"Znate šta? Što se tiče peticija reći ću Vam ovo: ne želim da se dopisujem s gospodom na vlasti. Ne želim da me nazivaju peticionašem, jer ja nisam peticionaš, već književnik. To bi bila čisto higijenska strana moje uzdržanosti"
- Ne, ne verujem ni u kakve promene.
Mislim da se kod nas toliko govori o promenama kako se ništa ne bi
promenilo.
Uvek je sumnjivo kad se o nekim stvarima previše govori, kad se previše ističu. To su parole koje više ništa ne znače. Sada je parola promene glavna parola - a niko se ne odlučuje ni na jedan korak.
Politička birokratija takođe govori: promene, promene, mada niko tu ne zna šta menjati, jer njima je dobro, jedni drugima obezbeđuju položaje, sele se s jedne funkcije na drugu, čuvaju svoje male posede i privilegije.
Uvek je sumnjivo kad se o nekim stvarima previše govori, kad se previše ističu. To su parole koje više ništa ne znače. Sada je parola promene glavna parola - a niko se ne odlučuje ni na jedan korak.
Politička birokratija takođe govori: promene, promene, mada niko tu ne zna šta menjati, jer njima je dobro, jedni drugima obezbeđuju položaje, sele se s jedne funkcije na drugu, čuvaju svoje male posede i privilegije.
- Barem se u tome postiže
jugoslovenska zajedničnost.
- Bratstvo jedinstvo takođe je parola
iza koje se zaklanjaju svi nedostaci jedinstva.
- Potrebna nam je jedna filosofija
razlike, uvažavanja razlika u svim oblastima života. Poznavajući
Vas, mislim da ćemo se u tome složiti!?
- Da. Nije jedinstvo idealna slika
bratske zajednice, već nešto što se svakodnevno menja i stavlja na
probu.
Nije to jednom i zauvek sklopljen brak pred licem Boga, već život u kojem je svako osetljiv na svoj način.
Vi imate, molim vas, na jednoj strani mlade koji kamenuju voz sa navijačima drugog tima, ili bacaju kadete u more, a na drugoj, takođe mlade, u jednoj režiranoj obrednoj zajednici na Stadionu JNA za dvadeset peti maj.
Vidite, ono kamenovanje i potapanje kadeta je život, a ovo na stadionu je lakirovka!
Nije to jednom i zauvek sklopljen brak pred licem Boga, već život u kojem je svako osetljiv na svoj način.
Vi imate, molim vas, na jednoj strani mlade koji kamenuju voz sa navijačima drugog tima, ili bacaju kadete u more, a na drugoj, takođe mlade, u jednoj režiranoj obrednoj zajednici na Stadionu JNA za dvadeset peti maj.
Vidite, ono kamenovanje i potapanje kadeta je život, a ovo na stadionu je lakirovka!
Da se vratimo promenama.
Molim Vas, slobodno objavite da ja nisam za promene, jer znam da može biti samo gore. Ja sam za to da se potpuno raspadne ono što nije dobro. To je jedina promena!
Molim Vas, slobodno objavite da ja nisam za promene, jer znam da može biti samo gore. Ja sam za to da se potpuno raspadne ono što nije dobro. To je jedina promena!
- Kad smo govorili o Vašim filmskim
scenarijima, dotakli smo ’68. godinu i studentske demonstracije.
Tada ste bili u redakciji "Književnih novina"!?
- Bila je to jedna simpatična, ratoborna
redakcija koja je s puno razumevanja i podrške pisala o studentskim
događajima. Imao sam običaj da kažem Tasi Mladenoviću kako sam ja
prilično rezervisan prema tim levičarskim idejama i kako mi je već
puna kapa Marksa.
Tasa bi uvek onako žustro odvratio:
"Ajde, ajde, ćuti, to nije važno; važno je da su oni uzdrmali birokratiju!"
Tasa bi uvek onako žustro odvratio:
"Ajde, ajde, ćuti, to nije važno; važno je da su oni uzdrmali birokratiju!"
I zaista mislim da je najvažnije što
je upravo tada otpočeo proces kritike.
On je doživljavao svoje uspone i padove, ali već osamdesetih godina kritika je postala nekako sastavni deo našeg života.
Danas nas kritikuju svi - to je tačno - ali s različitih pozicija, a to je bitno! Ta naša redakcija "Književnih novina" je najurena, moglo je to biti krajem ’68 ili početkom ’69, zbilja sam zaboravio.
Redakcija je rasturena kao kontrarevolucionarna, kao leglo nacionalista. I kakve sve etikete nismo popili. Ribanje je, u Gradskom komitetu, trajalo više nedelja. Tu su bili pisci, kulturni radnici, političari. Uglavnom su nas pljuvali, ponajviše Tasu, a kako je on drčan - nije im ostajao dužan.
On je doživljavao svoje uspone i padove, ali već osamdesetih godina kritika je postala nekako sastavni deo našeg života.
Danas nas kritikuju svi - to je tačno - ali s različitih pozicija, a to je bitno! Ta naša redakcija "Književnih novina" je najurena, moglo je to biti krajem ’68 ili početkom ’69, zbilja sam zaboravio.
Redakcija je rasturena kao kontrarevolucionarna, kao leglo nacionalista. I kakve sve etikete nismo popili. Ribanje je, u Gradskom komitetu, trajalo više nedelja. Tu su bili pisci, kulturni radnici, političari. Uglavnom su nas pljuvali, ponajviše Tasu, a kako je on drčan - nije im ostajao dužan.
Trajalo je to nekoliko nedelja zaredom. I ispričaću Vam jednu anegdotu.
Tim sastancima je prisustvovao i Ivo Andrić, ali nije, naravno, uzimao reč.
Jedne večeri, već treće nedelje diskusije, zatekao sam se tu, pred Gradskim komitetom, kad je Džumhur pomogao Andriću da pređe preko neke poledice, i onako uzgred ga pitao šta misli o svemu ovome.
Andrić je odgovorio onim mirnim, blagim glasom:
"Bogami, Zuko, vidim ovde velike ljude. Vidim Marka Ristića, Elija Fincija, vidim Oketu (Oskara Daviča, prim. Z.A.) - samo još da se nađe tema!"
Mislim da se ta Andrićeva replika može odnositi na mnoge naše skupove.
Tim sastancima je prisustvovao i Ivo Andrić, ali nije, naravno, uzimao reč.
Jedne večeri, već treće nedelje diskusije, zatekao sam se tu, pred Gradskim komitetom, kad je Džumhur pomogao Andriću da pređe preko neke poledice, i onako uzgred ga pitao šta misli o svemu ovome.
Andrić je odgovorio onim mirnim, blagim glasom:
"Bogami, Zuko, vidim ovde velike ljude. Vidim Marka Ristića, Elija Fincija, vidim Oketu (Oskara Daviča, prim. Z.A.) - samo još da se nađe tema!"
Mislim da se ta Andrićeva replika može odnositi na mnoge naše skupove.
Barjaktar crnog talasa
- Vi ste svoju temu našli, posle
"Elide", u knjizi pripovedaka "Rane Luke Meštrevića".
U njima ste se trudili da ništa ne probije od beživotnih političkih
tema. No, ideološki duh ne bira žrtvu, i nanjuši je čak i kada u
njoj nema čisto ideološke krvi. Data Vam je jedna nagrada i
oduzeta. Kako se to zbilo?
- Rane Luke Meštrevića izlaze 1971.
godine. To su pripovetke pisane - za ono vreme - šokantnim jezikom.
To su slike iz detinjstva, ponekad veoma surove, erotski naglašene,
ali literarno upečatljive i lišene bilo kakvih ideoloških natruha.
Te godine ustanovljena je u Valjevu nagrada "Milovan Glišić" za najbolju knjigu pripovedaka. Žiri je bio sačinjen od eminentnih kritičara. Ja sam bio prvi dobitnik te nagrade upravo za Rane Luke Meštrevića, prvi i - poslednji!
Nagrada je poništena i, godinu dana posle, oduzeta. Svi su se složili da se smatra nedodeljenom: bilo - ne spominjalo se!
Međutim, ja sam tu izvukao deblji kraj. Počeli su napadi na knjigu: da je pornografska, antikomunistička i da iskrivljuje sliku naše stvarnosti. Knjiga je povučena iz knjižara, a Mića Doktor mi je...
Te godine ustanovljena je u Valjevu nagrada "Milovan Glišić" za najbolju knjigu pripovedaka. Žiri je bio sačinjen od eminentnih kritičara. Ja sam bio prvi dobitnik te nagrade upravo za Rane Luke Meštrevića, prvi i - poslednji!
Nagrada je poništena i, godinu dana posle, oduzeta. Svi su se složili da se smatra nedodeljenom: bilo - ne spominjalo se!
Međutim, ja sam tu izvukao deblji kraj. Počeli su napadi na knjigu: da je pornografska, antikomunistička i da iskrivljuje sliku naše stvarnosti. Knjiga je povučena iz knjižara, a Mića Doktor mi je...
- Eno ga, vele, čovek u zatvoru...
- Elem, on mi je pričao da je jedan
političar ušao u knjižaru i rekao da tu knjigu
sklone iz izloga. Ne znam da li je to tačno. Znam samo da je jedna
pripovetka iz te knjige ušla u antologiju Nova srpska pripovetka -
onako lepo opremljenu knjigu koja je dodeljivana na dar radnicima za
postignute uspehe.
Oni su tu knjigu masovno vraćali darodavcima, jer se u njoj nalazi ta moja okužena pripovetka.
To je ona svest kao kad grafički radnici odbiju da štampaju tekst, jer se "idejno" ne slažu s njim!
Zatim su usledili razni napadi, razni feljtoni i svakojake osude. Jedan delegat iz Valjeva izjavio je doslovce - raspolažem dokumentacijom:
"Za sada osuđujem knjigu kao antisocijalističku i antisamoupravnu, jer je još nisam pročitao. A kad je pročitam, tek ću reći svoje!"
Oni su tu knjigu masovno vraćali darodavcima, jer se u njoj nalazi ta moja okužena pripovetka.
To je ona svest kao kad grafički radnici odbiju da štampaju tekst, jer se "idejno" ne slažu s njim!
Zatim su usledili razni napadi, razni feljtoni i svakojake osude. Jedan delegat iz Valjeva izjavio je doslovce - raspolažem dokumentacijom:
"Za sada osuđujem knjigu kao antisocijalističku i antisamoupravnu, jer je još nisam pročitao. A kad je pročitam, tek ću reći svoje!"
Potom je došla tadašnja revija "92".
Kažu da je to bila policijska revija; tamo sam predstavljen kao
barjaktar cmog talasa, pisac mržnje.
Na televiziji su tada bili čuveni Šćekićevi napadi; koga on u TV dnevniku opali, taj je nadrljao. Dospeo sam tu preko saopštenja boračke organizacije - bila je to 29. udarna hercegovačka brigada - koja je tražila krivično gonjenje autora, zabranu i spaljivanje knjige.
Izdali su saopštenje da je knjiga antikomunistička, antisocijalistička, nacionalistička i šovinistička, da raspiruje nacionalnu mržnju na tlu Hercegovine i vređa borce.
Posle toga: muk.
Više od godinu dana moje ime se nije moglo pojaviti nigde, nikakvog posla, ničega.
Počinjem raditi gotovo ilegalno scenarij za Lordana Zafranovića. Onda Predrag Matvejević piše "Borbi" jedno, u suštini, učtivo pismo u kojem izražava bojazan zbog takvih postupaka da se jedan autor raspinje i da se njegova knjiga izbacuje iz biblioteka.
On je tada otprilike rekao da je to put do lomače knjiga! Pravo je čudo da je to pismo objavljeno. Mislim da ga je Feliks Pašić uspeo progurati. Posle toga, nekako je led krenuo.
Na televiziji su tada bili čuveni Šćekićevi napadi; koga on u TV dnevniku opali, taj je nadrljao. Dospeo sam tu preko saopštenja boračke organizacije - bila je to 29. udarna hercegovačka brigada - koja je tražila krivično gonjenje autora, zabranu i spaljivanje knjige.
Izdali su saopštenje da je knjiga antikomunistička, antisocijalistička, nacionalistička i šovinistička, da raspiruje nacionalnu mržnju na tlu Hercegovine i vređa borce.
Posle toga: muk.
Više od godinu dana moje ime se nije moglo pojaviti nigde, nikakvog posla, ničega.
Počinjem raditi gotovo ilegalno scenarij za Lordana Zafranovića. Onda Predrag Matvejević piše "Borbi" jedno, u suštini, učtivo pismo u kojem izražava bojazan zbog takvih postupaka da se jedan autor raspinje i da se njegova knjiga izbacuje iz biblioteka.
On je tada otprilike rekao da je to put do lomače knjiga! Pravo je čudo da je to pismo objavljeno. Mislim da ga je Feliks Pašić uspeo progurati. Posle toga, nekako je led krenuo.
- Onda dobijate Andrićevu nagradu,
objavljujete "popravljenu" knjigu "Rane Luke
Meštrevića" u Srpskoj književnoj zadruzi, pri čemu Vam je
Borhes lepo objasnio da ne dirate u stare svoje knjige; sami to
kažete u "Evropskoj truleži".
- Andrićevu nagradu sam dobio za kasnije
napisanu pripovetku Slike iz porodičnog albuma Meštrevića - koja
pripada ciklusu pripovedaka iz knjige Rane Luke
Meštrevića - objavljena je u časopisu "Književnost".
E, sada dolazi ono što mi i Vi zamerate i što mi još neki zameraju, a to je da sam verziju iz ’71. godine, preuredio ili očistio za izdanje u SKZ.
Nova pripovetka, koja se priključila staroj zbirci, pisana je deset godina kasnije; ona se prosto nametnula kao neki moj pripovedački model, i ja sam njoj podredio i ostale pripovetke, ujednačio sam ih i napravio novu celinu. To je razlog što sam menjao.
Nikako nije neke druge, ideološke prirode: da sam se ja prepao i da hoću da se izmirim s mojim osporavateljima. Ne, to zaista nije tačno. Nisam imao nikakvog razloga za to.
S druge strane, ja sam starim pripovetkama nešto oduzeo, ali mnogo više dodao. Samo oni koji neće da stvari gledaju literarno tvrde sa su bolje pripovetke u ranijoj verziji, jer su se, eto, na njih politički rogušili, a ove sadašnje su ostale bez incidenta.
E, sada dolazi ono što mi i Vi zamerate i što mi još neki zameraju, a to je da sam verziju iz ’71. godine, preuredio ili očistio za izdanje u SKZ.
Nova pripovetka, koja se priključila staroj zbirci, pisana je deset godina kasnije; ona se prosto nametnula kao neki moj pripovedački model, i ja sam njoj podredio i ostale pripovetke, ujednačio sam ih i napravio novu celinu. To je razlog što sam menjao.
Nikako nije neke druge, ideološke prirode: da sam se ja prepao i da hoću da se izmirim s mojim osporavateljima. Ne, to zaista nije tačno. Nisam imao nikakvog razloga za to.
S druge strane, ja sam starim pripovetkama nešto oduzeo, ali mnogo više dodao. Samo oni koji neće da stvari gledaju literarno tvrde sa su bolje pripovetke u ranijoj verziji, jer su se, eto, na njih politički rogušili, a ove sadašnje su ostale bez incidenta.
- Samo da opet jednom ne ustanovite -
kao sa neuspelim pokušajem ijekaviziranja "Gubilišta" -
da bi se trebalo prikloniti izvornoj verziji. Da ne postanete pisac
verzija poput Mihaila Lalića! Šta ste radili? Malo ste "popravili"
takozvana mračna mesta?
- Kažu da su ove kao umivene, a one su
bile autentične. Ni govora. Te promene su tako neznatne, one ništa
nisu narušile, samo su uskladile knjigu kao celinu.
- Poznat mi je Vaš stav oko pisanih
protesta državi za nezakonite ili represivne radnje...
- Znate šta? Što se tiče peticija reći
ću Vam ovo: ne želim da se dopisujem s gospodom na vlasti. Ne želim
da me nazivaju peticionašem, jer ja nisam peticionaš, već
književnik.
To bi bila čisto higijenska strana
moje uzdržanosti.
Osim toga, uvek želim da razmislim šta
potpisujem. Tu emocije ne smeju odlučivati. Uz to ne volim da
potpisujem ono što drugi sastave. I čim sam tamo na nekoj hrpi,
neminovno sam pristao na ono "mi".
Neću da kažem da pošto-poto odbijam,
to ne! Potpisao sam da se Đogu ukine izdržavanje kazne, ne zato što
sam verovao da će oni poslušati glas javnosti, već zbog vlastitih
principa.
I to bih opet učinio za svakog pisca, za svakog onog ko zbog svog mišljenja strada. Jer država koja hapsi pesnike nema budućnosti!
I to bih opet učinio za svakog pisca, za svakog onog ko zbog svog mišljenja strada. Jer država koja hapsi pesnike nema budućnosti!
Kec na devetku
- Kao pisac niste osobito aktivni u
Udruženju književnika!
- Tačno je da nisam aktivist, i ne
osećam nikakvu potrebu da to budem.
Svaki oblik lažne zaposlenosti smeta mi. Zvuči patetično i, uglavnom, neukusno kad pisci kažu da su savest vremena.
Jedan ukočeni književnik je na novosadskom kongresu pisaca tako samoljubivo isticao ulogu pisca koji je tu da odbrojava grehove epohe.
Svaki oblik lažne zaposlenosti smeta mi. Zvuči patetično i, uglavnom, neukusno kad pisci kažu da su savest vremena.
Jedan ukočeni književnik je na novosadskom kongresu pisaca tako samoljubivo isticao ulogu pisca koji je tu da odbrojava grehove epohe.
- Svakako, na stvar se može i tako
gledati. Svako od nas ima svoju savest ili je nema, i u slučaju pisca
to ne mora biti savest vremena, nego jedna obična, čestita,
lična...
- Pisac nije opravdao nešto tako da bude
savest vremena. Činjenica je da su mnogi pisci pripadali raznim
pokretima i raznim strankama i da su zatvarali oči pred političkim
nasiljem.
Svejedno da li je to bio fašizam ili staljinizam.
Da su savest vremena, valjda bi ih pekla ta savest što danas veliki broj, recimo, sovjetskih umetnika luta bez domovine.
To da su savest obično govore mali pisci koji bi sebi hteli pridati veliki značaj!
Svejedno da li je to bio fašizam ili staljinizam.
Da su savest vremena, valjda bi ih pekla ta savest što danas veliki broj, recimo, sovjetskih umetnika luta bez domovine.
To da su savest obično govore mali pisci koji bi sebi hteli pridati veliki značaj!
Ako pogledamo aktivnost naših pisaca,
onda vam izgleda da se oni strašno uspešno bave nekim značajnim
političkim stvarima.
Kako to da se oni bave značajnim političkim stvarima, a političari im zbog toga aplaudiraju, čak kongres pisaca proglašavaju uspešnim i značajnim.
Možda je to neki novi oblik srpske sloge.
Ne, ja ne mislim da je to. Pisci se bave politikom tačno onoliko koliko to politici odgovara. Uporedimo li ta dva kongrfesa - partijski i književnički - videćemo da su oni imali nečeg zajedničkog: na oba kongresa se govorilo otvoreno, kritički i emotivno, i na oba istim jezikom - političkim.
Dobro je da se tako govorilo. To je stvarno veliki napredak. Ali, kako to da se pisci nisu zabrinuli što su pobrali hvale od inače skeptične politike. Ja bih se tu zabrinuo.
Pa pogledajmo šta se zbilo na književničkom kongresu? Izuzev kritike "Bijele knjige" i rasprave da li je Lenjin bio drumski razbojnik ili ne, ja se ničeg drugog ne sećam. Možda se još sećam samo Plevneševog i Mandićevog govora.
Kako to da se oni bave značajnim političkim stvarima, a političari im zbog toga aplaudiraju, čak kongres pisaca proglašavaju uspešnim i značajnim.
Možda je to neki novi oblik srpske sloge.
Ne, ja ne mislim da je to. Pisci se bave politikom tačno onoliko koliko to politici odgovara. Uporedimo li ta dva kongrfesa - partijski i književnički - videćemo da su oni imali nečeg zajedničkog: na oba kongresa se govorilo otvoreno, kritički i emotivno, i na oba istim jezikom - političkim.
Dobro je da se tako govorilo. To je stvarno veliki napredak. Ali, kako to da se pisci nisu zabrinuli što su pobrali hvale od inače skeptične politike. Ja bih se tu zabrinuo.
Pa pogledajmo šta se zbilo na književničkom kongresu? Izuzev kritike "Bijele knjige" i rasprave da li je Lenjin bio drumski razbojnik ili ne, ja se ničeg drugog ne sećam. Možda se još sećam samo Plevneševog i Mandićevog govora.
- Ali, ne možete reći da je na
spomenutom književničkom kongresu "Bijelu knjigu" trebalo
prećutati. U najmanju ruku se bar po tome razlikuje od partijskog
kongresa, pri čemu ovom drugom niko nije pretio vojskom...
- To stoji. "Bijela knjiga" im
je legla kao kec na devetku. Ali kakva je to kritika. Manje-više svi
razgovori, što javni što kuloarski, išli su na to kako se, eto,
staljinizam povampiruje u Hrvatskoj, kako su oni veći vernici i od
pape.
Slusao sam i tumačenja kako oni imaju komplekse krivnje, kako sada žele dokazati pravovernost.
Pre svega, to nije tačno, jer "Bijela knjiga" nema veze s Hrvatima. Pisci su morali da gađaju u srce stvari, u prirodu ideologije koja porađa takve monstrume. Oni moraju znati da takvi registri postoje u svakoj republici, u svakoj pokrajini, u svakoj opštini, u svakoj mesnoj zajednici, jer proizilaze iz političkog ustrojstva.
A ono drugo: da li je Lenjin bio razbojnik ili ne, baš me briga. Pogotovo mi nije stalo da se o tome na književničkom kongresu raspravlja.
Ako su pisci savest vremena - kako su istakli na tom kongresu - onda moraju da bdiju nad sveukupnom društvenom higijenom, nad mnogim principijelnim i moralnim pitanjima.
Slusao sam i tumačenja kako oni imaju komplekse krivnje, kako sada žele dokazati pravovernost.
Pre svega, to nije tačno, jer "Bijela knjiga" nema veze s Hrvatima. Pisci su morali da gađaju u srce stvari, u prirodu ideologije koja porađa takve monstrume. Oni moraju znati da takvi registri postoje u svakoj republici, u svakoj pokrajini, u svakoj opštini, u svakoj mesnoj zajednici, jer proizilaze iz političkog ustrojstva.
A ono drugo: da li je Lenjin bio razbojnik ili ne, baš me briga. Pogotovo mi nije stalo da se o tome na književničkom kongresu raspravlja.
Ako su pisci savest vremena - kako su istakli na tom kongresu - onda moraju da bdiju nad sveukupnom društvenom higijenom, nad mnogim principijelnim i moralnim pitanjima.
- Kao da, ipak, prihvatate da pisac
može biti savest vremena. Ali, pustimo to, neka vreme izabere ko će
mu biti savest. S druge strane, slučaj s Lenjinom. Uostalom, niko
nije tvrdio da je on bio razbojnik. A šta je, po Vama, trebalo pisci
da problematizuju?
- Evo samo da nabacimo onako ovlašno
neke stvari koje su mogli pokrenuti: rehabilitacije pisaca, koje sada
čak i sovjetski književnici pokreću; to da, recimo, literarno
mesto dobiju i oni pisci koji su ispaštali za neke grehove, od
Dragiše Vasića do Radovana Zogovića ili Vlade Gotovca - koji je
sjajan pesnik; da pokrenu, na primer, da se štampa Đilasova proza
- odlične pripovetke; da poduzmu nešto da se i kod nas štampa
Solženjicinov Arhipelag Gulag; da zahtevaju puštanje na slobodu
svih onih koji sede u zatvorima zbog delikta mišljenja.
- Dozvolite sad i Vi meni. Slažem se s
Vama - iako mislim da Zogoviću niko ne oduzima mesto u književnosti,
kao što se to dešava s Dragišom Vasićem, čiju prozu i danas
mnogi poštuju (poštovao ju je i Krleža) - Gotovčeve pesme bi
svakako trebalo objaviti, u pitanju je individualno duhovno obzorje
koje ni jedna država ne bi smela nijednom svom podaniku da uskrati
ukoliko joj je stalo do demokratije i slobode stvaralaštva. Tu se
otvara pitanje ne samo paragrafa o deliktu mišljenja, protiv kojeg
su oštro protestovali pisci upravo na novosadskom kongresu, nego i
člana u zakonu kojim se piscima može zabraniti da objavljuju, a po
potrebi će se isti član protumačiti i da im je zabranjeno i da
pišu. Kao da je država dala nekome spisateljski dar, pa može i da
ga uzme... Ali, vidim da biste još nešto da nabrojite?
- Zašto ti naši pisci, na primer, nisu
tražili uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Izraelom? Pa njih je
pretekla i boračka organizacija koja je, evo, u Hrvatskoj, dala
orden Žanku i na neki način ga rehabilitovala.
Takođe da pokrenu teme nacionalnog izmirenja koje Slovenci pokreću. Mogli su, pre slovenačkih omladinaca, da postave pitanje štafete! Itd. itd. Sve to nisu postavili i sada Vam je jasno zašto su im pljeskali.
Takođe da pokrenu teme nacionalnog izmirenja koje Slovenci pokreću. Mogli su, pre slovenačkih omladinaca, da postave pitanje štafete! Itd. itd. Sve to nisu postavili i sada Vam je jasno zašto su im pljeskali.
- Vi niste čovek jedne političke
vere, i zato ste dragoceni.
- Imam mišljenje, ali uverenje - ne!
Razgovarala: Zdenka Aćin, snimio: Milinko Stefanović (Duga, avgust 1986.)
Kraj 2. dela razgovora - 1. deo je OVDE
Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)