Pages

Zdravko Čolić i Lokice: Da li ste spremni za "Putujući zemljotres"? (1978)

Maj 1978: Vokalni solista Bijelog dugmeta Željko Bebek ovih dana završava svoju prvu samostalnu longplejku. Prema prvim informacijama, sve numere za ploču napisao je sam Bebek, na njoj peva i svira bas-gitaru... Da li će Željko i u "solo-vodama" ostati veran zagrebačkom Jugotonu? Ova naša poznata fabrika ploča upravo uvodi jednu korisnu novinu (koja u svetu već predstavlja staru praksu): uz svaku stereo ploču biće na posebnom letku ili na samom omotu odštampano upozorenje kakvu gramofonsku iglu treba koristiti prilikom slušanja ploča... Glavni promoteri rege zvuka u Jugoslaviji, zaječarski Zlatni prsti, objavljuju ovog meseca svoju novu singlicu - "Kako da osvojim tebe"... U svet diskografije ulazi i mlada beogradska grupa Generacija 5, koja svira neku vrstu "komercijalizovanog džez-roka", zbog čega je mnogi vide kao novi Leb i sol. Debi singl nosi naziv "Novi život"... I naši TV gledaoci sve su više oduševljeni novom serijom "The Muppet Show", čije likove domaći novinari prozvaše - "Mapetsima"! Mapetsima je naročito očarana grupa Pro Arte, koja je, inspirisana junacima Džima Hensona, svoj novi hit nazvala - "Haga vaga"!... A Zdravko Čolić ima novu ploču ("Ako priđeš bliže"), koja će postati jedna od najboljih i najuspešnijih u istoriji YU pop muzike. Neizostavni deo njegovog imidža 1978. godine postaje i baletska grupa Lokice Stefanović...

"Evo, već je šest godina kako se bavim time. I svih šest godina ja sam temeljno radio, jer kad se ne bih tako ponašao, nikad ne bih ni pevao. Važno je - što god čovek radi, valja da radi iskreno, pošteno i dobro"


Poslednjih meseci nema novina, časopisa, značajnije zabavno-muzičke emisije na TV ekranima a da se ne pomene ime Zdravka Čolića i baletske grupe Lokice Stefanović. Novinski kiosci, izlozi, sobe mladih devojaka izlepljene su njihovim fotografijama. Od trenutka kad su se prvi put pojavili zajedno na festivalu zabavnih melodija "Zagreb 77" ne prestaju da zabavljaju publiku. Ravnodušnih nema. 

Prvi koje su, gotovo šokirali, bili su muzičari - članovi velikog orkestra koji je pratio pevače u Zagrebu.

- Nedostajalo nam je vremena, pa zato nismo stigle da se na generalnoj probi pojavimo sa Zdravkom - pričaju mlade balerine. - Tako smo uveče istrčale na pozornicu i pred zapanjenim pogledima muzičara počele da igramo. Kasnije su nam govorili kako je trebalo da ih pripremimo za tako nešto. Kažu, među njima ima i ozbiljnih i starijih ljudi, a sve smo mi bile, gotovo, goluždrave...

- Na tu ideju došao je moj drug i menadžer, priča Zdravko. - On je predložio, da pošto je pesma koju sam pevao u brzom ritmu, pozovemo Lokicu i devojke, i da one naprave neku koreografiju na tu muziku. To što smo uradili pokazalo se kao dobar potez.

Ubrzo je izašla Zdravkova long-plej ploča ("Ako priđeš bliže") s najnovijim pesmama. Želeo je da je na koncertima širom zemlje prikaže sam. I tu su mu pomogle Lokice, kako publika popularno zove ovu grupu balerina. 

One, međutim, nisu samo dekor ovom pevaču, već zajedno s njim predstavljaju celinu.

- Ovo što mi radimo moralo je da se dogodi i kod nas - priča Zdravko. - Kad nastupa sam pevač, na ogromnoj sceni to deluje prazno. Ovako, sve je ispunjeno, jer i balerine i ja igramo. Uostalom, muzika se ne mora samo slušati, po njoj se igra, a sve zajedno treba da bude prijatno za oko. Mi dugo vežbamo svaki pokret, usklađujemo ga prema pesmi i detaljno se dogovaramo o svemu.

- Zajednički biramo i kostime, same ih kreiramo i, uglavnom, same kupujemo i šijemo - pričaju devojke iz popularne baletske grupe. - Često se dogodi da nas pozovu na neki samostalni koncert i da za dva dana moramo da spremimo ili uvežbamo novu koreografiju. Tada radimo i noću, u garderobi ili u pauzi između snimanja za TV.

Mlade balerine - Lokica, Dubravka, Jelena, Dijana, Jasna i Gordana, zajedno sa Zdravkom, putuju mnogo. Gotovo svakog vikenda, a i drugih dana u nedelji, oni imaju koncerte u raznim mestima širom zemlje. 

Bez obzira na to što je Zdravko iz Sarajeva, a devojke Beograđanke, i što imaju obaveze prema radnom mestu, porodici i fakultetu, njihova saradnja je "bez greške", ali i s puno odricanja.

- Mada moji rukovodioci na radnom mestu imaju puno razumevanja za igru, ipak, često uzimam slobodne dane, dane od godišnjeg odmora ili neplaćeno odsustvo da bih mogla da idem na turneju - priča Lokica Stefanović, osnivač i koreograf u grupi, inače diplomirani inženjer arhitekture i u stalnom radnom odnosu. - Međutim, ima dana kad ne mogu da napustim posao. Tada devojke igraju same, bez mene, i nema problema, jer je sve uhodano.

- Može se istovremeno igrati, studirati, snimati za televiziju ili prisustvovati koncertima - priča Dubravka Nojković, koja je student četvrte godine ekonomiie. - Ali, naš radni dan traje i po 16 časova. Međutim, ako se sve dobro isplanira, sve se može stići.

- Ima dva meseca kako nisam video roditelje i brata - priča Zdravko. - Trknuo sam na dva dana do Sarajeva, a sve ostalo vreme provodim na raznim turnejama i probama s Lokicama.


Već šest godina u šou-biznisu



A postoji li neka devojka u "međuvremenu"?

- Vidite, ja volim mnoge žene, devojke. Sve su one drage, na svojstven način lepe, ali neku stalnu, svoju devojku - nemam. Nemam vremena za ozbiljnije zabavljanje. A za ljubav potrebno je da su ljudi zajedno, valja se posvetiti toj ženi i zajednički negovati tu ljubav. Za tako nešto, zaista, nemam vremena, a možda i nisam naišao na onu "pravu"...

Kakva bi to devojka trebalo da bude?

- Pre svega, ženstvena, nežna, šarmantna. Da ima "nešto" što će da zrači iz nje. Da bude ličnost, savremena mlada žena, koja će i raditi, i imati vremena za porodicu i biti angažovana na nekim društvenim poslovima. Dakle, obična osoba kakvih kod nas ima puno...

Utoliko čudnije što nijedna od njih još nije naišla. Ostaju, zasad, rad i - "Lokice". 

A i one su - obične devojke, što pokazuje i činjenica da su roditelji Dijane Milošević radosni zbog njenog uspeha na estradnoj sceni, ali nikad joj ne bi oprostili neuspeh na studijama! 

A koliko se rastržu i rade, govori podatak o Jeleni Petrović. Ona sama, s obdaništem, kako kaže, vodi brigu i izdržava dve kćerke, ali uspela je da stigne i do četvrte godine Istorije umetnosti.

Da treba racionalno koristiti vreme i puno raditi, jer se samo tako može nešto postići, slaže se i Jasna Dulić, studentkinja treće godine psihologije, i Gordana Vavić, koja je na trećoj godini Istorije umetnosti. Njihovo mišljenje deli i Zdravko.

- Uvek kad nešto radim, onda dajem sve od sebe da to kvalitetno uradim - priča popularni pevač. - Sada je to muzika. Ranije jo bio fakultet. Ovo što pevam, shvatio sam kao i svaki drugi posao, posao za koji sam talentovan i koji pošteno radim. 

Evo, već je šest godina kako se bavim time. I svih šest godina ja sam temeljno radio, jer kad se ne bih tako ponašao, nikad ne bih ni pevao. Važno je - što god čovek radi, valja da radi iskreno, pošteno i dobro.

Posao kojim se Zdravko i Lokica bave donosi veliku popularnost. Svi im zavide i iz te ljubomore izmišljaju razne priče. Govore da su uobražene, nadobudne i hirovite "zvezde". Međutim, za vreme ovog našeg razgovora uverili smo se u suprotno.

- Mislim da sam ostao isti onaj Zdravko kakav sam bio i pre nego što sam postao pevač - priča mladi Sarajlija. - Nisam se promenio. Ne patim od raznih kompleksa da sam popularan i da sam zbog toga nešto posebno!

- Ma kakva uobraženost! - govore Lokice. - Ko još ima vremena za to! Od silnih obaveza, učenja, turneja, niko od nas ne može da stigne još i da glumi "zvezdu". Gde ste vi videli "zvezdu" da šije, pere, pegla, trči u obdanište za decu... Mi smo obične devojke koje se pored svega ovoga, bave i igrom i vrlo smo svesne prolaznosti tog posla. Zato i učimo i mislimo na sutrašnjicu.


Koncert i za brigadiste 



Zdravko do kraja godine treba da ode i na odsluženje vojnog roka. Da li ga to plaši, misli li da će pauza od godinu dana da ugrozi njegovu karijeru i sve što je stvorio?

- Ne, naprotiv. Ja mislim, kao i svi naši mladi, da valja pošteno odužiti svoj dug domovini i naučiti sve kako i čime odbraniti zemlju u slučaju potrebe. Neću koristiti nikakve privilegije. Tu neće postojati Zdravko Čolić - popularni pevač, već Zdravko Čolić - vojnik, kao i stotine hiljada drugih vojnika, širom zemlje. 

Ne plašim se zaborava. A već sam i pripremio jednu malu ploču koja će se pojaviti u prodaji dok ja budem u vojsci. Na kraju, i ako me zaborave, ja imam svoju struku kojom se mogu uvek baviti.

Međutim, ova igra i pesma donose i neke prihode, prilično veće od običnih džeparaca njihovih vršnjaka. Jer, opšte je poznato da su ulaznice za koncerte na kojima nastupa ova grupa mladih, rasprodate i po mesec dana unapred i da se koncerti repriziraju. 

U halama od po nekoliko hiljada mesta ispunjena su sva sedišta, prolazi, stepenište, a ispred dvorana isto toliko osoba "pati" što nisu dobili "kartu više". Koliki je taj novac i šta rade s njim?

- Pa, kako kad. Nekad manje, nekad više zaradimo - pričaju balerine. Nekad nam bude samo za šminku, a nekad ostane, pa onda kupimo nešto što smo želele, poklone roditeljima, sestrama ili braći.

- Dosta se zaradi, ali ovaj posao iziskuje i velike troškove - priča Zdravko. - Ali, ne gledamo mi samo novac. Sad se baš pripremamo da u toku leta damo nekoliko besplatnih koncerata. Jedan od prvih biće za brigadiste koji rade na pruzi Šamac - Sarajevo.

Bila bi ovo samo kratka priča o nekoliko naših mladih ljudi, koji su, zahvaljujući svom talentu i upornom radu, uz puno odricanja, postigli veliki uspeh, ali u suštini ostali obični mladi ljudi, kakvi su bili i pre popularnosti.

Zabeležila: Ljiljana Matejić (Nada, maj 1978.)




Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)