Dragoslav Šekularac, životna priča (2/2): Zašto Miljan Miljanić strepi od mog povratka u Zvezdu

Maj 1968: U Skoplju obeležena 65-godišnjica smrti poznatog makedonskog revolucionara iz vremena Ilindenskog ustanka Goce Delčeva... U Prištini održan simpozijum posvećen 500-godišnjici smrti Džerdža Kastriota Skenderbega, poznatog borca za oslobođenje albanskog naroda u XV veku... U Rijeci svečano proslavljena 25-godišnjica priključenja Istre i Rijeke Jugoslaviji... Na beogradskoj železničkoj stanici eksplodirala bomba koju je podmetnuo Ivan Jelić po nagovoru jedne emigrantske terorističke grupe u SR Nemačkoj... Čuvena pevačica Džozefina Beker održala koncert u Beogradu posle 40 godina... U Valjevu obeležena pedesetogodišnjica književnog rada Desanke Maksimović... U Novom Sadu otvoreno 13. Sterijino pozorje... U kvalifikacionim utakmicama za Olimpijske igre, košarkaška reprezentacija pobedila DR Nemačku sa 74:70, a zatim i Finsku sa 75:72... Fudbalski kup Jugoslavije za 1968. godinu osvojila ekipa Crvene zvezde pobedom nad Borom sa rezultatom 7:0... Omladinski fudbalski kup Jugoslavije osvojila ekipa Partizana pobedivši Olimpiju sa 2:0... Jugoslovenski veterani u fudbalu pobedili odgovarajuću ekipu Mađarske sa 4:1... A u Plavom vjesniku i dalje se u nastavcima objavljuje životna ispovest jednog od najpopularnijih YU fudbalera svih vremena - Dragoslava Šekularca Šekija. Ovo je drugi deo tog štiva, originalno objavljenog u sedam nastavaka...

"Bolovi su postali nepodnošljivi, i to mi je u tuđoj zemlji bez pravih prijatelja i drugova teško palo. Još više od same bolesti pogađale su me vesti što sam ih čitao u našim novinama o tome kako sam postao invalid, da sam već ostario i zaboravio igrati, da je Šekularac fudbalska prošlost, da sedim na klupi i da sam rezerva igračima za koje u "Crvenoj zvezdi" ne bi bilo mesta ni u drugom timu"

Kad sam odlazio u vojsku, mislio sam da će me vojnička uniforma samo privremeno odvojiti od fudbala. Verovao sam da će ta pauza trajati samo godinu dana i pretpostavljao da će brzo i veselo proći. Ali, moje želje i nade nisu ispunjene. Vojnička uniforma načela je moju nogometnu karijeru, počela je nagrizati da bi je totalno osakatila i dovela do ivice propasti i potpunog zaborava.

Igrajući u svom vojničkom timu jednu od mnogih prijateljskih utakmica, u sudaru sam se povredio teže nego ikad pre. Prenet sam onako u vojničkoj uniformi u bolnicu, gde sam duže vremena ležao u gipsu.

Jedva sam uspeo da se oporavim, ali tada je došla sasvim neočekivano kobna povreda kičme koja mi je donela najveće bolove, žalosti i najtužnije dane u mojoj karijeri i koja je poput Džingis-kana počela harati mojom nogometnom karijerom i upropaštavati je.

Te tri godine lečenja i povremenog igranja, često i protiv lekarskih zabrana, jer sam želeo samo da održim kontakt s nogometom i prijateljstvo s njegovim ljubiteljima, bile su ispunjene obilaskom lekara i ležanjem u bolesničkoj postelji.

Ubijale su sve moje nade, ali samo zahvaljujući velikom optimizmu i istini da sam zbog nogometa, moje jedine i najveće ljubavi, bio spreman da mu sve žrtvujem, održao sam se i nisam se utopio u bujici tih brojnih povreda i nezgoda.

Da igram u "Crvenoj zvezdi", nisam bio spreman. Da zlo bude veće, otprilike te je godine "Crvena zvezda" bez moje pomoći osvojila dva najznačajnija domaća trofeja: titulu državnog prvaka i Kup Maršala Tita.

Intimno u sebi počeo sam osećati da sam nepotreban, ili preciznije rečeno, da se može i bez Šekija. Nikad nisam želeo priznati tu istinu, čuvao sam je brižljivo u sebi, ali me je pogađala kao kamen. Nikako nisam mogao shvatiti da mi "Crvena zvezda" zatvara svoja vrata i da je mom životu u crveno-belom dresu došao kraj.

Sve sam činio da takvu istinu što bolje prikrijem i da joj ne dopustim da izađe na svetlost dana, ali moja reč se više nije poštovala kao nekad.

Uloga isturenog centarfora 

Da nesreća bude veća, bio sam povređen i fizički nesposoban da se svim znanjem i srcem uhvatim ukoštac s mladima koji su naprosto hrlili na vrata najpopularnijeg kluba.

Morao sam ipak, jer nisam želeo odustati, da čuvam sve što sam dotle stekao, pred naletom novih talenata, kojima sam bio idol, ali ne i spomenik.

Baš u to vreme ugovor sa "Crvenom zvezdom" mi je isticao i ja sam želeo da ga što bolje iskoristim i napunim džepove. Nisam uspeo, jer sam od vrednijih stvari dobio samo u vlasništvo divan trosoban stan, i to mi je jedina uspomena i nagrada za sve što sam dao svome klubu.

Videći da nema koristi, pripremao sam se da promenim klub, jer sam morao misliti na svoju egzistenciju. Uz to je i dečaštvo već bilo davno prošlo i moja je porodica bila obogaćena dvema ćerkama, mojim ljubimicama Ivanom i Sanjom.

Nemačka je u to vreme bila veoma privlačna za naše nogometaše, jer im je nudila veoma povoljne i primamljive uslove, tada za naše prilike gotovo fantastične. Zato sam i ja odlučio da krenem tim stazama i između brojnih ponuda prihvatio sam onu iz Karlsruhea.

Za ugovor od dve godine dobio sam oko četrdesetak hiljada dolara, koji su ipak bili isuviše jadni i tužni u poređenju sa onih 250 hiljada što sam ih u svojim zlatnim danima "dobio" od "Juventusa". Ali, kao i moji vršnjaci, bio sam drugačije vaspitan i nije mi ni palo na pamet da ih prihvatim. Zato su Skoblar, Čebinac, Perušić i ostali, izgleda, pametniji od mene. Bar se tako sad čini.

"Karlsruhe" se u to vreme nalazio na dnu prvenstvene tabele u prvenstvu Nemačke i od mene se očekivalo čudo u timu jedva prosečne vrednosti, poput našeg "Veleža" ili "Maribora", u kojem nije bilo nijednog asa ni reprezentativca.

Moja nova ekipa negovala je onaj tipičan nemački nogomet, sazdan pre svega na snazi i kondiciji za tri utakmice odjednom. U toj igri nije bilo majstorija ni tehničkih duhovitih varki. Uz to mi je trener dodelio ulogu isturenog centarfora sa zadatkom da dajem golove, a ne da ih pripremam drugima.

Ipak sam na prvim koracima u novom društvu i sredini uspeo da se nametnem i afirmišem. Novi suigrači i publika toplo su me primili i ja sam na prvim šansama dokazao da vredim i probudio nade simpatizera "Karlsruhea".

Ali, sve to nije dugo trajalo. Prvo je došao sukob s trenerom, jer sam tražio da igram povučenog napadača, čoveka za vezu, ali je ovaj tvrdoglavo odbijao sve moje molbe. Ni u Nemačkoj me nije mimoišla nesreća. Bolest "diskus hernia" (prignječenje živaca na pršljenu kičme) opet me je ščepala.

Bolovi su postali nepodnošljivi, i to mi je u tuđoj zemlji bez pravih prijatelja i drugova teško palo. Još više od same bolesti pogađale su me vesti što sam ih čitao u našim novinama o tome kako sam postao invalid, da sam već ostario i zaboravio igrati, da je Šekularac fudbalska prošlost, da sedim na klupi i da sam rezerva igračima za koje u "Crvenoj zvezdi" ne bi bilo mesta ni u drugom timu.

Ležeći po sanatorijima, osećao sam se očajno i tužno. Niko mi nije pisao. Jedino su uz mene bili moja najbliža porodica i moj nekadašnji klupski drug Vladica Popović.

Iako je bolest bila opasna i povreda takva da mi je pretila da će zauvek prekinuti moju fudbalsku karijeru, ni u jednoj situaciji nisam izgubio veru u sebe. Znao sam da ću ja pobediti tog najvećeg neprijatelja i da se moram vratiti fudbalu i slavi u kojoj sam više nego iko umeo uživati.

Osim svojim intimnim prijateljima, ovo nikad nisam nikome pričao i sad ću vam, dragi čitaoci "Plavog vjesnika", iskreno otvarati srce svog najnesrećnijeg fudbalskog doba. 

Lečio sam se, ležao po bolesničkim krevetima, obilazio lekare, a ustvari sam bio zdrav.

Jer, da sam kojim slučajem pristao da u to vreme prekinem s igranjem, sve bi te muke bile "preskočene" i ja ih nikada ne bih osetio.

Ali, volim nogomet i nikad ga neću ostaviti sve dok ne budem morao.

Uvek ću mu kao i dosad sve žrtvovati.

Konkretno što se tiče povrede, mogao sam normalno hodati, čak i trčati bez napora.

Ali, u trenucima kad bih želeo napraviti neki brzi pokret s loptom, bol me je presecala u nameri ili, što je još gore, kad bih šutirao loptu u jednom smjeru, ona bi odlazila u drugi, jer sa svojom nogom nisam mogao gospodariti.

Da bude tragedija veća, bila je u pitanju leva noga, koja mi je donela sve što sam imao. Tako bi gledalac prisutan na utakmici, koji nije znao za ovu moju čudnu boljku, sticao utisak da sam neznalica ili neki fudbalski diletant.

S vremenom sam se uspeo oporaviti, ali su moji odnosi s "Karlsruheom" bili narušeni. Odigrao sam za njega još nekoliko utakmica, u stvari celu sezonu, jer sam kao profesionalac to morao učiniti, ali sam znao da će se te muke brzo okončati. Vratio sam se ovog proleća svojim gledaocima.

Pristupio sam OFK "Beogradu", a ne "Crvenoj zvezdi", ali zašto sam to učinio, ni to vam, dragi čitaoci "Plavog vjesnika", neću zatajiti...

Poziv Svetozara Kike Popovića

Vratio sam se poslednji put u Beograd, iako sam pre toga često obilazio svoj grad ali ovaj put s konačnom odlukom da se nikada više ne vratim u taj tuđi grad i u tu hladnu sredinu. Kao i nekad, kad sam započinjao fudbalsku karijeru, dok sam bio još golobradi dečak, priželjkivao sam da opet obučem crveno-beli dres s kojim sam se zvanično oprostio pre nego što sam krenuo na put u Nemačku, u profesionalni fudbalski život.

Strepeo sam i osećao da neću biti radosno dočekan, jer sam se mnogo puta pre toga uverio da su me ljudi koji su došli u "Crvenu zvezdu" zaboravili i da sam na svakom koraku, prilikom svake posete, priman gotovo kao stranac.

Pa ipak nisam odustajao od tog svog velikog cilja, jer sam bio spreman da pretrpim i najveći prezir, samo da bih uspeo.

Moja tužna predviđanja sasvim su se obistinila.

Iako sam se ponudio i upravi i treneru Miljanu Miljaniću, takav aranžman nije odgovarao novom rukovodstvu. Rekli su mi da će razmisliti, jer za takvu odluku treba da se konsultuje ceo klub, i savet igrača.

Čekao sam strpljivo i za celo to vreme neprekidno trenirao s prvim timom "Crvene zvezde". Već sam se bio sasvim oporavio i na trening utakmicama, kao i na mnogim mečevima u fudbalu, odigranim prošle zime za "Crvenu zvezdu", uspeo sam uveriti sve one koji su me gledali da sam opet spreman za najveći napore.

Ali, moja želja i cilj bili su ispunjeni samo jednom, kad sam igrao s Draganom Džajićem, mojim naslednikom, ali to je bila prijateljska utakmica u malom fudbalu protiv "Partizana".

Bio je to odličan meč, moja tehnika i proigravanje i Džajićevi brzi prodori i prodornost stopili su se u jedan fantastičan kvalitet, koji su gledaoci umeli da pozdrave pravim ovacijama.

No, na tome se sve završilo.

Očito je da Miljan Miljanić koji mi je, bar kako on to tvrdi na svakom mestu, veliki prijatelj, strepi od mog povratka, mada pravi razlog za to ne znam.

Sigurno je da "Crvena zvezda" ne bi ništa izgubila, već bi, naprotiv, dobila.

Ali, ja to mogu da objasnim samo na dva načina: nekad sam zajedno igrao fudbal s Miljanom Miljanićem, vršnjaci smo, bar približno što se staža tiče, iako sam znatno mlađi i među mladićima koje je sad okupio, ja bih bio jedini koji bih mu mogao nešto reći.

Ujedno on verovatno ima kompleks moje fudbalske veličine i zato strepi od mog dolaska, jer bi se navijači i oni koji vole "Crvenu zvezdu" okrenuli prema meni, a tako bi njegov značaj i popularnost bili znatno umanjeni, možda čak i sasvim izbledeli.

Drugo objašnjenje je da Miljan Miljanić s ovim timom kojim trenutno raspolaže može biti i četvrti, a da mu na tome niko ne zameri, dok bi u slučaju da sam ja igrač "Crvene zvezde", gledaoci s pravom očekivali i da budemo prvaci države, jer bi jedino takav plasman opravdao njegove trenerske vrednosti i kvalitete koje poseduje.

Nisam želeo da ostanem na ulici, jer za mene nije bilo mesta u "Crvenoj zvezdi". Svi moji napori bili su uzaludni i ja sam morao otići, iako sam se pre toga odrekao 18.000 dolara koji su me čekali u Americi za jednogodišnji angažman sa "Saint Louisom", članom američke Prve lige.

Vratio sam se na zemlju i rešio da ostanem u Beogradu, s kombinacijom da pristupim OFK "Beograd" i da se potpuno rehabilitujem i sve uverim da su Miljan Miljanić i članovi uprave "Crvene zvezde" grdno pogrešili u računici.

Imao sam sreću da se upravo u to vreme dužnosti tehničkog referenta u timu prvoligaša s Karaburme prihvatio jedan od najvećih fudbalskih stručnjaka u našoj zemlji - iskusni Svetozor Kika Popović. To je čovek koji je mene prvi put lansirao u fudbalsku orbitu, jer je u doba kada sam počinjao, bio bog i batina i fudbalskom klubu "Crvene zvezde".

Pozvao me i ja sam oberučke prihvatio njegovu ponudu. Za tri miliona starih dinara potpisao sam ugovor na šest meseci i tako je počelo moje novo fudbalsko proleće koje sam u ovih nekoliko meseci doživeo.

Navikao sam se na novu sredinu, zavoleo sam svoj novi klub i sad se, zahvaljujući tome što sam izvrsno i toplo primljen, osećam kao u svojoj kući i kao da sam u ovom klubu igrao čitav život.

U tome mi je znatno pomogao i jedan od najvećih fudbalera svih vremena Miloš Milutinović, koji je u "plavoj" četi već bio "starosedeoc" i koji mi je znatno pomogao na prvim koracima, na terenu koji je bio dosta klizav i ne baš zasut ružama.

Potpomognuti talentovanim dečacima Santračem, Petkovićem i Turudijom, vratili smo gledaoce na Karaburmu tako da je OFK "Beograd" postao klub s najvećim brojem simpatizera.

To mi je, u stvari, najveće priznanje i zbog toga sam najsrećniji, jer oni za koje sam igrao nisu me ni u najtežim časovima ostavili. Zar to nije dovoljna satisfakcija za sve uvrede i udarce koje sam dobio od svoga kluba?

Verovatno je da ću u OFK "Beogradu" ostati još koju godinu. U početku sam priželjkivao da se vratim u "Crvenu zvezdu", ali sad sam odustao od tog cilja, jer me je "Zvezda" zaista prevarila, i to uspoređujem s detetom koje se s puta vrati svojoj majci, a ona ga istera iz kuće.

Sve je to sad samo neprijatna prošlost, ja sam opet srećan, opet sam u velikoj formi, moji dugogodišnji prijatelji su oko mene, bodre me, pomažu mi, i zaista ne bih želeo da ikamo odem iz Jugoslavije, jer Šeki ne može da živi a da u toku svakog dana ne sretne bar četiri-pet svojih prijatelja. Sve je to prošlo kao ružan san i ja sada opet živim svoj fudbalski život.

Šekularac se ne predaje

Moja druga šansa života otišla je u nepovrat. Bio sam ubeđen da ću uspeti da se nametnem saveznom kapitenu Rajku Mitiću. Takav plan nisam ostvario. Rajko Mitić je odredio sastav reprezentacije koja će igrati protiv svetskog prvaka Engleske u Londonu i za mene nije bilo mesta u toj selekciji. Svemu je kriv poslednji prvenstveni duel sa OFK "Beogradom" koda sam zaista podbacio i propustio poslednju priliku da se nametnem.

U stvari, provala oblaka i hladno vreme tog su dana bili moji najveći protivnici. Iako sam se oporavio od povrede kičme, ja još i sad kad je hladno ili tmurno i kišovito vreme, osećam bolove u kičmi.

U tim vremenskim uslovima nisam sposoban ni za kakve napore. 

Zato toga dana nisam ni mogao da zablistam, iako sam to žarko želeo svim srcem. Igrao sam osrednje, mada sam samo nedelju dana pre ovog duela, protiv "Vojvodine" u Novom Sadu, po sunčanom i toplom vremenu prikazao pravu egzibiciju.

Mnogima će se činiti da sam sada zauvek izgubljen za državni tim i za povratak u sam vrh asova jugoslovenskog fudbala.

Međutim, takvima koji u to veruju, poručujem da se Šekularac ne predaje. 

Iako sam napunio 31 godinu, ne odustajem od velikog cilja. Za mene samo otpočinje novi rat sa mnogim protivnicima i ja garantujem, a mojim simpatizerima obećavam, da ću se vratiti. Šekularac mora igrati u državnom timu i tako dostići cifru od 50 utakmica.

Ispričao sam vam svoj život, ali sam u celoj toj priči izostavio najznačajniju ulogu. To je moja supruga Gordana kojoj pripadaju najveće zasluge i svi najlepši komplimenti. Zaista sam imao sreće i "dobio" suprugu koja je umela da razume sve moje hirove, mladićke nestašluke i "izlete u nebo", koja je uvek ostala realna, trezvena i objektivna i koja je uvek u meni podržavala snagu da ne klonem.

Zahvaljujući Gordani, i u situacijama kada mi je bilo najteže pridizao sam se i ponovo kretao u napad.

Imala je samo 13 godina kada smo se prvi put upoznali. Bila je uvek skromna i od prvog mi se dana veoma dopala. Priznajem, tek sada, da sam imao dosta muke dok sam je privoleo da mi posveti malo više pažnje i dok sam se sasvim nametnuo i postao njena, kako ona kaže, najveća i jedina ljubav.

Zanimljivo je da Gordana nikad nije pridavala veliki značaj tome što sam igrao fudbal. Čak ni u vreme kada sam počinjao fudbalsku karijeru, a kada je ona bila devojčica, nije želela da gleda utakmice. Ja sam jedno vreme isecao iz novina napise o meni. Hvalisavo sam ih pokazivao, ali ona nikada nije obraćala pažnju na njih.

Ni u vreme kad sam postao as i igrao u najboljoj formi, Gordana nije pokazivala neko veće interesovanje. Tek kada sam se oženio sa njom, počela je da se interesuje, ali više za moju karijeru, jer je već u to vreme počela da misli na njen završetak i na ono šta ću ja biti kada se povučem sa fudbalskog terena i kada sve te čari, koje mi sada pripadaju, prestanu da mi budu najveća radost i jedini cilj.

Njena najznačajnija uloga je moj boravak u Nemačkoj. Prvih meseci bio sam sam i priznajem da sam nemilice trošio novac. Često sam odlazio u kockarnicu Baden-Baden, gde sam nošen svojim ludim temperamentom i stečenom navikom da ne umem da se obuzdam, potrošio jedan deo dolara koje sam dobio za potpis ugovora sa "Karlsruheom".

Gordana je ubrzo stigla, zajedno sa našim ćerkama Sanjom i Ivanom. Preuzela je sve konce u svoje ruke. Tako je otpočeo novi život i zahvaljujući njoj, vratio sam se samo posle godinu dana, sa dosta zamašnom ušteđevinom, koja mi je tek sada, uviđam, donela mnogo i koja ima veliku vrednost.

Ne želim više da odlazim iz Beograda. Dogovorio sam se sa svojim novim klubom OFK "Beogradom" da još pre juna potpišem novi ugovor na četiri godine, za limit, to jest za deset miliona starih dinara.

Igraću, nadam se, bar još toliko vremena, jer sam se sada, više nego ikada ranije, sasvim posvetio fudbalu i postao njegov rob.

Stambeni problem sam rešio, jer sam dobio trosobon stan u moje vlasništvo, "Mercedes 250" koji sam vozio nedavno je Gordana odvezla u Nemačku i prodala za 1500 dolara.

Ovih ću dana kupiti novi automobil. Ja sam odabrao marku "Rover", ali je Gordana i ovoga puta imala poslednju reč i po svoj prilici da ćemo se sledećih nekoliko godina voziti u znatno manjem i jeftinijem, ali ne mnogo slabijem, "Triumphu 1300".

Verovatno ću, kada budem primio novac od OFK "Beograda", kupiti jedan jednosoban stan iznad moga, u kojem ću otvoriti kozmetičarski salon, gde će Gordana, kao diplomirana kozmetičarka, raditi. To je, uostalom, njena najveća želja, jer joj je, kako ona to često kaže, dosadilo da živi samo od moje zarade.

Pristao sam na takvu kombinaciju i zaista joj neću tražiti ni dinara. Sva ta zarada biće njen džeparac i trošiće se na garderobu naših ćerki, Ivane i Sanje, koje su imale sreće, kako kažu u šali a neki i ozbiljno, moji prijatelji, da ne nalikuju na mene već na majku.

Verovatno će vas, dragi čitaoci, interesovati kakvi su moji planovi u budućnosti. Svestan sam i ja istine, priznajem neprijatne i najtužnije, da se nalazim pred zalaskom svoje fudbalske karijere.

Znam da sam najbolje utakmice odigrao i da su oni trenuci života ispunjeni naivnim i spontanim gestovima nepovratno protekli.

Isto tako uvek imam na umu činjenicu da sam otac, domaćin, i da je preda mnom obaveza da svojoj porodici pružim ugodan i bezbrižan život. Znam da on neće biti tako luksuzan kao što je bio dok sam blistao u punoj formi i sjaju, kada je novac pristizao iz mnogih kanala, u neograničenim količinama i kada nisam vodio računa kako trošim.

Često sam pare bacao nemilice. Trošio sam ih radi sitnih zadovoljstava. Ali tome je svemu došao kraj.

Kada prestanem sa igranjem, posvetiću se trenerskom pozivu. Upravo sam se ovih dana dogovorio sa mojom Gordanom da se upišem na trenerske kurseve, koji traju po nekoliko meseci u Nemačkoj, i obećao sam da ću ih uspešno završiti.

Ja sam sasvim izgubio moju igračku ljubav prema "Crvenoj zvezdi". Ali, nisam sasvim odustao, niti zauvek otišao od kapija svog kluba.

Moji planovi su da se, kada obesim kopačke o klin, vratim u "Crvenu zvezdu", kao trener najmlađih, pa makar i pionira. Nadam se da sadašnje rukovodstvo i Miljan Miljanić neće imati ništa protiv toga. Jer, ja ću umeti da svu onu ljubav prema lopti i prema fudbalu prenesem na najmlađe, isto onako nežno, pažljivo i ubedljivo, kao što je na mene prenosio moj prvi učitelj - čika Mitke Milojević.

Moj fudbalski život je prošao. Ali, ja još ne odustajem od najvoljenije devize: samo jednom se živi. Živeće Dragoslav Šekularac i dalje za fudbal i verujem da se neću izgubiti ni utopiti.

Dragoslav Šekularac (Plavi vjesnik, april - maj 1968.)

Kraj 2. dela - 1. deo je OVDE

Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)

http://www.facebook.com/yugopapir