Pages

▼

Zoran Modli '75: Kako postati disk-džokej?

Januar 1975: Negde u snežnom Gorskom Kotaru, reditelj Ivan Hetrich snima televizijsku seriju "Kapelski kresovi". Stiže vest o njegovom neobičnom načinu da članovima ekipe kaže "hvala": umesto odlikovanja, pojedincima čijim je radom posebno zadovoljan, na kraju svakog radnog dana prikači po jednu - drvenu štipaljku!... Da li se još negde u Jugoslaviji snima neka zanimljiva serija? Srđan Karanović i Rajko Grlić rade na nečemu što će imati deset epizoda, na malim ekranima će se naći krajem godine, a trenutno ima naslov - "Zašto sam postao čovek". O definitivnom nazivu ove serije, Srđan i Rajko će se dogovoriti tamo negde krajem maja, kad počne sezona jagoda... Toliko o snimanju, a sad malo i o prikazivanju: čak su i slavni "Otpisani" jednom imali svoje PRVO emitovanje na domaćim malim ekranima - i to se događa baš ovih dana: 5. januara 1975, tačno u 20:00, nedeljni termin zauzima epizoda "Izdajnik" u kojoj petorica mladih ilegalaca planiraju da usred belog dana likvidiraju jednog od šefova policije. I ova serija je u poslednji čas promenila naziv - zamišljena je kao "Petorica otpisanih"... YU sport je na početku predolimpijske godine, u kojoj najveće šanse da nas obraduju imaju domaći rukometaši, vaterpolisti, najbolji evropski atletičar Lučijano Sušanj, njegov kolega Nenad Stekić, bokseri Parlov i Beneš, standardno sjajna ekipa rvača na čelu sa Ivicom Frgićem i posebno naši košarkaši, jer ćemo zlatnu medalju iz Barselone braniti na prvenstvu Evrope koje se održava u Jugoslaviji. Zeka Peka već je postao omiljen lik i tražena igračka u robnim kućama... A jedan od najtraženijih časopisa na kioscima je tinejdžerski magazin Tina, koji svoje čitateljke i čitaoce iz milošte zove "Tine" i "Tinovi" - a tako im se obraća i popularni radio voditelj i DJ Zoran Modli, koji je za ovaj list napisao više zanimljivih autorskih tekstova...


"A onda sam jednu divnu praznu kutiju od marmelade prepravio u radio aparat. Tada tranzistori, otpornici i kondenzatori nisu bili u modi. Bilo je dovoljno samo sesti iza kutije, uvući glavu u nju i pevati i pričati do mile volje"


 U ogledalo se gledam kad se brijem, kad se oblačim, čarape su poslednje na redu. Kad se vozim u autobusu, uvek stojim iza vozača. Uostalom, još nikom nije uspelo da bude ispred njega, a da se ne pojavi u novinama u rubrici o saobraćajnim nesrećama. Što se tiče stvari koje mi beže ispred nosa, to su: liftovi, tačno vreme, zgodne rečenice, idealna prilika i sam nos. 

Zbog nosa najviše volim kad me slikaju anfas, dakle s lica, a nikad iz profila, dakle s obraza. 

Evo, prilažem osobu koju su drugi slikali po mojoj preporuci!

Ta osoba se zove Zoran Modli. 

Mnogi su me pitali da li je to njegovo pravo ime. Ja sam uvek govorio da jeste.

Ako mu se tata zvao Josip Modli i bio pilot i konstruktor aviona, zašto bi se onda on zvao Džon Golsvorti i imao svoju ulicu, kada je jedino ispravno da se zove Zoran Modli i da po zanimanju bude disk-džokej?

Da li je to uvek bio? - pitam ga i značajno ga pogledam. On mene takođe. 

Namignem mu. On meni takođe. Pogledam kroz njega. On kroz mene takođe. 

Dakle? - pitam ja. Dakle? - pita on.

- Jesam! Tačnije, prvih pet godina života nisam, a onda sam jednu divnu praznu kutiju od marmelade (kutije od marmelade postaju divne tek kad se isprazne) prepravio u radio aparat.

Tada tranzistori, otpornici i kondenzatori nisu bili u modi. Bilo je dovoljno samo sesti iza kutije, uvući glavu u nju i pevati i pričati do mile volje... 

Na žalost, tada je jedini slušalac bila jedna crnokosa žena sa iglom i koncem u rukama. To je slučajno bila moja mama. Od tada je postala jako nervozna. Ali, danas sam zadovoljan: više nije jedina.

A šta je bilo dalje?

- Mama je u penziji, pa više nije nervozna.

A sa kutijom od marmelade?

- Porasla je zajedno sa mnom. Četrnaest godina kasnije na njoj sam sedeo u zemunskom disko-klubu "Sinagoga", u kojem su, zajedno sa mnom, prvi put progovorili, zasvirali i zapevali "YU grupa","Dahovci", "Opusi", "Zajedno"... 

Tu sam prvi put snimao na magnetofonsku traku i jedan svoj polučasovni program i odneo ga u Studio B. Tako su me primili. Od tada mi u radnoj knjižici piše da sam disk-džokej.

A kutija?

- Nisu mi dozvolili da kutiju unesem u Studio B. Tamo ima puno lepog i sjajnog nameštaja, pa bi jedna neugledna kutija od marmelade izgledala jako neugledno. Osim toga, tu često dolaze ugledni i važni gosti, pa bi pitali otkud kutija od marmelade? 

Stvari i ljude koji vam nešto znače u životu ionako ne treba pokazivati svima. Začas se pokvare i poružne.

Zoran Modli ima putujući disko-karavan. Imao je i Anu, Violetu, Zoricu i Irenu koje su sa njim igrale za vreme disko-programa. Međutim, jednom su se od zime smrzle u kombiju, pa su se predomislile. Od tada Zoran pušta njihov film na platnu, a sam pokušava da igra. Ima i Martina, stručnjaka za lajt-šou, koji ne igra, zato što se sa svojim projektorima uvek penje na skelu visoku četiri metra. Četiri metra širine - to da, ali četiri metra visine - a, to ne!

Uostalom, krajem januara i početkom februara Tine iz Beograda i Sarajeva prvi put će, uz žive goste, na TININIM maskenbalima čuti i program Zoranovog disko-karavana.

Jesam li već nešto slično video nedavno u dvorani Doma sindikata u Beogradu?

- Jesam! Imao sam čast da budem jedini gost na solističkom koncertu Đorđa Marjanovića. On je i dalje bio pevač, ja sam i dalje bio disk-džokej. On je pevao nekoliko velikih hitova, a ja sam najavljivao hitove uz pomoć magnetofona, trube, zvonca, pištaljke, mini-harmonike i mikrofona. Posle sam izrecitovao "Emu", a onda smo se svi u sali rastužili zbog neočekivanog kraja njenih snova. 

Tako je to bilo.


A ona, nesrećnica, ne zna da je naša ljubav platonska



Dom sindikata i Hala sportova nisu jedno isto?

- Jesu utoliko što je publika ista. Ali, hale sportova su dobre za rok-koncerte, jer tu publika može do mile volje da se izviče i trupka nogama, što bi jedan Dom sindikata teško podneo.

Sredinom decembra to je podnela Hala sportova u Novom Beogradu, je l' da?

- Da. Svirali su "YU grupa", "Iver" iz Sarajeva, "Pop-šou", "Siluete", "S. O. S" i "Hajduk Stanko i jataci". Bio sam ponosan što sam zvan da vodim ovaj program, jer je sav prihod išao u korist obolelih od distrofije mišića. Međutim, u isto vreme smo svi bili i nesrećni jer je neko, kome se to nije dopalo, preko noći pocepao sve plakate u gradu.

A zatim?

- A zatim zapretio ucenom učesnicima u programu.

A zatim?

- Zatim je predstavnik Udruženja distrofičara Srbije bio prinuđen da za taj dan pozove i odred milicije kako isti taj neko ne bi rasturio i sam koncert.

Koncert je bio. Je li bio i NEKO, s obzirom na to da ga izvođači verovatno znaju?

- Čujte, šta vam vredi što ćete kondukteru da mašete pesnicom zbog toga što vam je autobus pobegao ispred nosa, kad ne znate ko sedi za volanom.

Znači, opasno je prihvatati angažmane dobrotvornih organizatora?

- Nije. Mnogo je gore oboleti od distrofije mišića. A to može svakom da se dogodi.

Tine ovih dana imaju u rukama prvi album beogradske grupe "Dah". Zove se "Veliki cirkus". Ti si (to jest, ja) pisao tekstove?

- Da, prošle zime. I sve za jednu noć. Posle je Zlatko Manojlović napisao muziku. Svi smo bili pod utiskom dve divne knjige sa sličnom porukom: "Mali princ" i "Veliki cirkus". Njihovi autori bili su piloti - prvi pre rata, drugi za vreme rata, uz to još i heroj.

To je prva ploča na kojoj je tvoje (to jest, moje) ime?

- Prva je bila letos. I ime i glas. Na naš jezik sam sinhronizovao LP "Vežbaj i igraj uz orkestar Maksa Gregera". Bila je namenska, za sportiste i Tine i Tinove željne dobre kondicije. 

Druga izlazi početkom Nove godine. Biće prva u "Jugotonovoj" seriji "Jugo-rok 75". Na ovim albumima, u formi disko-šoa, predstavljam najatraktivnije jugoslovenske rok-grupe i soliste, sa materijalima snimljenim specijalno za tu priliku!

Kad bih na ploči samo pričao, a ne i pripremao najveći deo tih snimanja - sve bi bilo pesma! Ali, za ovakav eksperiment vredi se oznojiti...

Sam si hteo...

- Citiram (samog sebe, sa reklamne omotnice mog disko-karavana): "Ja volim muziku. Zato joj se uporno udvaram i nigde je ne puštam samu. A ona, nesrećnica, ne zna da je naša ljubav platonska: kad neko voli da peva, a nije pevač, kad voli da igra, a nije igrač, kad voli da svira, a ume to jedino na češlju... onda mora da postane disk-džokej. I da je vodi iz sale u salu, iz grada u grad, iz disko-večeri na disko-veče."

TINI od Zorana Modlija (januar, 1975.)

*****


"Od tada muzika počinje da se beleži uz pomoć velike trube, na čijem kraju je bila zalepljena membrana sa iglicom, i to po sledećem principu: kada pevač zavrišti u trubu, membrana počinje da se trese od straha"

Da vas neko, slučajno, upita što ste doručkovali pre četiri godine, teško da biste se setili. Još niko nije proslavljao jubilarni doručak, jubilarno oblačenje čarapa i jubilarno nameštanje kreveta.

Sa muzikom je već lakše. Prepoznaćete ploče koje ste najradije vrteli pre četiri godine. U krajnjem slučaju priskočiće vam u pomoć stari kompleti TINE. Ali, ja nisam mislio da to radite sada.

Odmaglio bih u dalju prošlost, sa vama ali bez TINE. Tek da vidimo kako su se kolekcionari ploča snalazili bez ploča i kako se postajalo disk-džokejom bez TININOG blagoslova.

Nekada, posebno kad još nije bilo gramofonskih ploča, imati privatnu diskoteku predstavljalo je veliki luksuz i bilo jako glomazno. Zamislite, recimo, da ste poželeli lično da čujete i vidite "Opatiju 1975". Gde biste u svoj jednosoban stan od 39 kvadrata strpali "Indekse", "Pepel in kri", "YU grupu", Jadranku Stojaković, Đoku Marjanovića, Darka Domijana, Kseniju, Senku i Zafira, a uz to još i čitav hor i orkestar, uključujući dirigenta i Olija kao voditelja?

Nekada su se kolekcije ploča pravile isključivo tako. I nisu mogli svi da budu diskofili. Faraonima, neronima, lujevima, pa i Karlu Ćelavom, nije falila dlaka s glave, pošto su živeli u velikim polukomfornim stanovima od nekoliko kvadratnih kilometara.

Gradsko stambeno preduzeće tada još nije bilo patentirano, pa nisu imali kome da plaćaju kiriju. Struju su štedeli na račun energije koju su distribuirale firme "Elektrovosak", "Jugobaklja" i "Udružena industrija kandila". Muziku su kupovali zajedno sa kompozitorom, tekstopiscem, aranžerom, izvođačima i dirigentom.

Ako malo prelistate istorijske spise, videćete:

da je omiljena pevačica Ramzesa II bila izvesna Semiramida Kreker, koja se proslavila hitom "Od piramide dva puteljka" dobivši za njega i tradicionalnu nagradu "Zlatan sarkofag";

da je Neron na bis slušao pesmu "Zajedno ćemo zapaliti svet";

da je na jedrenjaku "Santa Živka de la Kastanjeta" održan 1593. godine prvi ploveći festival zabavne muzike, pod nazivom "Melodije Gibraltara i Atlantika";

da je prvi disk-džokej u istoriji bio čuveni Zo Modlinger, strah i trepet Divljeg zapada, koji je sebi dozvoljavao da na pola prekida pesme u kaubojskim salunima, bira repertoar po svojoj volji i izbacuje sa šanka (čitaj: top-liste) pijane muzičare.

I tako dalje, i tako dalje.

Istorija pop-muzike krcata je podacima i beleškama.

Pisane beleške prestaju sa pronalaskom Edisonovog fonografa. Od tada muzika počinje da se beleži uz pomoć velike trube, na čijem kraju je bila zalepljena membrana sa iglicom, i to po sledećem principu: kada pevač zavrišti u trubu, membrana počinje da se trese od straha. Pošto je za nju pričvršćena igla, ona otresito nastavlja svoj deo posla, kljucajući po jednom voštanom valjku, valjak se zbunjeno vrti u pravcu kazalje na časovniku, čekajući svojih pet minuta.

Jedan od viđenih disk-džokeja Edisonovog vremena, Tomas Alva Šiljak, imao je tada rado slušanu emisiju "Lista najbolje prodavanih valjaka".

Sa pronalaskom gramofonske ploče valjci su, kao nepraktični, dobili radno mesto po muzejima (najverovatnije voštanih figura!). U upotrebi su ostali samo longplej valjci, ali ih danas njihovi vlasnici manje koriste za slušanje muzike, a češće za ravnanje cesta.

Tako smo, posle kratkog istorijskog pregleda potkrepljenog nekim vitalnim primerima, došli do savremene disko-industrije. Stigli smo opet do zanimanja koje je, relativno nedavno, i zvanično priznato: disk-džokeja.

Uporedo sa rastom industrije muzike i zabave, rasla je i cena disk-džokeja. Respektovani od slušalaca radio-programa i posetilaca u diskaćima, mogli su za tren oka da načine hit od neke autsajderske ploče, ili da u prah i pepeo pretvore zvezdu koja je slučajno pokazala Ahilovu petu.

Ovo vam govorim vrlo ozbiljno: mnogi su poklekli pred slavom i iskušenjima. Pa smo, tako, čitali o nekim aferama vezanim za potplaćivanje ovih šou-majstora, "filovanje" top-lista i šikaniranje "nevaljalih" pevača.

Na sreću, to se događalo daleko od nas, tako da naši disk-džokeji nisu mogli da se inficiraju! Oni su i dalje u suštini ostali jako romantični i meka srca, pa radije maljavom Gariju Gliteru pretpostavljaju bucmastog i sentiš momka Čobija, a zakletom razbijaču synthesizera, orgulja i klavira Keithu Emersonu - bezbrižno "Bijelo dugme".

Kada Tinovi odluče da počnu prve disk-džokejske korake - to je sreća. Nesreća je kad u prodavnici ploča naiđu na prodavačicu koja pojma nema da negde u svetu postoji sastav "Kokni Rebel", jer je do juče radila na odeljenju sa ženskim čarapama.

A sreća u nesreći je kad se ispostavi da je ta mlada dama, u stvari, jedna vrlo simpatična osoba koja je spremna da slušanje muzike podeli sa vama posle radnog vremena!

To je već prvi TINSKI disk-džokejski uspeh.

Ostale korake i neka iskustva ostavio bih za sledeći nejubilarni broj TINE.

Zoran Modli za jubilarni 150. broj Tine (jun 1975.)

*****


"Za vreme školskog odmora sve je vrvelo od gimnazijalki u plavim keceljama, pa sam se nekako osećao obaveznim da im ulepšam tih petnaestak minuta između dva časa. Svakog dana bih u određeno vreme selio gramofon na prozor i izazivao njihove uzdahe vrteći sentiš ploče Adama i Elvisa Presleyja. Joj, što sam tada bio popularan!" 

Dobro je. Prošla je gužva koja je prepunila jubilarni broj TINE. Uostalom, za dobrim se atom prašina diže pa zašto, onda, ne bismo nastavili da galopiramo disko-galopom u ovoj, malo mirnijoj TINI...

Ako se sećate (a što se i ne biste setile i setili, pošto je dokazano da je memorija leti bolja nego zimi), u 150. broju TINE zamaro sam vas na tri kucane strane nekim istorijskim činjenicama vezanim za prve diskoteke i disk-džokeje. Na kraju sam odlučio da vas malo uputim u disk-džokejsku nauku, što bih na ovom današnjem, drugom času, nastavio.

Dakle, kako postati disk-džokej?

Da vaše disk-džokejske pretenzije ne bi bile usmerene samo ka prodavačici gramofonskih ploča u radnji (ovo se odnosi na Tinove!), potrebno je da omasovite svoju publiku.

Krenite, recimo, od najužeg porodičnog kruga. Tu ste bar sigurni da vas publika poštuje i ceni a i vi savršeno poznajete njen ukus. Doduše, čovek nikad nije sto posto siguran, pa su ponekad testovi neizbežni.

Kao disk-džokej u domaćoj atmosferi ja sam se prvi put okušao jedne večeri dok sam razmišljao na koji sve način može da se upotrebi jedan običan gramofon.

Tetka (mamina sestra), zatim mama (tetkina sestra) i dve sestre od tetke (tetkine ćerke) otišle su u redovnu inspekciju u obližnju samouslugu. Ja ostao sam. Čekam da stigne materijal za večeru. A kad je prazan stomak - obično je puna glava.

Izrežiram, zato, jednu skromnu disko-predstavu: zvučnik postavim u predsoblje, a žicu sprovedem do gramofona u sobi. Iz tajne pregrade izvučem svoju omiljenu ploču: "Twisting Off A Cliff" Duanea Eddyja, u kojoj postoji užasan krik. Sve to natempiram, ugasim svetlo i čekam.

Kroz pola sata začuje se ključ u vratima. Ona (tj. vrata) škripnuše a ja, pritajen u mraku, aktiviram zvučnu bombu:

(na 0:29!)




Kroz stan se prolomi grozan krik sa ploče, u predsoblju nasta lupa, neko staklo puče, ključevi ispadoše na pod... a zatim nasta grobna tišina. Ta tišina me je zabrinula. Polako sam, pipajući, došao do prekidača za svetlo: u predsoblju je, oslonjena na zid, izbezumljenog pogleda, drhtala naša prva komšinica, gospa Mara, držeći se za srce. Došla žena da nam zalije cveće, jer nije znala da smo još jutros stigli sa godišnjeg odmora.

Od tada sam došao do novog saznanja: disko-program ne može da se odvija kako treba ako nemate i lajt-šou. Tek da vidite s kim imate posla.

Otišao sam i u drugu krajnost: sve sam radio danju! Imao sam izvrsne uslove za to. Stanovali smo preko puta zgrade gimnazije. Pa još u visokom parteru. Za vreme školskog odmora sve je vrvelo od gimnazijalki u plavim keceljama, pa sam se nekako osećao obaveznim da im ulepšam tih petnaestak minuta između dva časa.

Svakog dana bih u određeno vreme selio gramofon na prozor i izazivao njihove uzdahe vrteći sentiš ploče Adamoa i Elvisa Presleyja.

Joj, što sam tada bio popularan! Nezgodno je bilo jedino što sam se sramio da izađem na prozor. Čekao sam da se i ja upišem u gimnaziju.

Sledeće godine sam uspeo. Ali, uspeh je bio polovičan: moje bivše obožavateljke već su maturirale.


Početni disko-udarac



 Jedan od najšarmantnijih i najpopularnijih britanskih disk-džokeja, Tony Blackburn, ima tu sreću da ga većina njegovih kolega smatra šarlatanom koji preko radija deli poljupce kuvaricama i sobaricama u svom jutarnjem šou, uz jezive sladunjave ploče Toma Jonesa i njemu sličnih.

- Što se sekiram! - fućka na to Tony Blackburn. - Sviram ono što publika voli. Ako osetim da ljube "Ding-dong-ding-dong", pustiću je i tri puta za redom. Baš hoću! Najveća greška većine disk-džokeja je u tome što pokušavaju da diktiraju ukus publici, pa joj vrte kompozicije od kojih dobijam grčeve u stomaku. Underground i nazovi progresivnu muziku čuvam kad nekog treba da poplašim!

Ako i vi svojim početnim disko-udarcem niste razorili toplo porodično ognjište, savladali ste prvu lekciju.

I neka su vam sa srećom "Pro arte", Ksenija, Lokin, Jevremović i ostali sa očima prepunim suza, maglovitim daljinama u kojima nestaje voljena osoba, uspomenama na divne dane sreće i zaboravljenom slikom kraj kamina. Tu ne možete da omašite.


Uz blagoslov nastavnika OTO



 Nekada mi se srce kidalo od želje da postanem kinooperater. Zamišljao sam sebe u vlastitom bioskopu, u kojem, pre i posle projekcije, puštam divnu muziku sa magnetofona. U bioskopima me je oduvek fascinirala muzika pre početka i posle "THE ENDA" filma.

Nisam postao kinooperater. Ali sam napravio putujući disko-karavan koji je, jednim delom, pomalo i putujući bioskop. Uz crtice i neme burleske, zainteresovani iz sve snage cupkaju s gromoglasnom rok-muzikom. Nađe se tu i pokoji pravi pop film s Davidom Bowiejem, Suzi Quatro i Cockney Rebel u glavnim ulogama!

Vi verovatno još ne posedujete taj dragoceni arsenal celuloidnih traka, ali će vam dobro doći i pozajmljeni epidijaskop iz školskog kabineta, ukoliko ste odlučili da zakoračite na sledeći stepenik: DISK DŽOKEJ U ŠKOLI.

Za ovo su vam potrebna tri blagoslova: jedan od nastavnika OTO, koji će vam ustupiti stari, ali zato koristan razglas, drugi od tetkice koja će vam otključati zgodnu učionicu, treći od direktora, koji će vas očinski pogledati i reći:

"Pa, da probamo. Ali gledaj da ne bude preglasno i ne traje do kasno!"

Tu ćete protresti crveni flomaster. Sutradan ste već izvesili u hodnik plakat:

SVIMA NA ZNANJE:
U SUBOTU POSLE ŠESTOG ČASA
VELIKA DISKO-ČAGA!

U međuvremenu se ozbiljno i vrlo grozničavo pripremate za debi pred najbrojnijom publikom u svom životu. Ono što vi sada grmite, odavno su već progrmeli neki poznati asovi disko i radio-pulta.

Jimmy Savile, recimo, vlada već više od deset godina (možda i petnaest). Još neumorno menja svaki dan odela i svaki mesec kupuje nova kola.

Jest, ali koja kola!

Veliki je šoumen i tražen na koncertima i u diskotekama. I on ima putujući disko-karavan zvani "Savile's Travels". Neobično dohovit, on u programu uvek servira hrpu štosova na račun pevača čije ploče okreće, pa je teško reći da li ga interpretatori više vole ili mrze. Njegov recept je:

"Da budeš dobar disk-džokej, treba da trčiš dnevno dvadeset kilometara, pojedeš posle toga četiri porcije bifteka, popiješ sanduk piva... i da se još jednom rodiš. Pa ni tada još nisi ravan Jimmyju Savilleu!"

Za početak nije loše.

Kenny Everett, ionako je odavno pretrčao tridesetu, još tvrdi da svake noći spava sa "Meri" (pudlicom), dok je ženi dao mesto na tepihu do kreveta. Englezi vole njegove luckaste emisije, jer izvrsno oponaša kreštavim glasom sve vrste i podvrste životinja, tvrdeći da su životinje jedina bića kojima treba verovati.

Kada je rekao za jednog svog kolegu da je svinja, objasnio je da su svinje najplemenitija bića na svetu. Takve i slične viceve stvarali su njegovi mnogobrojni slušaoci. Međutim, zbog sličnog "komplimenta", Mick Jagger ga je jednostavno nokautirao! Kenny od tada više ne vrti Rolling Stonese, ali se zato potrudio da diskoteku obogati pločama "Animalsa", "Monkeesa", "Byrdsa", "Blodwyn Pig"...

Većina disk-džokeja, a možda ćete to i vi, zamera Kennyju Everettu što unapred piše cake za svoju emisiju, što ne radi bez teksta i ne prepušta se trenutnoj inspiraciji.

To me nimalo ne brine, dovikuje Kenny iza svoje pisaće mašine.

I, još jedan: John Peel.

On je boem disko-pulta. Živi za nove talente i svira prvenstveno progresivnu muziku. Nijedna kompozicija u njegovom disko-šou nije kraća od šest minuta. Osim toga, ne priča mnogo, već primenjuje takozvani "segways" sistem, vrteći pesmu za pesmom bez najave.

Zahvaljujući ovom proćelavom bradonji, na radiju su se svojevremeno prvi put začuli snimci danas afirmisanih ili legendarnih imena undergrounda, kao što su Led Zeppelin, Chicago, Keef Hartley Band, Ten Years After... Hitove ne priznaje, a singl-ploče ga ne zanimaju. Nekoliko puta je biran za najboljeg disk-džokeja, ali bi on uvek poručivao:

- Hvala vam, momci. Iduće godine ipak glasajte za Kennyja Everetta. Njemu to treba.

Na vama je sada sa izaberete kom ćete se disk-džokejskom carstu privoleti. U stvari, najbolje je da radite onako kako ste radili kada ste kupili prvu ploču i zavrteli prvi gramofon. TININA disk-džokejska škola vam je samo mali podsetnik.

Ako, ipak, odlučite da pođete stopama starog kaubojskog disk-džokeja Zo Modlingera, u čast svog poštovanog pradede ispaliću jedan plotun skokom na prazan tetrapak od mleka! A ako vam ikada zatreba i neki vanredan disk-džokejski čas, javite TINI. Ona drži katedru, i to s obe ruke.

Zoran Modli (Tina, jun 1975.)

*****


"Usred ove zime sretne se jedan muzički urednik Radio Beograda - u autobusu. Ja s njim na 'vi', on sa mnom na 'ti' (što je i normalno), pa će: Koja li je ono jeziva grupa Buldožer?! Ne znaš šta je odvratnije, tekstovi, zvučni efekti ili muzika! Nešto sam malo čuo tu njihovu ploču. Treba je zabraniti!"


Ovo nije dnevnik sa krstarenja "Leteće diskoteke Zorana Modlija". Istini za volju, posle tri godine non-stop putovanja članova moje disko-grupe, imalo bi šta da stane i u dnevnik... 

Čekajte, možda to nije loša ideja!

Dnevnik.

Jer, tri godine je mnogo vremena. Ne zaboravite da jedan prosečan rat traje jedva nešto malo duže, da za tri godine čovek završi tri razreda gimnazije, ili dvaput prvi i jednom drugi razred, da za tri godine može da postane punoletan (ako već u startu ima 15 godina), da za tri godine može da sretne, upozna ili se posvađa sa bezbroj Tina - a kamoli ne sa ovom jednom jedinom koju čita!

Toliko o dnevniku.

Zaboravimo ga za sada (al’ ne i za posle!) i vratimo se prirodnoj pojavi zvanoj:



Disk-džokej




U nekim jubilarnim i postjubilarnim "Tinama" pričali smo o nekim poznatim di-džej momcima "s one strane grane", pa rekosmo da je Tony Blackburn poznat po tome što deli puse kuvaricama, John Peel što nosi bradu do stomaka i već vekovima zastupa progresivnu muziku, Jimmy Savile što pojede šest kila bifteka i popije sanduk piva, a Kenny Everett što mnogo voli životinje - pa je dobio nokaut od Micka Jaggera jer ga je od milošte nazvao svinjom!

Ali oni nisu jedini. Ne zaboravite da u svetu postoji sigurno nekoliko stotina hiljada disk-džokeja po disko-klubovima, snek-barovima, igrankama, podrumima, radio i tv-stanicama.

Ovu skromnu cifru, pomnožite sa po dva gramofona, jednim mikrofonom i nešto ploča - pa ćete dobiti dobro naoružanu armiju, koja je zaposela svaki pedalj vinilskih spirala.

A to što se kod nas disk-džokejem naziva maltene svaki spiker kojem, uz prognozu vremena i izveštaj o vodostaju, padne u dužnost da najavi i neku ploču o kojoj nema blage veze, neka vas ne brine: svaka armija, pa i disk-džokejska, ima svoje oficire, podoficire, rezerviste - i vojnike s ravnim tabanima!

Na front se ne kreće bez obuke.

Pravi disk-džokeji, bar oni koje ja cenim, nicali su po buđavim ili bolje nameštenim klubovima, svejedno. U tom pravom dvoboju sa publikom naučili su da je respektuju, mrze ili obožavaju. Naučili su da joj se obraćaju, da se saživljavaju i uzajamno mere puls. Naučili su muziku.

Stvar je prosto - komplikovana: muzika nije ispit iz poznavanja prirode, već - doživljaj.


Dole s programa!



Kad bi, jedne noći, dobra vila došla u tvoj san i omogućila ti da postaneš odjednom disk-džokej na radiju.

Razmisli.

Razmisli.

Da li si razmislio-la-lo?

Sam si u studiju. Ti, mikrofon i tehničar preko puta. Nije važno da li je pred tobom jedan sat ili pola dana programa. Pazi, nisi najavljivač ploča. Nisi privredni komentator. Nisi, recimo, nekakav Dragan, kome nije stalo šta misle crni ispod njega - već šta misle oni iznad njega. Ti si čovek koji hiljadama anonimnih i slavnih, što te slušaju, treba da prenese svoje raspoloženje, radost, optimizam ili setu.

Tvoje oružje su reč i muzika. Ti imaš prava da ih kombinuješ. Ako nešto ne umeš da kažeš, otpevaj. Nasmej se. Uradi "klik!" Jer, nije baš sve ni u sterilnom književnom govoru.

Kome bi se tada obraćao-la-lo?

Bezobličnoj masi, koju ne poznaješ, ili dobrim znancima?

Ovo drugo je bolje. Dobro je kad poznaješ ljude kojima nudiš 72 posto sebe. Kad već sve radio stanice vrte Mišu Kovača, koji se ubi od suza, ili Mikija Jevremovića, koji samo što ne umre od bola, zašto jedan disk-džokej ne bi smeo da ponudi bar jedan deo svojih emocija - koje su, po pravilu, vedre? A i to je disk-džokej!

Nisi ti kriv što nemaš ni jednu ploču i ličnog kompozitora. I zbog čega, onda, bogomdani urednici radija (čiji se muzički život i smrt kreću između ekskluzivnih koktela i olinjalih festivala, s pozivnicama koje im pothranjuju sujetu i ego do sledećeg prvog u mesecu) kroje kapu ljudima koje u životu nisu sreli?

Kroje kapu muzičarima, voditeljima-regrutima, slušaocima, sluhistima, antisluhistima... Kroje tuđ hleb. U ime morala, svesti i nesvesti, dobrog ukusa, šunda, kritike i sazrele pameti. Pa onda, u tri sata, kada se završi radno vreme, sve zbog čega su mahali pesnicama zaborave (naivan si ako si mislio da ih to uopšte interesuje).

Jedan ode u kafanu, pa se napije k’o bambus, dok mu ogolelo teme raskalašnom pesmom miluje Mica-žica - zbog čije ploče je tog prepodneva autoritativno povraćao pred potčinjenim članovima redakcije.

Drugi isprebija ženu i decu jer su ostavili ključ u vratima.

Trećem žena pokaže vrata zato što ni posle deset godina braka - nije napravio decu.

Četvrti, posle uzvišenog filozofiranja o muzici, otrči na sastanak Udruženja lovaca i koljača plemenite divljači.

Da se onesvestiš.

Zato na našem radiju i nema disk-džokeja. Nema. Nema. Nema. Oni koji misle da su to - nisu! Disk-džokej je ŠOUMEN. Sve radi, jedino ne igra: to je, shvatićeš, ipak radio program! Disk-džokej je kreativna faca, zašto onda da ga mažu glinom?

Oni što stalno s nekim razgovaraju, pred mikrofonom ili telefonom, to su mali uobraženi gnjavatori. Oni što stalno pozivaju slušaoce da pišu, te o ovom, te o onom, to su čitači pisama koji svoje komentare svode na: "Joj, drugarice Piliš, što vam je, nečitak rukopis!" Oni što uobražavaju da probijaju neke barijere na radiju - kako mogu da ih probijaju, kad ih spuštaju sami sebi?

U stvari idealno bi bilo kada bi disk-džokej bio i urednik - makar samom sebi.

Jedan, ili jedini od takvih, i dan-danas je Milovan Ilić Minimaks.

On je briljantan zabavljač i animator, dobijao je bezbrojne zlatne i srebrne mikrofone, dobijao je nagrade za originalne zvučne zahvate u svojim emisijama, ja ga beskrajno cenim - ali on nije disk-džokej.

Pa i pored toga mu podmeću i cigle, i ruke, i noge - samo ne leđa. Mijauču, grebu ga, stavljaju pribadače na stolicu ... iako je sam sebi urednik.

Šta bi bilo da je još i disk-džokej?

Moja dobra vila iz sna vratila me je ponovo u disko-klub. Zahvaljujući "Letećoj diskoteci", tih disko-klubova sada ima mnogo. Dobro je što tu čovek može, uz ostalo, još i da igra!


Crno dugme



Da li si ti voleo-la-lo Bijelo dugme i pre dve i po godine?

Jesi?

Vidiš, oni urednici što rade do tri - nisu. Šutirali su njihove ploče u najzabitije ćoškove radija:

- "Bila mama Kukunka, bio tata Taranta ... ", ma kakva je to bezvezna dečja pesmica! - negodovali su.

Onda se pojavio njihov "Top".

- Tu skaradnu ploču da pustimo slušaocima? Taman posla!

Posle "Topa" pojavio se "Pekar".

- Jao, pa to su oni što pevaju "Ju-jua" i "Top"! Napolje s njima ...

I "Selmu" su izvređali tako da im to ona nikada nije oprostila. Bijelo dugme uživalo je glas grupe koja je skinuta sa svih radio programa.

Onda su oni odlučili da sami krenu u akciju.

Da upoznaju te urednike, kad već ovi neće njih.

Tako je barijera počela da se smanjuje. Danas isti ti urednici program filuju najviše Bijelim dugmetom, oduševljavaju se, pišu hvalospeve, busaju se da su im upravo oni pomogli da se proslave!

A ti ćutiš i misliš: jesam li ja lud, ili me prave ludim? Da li su oni kupovali ulaznice za njihove koncerte, podržavala ih, hrabrili i aplaudirali - kada drugi nisu?

Da se onesvestiš.

I, opet stara priča u novom aranžmanu: usred ove zime sretne se jedan muzički urednik Radio Beograda - u autobusu. Ja s njim na "vi", on sa mnom na "ti" (što je i normalno), pa će:

- Koja li je ono jeziva grupa Buldožer?! Ne znaš šta je odvratnije, tekstovi, zvučni efekti ili muzika! Nešto sam malo čuo tu njihovu ploču. Treba je zabraniti!

Zbog tog "nešto malo", Buldožera takođe nema ni na jednom radio programu. Niko se ne usuđuje da ih pusti. A koncerti su im prepuni.

Napisao: Zoran Modli (Tina, februar 1976.)



Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)