Najznačajniji YU rock live albumi (1/2): Azra, Dugme, Čorba, Film, Buldožer, Atomsko sklonište...

Oktobar 1987: Dejan Cukić, i dalje stalni član Bajaginih Instruktora, objavljuje solo album "Spori ritam" i mada stalno naglašava da je to njegov "dopunski rad", a ne znak razilaženja sa matičnim bendom, istorija je uvek pokazivala - suprotno... Bilo kako bilo, celokupna postava Bajage i Instruktora nalazi se na "krcatoj" dvomesečnoj turneji po Sovjetskom Savezu, gde netom "oslobođenoj" publici drže više nego potrebne lekcije iz rokenrola... I Nikola Čuturilo, gitarista Riblje čorbe, kreće u poduhvat zvani solo-vode, zakazao je decembarski termin za snimanje svojih, samo svojih pesama... Džiboni iz Osmog putnika žestoko se obrušio na grupu Merlin: "Neki Dino Dervišhalidović unazadi sve što Valjak i Čorba na domaćoj sceni izgrade - Merlin zvuči jednako kao ona grupa iz Njemačke Džingis Kan (Moskou, Moskou, ohohoho-ho!) To je ista šema, ista melodijska linija kao 'Teško meni s tobom, a još teže bez tebe'"... Zoran Predin predstavlja knjigu svojih pesama "Praslovan", a izlazak se poklapa sa objavljivanjem novog albuma Lačnog Franza "Sirene tulijo", na kojoj se nalazi i ona "problematična" pesma "Zdravljica" Franca Prešerna, zbog koje je svojevremeno bio prekinut recital posvećen Danu mladosti... Jesen obeležavaju novi albumi Filma ("Sunce sja!"), Azre ("Između krajnosti"), Atomic Shelter AKA Atomci ("This Spaceship")... A magazin Rock objavljuje specijalan dodatak koji se najavljuje rečima: "Iako domaća produkcija YU grupa uživo nije prevelika, iz nje se izdvojilo nekoliko albuma koji već obeležavaju istoriju rock'n'rolla. Dodatak na 16 strana nazvali smo 'YU legende uživo'... "

"Ovim dodatkom mi smo probali da napravimo izbor od dvanaest albuma koji su preživeli sud vremena i po nekim opštim kriterijumima predstavljaju ono kvalitetno što se na domaćim pozornicama zbivalo. Svesni smo da su neke od ovih ploča šminkane u studiju više no što bi pravi, rasan koncertni album to sebi smeo da dozvoli, ali neka to ide na dušu onima koji su ih pravili" 

U rock'n'rollu studijski rad i koncerti imaju istu važnost. Grupe koje nisu uspele uživo da opravdaju svoje ploče, najčešće nisu dugo opstajale. Samim tim živi albumi predstavljaju bitnu kariku u radu svakog velikog benda. Nisu retki primeri da su koncertne ploče beležile fantastične tiraže, često veće od studijskih na kojima su zabeležene iste te pesme. 

Čar koncerta koji je verno prenesen na ploču za istinskog zaljubljenika u grupu predstavlja teško procenljivu vrednost.

Jer, to je pre svega dokument, to je svojevrsna varijanta najvećih hitova i što je vrlo bitno, to je žurka u svom stanu. 

Gledajući svetsku scenu jasno je da su sve velike grupe, izuzev Beatlesa ovekovečile svoje koncerte.

Koncertne ploče su često predstavljale kamene međaše u karijerama dugovečnih sastava. Njima se obično stavljala tačka i započinjala nova faza. Po pravilu, koncertni albumi su obično značili veliki ispit za grupu jer, bez obzira na sve studijsko došminkavanje, predstavljaju grupu ogoljenu i usmerenu na sebe i svoje sposobnosti.

Neki živi albumi i dan danas nose kult-status. Setite se samo "Made In Japan" grupe Deep Purple, "Four Way Street" Krozbi, Stilsa Neša i Janga, "Stop Making Sence" Talking Headsa, "Love You Live" Stonesa i mnoge druge. 

U zapadnom poslovanju izdavanje žive ploče predstavlja nezaobilaznu aktivnost u radu svake grupe. U našim okvirima ta praksa tek odnedavno funkcioniše. Svedoci smo da je u poslednjih godinu dana došlo do prave male plime živih ploča. Skoro da su postale statusni simbol za rad svake grupe. 

A kako je to počelo kod nas?

Ruke gore

Gledajući kompletnu jugoslovensku diskografiju, stvar sa koncertnim pločama je počela sasvim zdravo. U jesen 1972. godine u prodavnicama se pojavio dupli koncertni album "Pop festival" snimljen aprila meseca na drugom Boom festivalu u Ljubljani. Na njemu je ostalo zabeleženo muziciranje čitave serije tada važnih grupa i što je najbitnije, tada mnogo napadano okupljanje mladih je dobilo svoju verifikaciju. 

Važno je i to da je sve ukupno uzev, to četvrta ploča domaće diskografije. Prethodili su joj Grupa 220, Korni grupa i Time. I sledećih godina Boom festivali su uspevali da atmosferu koncerta prenesu na vinil. Za njima, štafetu su, doduše uz dosta kompromisa što im je bio običaj, preuzeli članovi Korni grupe, uvrstivši na svoj oproštajni album "Mrtvo more" i neke koncertne snimke. 

Prvi pravi koncertni album izdala je Pop mašina iste godine. To uopšte ne čudi, jer je ova grupa od svojih koncerata napravila instituciju uz bezrezervnu podršku publike. U svom "kućnom prostoru" u Hali sportova na Novom Beogradu u kojoj su se zbivali najvažniji beogradski koncerti tih godina, snimili su album koji je po jednoj njihovoj pesmi dobio ime "Put ka suncu". Sa ove vremenske distance ta ploča zbog krajnje diletantskih tehničkih uslova deluje naivno, ali zato predstavlja vredan dokument o vremenu o kome sem sećanja nemamo mnogo materijalnih podataka. 

Sledeći korak povuklo je Bijelo dugme izdavanjem ploče na kojoj je trebalo da bude zabeležen trijumf na Hajdučkoj česmi. Međutim, zbog lošeg kvaliteta materijala, na ploču je utisnut snimak sa sarajevskog koncerta, ali je zato umiksovana publika sa Hajdučke česme. 

Iste godine je i veliki majstor scene Tomaž Domicelj ovekovečio svoje koncerte, što je za sve one koji su ga ikad slušali uživo bio potez bez zamerke. Veliki šarmer i izuzetno snalažljiv na bini, Tomaž je predstavljao verziju "one man banda" kakvu mi do tada, a ni danas nikad nismo stekli. Bez obzira na afinitete kakve gajili prema njegovoj muzici, predstavljao je tipičnu antizvezdu koja je sa neverovatnom lakoćom uspevala da ostvari kontakt sa publikom. 

Samo po sebi se nametalo da su se na ovom spisku našli i po tradiciji koncertno uvek jaki Atomsko skionište i Parni valjak. Ove grupe su obeležile onu fazu kada su koncerti imali svoje uobičajene rituale tipa: "Ruke gore, 'ajmo sad svi zajedno" kada su nastupi do srži bili inspirisani hipi atmosferom.

Utisnute emocije

Sledeću rundu je preuzeo novi talas, koji je publiku ponovo vratio u koncertne prostore. Izazov žive ploče su najbolje osetili momci iz Filma koji su na svom mini-albumu pružili pravi recept kako praviti koncertnu ploču. Tada kao najidealnija mesta za snimanje koncerata počinju da se nameću klupski prostori. Do dana današnjeg neprikosnoven u tome ostaje zagrebački klub "Josip Kulušić" u kome je snimljen lavovski deo domaćih ploča. 

Uopšte uzev, zaštitni znak domaćih živih albuma su prostor "Kulušića" i glas Dražena Vrdoljaka koji od francuske najave na albumu Filma, do kozerija na duplom živom Buldožera predstavljaju nedostignut uzor. U toj fazi je uloga živog albuma shvaćena na pravi način, tako da on više ne predstavlja pustu želju svake grupe koja se ostvaruje po svaku cenu, već ozbiljan zadatak na kome se temeljno radi i insistira na maksimalnom kvalitetu. Zahvaljujući tome dobili smo čitavu seriju odličnih ploča na kojima je, što bi teoretičari rekli, zabeležen duh vremena ali i utisnute neke naše vrlo bitne emocije.

U odnosu na kompletnu jugoslovensku produkciju, živi albumi su i dalje u manjini, ali se za malo grupa može reći da su nepravedno ostale bez njih. Jednostavno, oni koji su na koncertu vredeli - imaju svoj zapis. 

Oni drugi, bez obzira koliko popularni bili, za živu ploču kao da nisu imali ambicija. 

Ovim dodatkom mi smo probali da napravimo izbor od dvanaest albuma koji su preživeli sud vremena i po nekim opštim kriterijumima predstavljaju ono kvalitetno što se na domaćim pozornicama zbivalo. Svesni smo da su neke od ovih ploča šminkane u studiju više no što bi pravi, rasan koncertni album to sebi smeo da dozvoli, ali neka to ide na dušu onima koji su ih pravili. 

Isto tako smo svesni da su neke od ovih ploča još uvek "vruće" da bi mogle sa distancom da se sagledavaju, ali u ovom trenutku se stiče utisak da će opstati i u konkurenciji koja nas čeka u budućnosti.

Petar Janjatović

"5. april 1981." / Bijelo dugme

Pošto je Bijelo dugme ubedljivo najveće opšte mesto domaćeg rocka, čini se maltene neumesno ponovo pisati o njima. Međutim, u kontekstu ovih dvanaest odabranih albuma njihove žive ploče predstavljaju priču za sebe.

Krajnje je kontradiktorna činjenica da naša najveća grupa ima žive ploče kojima se nikako ne može pohvaliti. Prvi živi album "Koncert kod Hajdučke česme" predstavlja tehnički nemuštu zbrku koja čak nije ni snimljena na legendarnom koncertu, već u Sarajevu tokom nastupa u sali "Đuro Đaković".

Druga živa ploča, ova iz "Kulušića" predstavlja rezultat Bregovićeve reakcije na novotalasnu euforiju. Neverovatno koliko je na ovoj ploči zabeleženo sviračkih i pevačkih propusta. Bebekovo falširanje para i najtvrđe uši, a kompletna svirka je neinventivna i deluje kao otaljavanje. 

Uprkos tome, a zahvaljujući godinama koje su prošle i onome što se u međuvremenu na žalost sa Dugmetom dogodilo, kad krenu da se ređaju stari, veliki hitovi, nostalgija radi svoje.

Zanemarujući pevačke propuste, prijatno je čuti Bebekov glas i pesme koje su krunisale tu fazu, jer ipak su u pitanju važni trenuci jugoslovenskog rock'n'rolla. Uz nezaobilazne hitove, tu se nalazi obrada stare pesme Indexa "Sve ove godine" i to je ujedno najsvetliji momenat ploče.

Nejasno je kako Bregović, uz svu umešnost, nije uspeo da realizuje dobre koncertne ploče, pogotovu što se zna da su njihove reprezentativnije svirke zadovoljavale sve standarde. Čini se da su na live albume gledali kao na usputnu aktivnost koja ne predstavlja bitnu kariku u karijeri grupe. 

Od cele ploče iz "Kulušića" najprofesionalnije deluje omot na kome je Dragan Stefanović realizovao još jednu od svojih šarmantnih, a ležernih ideja. Predviđajući slabu tiražnu budućnost ploče, lukavi Bregović je organizovao da se ona prodaje u ograničenom tiražu od 20.000, tako da je svaki primerak specijalno numerisan. 

Time je zaštićena odstupnica, a ploči obezbeđen ekskluzivitet. Doduše, to kao da je nagovestilo kreativni pad autora koji je iz ploče u ploču sve evidentniji. O tiražima ne govorim. Posao je posao, a umetnost je umetnost.

Ponovno preslušavanje ovih deset pesama osvežava sećanje na neke zvezdanije trenutke grupe od onih kojima ovih sezona prisustvujemo. Jer tu je tada aktuelna plesna razigranost, tekstovi koji zaista nešto govore i drugi zaštitni znaci koji su grupu i učinili velikom. Izbor pesama je takođe zadovoljavajući jer predstavlja Dugme od Hajdučke česme naovamo.

Sa ove distance gledano, album iz "Kulušića", bez obzira na manjkavosti, predstavlja grupu u poslednjim danima uzlazne faze i ako umete da čitate između redova (ploče, a ne ovog teksta), dakle između rilni, otkrićete sve ono što je grupu učinilo zaista velikom, bitnom i relevantnom za ove prostore. 

Skoro sve što sledi posle toga je rutina.

Petar Janjatović

"Jednom u životu" / Atomsko sklonište

Slično kao i prvi live album Atomaca "Atomska trilogija" koji je u vreme svog izlaska zaokružio jednu fazu rada pulskog sastava, "Jednom u životu" je na najefektniji način stavio tačku na deo karijere, gde se poslednji put na ploči čuo glas Serđa Blažića. 

Istina, "Jednom u životu" je snimljen na koncertu u Beogradu, na stadionu Tašmajdan 15. 9. 1984. godine, pa iako on nije značio i poslednji nastup za Serđa Blažića, Atomci su taj konceret otprašili kao da im je najvažniji u karijeri. 

Atomci su oduvek bili pravi koncertni bend pa ne treba da čudi što su njihovi najbolji albumi upravo bile live ploče. Prvi živi album Sklonište je snimilo jula 80. godine u bašti Doma JNA u Puli i mada je sa muzičke strane, najblaže rečeno i više nego ispunio očekivanja, ambijent i malobrojnost publike nisu išli naruku kompletnoj atmosferi albuma. 

Najveću podršku tokom karijere bend je imao od beogradske publike. Od prvog nastupa na zajedničkom koncertu više izvođača u hali Pionir, do poslednjeg Langerovog nastupa sa akustičnom gitarom u istoj dvorani desetak godine kasnije, beogradska publika je sa nesmanjenim žarom i odanošću podržavala bend, pa zato i ne treba da čudi što je Sklonište za svoj drugi live album odabralo ambijent skoro krcatog Tašmajdana. 

Sedam, uglavnom, starijih kompozicija odsvirane su u nešto drugačijim aranžmanima, modifikovane za zajedničko izvođenje sa publikom čija podrška tokom gotovo svih numera na ploči, odnosno celog koncerta, nije izostala.

Prva strana albuma sadržala je samo tri kompozicije i to: "Olujni mornar", "Oni što dolaze za nama", "Pakleni vozači" koje su Atomci više iskoristili za prikazivanje sviračke sigurnosti i perfektne uvežbanosti gde su Dragan Gužvan, Bruno Langer, Serđo Blažić i Zdravko Širola apsolutno držali sve konce u svojima rukama. 

Druga strana albumna ostavljena je za hitove "Kraljica Cigana", "Žuti kišobran", "Treba imat' dušu", "Djevojka br. 8", gde se pokazalo koliko je beogradska publika peti član grupe. Za napomenu neka ostane podatak da se album "Jednom u životu" u prodavnicama pojavio nakon više od godinu dana od datuma kada se koncert na Tašu odigrao, da je Langer snimljeni materijal držao u bunkeru i da je čekao na njegovo objavljivanje. 

Album se prodao u oko 20.000 kopija ploča i kaseta, ni više ni manje no ostali albumi Atomskog skloništa. "Jednom u životu" je jedan od najboljih YU live albuma. 

Vreme koje dolazi možda će pokazati da će Langer i Gužvan u avanturi sa američkim muzičarima i na tamošnjem tržištu, kao Atomic Shelter, nekom budućom živom pločom prevazići "Jednom u životu".

Branimir Lokner

"Film u Kulušiću live!" / Film

Sa vremenske distance od šest godina, dakle, izvan opšte onovremene euforije povezane sa bezmalo svim koncertnim nastupima domaćih novotalasnih grupa, mini LP "Film live!" ostaje sasvim sigurno referentna ploča ovdašnje diskografske produkcije u domenu takozvanih živih ploča. 

Štaviše, ne samo da je ovaj mini LP bio i ostao visoko plasiran u mnogobrojnim stručnim anketama, nego je i po svojoj komercijalnosti i dalje visoko kotiran koncertni diskografski produkt. A serija netom izdatih albuma snimljenih u istom prostoru sa istom tehnikom pouzdan je pokazatelj uticaja koji je "Film u Kulušiću live!" izvršio na kompletnu jugosloslovensku rock scenu.

Ono što je na ovoj ploči prvi put ponuđeno domaćem diskofilu jeste i visok tehnički nivo snimka, izvrsna produkcija muzičkog materijala, ali i prava klupska atmosfera registrovana dovoljno upečatljivo, ne i pretenciozno. Ravnoteža koja je uspostavljena izmedu dvadesetčetvorokanalnog tonskog zapisa sa lica mesta i (neumitnih) naknadnih studijskih nasnimavanja, skladno je produkcijski uobličena u zvučnu celinu. 

Time su minimalne razlike u fonu ostale uistinu primetne jedino dobro izvežbanom uhu.

Paralelno sa kvalitativnim tehničkim pomakom, "Film live!" označava i drugačije koncepcijsko gledište; mimo okolnosti da je silom prilika izdvojeno svega pet pesama za ploču (a krenulo se sa idejom o izdavanju albuma standardnog LP formata), očito da polazište nije bilo jednostrano tipa (a) zabeležiti koncertnu svirku u cilju sopstvenog samopotvrđivanja, (b) kompiliranja ponajboljeg od do tada snimljenog materijala, (c) oteti nostalgičnoj publici dodatne pare i sl. 

"Film live!" je naprosto poput polaroid slike trenutnog stanja benda, stanja koje je označavalo kreativni i komercijalni preokret s tek objavljenim, veoma okasnelim i praktično prevaziđenim prvim studijskim albumom. 

Drugim rečima, ono što je Film u tom trenutku donosio na jugoslovensku rock scenu, a to je furiozna rock'n'roll svirka u sjajnoj Ramones tradiciji (pedesetak minuta non-stop nastupa žestokog tempa), preneto je na ploču poput diskografskog spota.

Dodatni poen u briljantnom utisku koji je "Film live!" ostavio u času svog pojavljivanja činila je okolnost njegovog izrezivanja na 45 obrtaja, a u formatu 12 inča, čime je zapravo nedostatak (dovoljne količine kvalitetno snimljenog i miksovanog koncertnog materijala) pretvoren u prednost; naime, pri ovoj brzini urezivanja dinamički opseg tonskog zapisa je daleko veći, što je u konkretnom slučaju suštinski uticalo na kvalitet konačne zvučne slike. 

Kreator ove ploče, koncepcijski i produkcijski, bio je Piko Stančić, u to vreme novi bubnjar Filma.

Ljubo Trifunović

"Ravno do dna" / Azra

Tokom pet uzastopnih koncerata u Kulušiću, Azrin nastup 21. 10. 1981. snimljen je u celosti, tako da se nekoliko meseci kasnije pojavio paket od tri ploče provokativnog naziva "Ravno do dna". To je do sada prvi trostruki album jednog domaćeg benda, i prvi trostruki "live" album (i još uvek je). 

Prethodna ploča "Sunčana strana ulice" utvrdila je Azrine pozicije koje je ovaj najoriginalniji domaći trio nagovestio još prvim albumom.

Džoni je često govorio da želi live album ističući kako bi se na vinilu našli ponovo stari snimci čijim studijskim verzijama nije bilo zadovoljan. 

Džonijeva konstatacija se prvenstveno odnosila na pesme sa prvog Azrinog albuma koje su već izvodili u novim aranžmanima. Međutim, takođe je isticao da bi se na live albumu mogle naći i neke potpuno nove kompozicije koje je ranije izvodio na koncertima. 

Ali, "Ravno do dna" je imao još jednu karakteristiku. O čemu se zapravo radi. Džoni je preko "Azra-Music" ovim albumom objavio da je napravio fiktivnu firmu za zaštitu malih autorskih prava radija i TV, jer je bio nezadovoljan monopolom i radom SOKOJ-a. 

Koliko je "Azra-Music" donela finansijske koristi, a koliko štete, zanemarljivog je karaktera, ali Džoni je po toj stvari ostao izuzetan. 

U ovom paketu od tri ploče su se našle 44 kompozicije, sve stvari koje je izvodio na koncertima u Kulušiću. Džoni, Mišo i Boris su na toj turneji najbolje zvučali, a kada se sa ove vremenske distance stvari posmatraju, period pre i posle "Ravno do dna" bio je i najuspešniji, najkomercijalniji, a koncertno Azra je upravo tada najviše uzbuđivala. 

Producent je bio Džoni Štulić, a ton-majstor Mladen Škalec. Trinaest novih kompozicija, svojim kvalitetom a i načinom na koje su odsvirane, ne samo da mogu da stanu rame uz rame sa najboljim Džonijevim pesmama već mnoge od njih predstavljaju vrhunac Štulićevog kompozitorskog stvaralaštva. 

Njegova ponekad preterana politiziranost često nije imala meru, ali tek se sada oseća aktuelnost tekstova poput ovih u pesmama "Nedeljni komentar", "Prokleto ljut" ili "Reket Roll iz šume Striborove", "Vrata podzemnih voda", "Visoko iznad vlakova", "Uvijek ista priča". 

Sve su to Džonijeve lične ispovesti, tako karakterističhe za vrerne kada su i izvedene, mada su aktuelne i sada. Novim verzijama stare pesme "Generacija", "Teško vrijeme", "Obrati pažnju na posljednju stvar" su dobile na kvalitetu i njihovo izvođenje na tadašnjim Azrinim koncertima je predstavljalo kulminaciju nastupa.

Impresivne su bile i verzije bržih pesama kao što je "Jablan" čiju verziju sa žive ploče će Džoni kasnije stalno svirati. 

Već sledećim dvostrukim izdanjem "Filigranski pločnici", naišao je period krize koju Džoni još uvek nije prebrodio. 

Paket od tri ploče "Ravno do dna" prodao se u tiražu od 180.000 kopija ploča i kaseta, što je do tada bio Azrin najveći komercijalni uspeh. A na pravi Džonijev comeback, izgleda da ćemo morati još da čekamo.

Petar Janjatović

"Ako ste slobodni večeras" / Buldožer

Iste godine kad se pojavio dvostruki live album Buldožera "Ako ste slobodni večeras", objavljene su čak još četiri žive ploče domaćih bendova - Azre, Parnog valjka, Riblje čorbe i Leba i soli. Ne znam zašto se tako dogodilo, no jedno je sigurno -  Buldožer nije bio kriv za to.

Njihov album, sem toga, nije imao nikakve veze ni sa ostalima, niti sa uobičajenom predstavom o živoj ploči kao poligonu za brojanje glasova iz publike koji pevaju refrene zajedno sa grupom. "Ako ste slobodni večeras" bio je - to je sada sasvim jasno - izvanredno osmišljen i sproveden koncept, kome se kod nas, pa i u svetu, teško može nači odgovarajuće poređenje. 

Nema mnogo albuma ovde objavljenih koji se mogu pohvaliti identitetom i punim opravdanjem - o živim albumima da i ne govorimo. 

Sa Buldožerom je drugi slučaj.

Od samog početka vrednujući svoj rad isključivo iznutra, kroz samu grupu, Buldožer je uspeo da zaokruži opus kome, slobodno se može reći, nema ravnog u jugoslovenskom rock'n'rollu. Već debi-albumom "Pljuni istini u oči", prvom pravom kult-pločom kod nas,  oni su pokazali da se ne mora ići uvek istim, a već odavno u korov zaraslim, stazama, a ako se one već ne mogu izbeći, da se može, recimo, hodati za promenu na rukama. 

Nikada ne zaboravljajući faktor čiste zabave, oni su uvek iznova uspevali da budu neočekivani, duhoviti i pametni, povećavajući razdaljinu između sebe i svih ostalih svakom novom pločom. Snimiti njihove rane albume, a i one kasnije, uključujući tu i ovaj, danas bi bilo hrabrije nego što mislite, a radikalno će biti još najmanje deset godina.

Dakle, te večeri sam morao da budem slobodan. 

Nisam mogao da propustim Džonijev nekrolog na početku "Blues Gnjus", intermeca u kojima Dražen Vrdoljak razgovara sa (izmišljenom?) publikom, četiri verzije "Helge", od kojih je tirolska, u najmanju ruku, fenomenalna, duet The FIying Fingers i gomilu standarda poput "Yes My Baby No", "Život to je feferon", "Žene i muškarci", "Ja imam ritam", uz legendarnu himnu "Ko jebe Buldožer". 

Čudno, ali ploča je bila gotovo isto tako ludo zabavna kao i koncerti grupe na kojima je snimana. To je možda, u sličnom smislu, polazilo za rukom jedino Frenku Zapi.

Uhvaćena je atmosfera koncerta, a pri tom je njegova struktura potpuno razbijena i "tamponirana" govornim blokovima. 

"Heli smo još nešto više izvući", rekao mi je u vreme izlaska albuma Boris Bele "a ne samo tu 'koncertnu' atmosferu... koja podrazumeva da se sviraju stare stvari i da pokažeš na ploči kako si jako popularan i kako svi pevaju tvoje stvari. Mislim... to mi se čini malo presiromašno. Peva i ovde publika (vrlo složno: "Ko jebe Buldožer!" p.a.), na kraju, toliko koliko treba, toliko smo i pustili".

Tako izgleda kad neko - umesto da trubi na sav glas o svojim umetničkim vizijama, problemima i stradanjima, ili soli narodu pamet i uči ga raznim stvarima, od ljubavi do rodoljublja -  samo pravi dobre ploče. Kad zna zašto ih pravi, kome ih pravi i kako se one prave. A recept je vrlo jednostavan - uzme se podjednaka količina duha i talenta. Ali tu ne pomaže čekanje u redu, kao kod obične nestašice.

Albumom "Ako ste slobodni večeras", jednom od najboljih ovdašnjih ploča uopšte, Buldožer je definitivno dokazao da njegove članove možemo slobodno smatrati braćom Marks domaćeg rocka - ploče ovih prvih, jednako kao filmovi ovih drugih mogu se koristiti u neograničenim količinama, godinama posle nastanka, a da se nikakva bitna razlika ne oseti. 

Sem toga, Buldožer je - što je bio jedan od omiljenih trikova Harpa Marksa - još pre mnogo godina uvalio jugoslovenskom rocku nogu da je pridrži. Beslovesnog pogleda uperenog u daljinu, ovaj tu nogu i dan danas drži.

Aleksandar Žikić

"U ime naroda" / Riblja čorba

Period od poslednje studijske ploče "Mrtva priroda" pa do živog albuma "U ime naroda" bio je i više nego težak za Boru i drugove. Od pre zakazana i uhodana jugoslovenska turneja imala je neočekivano težak tok jer je splet nesrećnih i nenadanih okolnosti kulminirao pogibijom Željke Marković na koncertu u Domu sportova u Zagrebu. 

Problemi su nastali već na bosansko-hercegovačkoj turneji, kada su koncerti u Tuzli i Zvorniku otkazani. Zvanično saopštenje je bilo da ponašanje muzičara ovog sastava nije u skladu sa ponašanjem omladine u jednoj socijalističkoj i samoupravnoj zajednici. 

U Sarajevu je Bora morao da piše obrazloženje za svaki stih pesme "Na zapadu ništa novo", a izvodio ju je na vlastitu odgovornost. 

Na tribini koja je održana 2. marta u Domu omladine u Beogradu, na temu "Rock poezija Bore Đordevića", učešće su uzeli pored književnika, sociologa, psihologa i mnogi drugi koji su se smatrali važnim da o svemu iznesu svoj sud. 

Koncerti u Beogradu su se trebali održati od 24. do 27. marta u Hali sportova na Novom Beogradu, ali Hala sportova otkazuje gostoprimstvo pod izgovorom da ne može da obezbedi red na koncertu. Ljudi iz Pinkija takođe ne pružaju utočište Čorbi, jer tobože nemaju dozvolu nadležnih organa. 

Ipak, nakon svih peripetija, organizacije se prihvata Pionir. Koncerti su održani, od 8. do 11. aprila 1982. godine. Ali, sve poteškoće se tu ne završavaju. Iako je kapacitet Pionira 8000 gledalaca, organizator se ne usuđuje da štampa toliki broj ulaznica, pa je za sve četiri večeri ukupno pušteno u prodaju 5800 karata. 

Tokom prve večeri koncertu Riblje čorbe prisustvovalo je svega nešto više od 2500 ljudi koji su još bili pod utiskom tragičnog događaja iz Doma sportova u Zagrebu. Međutim, ostalih večeri Pionir je bio krcat i za većinu posmatrača ovi Čorbini koncerti ostaće po mnogo čemu nezaboravna uspomena. 

Živi snimci su napravljeni poslednje večeri, u nedelju 11. aprila 1982. godine. Borine reči, ispisane na omotu albuma, najbolje govore kako je materijal sniman i na kraju otisnut na plastiku. 

"Na ovoj ploči nije ništa dosnimavano ni doterivano. Sve je onako kako je bilo u hali Pionir u nedelju 11. aprila 82. sa svim greškama kojih se ne stidimo i zujanjem iz Bajaginog i Rajkovog pojačala..." 

Koncert je snimljen u pokretnom studiju "Plava šupa", a miksovan u studiju 5 PGP RTB-a. Snimatelj je bio Dragan Vukićević, a producenti Dragan Vukićević i Bora Dorđević. Dakle "U ime naroda" bio je pravi Živi album koji je, kada se sa današnjeg aspekta posmatra, puno više oduzeo, nego što je uradio za bend. 

Nakon ove ploče, popularnost grupe je počela polako, ali sigurno da opada. 

Tome nisu samo doprineli kvalitet i prodaja ovog albuma, mada je sigurno da se nakon "U ime naroda", bar što se tiraža vinilnih ostvarenja tiče, stvari nisu više odvijale kao nekad. I pored toga, "U ime naroda" je jedan od najprodavanijih domaćih live albuma, tiraž je dostigao cifru od oko 160.000 prodatih kaseta i ploča. 

Atmosfera koja je bila na ova četiri koncerta, pratila je Čorbu i na koncertima u poslednjih sezonu-dve pre realizacije žive ploče, tako da je ona najrealnije prenesena i na ovaj album. 

Čorba najbolje zvuči u pesmama sa prvog i drugog albuma, moji favoriti su ostali "Egoista", "Evo ti za taksi" i "Ostani đubre do kraja". "U ime naroda" je vredan dokument koliko je, u stvari, Riblja čorba pravi narodni bend.

Branimir Lokner

Kraj prvog dela - 2. deo je OVDE


Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)

http://www.facebook.com/yugopapir