"Vrata Crvene zvezde bila su kao od čelika i delovala su kao da mi se nikada neće otvoriti. Bar da su me pustili da malo žongliram, da pokažem šta znam! Terali su me čim bi me ugledali. Sve zbog niska rasta, debeljuškasta izgleda i, kako se sada opravdavaju, bezobrazluka što se već tada čitao u mojim očima"
Nekoliko novinara s foto-reporterom
navratilo je u dvorište, gde sam po ceo dan šutirao fudbal.
Zapitali su nas dečake šta mislimo ko će osvojiti titulu svetskog
prvaka. Prognozirali su Brazil. Najviše glasova posle brazilskih majstora
fudbala dobili su Mađari. Ja sam bio jedini koji je tvrdio
da će prvak sveta postati Zapadna Nemačka.
Kada su braća Walter, Rahn i ostali
zaista trijumfovali, ti isti novinari potražili su tog dečaka. Bio
sam to ja. Snimili su me i tražili od mene da dam opet neku sličnu,
neverovatnu, i gotovo neostvarljivu izjavu, ubeđujući me da sam
"prorok" i da će se to opet obistiniti.
Na pitanje koji su najbolji fudbaleri
sveta odgovorio sam:
- Postoje samo tri istinska majstora
fudbala. To su Mathews, Puškaš i Šekularac.
Nisam nikada više video i sreo ove
novinare, ali zar se zaista nije ostvarila moja prognoza.
No,
uostalom, to nije u ovom trenutku bitno. Počet ću vam pričati o
sebi od dana kada sam bio mali.
Kako smo krali voće na Bajlonijevoj pijaci
Rođen sam 30. novembra 1937. godine u
Štipu. U ovom gradu u Makedoniji živeo sam samo šest meseci, jer
su mi se roditelji preselili u Beograd. Majka mi je Makedonka. Kažu
da je Donka Markovska bila veoma zgodna i šarmantna dama, i da je
moj otac Bogosav, tada student prava (diplomirao je na vreme), imao
mnogo muke dok je nije privoleo da se uda za njega.
Prvo sam dete i postao sam, normalno,
mezimče u kući.
Četiri godine kasnije, rodio se moj mlađi brat
Mirko, isto tako fudbaler, sada ozbiljan student, ali ja sam zadržao sve
beneficije koje pripadaju prvencu i simpatije kompletne porodice.
Moje se detinjstvo ni u čemu posebno
ne razlikuje od ostalih. Ne sećam se onih dana dok nisam počeo
igrati fudbal, jer se verovatno ništa posebno značajno nije ni
dogodilo. Znam samo da sam sa svojim drugovima često išao i "krao"
lubenice i voće na Bajlonijevoj pijaci, da bismo ga posle donosili našim "devojkama" s kojima
smo u parkovima, zajednički i s velikim zadovoljstvom i važnošću,
zbog takvih "hrabrih podviga", delili plen.
Zanimljivo je da nas nikada nisu
uhvatili, jer vesti i priče o tim mojim nedozvoljenim igrama nikada
nisu stigle do oca. Imao sam sreću da tako bude, jer je Bogosav, to
još uvek mislim, najstroži otac koga je ovaj svet dao.
Neke stvari
ni sada ne mogu da mu zaboravim, ali, naravno, oprostio sam mu ih.
Dok sam išao u kratkim pantalonama i
bosonog, bio sam mali rastom i strašno debeo. Voleo sam da jedem sve
što mi se da, a naročito slatkiše. Znam da je majka uvek imala
najveće muke da sakrije kolače, jer sam ih tamanio nemilosrdno.
Zvali su me svi Bucko i taj je nadimak i sad ostao aktuelan. Naravno,
tako me zovu samo moji rođaci ili oni najintimniji drugovi s kojima
se družim još od detinjstva.
Nikada nisam obožavao školu.
Najsrećniji sam bio kada sam zajedno s drugovima, a imao sam nesreću
da i oni budu kao i ja, bežao sa časova. Koliko sam samo batina
zbog toga dobio! Ali, u tome me niko nije mogao sprečiti, jer smo se
nakon bega uvek okupljali u jednom skrivenom dvorištu, gde smo
igrali fudbal do iznemoglosti.
Sećam se da su u to dvorište, gde se
igrao najbolji fudbal, dolazili i stariji, odrasli ljudi. Driblao sam
ih do besnila. Toliko sam ih pravio smešnim, jer i po nekoliko njih
nisu uspevali da mi oduzmu loptu. Izbezumljeni i besni jurili su za mnom po terenu i tukli me iz sve snage od muke. Ali, ja
nisam prestajao, jer sam od malih nogu shvatio fudbal kao igru
nadmudrivanja i bio najsrećniji kada nekoga izigram, prevarim, i
dovedem ga u situaciju da ostane zaista nemoćan.
Znam da je u to naše dvorište dolazio
i sadašnji trener "Crvene zvezde" Miljan Miljanić. Igrao je
veoma retko i bio nam je uvek rezerva. Kako se vremena zaista
menjaju!
Od zadovoljstva koje sam voleo kad sam
bio mali zapamtio sam i da sam obožavao da se vozim u tramvaju
"dvojki". Taj tramvaj je pravio krug Beogradom. Sećam se
kako sam, kada bih pobegao sa časa, a zbog kiše ili hladnoće bismo
otkazali igranje fudbala, po ceo dan sedeo u tramvaju i vozio se u
krug, jer sam znao da me u njemu niko neće videti od roditelja ni
od nastavnika.
Oduvek san navijao za "Crvenu
zvezdu". Možda zato što je tadašnji naš vođa grupe, neki
Aca, bio vatreni "zvezdaš", toliko pristrasan da nas je
sve zarazio. Kada sam već malo poodrastao, redovno sam odlazio na
fudbalske utakmice.
Sećam se onog starog fudbalskog terena "Crvene
zvezde", jer je bio pogodan za preskakanje. Tako sam redovno,
svake nedelje dva-tri sata pre početka utakmice ili ponekad i
nedeljom ujutro, ulazio na teren.
Zatim bih se onako mali krio u
šahtovima pod tribinama ili po rupama i tako šćućuren čekao da
ti dugi sati prođu i da gledaoci počnu dolaziti na utakmicu. Tek
tada sam izlazio.
Redari su zapazili da se švercujem. Progonili su
me, ali nikada nisu uspeli da me uhvate. Jednom me je prilikom jedan odvratni brkati matorac jurio desetak
minuta po igralištu. Nije uspeo da me uhvati, jer je pao od umora.
Često sam odlazio i na Mali
Kalemegdan, jer se u to vreme u Beogradu igrala najbolja košarka.
Možda bih i pokušao da igram, ali zbog malog rasta to nisam ni
pokušavao. Mada sad priznajem da su me efektni potezi Geca,
Roklicera, Kalembera i ostalih dovodili do oduševljenja.
Moje prvo poznanstvo s fudbalom i sa
"Crvenom zvezdom" bilo je veoma tužno. Znam da sam zbog
toga plakao nekoliko dana, jer sam dva puta pokušao da se upišem u
pionirski tim "Crvene zvezde", ali sam oba puta bio
odbijen.
Oterali su me s igrališta rečima:
- Ti si još mali, a i vidiš kako
izgledaš. Ne možeš ni da šutneš gumenjaču, a kamoli fudbalsku
loptu. Idi kući i dođi kada malo porasteš!
U drugom slučaju, kada sam vraćen s
"audicije", dočekao me je i ispratio sadašnji generalni
sekretar "Crvene zvezde" Slobodan Ćosić, koga još uvek
zbog njegove nedalekovidnosti i neinvencije često podsećam i
dovodim u neugodnu situaciju.
Nadigrati, a ne udariti protivnika
Uzaludne su bile moje velike želje i
nade da ću jednoga dana ipak ispuniti dečačke snove i obući taj
prugasti crveno-beli dres, koji me je toliko zarazio i postao jedini
cilj u životu. Dva puta sam kao poslednji bednik teran s igrališta.
Srce me je bolelo, jer, da tragedija bude veća, dva su moja vršnjaka
s kojima sam po ceo dan šutirao krpenjaču, bila primljena, a ja sam
bar tri puta bolje igrao i znao više o nogometu.
Vrata "Crvene zvezde" bila su
kao od čelika i delovala su kao da mi se nikada neće otvoriti. Bar
da su me pustili da malo žongliram, da pokažem šta znam! Terali su
me čim bi me ugledali. Sve zbog niska rasta, debeljuškasta izgleda
i, kako se sada opravdavaju, bezobrazluka što se već tada čitao u
mojim očima.
Posve slučajno me je sunce ogrejalo.
Tadašnji trener pionira "Crvene zvezde" Dimitrije
Milojević, čika Mitke, pozvao me je na trening. Današnji ekonom
Aca dao mi je patike i dres. Kao omađijan, radio sam s loptom šta
sam hteo. Ona je toga dana bila poslušnija nego ikada. Oni koji su
me terali, i Slobodan Ćosić među njima, bili su
iznenađeni.
Položio sam prijemni ispit s desetkom vrata "Crvene
zvezde" bila su širom otvorena. Postao sam najsrećniji čovek na
svetu.
Čika Mitke, koji me je i primio u tim,
nije me dugo ispuštao. Umeo je da opravda sve moje nestašluke, da
mi prašta i da razvije u meni naviku i shvatanje da je nogomet
majstorstvo, da se igra mozgom i kolektivno. Veći je podvig
nadigrati, nego udariti protivnika.
Učio me je i pomagao mi svojim toplim
i iskrenim savetima i posle kada sam napustio pionirski tim i prešao
u podmladak.
Zaista se sa zadovoljstvom sećam njegovog plemenitog
izgleda i očiju iz kojih je blistalo prijateljstvo. Još kao mali
sam shvatio kako on od srca želi da postanem veliki fudbaler.
Uvek sam mu verovao i sada otvoreno, kao i mnogo puta pre, mogu
izjaviti da je on moj "fudbalski otac" i da mu najviše
dugujem.
Nikada čika Mitketa ne zaboravljam. Uvek mu se, iako je
davno napustio fudbal, javljam razglednicama. Nedavno sam mu u znak
zahvalnosti za sve što je učinio za mene, od maraka što sam ih
dobio za prelazak u Karlsruhe, kupio televizor, ali to je, znam,
suviše malo da bih se čika Mitketu odužio za sve što mi je
učinio.
Igranja u podmlatku se ne sećam, iako
sam već tada počeo da dobijam najlaskavije komplimente i epitete.
Nazivali su me čudom od deteta. Naš podmladak u kojem su igrali
Tomić, Ivan Popović, Petković, Ćurčić, Stipić,
Mladenović-Šerpica, bio je prvak države. Igrao sam dvanaest puta u
omladinskoj reprezentaciji, i po broju mečeva igranih u državnom
timu bio sam rekorder među vršnjacima.
Više od igara u mladom timu sećam se
pionirskih utakmica kad sam u predigrama prvog tima "palio" publiku i kada su mi u ušima odzvanjali uzvici oduševljenih
navijača: "Šeki, Šeki!"
Navikli su me da igram za njih, i tek
kad sam na utakmici čuo njihove uzdahe i povike, bio sam zadovoljan.
Znao sam da sam igrao onako kako jedino ja umem i da sam blistao u
punom sjaju.
Taj kriterij zadržao sam celog života, jer kada bih i
dobio osam ili devet za igru a ostao bez žagora svojih navijača,
nikad nisam zadovoljan. Ja tako shvaćam fudbal, igram ga drugačije
od ostalih i možda je to pravo objašnjenje što sam postao toliko
popularan i što sam jedan od retkih jugoslovenskih fudbalera koji
uza se ima uvek svoju publiku i niko me kod nje ne može zameniti.
Prvi put sam to osetio u vreme kada još
nisam postao standardni prvotimac.
Pre trinaestak godina najbolji tim
"Crvene zvezde" odleteo je na zimsku turneju po Južnoj
Americi. Potajno sam se nadao da će se i za mene u avionu naći mesto.
Nije tako ispalo, ali ništa se nije moglo ispraviti; nastavio sam
igrati u mladoj ekipi "Crvene zvezde".
Bili su to prvi koraci k slavi i ja sam
trenirao kao nikada dotad. Na prvom meču drugog tima bilo je samo
hiljadu gledalaca. Sledeće nedelje već tri hiljade, da bi, sećam
se da smo igrali protiv Šapčana, na tom meču prisustvovalo petnaest
hiljada ljudi, koji su kao u horu, i ako je bio januar i sneg,
klicali: "Šeki, Šeki!"
Postao sam ravnopravan član sa svojim idolima Mitićem, Stankovićem, Džajićem, Spajićem i ostalima.
Na tom novom fudbalskom putu nisam bio uvek obasut aplauzima i simpatijama tehničkog štaba.
Dr Obradović me je voleo, ali tadašnji trener prvog tima Miša Pavić nije me želeo prihvatiti.
Tako je sa nepoverenjem počelo naše poznanstvo i mi nikada nismo uspeli da postanemo prijatelji.
Nikada mu neću
oprostiti kada me je na prijateljskoj utakmici u Klagenfurtu ubacio u
igru u poslednjoj minuti.
Ušao sam presretan što igram, ali nisam ni dotrčao do centra, a sudac je odsvirao kraj.
Ušao sam presretan što igram, ali nisam ni dotrčao do centra, a sudac je odsvirao kraj.
Plakao sam kao malo
dete i nekoliko dana nisam mogao smisliti Mišu Pavića, jer sam
verovao da mi je namerno podvalio i napravio me smešnim.
I ako sam zbog svoje paprene iskrenosti
i otvorenosti, jer sam nekima starijima tvrdio da nemaju veze sa
fudbalom (a bilo je takvih), stradao na prvim metrima fudbalske
karijere, bio sam siguran u sebe i nisam gubio samopouzdanje. Uspeh
je, znao sam, morao doći. Tako je i bilo.
Na prvoi
utakmici, pred već mojim navijačima, zaigrao sam u svom stilu. To
je bio duel s "Vojvodinom" iz dana braće Krstić, Boškova,
Rajkova, Milovanova. Utakmica je završena rezultatom 2:2. Na meni je
napravljen penal, koji je ostvaren u pogodak. I drugi gol za naš tim
ja sam kao na tanjiru pripremio Ivanu Toplaku, našem centarforu.
Bilo je zaista teško promašiti iz takva položaja.
Prvi moj gol, i jedan od najdražih,
postigao sam protiv fudbalera "Partizana". U derbiju
večitih rivala, koji se uvek igra pred prepunim igralištem, obukao
sam dres sa brojem 7. Iako nikad nisam igrao na desnom krilu, nisam
se uplašio. Prva lopta me je pokrenula. Napravio sam uspeo prodor,
osetio sam gledaoce da su uz mene i poleteo na njihovim krilima.
U jednom trenutku moj dugogodišnji
"saradnik" kraj leve aut-linije Bora Kostić snažno je
šutirao. Golman "crno-belih" Slavko Stojanović uspeo je da
samo kratko odbije loptu. Natrčao sam na nju i upravio je u mrežu.
Te smo 1955. godine u tom prijateljskom meču pobedili sa 1:0 mojim
golom što mi ga je pripremio Kostić. Posle smo Bora i ja izmenili
uloge. Ja sam umeo da mu hiljadostruko uzvratim za tu šansu koja me
je toliko obradovala.
Moje najbolje utakmice života
Stigao sam u prvi tim "Crvene
zvezde" upravo u vreme kada je jedna divna generacija, puna
fudbalskog znanja i talenta, doživljavala svoje poslednje dane i
spremala se da zauvek ostavi "crveno-beli" dres i da se
povuče s terena. Samo nekoliko utakmica odigrao sam sa Džajićem,
Zlatkovićem, Brankom Stankovićem, Jezerkićem i ostalima, kojima
sam se pre nego što sam ostvario svoj najveći san divio i
priželjkivao ista zadovoljstva što su ih oni uživali.
Slučajno se to dogodilo da je moj
najveći ljubimac, to i sada otvoreno izjavljujem i priznajem, iako
se dijametralno razlikujemo i po temperamentu, i po stilu igre, a i
po različitoj fudbalskoj karijeri, Rajko Mitić, morao da zbog mog
"gromoglasnog dolaska" u prvu ekipu "Crvene zvezde"
prepusti meni svoj dres s brojem osam, koji je godinama s velikim
uspehom nosio, u kojem je postao prava plemenita fudbalska legenda i
koju je topio znojem po terenima celog sveta.
Istina, dobroćudni i uvek dobronamerni
i iskreni prijatelj Rale, nije bio nesrećan zbog takve istine. Samo
nekoliko puta sam igrao desno krilo a Mitić desnu polutku. U svim
ostalim susretima što su mi godinama donosili slavu, on je nosio
dres s brojem četiri i zahvaljujući svojoj neverovatnoj
izdržljivosti i pravom sportskom životu, uspeo je da ostane veliki
igrač i u drugoj ulozi.
Moj prvi bljesak, ali u onom stilu
"najvećeg majstora sveta" kakvim su me nekad nazivali,
dogodio se daleko od očiju naših ljubitelja fudbala. Na turniru u
Južnoj Americi 1961. godine, u gradu Santijagu, zaista sam odigrao
moje najbolje utakmice života.
"Crvena zvezda" je osvojila prvo mesto
i veliki pehar ispred Botafoga, Ferenzvarosza i tima Kolo Kolo.
Nije neskromno, jer je zaista istina: Amarildo, Didi, Garinča,
Albert, Fenjveši, Gereč, Sančez, i Toros ostali su u mojoj senci.
Uostalom, ja sam proglašen za
najboljeg fudbalera turnira. Iz Brazila sam dobio izvanredno povoljne
ponude, od nekoliko stotina hiljada dolara. Nije li i u tome dokaz da
je tadašnji naš "Kapo di tehniko" dr Aca Obradović svim
ostalim prvotimcima "Crvene zvezde" dao po 130 dolara, a
meni, pre toga javno objasnivši zbog čega to čini, 700 dolara.
Bio je to onda golem novac. Ali, nisam
ni pomišljao da prihvatim tu ponudu iz Brazila. Bilo je to drugo
vreme, kad se nije igralo samo za novac i kad se odlazak u inostranstvo smatrao maltene kao neka vrsta dezerterstva.
Tada sam mislio da ne
postoji nikakav razlog niti ikakva količina novca, koja bi me mogla
odvesti iz mog kluba, "Crvene zvezde", koju sam iznad svega
voleo a koju sam, kao što znate, napustio pre nekoliko godina gotovo
napušten od svih, go kao miš, maltene oteran.
Prvi put sam igrao u reprezentaciji
1956. godine.
Nikad neću zaboraviti to tužno popodne na stadionu
JNA i taj meč s fudbalskom reprezentacijom Čehoslovačke, koju smo
nesrećno izgubili sa 1:2 i kad je moj debi u dresu s državnim
grbom, što sam ga toliko priželjkivao, bio obavijen tugom i
neuspehom.
U stvari, bili su to poslednji trzaji Milutinovića,
Veselinovića, Zebeca, Beare, Stankovića, koji su u to vreme već
veterani, i nisu mogli da naprave podvig u duelu sa znatno mlađim Čehoslovacima.
S reprezentacijom, klubom i gradskim
selekcijama obišao sam ceo svet. Mislim da sam jedan od retkih
jugoslovenskih fudbalera koji je proputovao celu zemaljsku kuglu.
Imao sam sreću da se "uguram" u olimpijski tim, koji je
učestvovao na Olimpijadi u Melbourneu. Jer, za nas fudbalere odlazak
u Australiju je gotovo nemoguć, jer se tamo pokušaj da se fudbal
"zaseje" sasvim izgubio i nije mogao dati rezultate.
Odigrao sam 42 utakmice u
reprezentaciji.
Ja, u stvari, nisam imao svoju fudbalsku generaciju.
Od mojih vršnjaka bili su Dražan Jerković, Milutin Šoškić i
Vladimir Durković. Najsjajnija jugoslovenska fudbalska generacija,
koju su predvodili Galić, Zambata, Vasović, Jusufi i ostali, mlađa
je od mene, ali ja sam ipak uspeo da s tom fudbalskom gardom odigram
najveći broj mečeva.
Bilo je to zaista vreme kad se igrao drugačiji
fudbal i kada je ulazak u državni tim bio ravan podvigu uspona na
Mont Everest.
Situacija se sada znatno izmenila. Nema
više fudbalskih izuzetnih asova.
Lako je Draganu Džajiću i Ivici
Osimu da budu najbolji u Jugoslaviji kad u suštini i nemaju
ravnopravne rivale!
Oni su dva trenutno jedina igrača koji bi mogli
da se uhvate ukoštac sa svojim prethodnicima koji su sada razasuti
širom Evrope. To je razlog što sam veliki optimist kad je u pitanju
moj povratak i što garantujem da ću opet "zaglaviti" u
državnom timu.
Uostalom, ja moram ispuniti svoj veliki cilj i
odigrati 50 utakmica u plavoj majici s državnim grbom. Zar zaista ne
bi bila velika šteta da Dragoslav Šekularac, koji je fudbalskim
znanjem pripodao samom vrhu jugoslovenskog fudbala, ne bude i po broju
odigranih reprezentativnih mečeva među samom elitom.
Ipak su moji najsrećniji dani i
trenuci bili oni kad sam igrao u dresu "Crvene zvezde".
Mislim da je svima dobro poznata istina da je to najpopularniji
jugoslovenski klub i u zemlji i u inozemstvu. Iznad svega mi je
godilo što sam bio ljubimac gledalaca širom zemlje.
Mislim da niko
kao ja nije mogao tako spontano da doživi tu sreću, da od srca
oseti kako se celim telom i dušom raduje, taj iskreni stisak ruke
brojnih simpatizera, ili radost u njihovim očima koje su, kako
kažu, ogledalo duše.
Nezaboravne su slike što sam ih video
u Hongkongu. To je zemlja gde je fudbal još u pelenama, ali to je
najlepši stadion na kojem sam u životu igrao. Urezan je u jednu
golemu stenu, trava je ravna najboljem perzijskom ćilimu. Na ulicama
neverovatni kontrasti: vile i kolibe, rikše i najluksuzniji
automobili, nosači, najelegantnija gospoda i prosjaci. Sve je to
tako skladno i uopšte ne traži nikakav prezir ili sažaljenje.
Stekao sam mnogo prijatelja, ali o tome
posle ...
Omiljeni dueli sa "poslovođom" Partizana
Uvek su mi bile najdraže utakmice sa
fudbalerima Partizana. Ti mečevi imaju neku posebnu, skoro
neobjašnjivu privlačnost, i znam do sam redovno bio najsrećniji u
trenucima kada slavimo pobedu nad fudbalerima "crno-belih".
I sada je interesovanje za ove derbije veliko, ali mi se ipak, čini,
mada sam možda pomalo sujetan i pristrasan, da je nekada bilo
drugačije, jer te nedelje je taj meč donosio Beogradu pravi
fudbalski praznik.
Najviše sam voleo da vodim duele na
sredini terena sa "poslovođom" Partizana Vladicom
Kovačevićem, jer su to bili dvoboji nadmetanja znanjem i tehnikom,
naravno i mozgom.
Uživao sam da me drži Velibor Vasović, možda
najsnažniji i fizički najspremniji fudbaler protiv koga sam ikada
igrao.
Bio je to veliki borac, ali "tanak" sa znanjem
fudbala, tako da je uvek nasedao mojim fintama, i trikovima.
Međutim, nikada nije bio grub i zato sam ga veoma cenio. Smatram da je Vaske
najbolji defanzivni half koga smo ikada imali, i zato Rajko Mitić
greši što njega i Fahrudina Jusufija ne zove u pomoć pred ove
teške utakmice u polufinalu Kupa evropskih nacija.
Jedan fudbalski duel nikada neću
zaboraviti.
Tvrdim da ga isto tako neće zaboraviti ni moj direktni
protivnik u tom duelu.
Sve se to odigralo 1960. godine na Olimpijadi u Melburnu, kada su se u finalu sastali reprezentacija Jugoslavije i ekipa Sovjetskog Saveza.
Sve se to odigralo 1960. godine na Olimpijadi u Melburnu, kada su se u finalu sastali reprezentacija Jugoslavije i ekipa Sovjetskog Saveza.
Pobedili su Sovjeti sa 1:0, ali ne
zasluženo već zahvaljujući pre svega i samo početničkoj grešci
našeg golmana Perice Radenkovića koji je primio gol kroz noge i
tako nam uskratio zadovoljstvo da slavimo i oduzeo nam zlatnu
medalju.
Ja sam tada igrao na desnom krilu, jer
je desnu polutku uvek igrao Toza Veselinović, koji je u to vreme
zaista blistao u punom sjaju. Sa nama dvojicom bili su u napadu
Muhamed Mujić i Sava Antić. Sve samo "džagoljaši" i
tehničari.
Sećam se da smo izvodili prave egzebicije sa naivnim i u
to vreme znatno slabijim Rusima. Mene je, dobro se sećam, držao
njihov levi bek Bašaškin. Pravi Rus, plav, snažan, ujeda i trči
do iznemoglosti. Ali ništa mi nije mogao. Bar desetak puta napravio
sam ga smešnim, i posle meča gledaoci su nama poklonili sve aplauze
iako smo izgubili duel.
Najlepši gol moje karijere
postigao sam 1960. godine pred Beograđanima. Igrali smo sa
reprezentacijom Portugalije, koju su predvodili Koluna Augusto i
Kaven, jer je famozni Euzebio tek tada sticao prvu afirmaciju i nije
igrao.
Neko je nabacio loptu sa desnog krila
pred šesnaesterac. Zahvatio sam je volejom, pre toga sam se malo
bacio, i efektno je poslao u sam ugao gola.
Pobedili smo na kraju sa 5:1.
Još jedan gol mi je veoma drag. Igrali
smo na stadionu Partizana protiv Slobode iz Tuzle, koja je u to vreme
bila prvoligaš. Predriblovao sam nekoliko Tuzlaka i stigao do
linije šesnaesterca. Tu sam stao i okrenuo leđa golu. Hajrović je
očekivao da ću je nekom dodati. Osetio sam da me ne prati i zato
sam je petom snažno udario. Ona je pored iznenađenog golmana ušla
u mrežu.
Ja, dragi čitaoci, nikad nisam bio golgeter i zato ono malo golova
što sam postigao dobro pamtim.
Moji biseri fudbalske karijere su i
mečevi u Parizu u polufinalu i finalu Kupa nacija. Naročito dobro
igrao sam u prvom susretu protiv Francuske kada smo pobedili sa 5:4. I u drugom susretu u finalu, protiv
tima Sovjetskog Saveza, kada smo opet, već po ko zna koji put,
poraženi sa samo jednim golom razlike, nisam podbacio.
Čak
naprotiv, imao sam svoj dan i sreće, da pred Francuzima na stadionu,
u "Parku Prinčeva" prikažem sav svoj fudbalski repertoar
i znanje. Istina, u tome su mi znatno pomogli i fudbaleri Sovjetskog
Saveza, uvek snažni i bekompromisni borci, ali kruti i za fudbalske
majstorije i varke naivni i "rođeni".
Godine 1962. na Svetskom prvenstvu u Čileu igrao sam najbolje utakmice života. Naročito se sećam
susreta sa Zapadnom Nemačkom, kada smo golom pokojnog Perice
Radakovića, pobedili i plasirali se u polufinale, gde
smo, zasluženo, ali i dosta nesrećno, izgubili taj duel sa
Čehoslovačkom sa 1:3.
Bio sam u Čileu potpuno zdrav, dobro fizički
pripremljen, i zaista sam igrao svim srcem i znanjem.
Posle završenog šampionata proglašen
sam, od strane stručnjaka i novinara, za najbolju polutku svetskog
prvenstva. Možda je jedino bolje od mene igrao Brazilac Garinča,
koji je zaista pravio čuda na desnom krilu. Sećam se njegove
utakmice u finalu, kada je čehoslovačkog beka Lalu napravio smešnim.
Njegova tri prodora donela su golove, jer su Vava i Zagalo dobijali
lopte kao na tanjiru i samo ih sprovodili u mrežu.
Jedan slučajan ispad, kada nisam mogao
da se obuzdam, i da ukrotim strasti i temperament, doneo mi je
najtužniji trenutak u fudbalskoj karijeri.
To je bilo u Nišu 1962,
godine, kada sam na utakmici sa Radničkim, napravio pravi fudbalski
skandal. Ošamario sam sudiju Pavla Tumpasa, koji je zaista zaslužio
tako nešto, i zbog svega toga kažnjen sa godinu i po dana
neigranja.
Iako čitave jeseni nisam oblačio dres
nisam sasvim izgubio renome stečen u Čileu. Kasnije sam saznao da
su se Robert Vernj i Žak Feran već bili dogovorili da mene
proglase za najboljeg fudbalera Evrope u toj godini.
Ali, taj gest, sada mogu da kažem glupost, koji mi je doneo kaznu,
uskratio mi je to zadovoljstvo da dobijem "zlatnu loptu".
Ta čast pripala je Čehoslovaku Masopustu, koji je zaista igrao veoma
dobro u Čileu, ali je bio daleko ispod mene. Ja sam bio samo
četvrti, iako i sada takav plasman smatram jednim od mojih najvećih
uspeha.
Te jeseni, 1962. godine, obukao sam
vojničku uniformu. Sećam se da sam, ošišan do glave, kao vojnik,
dva puta igrao u državnom timu. Oba puta sam briljirao, bile su to
utakmice protiv Čehoslovačke i Mađarske.
Obe smo rešili u svoju
korist sa istim rezultatom od 2:0. I u Beogradu i pred Zagrepčanima
igrao sam veoma dobro, i zato smatram da su one biseri u mojoj
fudbalskoj, "reprezentativnoj" karijeri.
Dragoslav Šekularac (Plavi vjesnik, april - maj 1968.)
Kraj 1. dela - 2. deo je OVDE
Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)
