer, trenira se suviše malo.
Kako on, onda, može da računa na to da će da se suprotstavi jednom, recimo, Aleksandru Belovu?
Jer, trenira se suviše malo.
Kako on, onda, može da računa na to da će da se suprotstavi jednom, recimo, Aleksandru Belovu?
A taj Belov je nezgodan momak.
Ima tolike utakmice, a Ćosić, nema.
Gde su njemu utakmice?
Sem toga, izgubio je i gipkost.
A šta se bez gipkosti može?
Ništa.
Ima tolike utakmice, a Ćosić, nema.
Gde su njemu utakmice?
Sem toga, izgubio je i gipkost.
A šta se bez gipkosti može?
Ništa.
Treba, dakle, nešto hitno preduzeti,
za gipkost.
Damir Šolman je i u uniformi ostao
tih, odmeren, momak.
Pazi na svaku izjavu, na svaku reč.
Pazi na svaku izjavu, na svaku reč.
Njemu
su vojnici tražili, da im se potpisuje u pisma, jer oni kod kuće
"neće verovati" da su služili vojsku sa njim, sa Damirom Šolmanom.
Damir se potpisao, čitko.
Zar to nije lepo kad ti traže
potpis, da ga vide tamo, kod kuće, prijatelji, deca, i ostali?
Šolman je, uz to, u kasarnu doveo ceo
svoj tim, Jugoplastiku.
Neka momci vide, neka pozdrave Jugoplastiku!
Neka momci vide, neka pozdrave Jugoplastiku!
Neka Ziba kaže da je lično razgovarao
sa Vinkom Jelovcem.
Neka Zoltan i Miroslav pokažu "pravi"
Slavnićev dres.
Neka se Kapičić seća Kirila koji mu je dao reč
da će samo zbog njega od sad da navija za Zvezdu.
Iako do sad uopšte nije bio navijač.
Iako do sad uopšte nije bio navijač.
To su te priče.
To su, ukratko, trenuci naših reprezentativaca, vojnika.
To su - priče iz kasarne.
To su, ukratko, trenuci naših reprezentativaca, vojnika.
To su - priče iz kasarne.
Zabeležio: Stefan Grubač (Tempo, februar 1976.)