"Bolovi su postali nepodnošljivi, i to mi je u tuđoj zemlji bez pravih prijatelja i drugova teško palo. Još više od same bolesti pogađale su me vesti što sam ih čitao u našim novinama o tome kako sam postao invalid, da sam već ostario i zaboravio igrati, da je Šekularac fudbalska prošlost, da sedim na klupi i da sam rezerva igračima za koje u "Crvenoj zvezdi" ne bi bilo mesta ni u drugom timu"
Kad sam odlazio u vojsku, mislio sam da će me vojnička uniforma samo privremeno odvojiti od fudbala. Verovao sam da će ta pauza trajati samo godinu dana i pretpostavljao da će brzo i veselo proći. Ali, moje želje i nade nisu ispunjene. Vojnička uniforma načela je moju nogometnu karijeru, počela je nagrizati da bi je totalno osakatila i dovela do ivice propasti i potpunog zaborava.
Kad sam odlazio u vojsku, mislio sam da će me vojnička uniforma samo privremeno odvojiti od fudbala. Verovao sam da će ta pauza trajati samo godinu dana i pretpostavljao da će brzo i veselo proći. Ali, moje želje i nade nisu ispunjene. Vojnička uniforma načela je moju nogometnu karijeru, počela je nagrizati da bi je totalno osakatila i dovela do ivice propasti i potpunog zaborava.
Igrajući u svom vojničkom timu jednu
od mnogih prijateljskih utakmica, u sudaru sam se povredio teže nego
ikad pre. Prenet sam onako u vojničkoj uniformi u bolnicu, gde sam
duže vremena ležao u gipsu.
Jedva sam uspeo da se oporavim, ali
tada je došla sasvim neočekivano kobna povreda kičme koja mi je
donela najveće bolove, žalosti i najtužnije dane u mojoj karijeri
i koja je poput Džingis-kana počela harati mojom nogometnom
karijerom i upropaštavati je.
Te tri godine lečenja i povremenog
igranja, često i protiv lekarskih zabrana, jer sam želeo samo da
održim kontakt s nogometom i prijateljstvo s njegovim ljubiteljima,
bile su ispunjene obilaskom lekara i ležanjem u bolesničkoj
postelji.
Ubijale su sve moje nade, ali samo zahvaljujući velikom optimizmu i istini da sam zbog nogometa, moje jedine i najveće ljubavi, bio spreman da mu sve žrtvujem, održao sam se i nisam se utopio u bujici tih brojnih povreda i nezgoda.
Ubijale su sve moje nade, ali samo zahvaljujući velikom optimizmu i istini da sam zbog nogometa, moje jedine i najveće ljubavi, bio spreman da mu sve žrtvujem, održao sam se i nisam se utopio u bujici tih brojnih povreda i nezgoda.
Da igram u "Crvenoj zvezdi",
nisam bio spreman. Da zlo bude veće, otprilike te je godine "Crvena
zvezda" bez moje pomoći osvojila dva najznačajnija domaća
trofeja: titulu državnog prvaka i Kup Maršala Tita.
Intimno u sebi počeo sam osećati da sam nepotreban, ili preciznije rečeno, da se može i bez Šekija. Nikad nisam želeo priznati tu istinu, čuvao sam je brižljivo u sebi, ali me je pogađala kao kamen. Nikako nisam mogao shvatiti da mi "Crvena zvezda" zatvara svoja vrata i da je mom životu u crveno-belom dresu došao kraj.
Intimno u sebi počeo sam osećati da sam nepotreban, ili preciznije rečeno, da se može i bez Šekija. Nikad nisam želeo priznati tu istinu, čuvao sam je brižljivo u sebi, ali me je pogađala kao kamen. Nikako nisam mogao shvatiti da mi "Crvena zvezda" zatvara svoja vrata i da je mom životu u crveno-belom dresu došao kraj.
Sve sam činio da takvu istinu što
bolje prikrijem i da joj ne dopustim da izađe na svetlost dana, ali
moja reč se više nije poštovala kao nekad.
Da nesreća bude veća, bio sam povređen i fizički nesposoban da se svim znanjem i srcem uhvatim ukoštac s mladima koji su naprosto hrlili na vrata najpopularnijeg kluba.
Morao sam ipak, jer nisam želeo odustati, da čuvam sve što sam dotle stekao, pred naletom novih talenata, kojima sam bio idol, ali ne i spomenik.
Uloga isturenog centarfora
Da nesreća bude veća, bio sam povređen i fizički nesposoban da se svim znanjem i srcem uhvatim ukoštac s mladima koji su naprosto hrlili na vrata najpopularnijeg kluba.
Morao sam ipak, jer nisam želeo odustati, da čuvam sve što sam dotle stekao, pred naletom novih talenata, kojima sam bio idol, ali ne i spomenik.
Baš u to vreme ugovor sa "Crvenom
zvezdom" mi je isticao i ja sam želeo da ga što bolje
iskoristim i napunim džepove. Nisam uspeo, jer sam od vrednijih
stvari dobio samo u vlasništvo divan trosoban stan, i to mi je
jedina uspomena i nagrada za sve što sam dao svome klubu.
Videći da
nema koristi, pripremao sam se da promenim klub, jer sam morao
misliti na svoju egzistenciju. Uz to je i dečaštvo već bilo davno
prošlo i moja je porodica bila obogaćena dvema ćerkama, mojim
ljubimicama Ivanom i Sanjom.
Nemačka je u to vreme bila veoma
privlačna za naše nogometaše, jer im je nudila veoma povoljne i
primamljive uslove, tada za naše prilike gotovo
fantastične. Zato sam i ja odlučio da krenem tim stazama i između
brojnih ponuda prihvatio sam onu iz Karlsruhea.
Za ugovor od dve godine dobio sam oko četrdesetak hiljada dolara, koji su ipak bili isuviše jadni i tužni u poređenju sa onih 250 hiljada što sam ih u svojim zlatnim danima "dobio" od "Juventusa". Ali, kao i moji vršnjaci, bio sam drugačije vaspitan i nije mi ni palo na pamet da ih prihvatim. Zato su Skoblar, Čebinac, Perušić i ostali, izgleda, pametniji od mene. Bar se tako sad čini.
Za ugovor od dve godine dobio sam oko četrdesetak hiljada dolara, koji su ipak bili isuviše jadni i tužni u poređenju sa onih 250 hiljada što sam ih u svojim zlatnim danima "dobio" od "Juventusa". Ali, kao i moji vršnjaci, bio sam drugačije vaspitan i nije mi ni palo na pamet da ih prihvatim. Zato su Skoblar, Čebinac, Perušić i ostali, izgleda, pametniji od mene. Bar se tako sad čini.
"Karlsruhe" se u to vreme
nalazio na dnu prvenstvene tabele u prvenstvu Nemačke i od mene se
očekivalo čudo u timu jedva prosečne vrednosti, poput našeg
"Veleža" ili "Maribora", u kojem nije bilo
nijednog asa ni reprezentativca.
Moja nova ekipa negovala je onaj tipičan nemački nogomet, sazdan pre svega na snazi i kondiciji za tri utakmice odjednom. U toj igri nije bilo majstorija ni tehničkih duhovitih varki. Uz to mi je trener dodelio ulogu isturenog centarfora sa zadatkom da dajem golove, a ne da ih pripremam drugima.
Moja nova ekipa negovala je onaj tipičan nemački nogomet, sazdan pre svega na snazi i kondiciji za tri utakmice odjednom. U toj igri nije bilo majstorija ni tehničkih duhovitih varki. Uz to mi je trener dodelio ulogu isturenog centarfora sa zadatkom da dajem golove, a ne da ih pripremam drugima.
Ipak sam na prvim koracima u novom
društvu i sredini uspeo da se nametnem i afirmišem. Novi suigrači
i publika toplo su me primili i ja sam na prvim šansama dokazao da
vredim i probudio nade simpatizera "Karlsruhea".
Ali, sve to nije dugo trajalo. Prvo je došao sukob s trenerom, jer sam tražio da igram povučenog napadača, čoveka za vezu, ali je ovaj tvrdoglavo odbijao sve moje molbe. Ni u Nemačkoj me nije mimoišla nesreća. Bolest "diskus hernia" (prignječenje živaca na pršljenu kičme) opet me je ščepala.
Bolovi su postali nepodnošljivi, i to mi je u tuđoj zemlji bez pravih prijatelja i drugova teško palo. Još više od same bolesti pogađale su me vesti što sam ih čitao u našim novinama o tome kako sam postao invalid, da sam već ostario i zaboravio igrati, da je Šekularac fudbalska prošlost, da sedim na klupi i da sam rezerva igračima za koje u "Crvenoj zvezdi" ne bi bilo mesta ni u drugom timu.
Ali, sve to nije dugo trajalo. Prvo je došao sukob s trenerom, jer sam tražio da igram povučenog napadača, čoveka za vezu, ali je ovaj tvrdoglavo odbijao sve moje molbe. Ni u Nemačkoj me nije mimoišla nesreća. Bolest "diskus hernia" (prignječenje živaca na pršljenu kičme) opet me je ščepala.
Bolovi su postali nepodnošljivi, i to mi je u tuđoj zemlji bez pravih prijatelja i drugova teško palo. Još više od same bolesti pogađale su me vesti što sam ih čitao u našim novinama o tome kako sam postao invalid, da sam već ostario i zaboravio igrati, da je Šekularac fudbalska prošlost, da sedim na klupi i da sam rezerva igračima za koje u "Crvenoj zvezdi" ne bi bilo mesta ni u drugom timu.
Ležeći po sanatorijima, osećao sam
se očajno i tužno. Niko mi nije pisao. Jedino su uz mene bili moja
najbliža porodica i moj nekadašnji klupski drug Vladica Popović.
Iako je bolest bila opasna i povreda
takva da mi je pretila da će zauvek prekinuti moju fudbalsku karijeru, ni u jednoj situaciji nisam izgubio veru u sebe. Znao sam
da ću ja pobediti tog najvećeg neprijatelja i da se moram vratiti fudbalu i slavi u kojoj sam više nego iko umeo uživati.
Osim svojim intimnim prijateljima, ovo
nikad nisam nikome pričao i sad ću vam, dragi čitaoci "Plavog
vjesnika", iskreno otvarati srce svog najnesrećnijeg fudbalskog
doba.
Lečio sam se, ležao po bolesničkim krevetima, obilazio
lekare, a ustvari sam bio zdrav.
Jer, da sam kojim slučajem pristao da u to vreme prekinem s igranjem, sve bi te muke bile "preskočene" i ja ih nikada ne bih osetio.
Ali, volim nogomet i nikad ga neću ostaviti sve dok ne budem morao.
Uvek ću mu kao i dosad sve žrtvovati.
Jer, da sam kojim slučajem pristao da u to vreme prekinem s igranjem, sve bi te muke bile "preskočene" i ja ih nikada ne bih osetio.
Ali, volim nogomet i nikad ga neću ostaviti sve dok ne budem morao.
Uvek ću mu kao i dosad sve žrtvovati.
Konkretno što se tiče povrede, mogao
sam normalno hodati, čak i trčati bez napora.
Ali, u trenucima kad bih želeo napraviti neki brzi pokret s loptom, bol me je presecala u nameri ili, što je još gore, kad bih šutirao loptu u jednom smjeru, ona bi odlazila u drugi, jer sa svojom nogom nisam mogao gospodariti.
Da bude tragedija veća, bila je u pitanju leva noga, koja mi je donela sve što sam imao. Tako bi gledalac prisutan na utakmici, koji nije znao za ovu moju čudnu boljku, sticao utisak da sam neznalica ili neki fudbalski diletant.
Ali, u trenucima kad bih želeo napraviti neki brzi pokret s loptom, bol me je presecala u nameri ili, što je još gore, kad bih šutirao loptu u jednom smjeru, ona bi odlazila u drugi, jer sa svojom nogom nisam mogao gospodariti.
Da bude tragedija veća, bila je u pitanju leva noga, koja mi je donela sve što sam imao. Tako bi gledalac prisutan na utakmici, koji nije znao za ovu moju čudnu boljku, sticao utisak da sam neznalica ili neki fudbalski diletant.
S vremenom sam se uspeo oporaviti, ali
su moji odnosi s "Karlsruheom" bili narušeni. Odigrao
sam za njega još nekoliko utakmica, u stvari celu sezonu, jer sam
kao profesionalac to morao učiniti, ali sam znao da će se te muke
brzo okončati. Vratio sam se ovog proleća svojim gledaocima.
Pristupio sam OFK "Beogradu", a ne "Crvenoj zvezdi", ali zašto sam to učinio, ni to vam, dragi čitaoci "Plavog vjesnika", neću zatajiti...
Pristupio sam OFK "Beogradu", a ne "Crvenoj zvezdi", ali zašto sam to učinio, ni to vam, dragi čitaoci "Plavog vjesnika", neću zatajiti...
Poziv Svetozara Kike Popovića
Vratio sam se poslednji put u Beograd,
iako sam pre toga često obilazio svoj grad ali ovaj put s konačnom
odlukom da se nikada više ne vratim u taj tuđi grad i u tu hladnu
sredinu. Kao i nekad, kad sam započinjao fudbalsku karijeru, dok sam
bio još golobradi dečak, priželjkivao sam da opet obučem
crveno-beli dres s kojim sam se zvanično oprostio pre nego što sam
krenuo na put u Nemačku, u profesionalni fudbalski život.
Strepeo sam i osećao da neću biti
radosno dočekan, jer sam se mnogo puta pre toga uverio da su me
ljudi koji su došli u "Crvenu zvezdu" zaboravili i da sam
na svakom koraku, prilikom svake posete, priman gotovo kao stranac.
Pa ipak nisam odustajao od tog svog velikog cilja, jer sam bio spreman da pretrpim i najveći prezir, samo da bih uspeo.
Pa ipak nisam odustajao od tog svog velikog cilja, jer sam bio spreman da pretrpim i najveći prezir, samo da bih uspeo.
Moja tužna predviđanja sasvim su se
obistinila.
Iako sam se ponudio i upravi i treneru Miljanu Miljaniću, takav aranžman nije odgovarao novom rukovodstvu. Rekli su mi da će razmisliti, jer za takvu odluku treba da se konsultuje ceo klub, i savet igrača.
Čekao sam strpljivo i za celo to vreme neprekidno trenirao s prvim timom "Crvene zvezde". Već sam se bio sasvim oporavio i na trening utakmicama, kao i na mnogim mečevima u fudbalu, odigranim prošle zime za "Crvenu zvezdu", uspeo sam uveriti sve one koji su me gledali da sam opet spreman za najveći napore.
Iako sam se ponudio i upravi i treneru Miljanu Miljaniću, takav aranžman nije odgovarao novom rukovodstvu. Rekli su mi da će razmisliti, jer za takvu odluku treba da se konsultuje ceo klub, i savet igrača.
Čekao sam strpljivo i za celo to vreme neprekidno trenirao s prvim timom "Crvene zvezde". Već sam se bio sasvim oporavio i na trening utakmicama, kao i na mnogim mečevima u fudbalu, odigranim prošle zime za "Crvenu zvezdu", uspeo sam uveriti sve one koji su me gledali da sam opet spreman za najveći napore.
Bio je to odličan meč, moja tehnika i proigravanje i Džajićevi brzi prodori i prodornost stopili su se u jedan fantastičan kvalitet, koji su gledaoci umeli da pozdrave pravim ovacijama.
No, na tome se sve završilo.
Očito je da Miljan Miljanić koji mi je, bar kako on to tvrdi na svakom mestu, veliki prijatelj, strepi od mog povratka, mada pravi razlog za to ne znam.
Sigurno je da "Crvena zvezda" ne bi ništa izgubila, već bi, naprotiv, dobila.
Ali, ja to mogu da objasnim samo na dva načina: nekad sam zajedno igrao fudbal s Miljanom Miljanićem, vršnjaci smo, bar približno što se staža tiče, iako sam znatno mlađi i među mladićima koje je sad okupio, ja bih bio jedini koji bih mu mogao nešto reći.
Očito je da Miljan Miljanić koji mi je, bar kako on to tvrdi na svakom mestu, veliki prijatelj, strepi od mog povratka, mada pravi razlog za to ne znam.
Sigurno je da "Crvena zvezda" ne bi ništa izgubila, već bi, naprotiv, dobila.
Ali, ja to mogu da objasnim samo na dva načina: nekad sam zajedno igrao fudbal s Miljanom Miljanićem, vršnjaci smo, bar približno što se staža tiče, iako sam znatno mlađi i među mladićima koje je sad okupio, ja bih bio jedini koji bih mu mogao nešto reći.
Ujedno on verovatno ima kompleks moje
fudbalske veličine i zato strepi od mog dolaska, jer bi se navijači
i oni koji vole "Crvenu zvezdu" okrenuli prema meni, a tako
bi njegov značaj i popularnost bili znatno umanjeni, možda čak i
sasvim izbledeli.
Drugo objašnjenje je da Miljan
Miljanić s ovim timom kojim trenutno raspolaže može biti i
četvrti, a da mu na tome niko ne zameri, dok bi u slučaju da sam
ja igrač "Crvene zvezde", gledaoci s pravom očekivali i
da budemo prvaci države, jer bi jedino takav plasman opravdao
njegove trenerske vrednosti i kvalitete koje poseduje.
Nisam želeo da ostanem na ulici, jer
za mene nije bilo mesta u "Crvenoj zvezdi". Svi moji napori
bili su uzaludni i ja sam morao otići, iako sam se pre toga odrekao
18.000 dolara koji su me čekali u Americi za jednogodišnji angažman
sa "Saint Louisom", članom američke Prve lige.
Vratio sam se na zemlju i rešio da ostanem u Beogradu, s kombinacijom da pristupim OFK "Beograd" i da se potpuno rehabilitujem i sve uverim da su Miljan Miljanić i članovi uprave "Crvene zvezde" grdno pogrešili u računici.
Vratio sam se na zemlju i rešio da ostanem u Beogradu, s kombinacijom da pristupim OFK "Beograd" i da se potpuno rehabilitujem i sve uverim da su Miljan Miljanić i članovi uprave "Crvene zvezde" grdno pogrešili u računici.
Imao sam sreću da se upravo u to vreme
dužnosti tehničkog referenta u timu prvoligaša s Karaburme
prihvatio jedan od najvećih fudbalskih stručnjaka u našoj zemlji - iskusni Svetozor Kika Popović. To je čovek koji je mene prvi put
lansirao u fudbalsku orbitu, jer je u doba kada sam počinjao, bio bog i batina i fudbalskom klubu "Crvene
zvezde".
Pozvao me i ja sam oberučke prihvatio
njegovu ponudu. Za tri miliona starih dinara potpisao sam ugovor na
šest meseci i tako je počelo moje novo fudbalsko proleće koje sam
u ovih nekoliko meseci doživeo.
Navikao sam se na novu sredinu, zavoleo sam svoj novi klub i sad se, zahvaljujući tome što sam izvrsno i toplo primljen, osećam kao u svojoj kući i kao da sam u ovom klubu igrao čitav život.
Navikao sam se na novu sredinu, zavoleo sam svoj novi klub i sad se, zahvaljujući tome što sam izvrsno i toplo primljen, osećam kao u svojoj kući i kao da sam u ovom klubu igrao čitav život.
U tome mi je znatno pomogao i jedan od
najvećih fudbalera svih vremena Miloš Milutinović, koji je u
"plavoj" četi već bio "starosedeoc" i koji mi
je znatno pomogao na prvim koracima, na terenu koji je bio dosta
klizav i ne baš zasut ružama.
Potpomognuti talentovanim dečacima Santračem, Petkovićem i Turudijom, vratili smo gledaoce na Karaburmu tako da je OFK "Beograd" postao klub s najvećim brojem simpatizera.
To mi je, u stvari, najveće priznanje i zbog toga sam najsrećniji, jer oni za koje sam igrao nisu me ni u najtežim časovima ostavili. Zar to nije dovoljna satisfakcija za sve uvrede i udarce koje sam dobio od svoga kluba?
Potpomognuti talentovanim dečacima Santračem, Petkovićem i Turudijom, vratili smo gledaoce na Karaburmu tako da je OFK "Beograd" postao klub s najvećim brojem simpatizera.
To mi je, u stvari, najveće priznanje i zbog toga sam najsrećniji, jer oni za koje sam igrao nisu me ni u najtežim časovima ostavili. Zar to nije dovoljna satisfakcija za sve uvrede i udarce koje sam dobio od svoga kluba?
Verovatno je da ću u OFK "Beogradu"
ostati još koju godinu. U početku sam priželjkivao da se vratim u
"Crvenu zvezdu", ali sad sam odustao od tog cilja, jer
me je "Zvezda" zaista prevarila, i to uspoređujem s detetom
koje se s puta vrati svojoj majci, a ona ga istera iz kuće.
Sve je to sad samo neprijatna prošlost, ja sam opet srećan, opet sam u velikoj formi, moji dugogodišnji prijatelji su oko mene, bodre me, pomažu mi, i zaista ne bih želeo da ikamo odem iz Jugoslavije, jer Šeki ne može da živi a da u toku svakog dana ne sretne bar četiri-pet svojih prijatelja. Sve je to prošlo kao ružan san i ja sada opet živim svoj fudbalski život.
Sve je to sad samo neprijatna prošlost, ja sam opet srećan, opet sam u velikoj formi, moji dugogodišnji prijatelji su oko mene, bodre me, pomažu mi, i zaista ne bih želeo da ikamo odem iz Jugoslavije, jer Šeki ne može da živi a da u toku svakog dana ne sretne bar četiri-pet svojih prijatelja. Sve je to prošlo kao ružan san i ja sada opet živim svoj fudbalski život.
Šekularac se ne predaje
Moja druga šansa života otišla
je u nepovrat. Bio sam ubeđen da ću uspeti da se nametnem saveznom
kapitenu Rajku Mitiću. Takav plan nisam ostvario. Rajko Mitić je
odredio sastav reprezentacije koja će igrati protiv svetskog prvaka
Engleske u Londonu i za mene nije bilo mesta u toj selekciji. Svemu
je kriv poslednji prvenstveni duel sa OFK "Beogradom" koda
sam zaista podbacio i propustio poslednju priliku da se nametnem.
U stvari, provala oblaka i hladno vreme
tog su dana bili moji najveći protivnici. Iako sam se oporavio od
povrede kičme, ja još i sad kad je hladno ili tmurno i kišovito
vreme, osećam bolove u kičmi.
U tim vremenskim uslovima nisam sposoban ni za kakve napore.
Zato toga dana nisam ni mogao da zablistam, iako sam to žarko želeo svim srcem. Igrao sam osrednje, mada sam samo nedelju dana pre ovog duela, protiv "Vojvodine" u Novom Sadu, po sunčanom i toplom vremenu prikazao pravu egzibiciju.
Mnogima će se činiti da sam sada
zauvek izgubljen za državni tim i za povratak u sam vrh asova jugoslovenskog
fudbala.
U tim vremenskim uslovima nisam sposoban ni za kakve napore.
Zato toga dana nisam ni mogao da zablistam, iako sam to žarko želeo svim srcem. Igrao sam osrednje, mada sam samo nedelju dana pre ovog duela, protiv "Vojvodine" u Novom Sadu, po sunčanom i toplom vremenu prikazao pravu egzibiciju.
Međutim, takvima koji u to veruju, poručujem da se Šekularac ne predaje.
Iako sam napunio 31 godinu, ne odustajem od velikog cilja. Za mene samo otpočinje novi rat sa mnogim protivnicima i ja garantujem, a mojim simpatizerima obećavam, da ću se vratiti. Šekularac mora igrati u državnom timu i tako dostići cifru od 50 utakmica.
Ispričao sam vam svoj život, ali sam u celoj toj priči izostavio najznačajniju ulogu. To je moja supruga Gordana kojoj pripadaju najveće zasluge i svi najlepši komplimenti. Zaista sam imao sreće i "dobio" suprugu koja je umela da razume sve moje hirove, mladićke nestašluke i "izlete u nebo", koja je uvek ostala realna, trezvena i objektivna i koja je uvek u meni podržavala snagu da ne klonem.
Zahvaljujući Gordani, i u situacijama kada mi je bilo najteže pridizao sam se i ponovo kretao u napad.
Imala je samo 13 godina kada smo se prvi
put upoznali. Bila je uvek skromna i od prvog mi se dana veoma
dopala. Priznajem, tek sada, da sam imao dosta muke dok sam je privoleo da mi
posveti malo više pažnje i dok sam se sasvim nametnuo i postao
njena, kako ona kaže, najveća i jedina ljubav.
Zanimljivo je da Gordana nikad nije
pridavala veliki značaj tome što sam igrao fudbal. Čak ni u vreme
kada sam počinjao fudbalsku karijeru, a kada je ona bila devojčica,
nije želela da gleda utakmice. Ja sam jedno vreme isecao iz novina
napise o meni. Hvalisavo sam ih pokazivao, ali ona nikada nije
obraćala pažnju na njih.
Ni u vreme kad sam postao as i igrao u
najboljoj formi, Gordana nije pokazivala neko veće interesovanje.
Tek kada sam se oženio sa njom, počela je da se interesuje, ali
više za moju karijeru, jer je već u to vreme počela da misli na
njen završetak i na ono šta ću ja biti kada se povučem sa
fudbalskog terena i kada sve te čari, koje mi sada pripadaju,
prestanu da mi budu najveća radost i jedini cilj.
Njena najznačajnija uloga je moj
boravak u Nemačkoj. Prvih meseci bio sam sam i priznajem da sam
nemilice trošio novac. Često sam odlazio u kockarnicu Baden-Baden,
gde sam nošen svojim ludim temperamentom i stečenom navikom da ne
umem da se obuzdam, potrošio jedan deo dolara koje sam dobio za
potpis ugovora sa "Karlsruheom".
Gordana je ubrzo stigla, zajedno sa
našim ćerkama Sanjom i Ivanom. Preuzela je sve konce u svoje ruke.
Tako je otpočeo novi život i zahvaljujući njoj, vratio sam se samo
posle godinu dana, sa dosta zamašnom ušteđevinom, koja mi je tek
sada, uviđam, donela mnogo i koja ima veliku vrednost.
Ne želim više da odlazim iz Beograda.
Dogovorio sam se sa svojim novim klubom OFK "Beogradom" da
još pre juna potpišem novi ugovor na četiri godine, za limit, to
jest za deset miliona starih dinara.
Igraću, nadam se, bar još toliko vremena, jer sam se sada, više nego ikada ranije, sasvim posvetio fudbalu i postao njegov rob.
Igraću, nadam se, bar još toliko vremena, jer sam se sada, više nego ikada ranije, sasvim posvetio fudbalu i postao njegov rob.
Stambeni problem sam rešio, jer sam
dobio trosobon stan u moje vlasništvo, "Mercedes 250" koji
sam vozio nedavno je Gordana odvezla u Nemačku i prodala za 1500
dolara.
Ovih ću dana kupiti novi automobil. Ja sam odabrao marku "Rover", ali je Gordana i ovoga puta imala poslednju reč i po svoj prilici da ćemo se sledećih nekoliko godina voziti u znatno manjem i jeftinijem, ali ne mnogo slabijem, "Triumphu 1300".
Ovih ću dana kupiti novi automobil. Ja sam odabrao marku "Rover", ali je Gordana i ovoga puta imala poslednju reč i po svoj prilici da ćemo se sledećih nekoliko godina voziti u znatno manjem i jeftinijem, ali ne mnogo slabijem, "Triumphu 1300".
Pristao sam na takvu kombinaciju i zaista joj neću tražiti ni dinara. Sva ta zarada biće njen džeparac i trošiće se na garderobu naših ćerki, Ivane i Sanje, koje su imale sreće, kako kažu u šali a neki i ozbiljno, moji prijatelji, da ne nalikuju na mene već na majku.
Verovatno će vas, dragi čitaoci,
interesovati kakvi su moji planovi u budućnosti. Svestan sam i ja
istine, priznajem neprijatne i najtužnije, da se nalazim pred
zalaskom svoje fudbalske karijere.
Znam da sam najbolje utakmice odigrao i da su oni trenuci života ispunjeni naivnim i spontanim gestovima nepovratno protekli.
Isto tako uvek imam na umu činjenicu da sam otac, domaćin, i da je preda mnom obaveza da svojoj porodici pružim ugodan i bezbrižan život. Znam da on neće biti tako luksuzan kao što je bio dok sam blistao u punoj formi i sjaju, kada je novac pristizao iz mnogih kanala, u neograničenim količinama i kada nisam vodio računa kako trošim.
Znam da sam najbolje utakmice odigrao i da su oni trenuci života ispunjeni naivnim i spontanim gestovima nepovratno protekli.
Isto tako uvek imam na umu činjenicu da sam otac, domaćin, i da je preda mnom obaveza da svojoj porodici pružim ugodan i bezbrižan život. Znam da on neće biti tako luksuzan kao što je bio dok sam blistao u punoj formi i sjaju, kada je novac pristizao iz mnogih kanala, u neograničenim količinama i kada nisam vodio računa kako trošim.
Često sam pare bacao nemilice. Trošio sam ih radi sitnih zadovoljstava. Ali tome je svemu došao kraj.
Kada prestanem sa igranjem, posvetiću se trenerskom pozivu. Upravo sam se ovih dana dogovorio sa mojom Gordanom da se upišem na trenerske kurseve, koji traju po nekoliko meseci u Nemačkoj, i obećao sam da ću ih uspešno završiti.
Ja sam sasvim izgubio moju igračku ljubav prema "Crvenoj zvezdi". Ali, nisam sasvim odustao, niti zauvek otišao od kapija svog kluba.
Moji planovi su da se, kada obesim
kopačke o klin, vratim u "Crvenu zvezdu", kao trener
najmlađih, pa makar i pionira. Nadam se da sadašnje rukovodstvo i
Miljan Miljanić neće imati ništa protiv toga. Jer, ja ću umeti da
svu onu ljubav prema lopti i prema fudbalu prenesem na najmlađe,
isto onako nežno, pažljivo i ubedljivo, kao što je na mene
prenosio moj prvi učitelj - čika Mitke Milojević.
Moj fudbalski život je
prošao. Ali, ja još ne odustajem od najvoljenije devize: samo
jednom se živi. Živeće Dragoslav Šekularac i dalje za fudbal i
verujem da se neću izgubiti ni utopiti.
Dragoslav Šekularac (Plavi vjesnik, april - maj 1968.)