"Čvrsta ruka uvek građane tretira kao kriminalce. Želim da kažem fudbalskom narodu, a i ostalom, da ne žudi za čvrstom rukom jer će biti prevaren, jer će ta ručerda i njega odalamiti po glavi. Što se mene tiče, između čvrste ruke i haosa - biram demokratiju"
Isti izdavač za sledeću godinu priprema i sedam knjiga izabrane Kovačeve proze, među kojima će se naći i jedan novi roman.
To je knjiga pisca bespoštednog prema sebi i drugima, knjiga koju je svaki pisac dužan svojim čitaocima i bez koje oni koji vole i poštuju Mirka Kovača i njegovo delo više neće moći.
Ali, šta bi u tragu te knjige pisac još mogao da kaže? Šta o svojim stavovima, o onome što mu se događalo kao autoru radova koji su uvek izazivali pažnju, često oprečne i ne samo književne sudove? Utoliko pre što je reč o autoru koji smatra da politička čestitost sama za sebe nije dovoljna za dobro delo, kao što ni estetsko stanovište ne može biti jedini oslonac.
- Vaš kratki roman "Gubilište"
pojavio se negde šezdeset druge, šezdeset treće godine. No,
imajući u vidu to doba, kada je još kolektivno vladalo nad
individualnim, nije mogao da Vam bude oprošten. Sećate li se?
- Od tada je prošlo puno vremena. Mnoge
stvari su se promenile. Ali ni danas mi nije jasno zašto se tada
podigla hajka takvih razmera. Bilo je ljudi koji se nisu slagali sa
osudama, no bilo ih je mnogo više koji su zahtevali odgovornost zbog
izlaska takve knjige, koji su tražili da me se jednostavno šutne iz
literature.
Za mene se pisalo da sam zreo za psihijatrijsku bolnicu, da sam reakcionar, da sam šovinista i da raspirujem nacionalnu mržnju. Tako sam među prvim piscima dobio etiketu nacionaliste. Doduše, desetak godina kasnije - sedamdeset treće - ponoviće se ista priča sa zbirkom pripovedaka Rane Luke Meštrevića.
Za mene se pisalo da sam zreo za psihijatrijsku bolnicu, da sam reakcionar, da sam šovinista i da raspirujem nacionalnu mržnju. Tako sam među prvim piscima dobio etiketu nacionaliste. Doduše, desetak godina kasnije - sedamdeset treće - ponoviće se ista priča sa zbirkom pripovedaka Rane Luke Meštrevića.
Hajka na pesimistu
- No, "Gubilište", uprkos
hajkačima, nije bilo "pogubljeno". Bilo je književnih
kritičara koji su o romanu sudili pristojnije!
- Zanimljivo je da je taj moj kratki
roman lepo dočekan od kritike. To je poetska knjiga, koju sam
napisao kao mlad čovek, naravno - kao što to obično biva s prvim
knjigama - sa mnogim nedostacima, ali ideološki gledano - kako se
inače tada prosuđivalo - bila je sasvim bezazlena.
To je, u stvari, simbolička vizija, s biblijskom inspiracijom, u čijoj osnovi je drevni mit o suncu koje je stalo nasred neba i nije se nagnulo k zapadu ceo dan.
To je, u stvari, simbolička vizija, s biblijskom inspiracijom, u čijoj osnovi je drevni mit o suncu koje je stalo nasred neba i nije se nagnulo k zapadu ceo dan.
- I Isus Navin je zamolio Boga da
zaustavi sunce, e da bi rečeni Isus produžio i dobio bitku za
videla. Koliko pamtim. Vaša "bitka" se, međutim,
odigravala bliže nama!?
- Da, ja sam sve to smestio u jedno
vreme, moglo je to biti posleratno razdoblje, s nekim prepoznatljivim situacijama iz neke
male varoši - svejedno da li se ona zove Bileća ili ne! Ali, tu
nije bilo nijedne aluzije na poredak ili na nešto slično. I šta je
onda izazvalo toliku hajku?
- Možda činjenica da književni
pesimizam nije omiljen izvesnoj logici, navodno revolucionarnoj?
- S jedne strane, pesimizam je, kao što
kažete, tada još bio kontrarevolucionaran. A drugo: u romanu je
sunce negativni simbol; ono donosi zlo, otkriva da ljudi nisu dobri,
da su pohlepni na vlast, da su pohotljivi, da su gadni, opterećeni
seksom.
Tamo junak - a još u prvom licu - požudno želi sestru, a onda se sve to meni pripisalo: pisac je taj koji je opterećen, on je bolestan itd.
No, da ne duljim, sunce je, dakle, žarilo i palilo otkrivajući nam rđavog čoveka. A sunce, kao što znate, dolazi sa istoka, a Istok se identifikovao s komunizmom. Pa zar nije jedan naš partijski ideolog, samo petnaestak godina pre izlaska te knjige, pisao da je Staljin sunce koje dolazi s istoka i greje radničku klasu i intelektualce!
Tamo junak - a još u prvom licu - požudno želi sestru, a onda se sve to meni pripisalo: pisac je taj koji je opterećen, on je bolestan itd.
No, da ne duljim, sunce je, dakle, žarilo i palilo otkrivajući nam rđavog čoveka. A sunce, kao što znate, dolazi sa istoka, a Istok se identifikovao s komunizmom. Pa zar nije jedan naš partijski ideolog, samo petnaestak godina pre izlaska te knjige, pisao da je Staljin sunce koje dolazi s istoka i greje radničku klasu i intelektualce!
- Reč je o Milovanu Đilasu.
- E, onda sam ja, najverovatnije, tada
ideološki prokužen da sam u toj knjizi dao viziju sunca-komunizma
koje, eto, pokazuje samo ljudsku bedu i mržnju. Meni to, naravno,
nije bilo ni na kraj pameti!
- I tako ste se našli na kraju pameti.
Kako ste celu stvar podneli?
- Teško sam to podneo. Najpre, naivno
sam se branio - prihvatajući stil onih koji su me napadali! Nećete
mi verovati, ali ja sam tada, u toj samoodbrani, izrekao neverovatnu
glupost: da je dužnost mladog pisca da bude komunist.
- Rekosmo, kad se čovek nađe na kraju
pameti...
- Tada me moj drug iz Nikšića, Slobo
Bošković, koji je inače dosta uticao na mene, izgrdio na pasja
kola i rekao mi:
"Kakav komunista, jadan ne bio, šta je tebi? Dužnost je pisca da ostane u literaturi, a oni neka se bave komunizmom. I njih će to proći. A ti piši - i čitaj Dostojevskog!"
"Kakav komunista, jadan ne bio, šta je tebi? Dužnost je pisca da ostane u literaturi, a oni neka se bave komunizmom. I njih će to proći. A ti piši - i čitaj Dostojevskog!"
- Dobar savet. Premda može da odvede u
drugu krajnost. I šta ste odlučili?
- Rekoh da me sve to prilično zbunilo,
jer je moja knjiga okrenuta u neželjenom pravcu, a ja obeležen kao
reakcionar. Znao sam jedno: da ne smem ništa poduzeti da taj krst
skinem s leđa, nikakvu radnju dodvoravanja, nikakvo iskupljenje.
Znao sam da je jedini odgovor posvetiti se literaturi, posvetiti joj se fanatično.
U to vreme živeo sam na rubu egzistencije, uglavnom na ulici, kao pas. I mnogo sam čitao. A onda sam napisao knjigu koja je čisto bekstvo u fikciju.
Znao sam da je jedini odgovor posvetiti se literaturi, posvetiti joj se fanatično.
U to vreme živeo sam na rubu egzistencije, uglavnom na ulici, kao pas. I mnogo sam čitao. A onda sam napisao knjigu koja je čisto bekstvo u fikciju.
- "Moja sestra Elida"?!
- Da. Danas do te knjige ne držim,
preradio sam je i posve izmenio i objavio je u Zagrebu 1976. godine
pod naslovom Ruganje s dušom, i to nakon nekoliko godina šutnje kad
se moje ime pojavljivalo samo u crnim političkim hronikama. A da
kažem još samo ovo, mogu li?
- Konačno da i mene neko pita za
dozvolu da nešto kaže, mene koja bih želela da se sve kaže. Hvala
na pitanju. Izvolite.
- Biti napadnut danas i onda - potpuno je
različito. Danas napadana knjiga stiče čitaoce, mogu da se pojave
nova izdanja, može da se dođe i do love, a tada su te gledali kao
kugu, bez ikakvih simpatija.
- Ima tu neke istine: danas vlast i
ideološka diskvalifikovanja gotovo da obezbeđuju piscu nova izdanja
njegove knjige. Ali, zašto i ne? Nije li knjiga na prvom mestu naše
kulturne politike, mada se ona sprovodi na malo neobičan način!? I
"Gubilište" je ponovo objavljeno...
- Izlazi, 1979, u biblioteci "Luča"
u Titogradu kao popravljeno izdanje. Knjigu sam lepo preuredio,
zadržano je sve ono što je bitno u njoj, a u stvari je sve promenjeno.
Ova verzija pojaviće se iduće godine u kompletu izabrane proze u
izdanju BIGZ-a.
- Kad smo već kod menjanja, Vi ste
osobito skloni "popravljanjima"... Da li će se u BIGZ-u
pojaviti baš titogradska verzija, budući da je ona ijekavizirana?
"Gubilište" je u prvoj verziji napisano ekavski.
- Mnogo mi se prigovara što menjam neke
svoje knjige. Ali, to je duga priča i uglavnom priča estetske
prirode, pa ne verujem da to nekoga zanima. Da se vratim na vašu
zajedljivu opasku o ijekavizaciji.
Kao što znate, ja sam ijekavac, ali sam se za ekavicu opredelio svesno. To je moj izbor. To mi se čini da je za prozu mnogo ekonomičnije. Da odmah raščistimo, ijekaviziranje "Gubilišta" nije išlo mimo moje volje.
Kao što znate, ja sam ijekavac, ali sam se za ekavicu opredelio svesno. To je moj izbor. To mi se čini da je za prozu mnogo ekonomičnije. Da odmah raščistimo, ijekaviziranje "Gubilišta" nije išlo mimo moje volje.
- Sve se, ipak, plašim da ste bili
stavljeni pred svršen čin. Ijekaviziranu verziju ste mogli da
"isprobate" i bez štampanja. Zapravo, kako ocenjujete
pokušaj koji nije išao mimo Vaše "volje"?
- Kao pokušaj - nije uspeo. U konačnom
izdanju biće na ekavici, kao uostalom i cela moja proza. Meni to
odgovara i vrlo sam srećan što pišem ekavicom.
- Drugi i drukčiji je pokušaj bio sa "Sestrom Elidom". Ako sam Vas dobro razumela, ne volite je?
- Posle knjige Moja sestra Elida, brzo
sam shvatio da to nije moj put, mada ima ljudi koji su tu moju knjigu
voleli. I danas kad sretnem Ljušu Ristića, on ceo poslednji pasus
izusti napamet i uverava me da su on i njegovi drugovi tu knjigu rado
čitali.
Ta knjiga se dopala ženama - i to je jedina knjiga na koju sam nešto "uhvatio".
Elem, od izlaska Elide, 1965. godine, pa sve do 1971, kada se u Nezavisnom izdanju kod Mašića pojavljuje moj kratki roman Malvina - ako ne najbolja, a ono najčudnija moja knjiga, možda i jedinstvena po literarnom prosedeu - dakle, za tih šest godina nalazio sam se u sukobima sa sobom, sa shvatanjima književnosti, pitajući se čemu sve to i zašto, duboko sumnjajući u pisanu reč, u smisao literature.
Poziv pisca činio mi se tada kao uzaludni posao.
Ne mogu reći da sam bio u krizi, jer sam u tom razdoblju napisao mnogo, mada bih danas rekao: kad pisac mnogo piše, onda je zaista u krizi!
Čak sam u to vreme pomišljao da se potpuno posvetim filmu i televiziji.
Ta knjiga se dopala ženama - i to je jedina knjiga na koju sam nešto "uhvatio".
Elem, od izlaska Elide, 1965. godine, pa sve do 1971, kada se u Nezavisnom izdanju kod Mašića pojavljuje moj kratki roman Malvina - ako ne najbolja, a ono najčudnija moja knjiga, možda i jedinstvena po literarnom prosedeu - dakle, za tih šest godina nalazio sam se u sukobima sa sobom, sa shvatanjima književnosti, pitajući se čemu sve to i zašto, duboko sumnjajući u pisanu reč, u smisao literature.
Poziv pisca činio mi se tada kao uzaludni posao.
Ne mogu reći da sam bio u krizi, jer sam u tom razdoblju napisao mnogo, mada bih danas rekao: kad pisac mnogo piše, onda je zaista u krizi!
Čak sam u to vreme pomišljao da se potpuno posvetim filmu i televiziji.
Lovci na "Lisice"
- Pa kao filmski scenarista niste
promašili. Naprotiv...
- U tom razdoblju napisao sam dva filmska
scenarija za dva vrlo uspela filma - Mali vojnici Bate Čengića i
Lisice Krste Papića. Oba filma su nas predstavljala u Kanu - Mali
vojnici u zvaničnoj selekciji 1968. godine bili su pred najvišim
priznanjem da stvar nisu rasturile studenske demonstracije - a dve
godine kasnije, i Lisice su imale lep uspeh u jednoj od sekcija
kanskog festivala.
Uostalom, u Puli su ponele Zlatnu arenu za film godine.
Uostalom, u Puli su ponele Zlatnu arenu za film godine.
- Da, tačno, ali bilo je, opet,
napada!?
- Lisice su napadane, koliko se sećam,
samo u Beogradu.
Na projekciji za novinare, u Domu omladine, bilo je desetak ljudi, jer film je pratila politička fama koja je došla iz kuhinje tadašnjeg Gradskog komiteta u Beogradu: da je film informbirovski, a njegovi autori, Krsto Papić i ja - informbirovci!
U Zagrebu je film imao - za to vreme - izuzetno veliki broj gledalaca - u Beogradu ga je videlo, ako se ne varam, hiljadu ljudi!
Pa kako to da jedan film u isto vreme doživi potpuni debakl u Beogradu i trijumf u Puli i Hrvatskoj?
Na projekciji za novinare, u Domu omladine, bilo je desetak ljudi, jer film je pratila politička fama koja je došla iz kuhinje tadašnjeg Gradskog komiteta u Beogradu: da je film informbirovski, a njegovi autori, Krsto Papić i ja - informbirovci!
U Zagrebu je film imao - za to vreme - izuzetno veliki broj gledalaca - u Beogradu ga je videlo, ako se ne varam, hiljadu ljudi!
Pa kako to da jedan film u isto vreme doživi potpuni debakl u Beogradu i trijumf u Puli i Hrvatskoj?
- Kako Vi to objašnjavate?
- Čini mi se da se danas to može ovako
objasniti. Film se našao u spletu tadašnjih političkih prilika
naše srbo-hrvatske paranoje. Tada se uveliko insistiralo na razlikama
i sanjalo o jednoj definitivnoj podeli.
U to vreme, u Beogradu je skinuta sa scene Jugoslovenskog dramskog pozorišta jedna veličanstvena predstava, rađena po jednom od najboljih posleratnih romana, remek-delu ne samo srpske književnosti: Kad su cvetale tikve.
Taj komad, ta predstava i taj roman, jednostavno su, bez argumentacije - kako se to u represivnoj politici i dešava - proglašeni informbirovskim.
U to vreme boravio sam u Zagrebu - gde sam, uostalom, i ostvario sve filmske projekte - i tada se tamo likovalo: eto, vidite, ko ovde želi Ruse, ko priziva Staljina itd.
Tada se često govorilo o teheranskoj formuli fifti-fifti, a sećam se i nekih svojih znanaca u Zagrebu koji su mi pokazivali mapu Jugoslavije podeljenu velikom pravom crtom: Subotica- Split.
Trebalo je da se ja osećam bedno, jer sam bio istočno od te linije - znači, u sovjetskom bloku!
E, onda su došle Lisice, proizvedene u Zagrebu! Tema je bila četrdeset osma, Informbiro.
I film je, kao što sam rekao, proglašen informbirovskim. Govorilo se: vidite, nije to samo ovde, kod nas, u Beogradu, informbirovski vetrovi duvaju i iz Zagreba.
U to vreme, u Beogradu je skinuta sa scene Jugoslovenskog dramskog pozorišta jedna veličanstvena predstava, rađena po jednom od najboljih posleratnih romana, remek-delu ne samo srpske književnosti: Kad su cvetale tikve.
Taj komad, ta predstava i taj roman, jednostavno su, bez argumentacije - kako se to u represivnoj politici i dešava - proglašeni informbirovskim.
U to vreme boravio sam u Zagrebu - gde sam, uostalom, i ostvario sve filmske projekte - i tada se tamo likovalo: eto, vidite, ko ovde želi Ruse, ko priziva Staljina itd.
Tada se često govorilo o teheranskoj formuli fifti-fifti, a sećam se i nekih svojih znanaca u Zagrebu koji su mi pokazivali mapu Jugoslavije podeljenu velikom pravom crtom: Subotica- Split.
Trebalo je da se ja osećam bedno, jer sam bio istočno od te linije - znači, u sovjetskom bloku!
E, onda su došle Lisice, proizvedene u Zagrebu! Tema je bila četrdeset osma, Informbiro.
I film je, kao što sam rekao, proglašen informbirovskim. Govorilo se: vidite, nije to samo ovde, kod nas, u Beogradu, informbirovski vetrovi duvaju i iz Zagreba.
Moguće je da sam pojednostavio stvari,
ali hoću da kažem da je takvo naše političko balansiranje
pogubno, jer prikriva istinu, jer odvlači od pravog prosuđivanja.
Nemojte misliti da smo mi u tom pogledu izvukli neku pouku. Ne, nismo. Ako ste gledali neki dan na televiziji emisiju o Kosovu, mora da ste zapazili tužni glas jedne srpske seljanke koja uzvikuje: "Nismo mi nacionalisti!"
I ona je žrtva tog političkog balansiranja, jer ako su na jednoj strani nacionalisti, onda su i na drugoj, ako su ovde četnici - tamo su obavezno ustaše, itd.
Zaista, u jednoj ljudskoj nesreći, u čitavoj narodnoj tragediji, moraju se stvari jasno i nedvosmisleno razlučiti, razlikovati!
Onaj ko napušta vlastitu zemlju, može li se optužiti kao nacionalista! Onaj koji ostaje bez svoga doma, ko je izgnanik u vlastitoj zemlji, pa molim vas, taj ima pravo na sve, pa čak i na nacionalizam! Jer, njegov nacionalizam je borba da se očuva narodnost, da se spase integritet i vlastita kultura.
Nemojte misliti da smo mi u tom pogledu izvukli neku pouku. Ne, nismo. Ako ste gledali neki dan na televiziji emisiju o Kosovu, mora da ste zapazili tužni glas jedne srpske seljanke koja uzvikuje: "Nismo mi nacionalisti!"
I ona je žrtva tog političkog balansiranja, jer ako su na jednoj strani nacionalisti, onda su i na drugoj, ako su ovde četnici - tamo su obavezno ustaše, itd.
Zaista, u jednoj ljudskoj nesreći, u čitavoj narodnoj tragediji, moraju se stvari jasno i nedvosmisleno razlučiti, razlikovati!
Onaj ko napušta vlastitu zemlju, može li se optužiti kao nacionalista! Onaj koji ostaje bez svoga doma, ko je izgnanik u vlastitoj zemlji, pa molim vas, taj ima pravo na sve, pa čak i na nacionalizam! Jer, njegov nacionalizam je borba da se očuva narodnost, da se spase integritet i vlastita kultura.
Ručerda po glavi
- Ono što se odigrava na Kosovu doista
nije samo nacionalno pitanje, nego i ljudsko. I pisce i umetnike i
intelektualce valja čuti, i njih boli, kao i sve ostale. Svima je
teško da ostanu mirni...
- Danas među srpskim piscima i
intelektualcima postoji neka histerija: ako se ne izjasniš o Kosovu,
ti si izdajica roda srpskoga! Ma ne radi se o tome. Nije potrebno da
budeš Srbin da bi te takve stvari bolele.
Sadašnje stanje je u priličnoj meri neurotično, teško se ljudi lišavaju emocija, pa se donose i brzopleti sudovi i pogrešne procene.
Ja sam uvek oprezan kad su u pitanju kolektivni zanosi.
Ali, mislim da pisci prvo treba da pođu od toga da je srpsko-albanska birokratija i dovela do takvog stanja na Kosovu, a ne da književnički potezi budu istovetni s političkim.
Onaj ko je doveo do nacionalne mržnje - a to je birokratija - sada se postavlja kao nepogrešivi arbitar. Tamo se stvari nisu rešavale pravno, već ideološki; nisu se rešavale istorijski, već politički partikularno; nisu demokratski, već birokratski; nisu se rešavale slobodno i javno, već zakulisno, igrajući na razne karte; nisu se rešavale istinski, već lažno, lakirajući stvarnost; nisu se rešavale s nekog ekonomskog i socijalnog stanovišta, već parcijalno, manipulišući sa svim i svačim; nisu se rešavale u ime budućnosti, već privremeno, od danas do sutra, kao uostalom i sve drugo!
Molim vas lepo: nemati danas pravo na zavičaj, izvinićete, za mene je to osuda poretka!
Mislim da svi mi - u prvom redu pisci, ali i svi ostali - moramo biti nesrećni što je to tako.
Sadašnje stanje je u priličnoj meri neurotično, teško se ljudi lišavaju emocija, pa se donose i brzopleti sudovi i pogrešne procene.
Ja sam uvek oprezan kad su u pitanju kolektivni zanosi.
Ali, mislim da pisci prvo treba da pođu od toga da je srpsko-albanska birokratija i dovela do takvog stanja na Kosovu, a ne da književnički potezi budu istovetni s političkim.
Onaj ko je doveo do nacionalne mržnje - a to je birokratija - sada se postavlja kao nepogrešivi arbitar. Tamo se stvari nisu rešavale pravno, već ideološki; nisu se rešavale istorijski, već politički partikularno; nisu demokratski, već birokratski; nisu se rešavale slobodno i javno, već zakulisno, igrajući na razne karte; nisu se rešavale istinski, već lažno, lakirajući stvarnost; nisu se rešavale s nekog ekonomskog i socijalnog stanovišta, već parcijalno, manipulišući sa svim i svačim; nisu se rešavale u ime budućnosti, već privremeno, od danas do sutra, kao uostalom i sve drugo!
Molim vas lepo: nemati danas pravo na zavičaj, izvinićete, za mene je to osuda poretka!
Mislim da svi mi - u prvom redu pisci, ali i svi ostali - moramo biti nesrećni što je to tako.
- A nesreća može samo da raste.
Birokratiju, doista, ne brine budućnost. Brinu je, izgleda, jedino
sopstveni interesi. I dalje se govori sumanuto o nacionalizmu, o
desnici, neprijateljima, i tako se proizvodi zlo i nesreća.
- Kad slušam s političkih tribina da je
naš najveći problem nacionalizam, opet vidim kako se zamaštrakavaju
ostali problemi koje je, dakako, teže rešiti.
Ta povika po hiljaditi put samo obnavlja stare metode, a krajnji će potez biti represija.
Očito je da kod nas ne postoje metode koje će nacionalizam otupeti ili preusmeriti. Bojim se da se više nemamo oko čega okupiti! Nedostaje nam ideja.
Ta povika po hiljaditi put samo obnavlja stare metode, a krajnji će potez biti represija.
Očito je da kod nas ne postoje metode koje će nacionalizam otupeti ili preusmeriti. Bojim se da se više nemamo oko čega okupiti! Nedostaje nam ideja.
- Imamo Ideju, ali potiskujemo ideje.
Mislite li Vi da se od starih mitova može živeti? Od dogmatizma?
- Više se ne može praviti moderna
politika na starim mitovima.
Ako se naše alternative svedu na haos ili čvrstu ruku, to će jako pogodovati mračnjacima.
Mene je zaprepastila jedna anketa povodom letošnjih događaja u fudbalskoj organizaciji.
Većina ljudi, i to intelektualaca, i još nepartijaca, izjašnjava se za čvrstu ruku i daje podršku Šajberu: nego šta, treba već jednom među tim mangupima zavesti reda!
Šajber je dao recept kako se taj mehanizam pokreće: dobije se saglasnost svih članova Predsedništva, zatim Socijalističkog saveza, proglasi se vanredno stanje, odmah se objavi da stižu telegrami podrške - sve kreće kao po loju.
Međutim, narod je naseo.
To je bio samo privid da se nešto čisti, a suštinski sve je ostalo isto. Kakve to veza ima što je "Zvezda" smenila "Partizana" kad je šampion takođe jedan nemoralni koub - govorim Šajberovim rečnikom.
Čvrsta ruka igra na kartu straha; ona ponižava čoveka, njegovo dostojanstvo. Vidite, Šajber je naterao klubove da ponovo igraju - ne zbog rezultata, već da bi ih naterao da priznaju da su nemoralni i lopovi, da bi ih ponizio.
I to mu je pošlo za rukom. Svi su igrali iz straha od odmazde, i svi su, izuzev "Partizana", poniženi.
Ako se naše alternative svedu na haos ili čvrstu ruku, to će jako pogodovati mračnjacima.
Mene je zaprepastila jedna anketa povodom letošnjih događaja u fudbalskoj organizaciji.
Većina ljudi, i to intelektualaca, i još nepartijaca, izjašnjava se za čvrstu ruku i daje podršku Šajberu: nego šta, treba već jednom među tim mangupima zavesti reda!
Šajber je dao recept kako se taj mehanizam pokreće: dobije se saglasnost svih članova Predsedništva, zatim Socijalističkog saveza, proglasi se vanredno stanje, odmah se objavi da stižu telegrami podrške - sve kreće kao po loju.
Međutim, narod je naseo.
To je bio samo privid da se nešto čisti, a suštinski sve je ostalo isto. Kakve to veza ima što je "Zvezda" smenila "Partizana" kad je šampion takođe jedan nemoralni koub - govorim Šajberovim rečnikom.
Čvrsta ruka igra na kartu straha; ona ponižava čoveka, njegovo dostojanstvo. Vidite, Šajber je naterao klubove da ponovo igraju - ne zbog rezultata, već da bi ih naterao da priznaju da su nemoralni i lopovi, da bi ih ponizio.
I to mu je pošlo za rukom. Svi su igrali iz straha od odmazde, i svi su, izuzev "Partizana", poniženi.
Čvrsta ruka uvek građane tretira kao
kriminalce. Želim da kažem fudbalskom narodu, a i ostalom, da ne žudi
za čvrstom rukom jer će biti prevaren, jer će ta ručerda i njega
odalamiti po glavi. Što se mene tiče, između čvrste ruke i haosa
- biram demokratiju!