"Evo, već je šest godina kako se bavim time. I svih šest godina ja sam temeljno radio, jer kad se ne bih tako ponašao, nikad ne bih ni pevao. Važno je - što god čovek radi, valja da radi iskreno, pošteno i dobro"
Poslednjih meseci nema novina, časopisa, značajnije zabavno-muzičke emisije na TV ekranima a da se ne pomene ime Zdravka Čolića i baletske grupe Lokice Stefanović. Novinski kiosci, izlozi, sobe mladih devojaka izlepljene su njihovim fotografijama. Od trenutka kad su se prvi put pojavili zajedno na festivalu zabavnih melodija "Zagreb 77" ne prestaju da zabavljaju publiku. Ravnodušnih nema.
Prvi koje su, gotovo šokirali, bili su muzičari - članovi velikog orkestra koji je pratio pevače u Zagrebu.
- Na tu ideju došao je moj drug i
menadžer, priča Zdravko. - On je predložio, da pošto je pesma koju sam pevao u brzom ritmu, pozovemo Lokicu i devojke, i da one
naprave neku koreografiju na tu muziku. To što smo uradili pokazalo
se kao dobar potez.
Ubrzo je izašla Zdravkova long-plej
ploča ("Ako priđeš bliže") s najnovijim pesmama. Želeo je da je na koncertima širom
zemlje prikaže sam. I tu su mu pomogle Lokice, kako publika
popularno zove ovu grupu balerina.
One, međutim, nisu samo dekor
ovom pevaču, već zajedno s njim predstavljaju celinu.
- Ovo što mi radimo moralo je da se
dogodi i kod nas - priča Zdravko. - Kad nastupa sam pevač, na
ogromnoj sceni to deluje prazno. Ovako, sve je ispunjeno, jer i
balerine i ja igramo. Uostalom, muzika se ne mora samo slušati, po
njoj se igra, a sve zajedno treba da bude prijatno za oko. Mi dugo
vežbamo svaki pokret, usklađujemo ga prema pesmi i detaljno se dogovaramo o svemu.
- Zajednički biramo i kostime, same ih
kreiramo i, uglavnom, same kupujemo i šijemo - pričaju devojke iz
popularne baletske grupe. - Često se dogodi da nas pozovu na neki
samostalni koncert i da za dva dana moramo da spremimo ili uvežbamo
novu koreografiju. Tada radimo i noću, u garderobi ili u pauzi između
snimanja za TV.
Mlade balerine - Lokica, Dubravka,
Jelena, Dijana, Jasna i Gordana, zajedno sa Zdravkom, putuju mnogo.
Gotovo svakog vikenda, a i drugih dana u nedelji, oni imaju koncerte
u raznim mestima širom zemlje.
Bez obzira na to što je Zdravko iz Sarajeva, a devojke Beograđanke, i što imaju obaveze prema radnom
mestu, porodici i fakultetu, njihova saradnja je "bez greške",
ali i s puno odricanja.
- Mada moji rukovodioci na radnom mestu
imaju puno razumevanja za igru, ipak, često uzimam slobodne dane,
dane od godišnjeg odmora ili neplaćeno odsustvo da bih mogla da
idem na turneju - priča Lokica Stefanović, osnivač i
koreograf u grupi, inače diplomirani inženjer arhitekture i u
stalnom radnom odnosu. - Međutim, ima dana kad ne mogu da napustim
posao. Tada devojke igraju same, bez mene, i nema problema, jer je
sve uhodano.
- Može se istovremeno igrati,
studirati, snimati za televiziju ili prisustvovati koncertima -
priča Dubravka Nojković, koja je student četvrte godine ekonomiie.
- Ali, naš radni dan traje i po 16 časova. Međutim, ako se
sve dobro isplanira, sve se može stići.
- Ima dva meseca kako nisam video
roditelje i brata - priča Zdravko. - Trknuo sam na dva dana do
Sarajeva, a sve ostalo vreme provodim na raznim turnejama i probama s Lokicama.
Već šest godina u šou-biznisu
A postoji li neka devojka u "međuvremenu"?
- Vidite, ja volim mnoge žene,
devojke. Sve su one drage, na svojstven način lepe, ali neku stalnu,
svoju devojku - nemam. Nemam vremena za ozbiljnije zabavljanje. A za
ljubav potrebno je da su ljudi zajedno, valja se posvetiti toj ženi
i zajednički negovati tu ljubav. Za tako nešto, zaista, nemam
vremena, a možda i nisam naišao na onu "pravu"...
Kakva bi to devojka trebalo da bude?
- Pre svega, ženstvena, nežna,
šarmantna. Da ima "nešto" što će da zrači iz nje. Da bude ličnost, savremena mlada žena, koja će i raditi, i imati vremena
za porodicu i biti angažovana na nekim društvenim poslovima. Dakle,
obična osoba kakvih kod nas ima puno...
Utoliko čudnije što nijedna od njih
još nije naišla. Ostaju, zasad, rad i - "Lokice".
A i one
su - obične devojke, što pokazuje i činjenica da su roditelji
Dijane Milošević radosni zbog njenog uspeha na estradnoj sceni,
ali nikad joj ne bi oprostili neuspeh na studijama!
A koliko se
rastržu i rade, govori podatak o Jeleni Petrović. Ona sama, s obdaništem, kako kaže, vodi brigu i izdržava dve kćerke, ali
uspela je da stigne i do četvrte godine Istorije umetnosti.
Da treba racionalno koristiti vreme i puno raditi, jer se samo tako može nešto postići, slaže se
i Jasna Dulić, studentkinja treće godine psihologije, i Gordana Vavić, koja je na trećoj
godini Istorije umetnosti. Njihovo mišljenje deli i Zdravko.
- Uvek kad nešto radim, onda dajem
sve od sebe da to kvalitetno uradim - priča popularni pevač. -
Sada je to muzika. Ranije jo bio fakultet. Ovo što pevam, shvatio
sam kao i svaki drugi posao, posao za koji sam talentovan i koji
pošteno radim.
Evo, već je šest godina kako se bavim time. I svih
šest godina ja sam temeljno radio, jer kad se ne bih tako ponašao,
nikad ne bih ni pevao. Važno je - što god čovek radi, valja da
radi iskreno, pošteno i dobro.
Posao kojim se Zdravko i Lokica bave
donosi veliku popularnost. Svi im zavide i iz te ljubomore
izmišljaju razne priče. Govore da su uobražene, nadobudne i
hirovite "zvezde". Međutim, za vreme ovog našeg razgovora
uverili smo se u suprotno.
- Mislim da sam ostao isti onaj
Zdravko kakav sam bio i pre nego što sam postao pevač - priča
mladi Sarajlija. - Nisam se promenio. Ne patim od raznih kompleksa da
sam popularan i da sam zbog toga nešto posebno!
- Ma kakva uobraženost! - govore Lokice. - Ko još ima vremena za to! Od silnih
obaveza, učenja, turneja, niko od nas ne može da stigne još i da
glumi "zvezdu". Gde ste vi videli "zvezdu" da šije,
pere, pegla, trči u obdanište za decu... Mi smo obične devojke koje se pored svega ovoga, bave i igrom i vrlo smo svesne prolaznosti
tog posla. Zato i učimo i mislimo na sutrašnjicu.
Koncert i za brigadiste
Zdravko do kraja godine treba da ode i
na odsluženje vojnog roka. Da li ga to plaši, misli li da će
pauza od godinu dana da ugrozi njegovu karijeru i sve što je
stvorio?
- Ne, naprotiv. Ja mislim, kao i svi
naši mladi, da valja pošteno odužiti svoj dug domovini i naučiti
sve kako i čime odbraniti zemlju u slučaju potrebe. Neću koristiti
nikakve privilegije. Tu neće postojati Zdravko Čolić - popularni
pevač, već Zdravko Čolić - vojnik, kao i stotine hiljada drugih
vojnika, širom zemlje.
Ne plašim se zaborava. A već sam i pripremio
jednu malu ploču koja će se pojaviti u prodaji dok ja budem u
vojsci. Na kraju, i ako me zaborave, ja imam svoju struku kojom se
mogu uvek baviti.
Međutim, ova igra i pesma donose i
neke prihode, prilično veće od običnih džeparaca njihovih
vršnjaka. Jer, opšte je poznato da su ulaznice za koncerte na
kojima nastupa ova grupa mladih, rasprodate i po mesec dana unapred i
da se koncerti repriziraju.
U halama od po nekoliko hiljada mesta
ispunjena su sva sedišta, prolazi, stepenište, a ispred dvorana
isto toliko osoba "pati" što nisu dobili "kartu
više". Koliki je taj novac i šta rade s njim?
- Pa, kako kad. Nekad manje, nekad
više zaradimo - pričaju balerine. Nekad nam bude samo za šminku, a
nekad ostane, pa onda kupimo nešto što smo želele, poklone
roditeljima, sestrama ili braći.
- Dosta se zaradi, ali ovaj posao
iziskuje i velike troškove - priča Zdravko. - Ali, ne gledamo mi
samo novac. Sad se baš pripremamo da u toku leta damo nekoliko besplatnih
koncerata. Jedan od prvih biće za brigadiste koji rade na pruzi Šamac - Sarajevo.
Bila bi ovo samo kratka priča o
nekoliko naših mladih ljudi, koji su, zahvaljujući svom talentu i
upornom radu, uz puno odricanja, postigli veliki uspeh, ali u suštini
ostali obični mladi ljudi, kakvi su bili i pre
popularnosti.
Zabeležila: Ljiljana Matejić (Nada, maj 1978.)
Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)