Umoran sam. Ne znam da li je to zato što polako (u trideset prvoj) zapadam u gerontološku fazu ili zbog toga što doživljavam audio overdose. Uglavnom, dešava mi se ono najgore u ovom poslu; polako počinjem sa nostalgijom da se prisećam vremena kad sam tek kretao da se palim na muziku.
Vremena kad sam otkidao za svakom novom informacijom, stranim novinama i naravno, novim pločama. Kada su vrući originali iz Londona imali svoju magiju i delovali kao svojevrsna poslastica za oči i uši. Isto tako su i snimci domaćih grupa koje sam voleo predstavljali prvoklasno bogatstvo.
Sada me masovna produkcija polako
ubija. U kući mi stoje gomile ploča koje nikada neću preslušati
i sveže, ali prazne strane novine koje ništa novo ne donose. Odavno me više ne uzbuđuje ono što se kočoperi na prvom mestu britanske
top-liste. Sa mučninom gledam spotove dosadnih i netalentovanih
prolaznika u "Programu plus". Masovna proizvodnja tralalajki
svesno pravljenih da popune prostor ili obavezu iz ugovora pomalo
vređaju moju strast za rockom.
Bledunjavi i neubedljivi Communards,
Housemartins, Pepsi i Širli, Mel i Kim, A-HA, Nik Kejmen ili u našem
slučaju kojekakve Mona Lize, anemične Marine Perazić, kako se zovu
ona dvojica... Lorenzo i Marconny, ili ona trojica... Hladna braća, sve su to slučajevi Abdić: ni
iz čega su stvorili ništa. To su samo jeftina putovanja u tuđi
novčanik.
Krug se po ko zna koji put zatvorio.
Pre neki dan sam sa zadovoljstvom sa mojim drugom Bogicom iz Radio
Novog Sada pričao o starim grupama i starim hitovima. Prisećali smo
se minornih grupa i pesama koje su možda samo u našim glavama
preživele. Imena jesu izazivala čar nostalgije, ali smem da tvrdim
da bi svaku od tih malo poznatih pesama ladno u radio-programu mogao
da predstavim kao novi hit nekog debitantskog benda. I svi bi
poverovali. Jer deluju sveže.
Uostalom, ove sezone smo bili svedoci
da su na top-listama dobro prolazile pesme stare i po trideset godina.
A o obradama da ne govorim. To je ona stara teza: kad nemamo novu
žensku i nismo nešto teško zaljubijeni, uvek se prisećamo starih ljubavi, okrećemo poluzaboravljene telefone i uživamo u toplini
njenog glasa koji je nekada tako mnogo značio.
Danas najviše emocija
ulažem u pesme koje podsećaju na prošlost. Slušam remake onog što
već jako dobro znam: U2, Princ, Džon Hajat, The Cult, Kris Ria i
Terens Trent D'Arbi, a što se tiče domaćica tu su Lačni Franz,
Električni orgazam i Leb i sol. Stvar je u tome što nema ko da
prodrma i srcu su najbliži oni koji su dobro shvatili stare lekcije.
Pre pola godine Sloba Konjović mi je
spomenuo da nikad nije bilo bolje muzike nego danas i ja ga od tada
nagovaram da za ovu rubriku napiše tekst o tome dobrom danas. Hoću
da saznam. Neću da gledam na muziku kao na posao. A ona svojom
bespolnošću od mene to sve više traži. Ne mogu da poštujem nešto
što smrdi na kalkulaciju, kompjutere i tekstove sklapane uz pomoć
rečnika rima.
Na zapadu sam uvek sa gađenjem odbijao da jedem
hamburger; isto tako ne mogu da mi prodaju zvučni McDonald's
zavijen u šareni omot. Samanta Foks, izvinite molim vas, da nema
velike sise - ne bi nijednu ploču snimila.
Onda će vam biti jasno zašto su danas svetske top-liste i svetske novine prazne i nezanimljive.
Petar Janjatović
"Akustična trauma" / Leb i sol
Petim LP-jem iz ove serije, "Sledovanjem", Skopljanci, međutim, nisu uspeli da dosegnu dotadašnji nivo, prvenstveno usled labave atmosfere izazvane personalnim promenama u sastavu (već album "Beskonačno" rađen je bez Kokija Dimuševskog i njegovog zamenika Mikija Petkovskog, da bi potom i Garu Tavitijana zamenio dotadašnji bubnjar YU grupe Dragoljub Đuričić), kao i odsustva jasne ideje o fizionomiji koju bi grupa trebalo da gradi.
Imajući u vidu te
podatke, čini se da je odabrano idealno vreme za rad na koncertnom
albumu: prvo, postojala je velika količina atraktivnog materijala
koji je čekao da ostane zabeležen pri neposrednom kontaktu sa
publikom; drugo, neosporna činjenica da su "živi" nastupi
od "Sledovanja" nadalje bili neuporedivo jači segment u
radu benda predstavljala je sasvim logičan motiv da se konačno
pruži valjan dokaz za tvrdnju da sa Skopljancima, na bini, niko nije
mogao da ukrsti koplja.
I konačno, ali možda i najvažnije - album "uživo" mogao je vrlo dobro poslužiti kao svojevrstan predah i prilika da se odstrane nejasnoće - raščišćene, uzgred, tek poslednjim LP-jem "Kao kakao" oko optimalnog koncepta delovanja grupe Leb i sol.
I konačno, ali možda i najvažnije - album "uživo" mogao je vrlo dobro poslužiti kao svojevrstan predah i prilika da se odstrane nejasnoće - raščišćene, uzgred, tek poslednjim LP-jem "Kao kakao" oko optimalnog koncepta delovanja grupe Leb i sol.
Mada je velika šteta što
nisu postojale finansijske i tehničke mogućnosti za snimanje više
koncerata ("Akustična trauma" urađena je tokom samo jedne
večeri - 13. aprila 1982. u "Kulušiću") čime bi se,
svakako, stvorila prilika za pažljiviju selekciju najinspirativnijih
momenata, nema sumnje da ovaj "živi" album sa svojih
šesnaest numera predstavlja pouzdano i realno svedočanstvo o
sviračkoj superiornosti Vlatka, Bodana - i što je posebno važno - Dragoljuba Đuričića, koji je svojim dolaskom, sasvim sigurno, grupi
doneo neophodnu smirenost, staloženost, ali i motornu snagu upravo
na koncertnim podijumima.
Dokaz da izmedu njega i Tavitijana manje postoje tehničke, a mnogo više stilske razlike, Đuričić je pružio kroz izvrsne partije u gotovo svim numerama na ovoj ploči.
Što se, pak, tiče njegove i Bodanove egzibicije u sklopu "Žive rane", ostaje utisak da su obojica vrsnih instrumentalista imali i bolje solo-izlete od ovih koji su otisnuti na "Akustičnoj traumi".
Dokaz da izmedu njega i Tavitijana manje postoje tehničke, a mnogo više stilske razlike, Đuričić je pružio kroz izvrsne partije u gotovo svim numerama na ovoj ploči.
Što se, pak, tiče njegove i Bodanove egzibicije u sklopu "Žive rane", ostaje utisak da su obojica vrsnih instrumentalista imali i bolje solo-izlete od ovih koji su otisnuti na "Akustičnoj traumi".
Uopšte govoreći, dakle,
živi album Leba i soli od uvodne "Lokomobile", pa do
izvrsnog "Damara", poslednje numere na ploči sadrži sve
ono što je neophodno da bi se dočarala atmosfera sa tadašnjih Leb
i sol koncerata: kristalno jasan i savršeno izbalansiran zvuk,
sugestivnu, emocionalno nabijenu svirku trojice ljudi u punom zamahu
stvaralačke i, ako hoćete, ljudske energije i, najzad, snažan ali
prilično rafiniran fluid zmeđu benda i uobičajeno dobro raspoložene
publike.
Jedina ozbiljnija zamerka
odnosi se na neubedljiv omot (fotografije je uradio Dražen Kalenić,
a za dizajn je bio zadužen Ivan Ćulum), no ta ipak sporedna
primedba nikako ne može pokvariti izrazito pozitivnu ocenu koju
"Akustična trauma" bezrezervno zaslužuje.
Ivan Ivačković
"Koncert" / Parni valjak
Husein Hasanefendić-Hus je vrlo mudro osmislio koncepciju celog projekta - za snimanje je odabrao vlastiti "teren", na kojem je bend najjači - zagrebački Dom sportova, u kojem se okupilo dvanaest hiljada obožavalaca; snimljene numere je raspodelio po filingu i povezao ih atmosferom, tako da se slušalac može potpuno uživeti u koncertni štimung - najpre se zagreje uz "Večeras trebam društvo" i "Javi se", zatim opušta uz čuvene balade "Staška", "Predstavi je kraj", "Stranica dnevnika" i "Hvala ti", da bi, na kraju, doživeo kulminaciju uz "Vruće igre", "Nedu" i "Prevela me mala" i svirački pripremio bend da pruži maksimum...
Aki Rahimovski je odličan frontmen - ne priča puno između pesama, a ipak je u bliskom kontaktu sa publikom, koja mu sve vreme pomaže iznenađujuće skladnim pevanjem, čak i onda kada nesvesno meša strofe u pesmi "Stranica dnevnika"; Paolo Sfeći i Srećko Kukurić su dobra i funkcionalna ritam-sekcija, a Rastko Milošev i Hus pokazuju svoj talenat i znanje u gitarskim duelima u pesmi "Klinka" i pomalo zeppelinovskom akustičnom povezivanju svih numera.
Za onoga ko je dugogodišnji fan Parnog valjka, "Koncert" predstavlja vrhunac benda u svakom pogledu. Za one kojima je Valjak poznat samo po laganim stvarima, ovaj album je potvrda kvaliteta i tipičan primer jugoslovenskog rock'n'rolla.
Međutim, iako je "Koncert" prodat u 110.000 primeraka i time dobio titulu "Najboljeg i naprodavanijeg jugoslovenskog živog albuma”, popularnost Parnog valjka je, nakon njega, počela polako da pada.
Dobri poznavaoci domaće scene tvrde da je to zbog činjenice da je Parni valjak "Koncertom" nadmašio sam sebe, pa je logično da nijedan studijski album ne može da zameni onu spontanost i iskrenost žive svirke, a zlobnici ukazuju na preveliku perfekciju albuma, koja je postignuta naknadnim dosnimavanjem vokala i gitara...
Bilo kako bilo, tek "Koncert" je ušao u istoriju jugoslovenske muzike kao školski primer kako bi jedan domaći bend trebalo da zvuči uživo. I, što je najvažnije, vreme je na njegovoj strani...
Jadranka Janković
"Slišiš, školjka poje ti" / Lačni Franz
Da li to što sve
tri najveće slovenačke grupe imaju živu ploču predstavlja još
jedan argument za visok standard u Sloveniji - ili je u pitanju nešto
drugo? Naravno, Buldožer, Pankrti i Lačni Franz su živu ploču
dobili prevashodno zbog toga što su konkretno bili (druge dve grupe
još uvek) vrlo jaki.
Lačni Franz je od samog
početka stekao status grupe čije koncerte ne treba propuštati. Na
prva dva albuma nisu imali mnogo sreće radeći u studiju, iako su na
njima ostale zabeležene neke izuzetno vredne pesme.
Taj manjak su
popunjavali koncerti, na kojima je Zoran Predin svojim beskrajnim,
ali duhovitim pričama davao pravi uvod u svaku pesmu. A uigrana i
krajnje funkcionalna ekipa je pružala mogućnost originalnom
gitaristi Otu Rimeleu da se razmaše na svirkama.
Na trećem albumu "Ne mi dihat za ovratnik" najzad su u pravom svetlu "uslikali" svoje pesme i postali vlasnici prvog hita, po kome je cela ploča dobila ime. Par meseci po izlasku ove ploče, uoči same Nove godine, odsvirali su koncerte u Ljubljani i Mariboru i od tog materijala sklopili živi album.
Gledajući njihovu karijeru u celosti, ova živa ploča se pojavila u pravom trenutku. Jer, ploča "Ne mi dihat za ovratnik" predstavlja trenutak kada su ušli u zrelost. Raskrstili su sa pomalo bilderskim jazzy rasviravanjem i okrenuli se ekonomičnijoj svirci koja je u sebi nosila strast i emociju.
Stvari sa prvog albuma su već bile dovoljno stare da bude nostalgične osećaje, a treća ploča je taman onoliko sveža koliko je potrebno da provocira publiku. Na oba koncerta su i publika i grupa bili vrlo raspoloženi, tako da smo dobili album na kome pesme debelo šiju svoje studijske inkarnacije. A to je najveći kompliment koji jedna živa ploča može da ubere.
Ploča je organizovana tako što je na A-strani ljubljanski, a na B strani mariborski koncert. U to vreme sam prilično temeljno boravio u Mariboru, tako da mi je atmosfera koja se oko koncerta stvarala sasvim bliska.
Bend je bio izuzetno zagrejan da najzad na vinilu zabeleži svoj koncertni zanos.
Ploču otvara prilično elegična "Lipa zelenela je" sa trećeg albuma na kojoj Predin više priča no što peva, a zatim je nasleđuje "Lent 1980." koji predstavlja tipičnu lokalnu mariborsku skicu. Na toj strani se našla predivna balada "Prosim pazi da mi ne pohodiš podočnjakov" koja u ovoj koncertnoj verziji deluje neuporedivo senzibilnije no na ploči. Pogotovu što je ukrašava minuciozan solo Ota Rimelea.
B-stranu otvara kuriozitet pesma "Naša Lidija" koju su momci izveli pod pseudonimom Top Zizzi. Naime, ovu pesmu su snimili samo na živom albumu i u pitanju je jedan od njihovih najvećih lokalnih (dakle samo slovenačkih) hitova. Pesma je tipično štoserska i bavi se odlaskom naših dobrovoljki u armiju, što je srećom bila samo kratkotrajna pojava.
Na nju se nastavljaju "Ne mi dihat za ovratnik" i "Paloma" a za njima stiže renovirani "Bitles" koji predstavlja sjajnu rockabilly minijaturu. Toni Montano bi dosta u njoj mogao da otkrije.
Za kraj ploče, a često i koncerta, ostavljen je jak adut Lačnih, pesma "Praslovan". Iako vrlo malo ljudi zna tekst te pesme, ona, prvenstveno zahvaljujuči strasnom Predinovom pevanju, ali i setnom zvuku harmonike, udara pravo u vene i predstavlja idealan lakmus za senzibilce. Iako ni ja nikad nisam vodio računa o tekstu ove pesme, shvatam da je samo pesnik mogao da je komponuje. Tu zaista na jednom mestu ima krvi, znoja i suza. I definitivno je jasno da je to jedna od pesama koje preživljavaju.
Produkcijom ove ploče su se bavili klavijaturista Mirko Kosi i gitarista Oto Rimele i njihov uspeh leži u tome što su uspeli da verodostojno rekonstruišu atmosferu, dinamiku i zvuk njihovih nastupa. Pogotovo što je posle ovog perioda Lačni Franz krenuo u blage, ali kvalitetne promene i zahvaljujući ovoj ploči imamo verodostojnu sliku o prvoj fazi njihovog delovanja.
Na trećem albumu "Ne mi dihat za ovratnik" najzad su u pravom svetlu "uslikali" svoje pesme i postali vlasnici prvog hita, po kome je cela ploča dobila ime. Par meseci po izlasku ove ploče, uoči same Nove godine, odsvirali su koncerte u Ljubljani i Mariboru i od tog materijala sklopili živi album.
Gledajući njihovu karijeru u celosti, ova živa ploča se pojavila u pravom trenutku. Jer, ploča "Ne mi dihat za ovratnik" predstavlja trenutak kada su ušli u zrelost. Raskrstili su sa pomalo bilderskim jazzy rasviravanjem i okrenuli se ekonomičnijoj svirci koja je u sebi nosila strast i emociju.
Stvari sa prvog albuma su već bile dovoljno stare da bude nostalgične osećaje, a treća ploča je taman onoliko sveža koliko je potrebno da provocira publiku. Na oba koncerta su i publika i grupa bili vrlo raspoloženi, tako da smo dobili album na kome pesme debelo šiju svoje studijske inkarnacije. A to je najveći kompliment koji jedna živa ploča može da ubere.
Ploča je organizovana tako što je na A-strani ljubljanski, a na B strani mariborski koncert. U to vreme sam prilično temeljno boravio u Mariboru, tako da mi je atmosfera koja se oko koncerta stvarala sasvim bliska.
Bend je bio izuzetno zagrejan da najzad na vinilu zabeleži svoj koncertni zanos.
Ploču otvara prilično elegična "Lipa zelenela je" sa trećeg albuma na kojoj Predin više priča no što peva, a zatim je nasleđuje "Lent 1980." koji predstavlja tipičnu lokalnu mariborsku skicu. Na toj strani se našla predivna balada "Prosim pazi da mi ne pohodiš podočnjakov" koja u ovoj koncertnoj verziji deluje neuporedivo senzibilnije no na ploči. Pogotovu što je ukrašava minuciozan solo Ota Rimelea.
B-stranu otvara kuriozitet pesma "Naša Lidija" koju su momci izveli pod pseudonimom Top Zizzi. Naime, ovu pesmu su snimili samo na živom albumu i u pitanju je jedan od njihovih najvećih lokalnih (dakle samo slovenačkih) hitova. Pesma je tipično štoserska i bavi se odlaskom naših dobrovoljki u armiju, što je srećom bila samo kratkotrajna pojava.
Na nju se nastavljaju "Ne mi dihat za ovratnik" i "Paloma" a za njima stiže renovirani "Bitles" koji predstavlja sjajnu rockabilly minijaturu. Toni Montano bi dosta u njoj mogao da otkrije.
Za kraj ploče, a često i koncerta, ostavljen je jak adut Lačnih, pesma "Praslovan". Iako vrlo malo ljudi zna tekst te pesme, ona, prvenstveno zahvaljujuči strasnom Predinovom pevanju, ali i setnom zvuku harmonike, udara pravo u vene i predstavlja idealan lakmus za senzibilce. Iako ni ja nikad nisam vodio računa o tekstu ove pesme, shvatam da je samo pesnik mogao da je komponuje. Tu zaista na jednom mestu ima krvi, znoja i suza. I definitivno je jasno da je to jedna od pesama koje preživljavaju.
Produkcijom ove ploče su se bavili klavijaturista Mirko Kosi i gitarista Oto Rimele i njihov uspeh leži u tome što su uspeli da verodostojno rekonstruišu atmosferu, dinamiku i zvuk njihovih nastupa. Pogotovo što je posle ovog perioda Lačni Franz krenuo u blage, ali kvalitetne promene i zahvaljujući ovoj ploči imamo verodostojnu sliku o prvoj fazi njihovog delovanja.
Petar Janjatović
"Braćo i sestre" / Električni orgazam
"Warszawa '81" takva kakva je bila, imala je u tom času svog smisla, a danas postoji kao sjajan dokument jednog vremena bliskog društvenog konteksta i praktično jedini tonski zapis scenskih zbivanja sa takozvane beogradske alternativne pozornice u njenim najuskomešanijim godinama, što podrazumeva i dobre i loše aspekte tih događanja.
Električni orgazam je u
međuvremenu prošao kroz nekoliko manje ili više lutajućih faza i
postava, sve dok se napokon nije profilisao i muzički i formacijski
u postojan rock'n'roll bend.
Postojanost ovde ne označava težnju za stabilnošću u nekakvom konzervativno-etabliranom smislu, već jasno samodefinisano muzičko određenje kako u autorskom, tako i u izvođačkom pogledu.
Kako je album "Distorzija" iz 1986. godine sasvim pouzdana konkretizacija opisanog određenja Električnog orgazma to je i objavljivanje koncertnog materijala na sledećoj ploči pravovremeni i u tom svetlu sagledavan posve opravdan, štaviše potreban potez koji, uzgred, i učvršćuje stečeni status grupe.
Postojanost ovde ne označava težnju za stabilnošću u nekakvom konzervativno-etabliranom smislu, već jasno samodefinisano muzičko određenje kako u autorskom, tako i u izvođačkom pogledu.
Kako je album "Distorzija" iz 1986. godine sasvim pouzdana konkretizacija opisanog određenja Električnog orgazma to je i objavljivanje koncertnog materijala na sledećoj ploči pravovremeni i u tom svetlu sagledavan posve opravdan, štaviše potreban potez koji, uzgred, i učvršćuje stečeni status grupe.
Uz lako raspoznatljivu
produkcijsku okosnicu Pika Stančića, koji očito u Giletu Gojkoviću
ima svog najodanijeg koncepcijsko-muzičkog sledbenika, Električni
orgazam je tokom višednevne javne sesije u prostoru Kulušića
snimio obilje materijala dovoljno kvalitetnog za otiskivanje na više
od jednoj dugosvirajućoj ploči.
No, činjenica da je izbor numera zaustavljen na srećnom broju 13 pokazuje svest i sposobnost kontrole u okvirima koji se mogu nazvati "umerenošću", ali podrazumevaju prvenstveno svrsishodnu uravnotežnost u funkciji koncepcije: "Braćo i sestre" je, kao i svaki koncert, presek autorskog rada, kolekcija najpopularnijih numera i propagandni zvučni plakat u prilog istinskog rock'n'rolla.
Ovo istovremeno označava više stvari: scensko tretiranje numera shodno zahtevima trenutaka (nešto valja sažeti, a nešto drugo produžiti), održavanje određenog koncertnog tempa, naknadno nasnimavanje u onolikoj meri koliko to neće ubiti atmosferu a da kvalitet zvuka ipak ne bude na bootleg nivou, te istančanu izbalansiranost odnosa publika - bend.
Piko Stančić, Gile & co. uspeli su da po svim kriterijumima izvuku maksimum koji je usklađen sa muzičkim materijalom i verno reprodukuje zajedničku radost benda i publike na istinskom rock'n'roll događanju, što album "Braćo i sestre" stavlja u sam vrh domaće koncertne diskografije razložnije i argumentovanije od sličnih ploča negdašnjih takozvanih velikih grupa.
No, činjenica da je izbor numera zaustavljen na srećnom broju 13 pokazuje svest i sposobnost kontrole u okvirima koji se mogu nazvati "umerenošću", ali podrazumevaju prvenstveno svrsishodnu uravnotežnost u funkciji koncepcije: "Braćo i sestre" je, kao i svaki koncert, presek autorskog rada, kolekcija najpopularnijih numera i propagandni zvučni plakat u prilog istinskog rock'n'rolla.
Ovo istovremeno označava više stvari: scensko tretiranje numera shodno zahtevima trenutaka (nešto valja sažeti, a nešto drugo produžiti), održavanje određenog koncertnog tempa, naknadno nasnimavanje u onolikoj meri koliko to neće ubiti atmosferu a da kvalitet zvuka ipak ne bude na bootleg nivou, te istančanu izbalansiranost odnosa publika - bend.
Piko Stančić, Gile & co. uspeli su da po svim kriterijumima izvuku maksimum koji je usklađen sa muzičkim materijalom i verno reprodukuje zajedničku radost benda i publike na istinskom rock'n'roll događanju, što album "Braćo i sestre" stavlja u sam vrh domaće koncertne diskografije razložnije i argumentovanije od sličnih ploča negdašnjih takozvanih velikih grupa.
Ljubo Trifunović
"EKV - Live, 1986." / Ekatarina Velika
Od trenutka kada se Šarlo
akrobata raspukao na tri frakcije, od kojih se kasnije ispostavilo da
su samo dve relevantne, Milan Mladenović se predao ostvarivanju
grupe koja je bar u prvoj fazi predstavljala nastavak onoga što je
sa ranim dečačkim sastavom Limunovo drvo započeo. Katarina II se,
praktično počevši od nule, upustila u česte klupske svirke na
kojima je tražila profil, često menjajući formu svojih pesama.
Vremenom sve više nalazeći rešenje u paralelnoj upotrebi klavijatura i gitare, Milan je sa članovima grupe revidirao većinu ranih pesama prilagodivši ih novom zvuku. Posle tri studijska albuma stav grupe je postao sasvim jasan i izdiferenciran, tako da je ovaj živi album predstavio kompletan opus, ali u sasvim novom ruhu.
Na koncertu u zagrebačkom "Kulušiću" prošlog novembra, grupa se predstavila u jednom od svojih boljih izdanja raskošnim zvukom (malo neumitnog studijskog peglanja), ali i sa dobrom dozom pravih koncertnih prljavosti.
Vremenom sve više nalazeći rešenje u paralelnoj upotrebi klavijatura i gitare, Milan je sa članovima grupe revidirao većinu ranih pesama prilagodivši ih novom zvuku. Posle tri studijska albuma stav grupe je postao sasvim jasan i izdiferenciran, tako da je ovaj živi album predstavio kompletan opus, ali u sasvim novom ruhu.
Na koncertu u zagrebačkom "Kulušiću" prošlog novembra, grupa se predstavila u jednom od svojih boljih izdanja raskošnim zvukom (malo neumitnog studijskog peglanja), ali i sa dobrom dozom pravih koncertnih prljavosti.
Što je najvažnije za koncertne ploče, atmosfera živog nastupa je tu. Pesme sa tesnim pauzama prelaze jedna u drugu, tako da ploči daju potrebnu dinamiku. Modernizujući svoj raniji materijal uspeli su da ovom albumu uliju stilsku i vremensku jednakost, što doprinosi da se zaista dobije utisak kao da smo na koncertu.
Odlične promene su pretrpele pesme "Jesen" i "Radostan dan" sa prvog albuma, pogotovu što je, koliko se sećam, snimanje te ploče proteklo vrlo mukotrpno, tako da je sasvim izvesno da tada nisu uspeli da ostvare sve što su zamislili.
Izbor samog materijala ne
samo što je rešavan po sistemu "best of" već donosi
pretežno brže i krvlju bogatije stvari, tako da njihova koncertna
verzija daje potrebnu draž. Pesme sa poslednjeg studijskog albuma "S'
vetrom u lice" zvuče mnogo srčanije i iskrenije, bez
manirističkog razmazivanja koje su u studiju pretrpele.
Iako je Milanov glas snimljen nešto slabije u odnosu na druge instrumente, taj propust se ispravlja u deonicama gde on i Bojan pevaju zajedno dajući pesmama zahuktalost koju zaslužuju. Takođe je i uloga publike nešto inferiornija nego što ja to pamtim na njihovim koncertima, ali to ide na dušu tehničkoj ekipi.
Iako je Milanov glas snimljen nešto slabije u odnosu na druge instrumente, taj propust se ispravlja u deonicama gde on i Bojan pevaju zajedno dajući pesmama zahuktalost koju zaslužuju. Takođe je i uloga publike nešto inferiornija nego što ja to pamtim na njihovim koncertima, ali to ide na dušu tehničkoj ekipi.
Iako je od izlaska ove
ploče proteklo relativno malo vremena, ipak se može reći da ona
predstavlja zaokruženje u jednoj fazi rada grupe. Jer, Ekatarina je
tek poslednjim albumom zadobila pravi status u zemlji.
Na ploči se poslednji put pojavljuje bubnjar Ivan Ranković koga je na istom mestu zamenio Žika Todorović (ex-Disciplina kičme, po vokaciji inače glumac). Promene su neminovne. Uostalom, u to ćemo se uveriti po izlasku njihove nove ploče "Ljubav".
Jednostavno, Ekatarina je za razliku od mnogih drugih grupa imala tu sreću da dobije živu ploču u pravom trenutku. Stoga ova ploča bez dileme može da se uvrsti u jednu od reprezentativnijih (koncertnih) koje smo dosad dobili.
Za to postoje tri jasna razloga. Kvalitet materijala, dokumentarnost i efektna koncertna prezentacija. Pedantni recenzenti bi joj lako mogli naći mnogo mana, ali u uslovima u kojima žive ploče nastaju, teško je biti sitničar. Stoga "EKV - Live 1986." predstavlja valjan dokument u radu grupe.
Na ploči se poslednji put pojavljuje bubnjar Ivan Ranković koga je na istom mestu zamenio Žika Todorović (ex-Disciplina kičme, po vokaciji inače glumac). Promene su neminovne. Uostalom, u to ćemo se uveriti po izlasku njihove nove ploče "Ljubav".
Jednostavno, Ekatarina je za razliku od mnogih drugih grupa imala tu sreću da dobije živu ploču u pravom trenutku. Stoga ova ploča bez dileme može da se uvrsti u jednu od reprezentativnijih (koncertnih) koje smo dosad dobili.
Za to postoje tri jasna razloga. Kvalitet materijala, dokumentarnost i efektna koncertna prezentacija. Pedantni recenzenti bi joj lako mogli naći mnogo mana, ali u uslovima u kojima žive ploče nastaju, teško je biti sitničar. Stoga "EKV - Live 1986." predstavlja valjan dokument u radu grupe.
Petar Janjatović
"Najlepši hitovi" / Disciplina kičme
No, kako su pokazala kasnija zbivanja, svaka naredna generacija na sceni imala je sve više poverenja u sebe i svoje sposobnosti, a sve manje stvarne (stvaralačke) snage. Danas imamo i prvu pravu pop-zvezdicu izraslu isključivo na sopstvenom bezobrazluku, zar ne?
Verni svojim osnovnim
polazištima, muzičari iz ove starije generacije sledili su svoje
razvojne puteve u raznim pravcima. Interesantno je da ni u jednom
slučaju punk nije bio sastavni element evolucije, sem Kojinom, a da
su svi uključili neko okretanje šezdesetim i ranim sedamdesetim (pa
i Koja). Tek, nikad sasvim razjašnjen razlaz unutar Šarla akrobate,
iz koga je nastala Disciplina kičme, označio je 1981. definitivan
kraj prvobitnog poleta beogradskog novog talasa.
Ubrzo zatim Kičma
započinje svoju misionarsku ulogu održavanja punk svesti kroz
stalne preobražaje. Početni oblik ovog benda (bas-gitara i bubanj),
proglašen od strane kritike za svetski raritet, zabeležen je 1983.
na debi LP-ju "Sviđa mi se da ti ne bude prijatno" - Koja je
potom bio prinuđen da odgovara na pitanja da li je to heavy metal i
da li je moguće da on voli Hendriksa.
Posle ploče, mini LP-ja "Ja imam šarene oči" (1985), morao je da objašnjava za koju diskografsku kuću je snimao (za "Dokumentarnu", "prvu nezavisnu etiketu" kod nas).
Kad je 1986. izašao album "Svi za mnom" pitanja o tome da li se prodao i počeo da snima pop i šta sad to znači, postala su ključna.
Posle "Najlepših hitova” (1987) svi su razrešavali problem da li se prodao prešavši u PGP RTB...
Posle ploče, mini LP-ja "Ja imam šarene oči" (1985), morao je da objašnjava za koju diskografsku kuću je snimao (za "Dokumentarnu", "prvu nezavisnu etiketu" kod nas).
Kad je 1986. izašao album "Svi za mnom" pitanja o tome da li se prodao i počeo da snima pop i šta sad to znači, postala su ključna.
Posle "Najlepših hitova” (1987) svi su razrešavali problem da li se prodao prešavši u PGP RTB...
No paradoksalne promene,
karakteristika mnogih posebno vrednih karijera u popularnoj muzici,
sve vreme su bile praćene raščišćavanjem stavova o čitavim
segmentima svetskog nasleđa popularne muzike, o čemu novinari
skoro nikad nisu postavljali pitanja. Priznavalo se to ili ne, ali
upravo je Kičmino stvaralaštvo (za mnoge zatucano, nekomunikativno
i previše eksperimentalno) raslo skoro isključivo u odnosu prema
ukupnim zbivanjima i tradiciji svetske scene.
Afirmišući sopstvenu želju da pruža autentičan domaći doprinos svetskim zbivanjima, Kičma je na svakoj tački svoje karijere mogla da izdrži poređenje sa najznačajnijim aktuelnim promenama napolju. To što je ovakvo njeno stvaralaštvo, odvojeno od sredine u kojoj nastaje, često izvrgavalo ruglu zatvorenost, zaostalost i muzičku nepismenost koji haraju domaćom scenom, najmanje je Kičmina krivica.
Afirmišući sopstvenu želju da pruža autentičan domaći doprinos svetskim zbivanjima, Kičma je na svakoj tački svoje karijere mogla da izdrži poređenje sa najznačajnijim aktuelnim promenama napolju. To što je ovakvo njeno stvaralaštvo, odvojeno od sredine u kojoj nastaje, često izvrgavalo ruglu zatvorenost, zaostalost i muzičku nepismenost koji haraju domaćom scenom, najmanje je Kičmina krivica.
Tako je prošlo skoro
nezapaženo da je sve dublje amerikanizovanje Kičminog zvuka u
stvari bila ona ključna evolucija koja je na "Najlepšim
hitovima" konačno potpuno obeležila muziku ovog sastava.
Ovaj album uživo ima
posebno mesto u toj kategoriji kod nas iz nekoliko razloga. Pre svega, retko se događa da je živi album vrhunac rada neke grupe (mada se
ovo, naravno, može promeniti). Potom, ova ploča zaista i bez ikakve
rezerve jeste zabeležila svirku i reakcije kakve su one i bile,
bez dodatnih intervencija.
Četiri kanala i ne uvek precizno muziciranje ne znače da je ploča sama po sebi događaj, ali ova je i to.
I konačno, "Najlepši hitovi" nose i svoj istorijski višak značenja, kao prva ploča snimljena u nekim klupskim prostorijama za četvrt veka rock'n'rolla u Beogradu.
Četiri kanala i ne uvek precizno muziciranje ne znače da je ploča sama po sebi događaj, ali ova je i to.
I konačno, "Najlepši hitovi" nose i svoj istorijski višak značenja, kao prva ploča snimljena u nekim klupskim prostorijama za četvrt veka rock'n'rolla u Beogradu.
Današnja Disciplina
kičme je, u odsustvu drugih velikih kreativnih sastava u gradu,
sublimisala na "Najlepšim hitovima" ne samo sopstvenu
istoriju i pomenute spoljne uticaje, već i istoriju beogradskog rock
stvaralaštva u prethodnih 25 godina.
Pogled unazad svedoči o jednoj radosnoj svesti o ovom vremenu i prostoru na delu: ona je snimljena baš u onom postoru koji je polovinom osamdesetih preuzeo značaj koji je početkom decenije za beogradsku scenu imala sala SKC-a (dakle na Akademiji, tj. klubu FLU a gde drugde?), ali je i sama po sebi predstavljala jedno fino poigravanje sa nekim od istorijskih muzičkih osobenosti beogradskih sastava.
Uspostavljajući odnos prema klasičnim grupama iz ovog grada (Yu grupa, Pop mašina), Kičma je i sama došla na tlo klasike. Da li sada shvatamo koliko je pokretački impuls (punk?) bio zaista snažan, autentičan i samosvestan?
Pogled unazad svedoči o jednoj radosnoj svesti o ovom vremenu i prostoru na delu: ona je snimljena baš u onom postoru koji je polovinom osamdesetih preuzeo značaj koji je početkom decenije za beogradsku scenu imala sala SKC-a (dakle na Akademiji, tj. klubu FLU a gde drugde?), ali je i sama po sebi predstavljala jedno fino poigravanje sa nekim od istorijskih muzičkih osobenosti beogradskih sastava.
Uspostavljajući odnos prema klasičnim grupama iz ovog grada (Yu grupa, Pop mašina), Kičma je i sama došla na tlo klasike. Da li sada shvatamo koliko je pokretački impuls (punk?) bio zaista snažan, autentičan i samosvestan?
Na kraju, "Najlepši
hitovi" skupa sa svojim omotom koji nastavlja liniju Kojinog
urbanog naivnog slikarstva, mogu se shvatiti i kao simboličan izraz
jednog paralelizma izmedu beogradske i njujorške scene.
Ova malo istražena, a ipak moguća paralela, zasniva se na tezi da je "melting pot" efekat ("lonac za kuvanje") glavna osobina duhovne klime i najvećeg američkog i najvećeg jugoslovenskog grada.
Mada je ova veza više potencijalna nego realna, raznovrsne potkulture, razne etničke grupe, različiti načini uređivanja života i različita viđenja muzike zaista postoje u ovom gradu, obezbeđujući svojim preplitanjem mogućnosti za nastajanje novih fuzija i novog gradskog "zvuka koji nosi spas".
Ova malo istražena, a ipak moguća paralela, zasniva se na tezi da je "melting pot" efekat ("lonac za kuvanje") glavna osobina duhovne klime i najvećeg američkog i najvećeg jugoslovenskog grada.
Mada je ova veza više potencijalna nego realna, raznovrsne potkulture, razne etničke grupe, različiti načini uređivanja života i različita viđenja muzike zaista postoje u ovom gradu, obezbeđujući svojim preplitanjem mogućnosti za nastajanje novih fuzija i novog gradskog "zvuka koji nosi spas".
Kako pokazuje najnoviji
snimak Kičme - "Dečja pesma", (dragačevski rapping), oni
su na putu da tako nešto i stvore. Buduća Disciplina kičme mogla
bi biti kao dečja pesma - pitka i puna iracionalne provokativnosti.
Popularna muzika.
Dragan Ambrozić
