Pages

▼

Šaban Seidi, najbolji jugoslovenski sportista '77: Priča o šampionu i njegovih sedam sestara

Decembar 1977: Sabiraju se sportski uspesi i rezultati ostvareni tokom godine koja je na izmaku: slavi se fantastičan uspeh koji je postigla atletičarka iz DR Nemačke Rozemari Akerman - prva je preskočila 2 metra na stadionu u Berlinu, 26. avgusta 1977, u 20 časova i 14 minuta. Bio je to rezultat koji su i najozbiljni sportski stručnjaci očekivali da bude ostvaren tek negde između 1996. i 2000. godine.... Domaći fudbaler godine je napadač splitskog Hajduka Ivica Šurjak. Posebno se cene njegova borbenost, zalaganje i istrajnost - osobine koje je počeo da pokazuje već od prve utakmice za reprezentaciju Jugoslavije, 23. marta 1973, kada mu je poverenje ukazao tadašnji selektor Vujadin Boškov, na utakmici sa Španijom u Zagrebu, kada je zamenio Oblaka na levom krilu... Čisto da se zna... Najbolji jugoslovenski - ali i evropski košarkaš u 1977. godini bio je Dražen Dalipagić - to kažu ne samo domaći mediji, već i cenjeni italijanski košarkaški časopis "Đigante del basket", koji će rezultate svoje ankete zvanično objaviti tek u januaru, ali su Praju rešili da obraduju pre Nove godine... Ipak, bila je ovo godina u kojoj je zablistao jedan 18-godišnji momak, ostvarivši uspeh koji teško da će ikada biti ponovljen: učestvovao je na pet velikih takmičenja i na svih pet našao se na pobedničkom postolju. Dvostruki vicešampion sveta, prvak Evrope i Balkana - rvač Šaban Seidi, koji je postigao to što je postigao zahvaljujući svojoj višegodišnjoj tvrdoglavosti, jer su ga roditelji, prema kasnijem priznanju, uporno nagovarali da postane teniser, plašeći se da ga neko na strunjači ne unakazi, osakati...    


"Jedino sam se nervirao, jer sam znao da nemam nikakve šanse u meču sa Sarijem. Kako je to bilo... pakao! Sari je veoma popularan u Turskoj. Nešto kao Dragan Džajić kod nas. Oko deset hiljada ljudi u sali bilo je protiv mene - uključujući i sudije. Koliko su mi samo uskratili poena!" 


 Pre petnaestak godina, na Konferenciji Saveza rvačkih sportova Jugoslavije, tadašnji predsednik Milan Ercegan je rekao: "Moramo postaviti osnove rvanja slobodnim stilom u mestima gde su oni narodna tradicija. Samo tako će ovaj sport dostići visok nivo u svetu kakav Jugoslavija dostiže u grčko-rimskom stilu"... 

Tada je to zvučalo vizionarski, danas su te reči stvarnost.

Šaban Seidi, osamnaestogodišnji student Više škole za fizičku kulturu u Skoplju osvojio je, ove godine, pet medalja na velikim međunarodnim takmičenjima i nadmašio sve ostale jugoslovenske sportiste. Zbog toga mislimo da zaslužuje naziv "sportiste godine".


Uzor u tradiciji



Šaban Seidi rođen je u Skoplju 6. juna 1959. godine. Kao dečak gledao je velikim očima starije, na poljanama, kako se bave narodnim načinom rvanja.

Međutim, kao osnovac, pokazivao je više interesovanja za druge sportove.

I ko zna, možda bi krenuo stopama svog sportskog idola Miroslava Cerara da nije bilo nastavnika fizičkog vaspitanja Mentisa Alajbega koji je u Šabanu otkrio "rođenog" borca na strunjači.

Uprkos protivljenju oca, poslušao je nagovore svog nastavnika i postao član rvačkog kluba Skoplje pre gotovo jedne decenije...

Po prirodi borben i uporan, uz fizičke preduslove u kojima priroda nije škrtarila, uskoro je dospeo i do dresa reprezentacije i trenera Riste Takova.

Kao šesnaestogodišnjak, 1975. u Ankari, doneo je našoj zemlji - u konkurenciji seniora - zlatnu medalju.

Na insistiranje Takova poveden je na Mediteranske igre u Alžiru kao "prekobrojan" - a vratio se sa zlatnom medaljom.

Prošle godine u Skoplju ponovio je uspeh iz Ankare, postao ljubimac publike u rodnom gradu i najzad dobio "odobrenje" od oca da može da se bavi sportom koji je toliko zavoleo...


Prvak Evrope



Ova godina donela mu je punu afirmaciju i pregršt medalja. Počelo je u Atini gde je, po treći put zaredom, bio prvi u kategoriji boraca do 68 kilograma. 

Potom je otputovao na svetsko prvenstvo za juniore u Las Vegas (SAD) i među vršnjacima startovao sa pet pobeda, da bi bio zaustavljen tek u finalu, u borbi sa sovjetskim reprezentativcem Karaevim. Vratio se u Skoplje sa srebrnom kolajnom oko vrata.

Baš u vreme kada je u Haleu, na Evropskom prvenstvu u boksu, Ace Rusevski bio odlučne bitke za zlatnu medalju, stigla je iz turskog grada Burse radosna vest:

 Šaban Seidi postao je prvi Jugosloven prvak Evrope u slobodnom stilu rvanja, iako je startovao na takmičenju - porazom!

Uprkos povredi, nastavio je da sakuplja medalje i na Svetskim igrama studenata u Sofiji je bio treći.

Najzad, oktobra u Lozani, startovao je i na svetskom prvenstvu za seniore i to - porazom.

Da bi ostao u konkurenciji morao je da dobije sve ostale mečeve i ponovo je uspeo: među poraženima našao se i svetski prvak Mongolac Ondov. 

Zaustavljen je tek u finalu protiv sovjetskog reprezentativca Pinigina.

Na pobedničkom postolju Šaban Seidi popeo se na drugu stepenicu...

Ukupno, tokom 1977. godine, mladi Skopljanac postao je prvak Jugoslavije, Balkana i Evrope i drugi na svetu u konkurenciji juniora i seniora, uz treće mesto među studentima - sportistima iz celog sveta! Ponovimo još jednom: tek je navršio osamnaest godina...

Danas je Šaban Seidi ljubimac poklonika sporta u Makedoniji, omiljen među kolegama na fakultetu koji namerava da završi iduće godine. Ne voli da govori o sebi, smeta mu i publicitet, jer smatra da je karijeru - tek počeo.

Nepokolebljivo veruje u sebe i svoje snage i zato ga porazi podstiču na nove i još veće napore. Ako ga pobedi "autsajder" Kolevic iz Australije - savladaće svetskog prvaka Ondova, kada izgubi od Turčina Sarija tuširaće čak i samog Gajderbekova iz Sovjetskog Saveza. 

Takav je Šaban, a takvog ga je video i nastavnik OŠ "Lirija" Mentis Alajbeg kada ga je nagovorio da se posveti borbi na strunjači.


Protiv turskog Dragana Džajića



Evo kako je to izgledalo u Bursi, kada je Seidi postao prvak Evrope u slobodnom stilu rvanja. Posle prvog kola doživeo je poraz od poznatog turskog rvača Mehmeda Sarija - da je izgubio i u narednom okršaju, bio bi to kraj takmičenja za našeg rvača. Seidi se seća meča protiv Sarija:

- Nije me uhvatila panika. Bio sam dobro pripremljen, mogao sam izdržati i tri meča uzastopno. Jedino sam se nervirao, jer sam znao da nemam nikakve šanse u meču sa Sarijem.

Kako je to bilo... pakao! Sari je veoma popularan u Turskoj. Nešto kao Dragan Džajić kod nas.

Oko deset hiljada ljudi u sali bilo je protiv mene - uključujući i sudije. Koliko su mi samo uskratili poena!

Nervirao sam se, naravno to ništa nije pomoglo.

To kao da je naljutilo Seidija.

Znao je da sledeći poraz znači i eliminaciju, kraj svih nadanja, želja.

Krenuo je na sve ili ništa, siguran u svoju snagu, mladost, u one potoke prolivenog znoja.

Rumun Vasile nije izdržao tri runde - 26:1 u poenima za Šabana Seidija. 

Finac Overmark nije osvojio ni jedan poen - 25:0.

Mađar Kac, iskusan rvač isto tako - 12:0.

Šaban Seidi rušio je šampione. Došla je i odlučujuća bitka - bitka za medalju. Bronzana je već bila u džepu našeg prvaka. Zlatna ili srebrna? Protivnik - evropski prvak, sad već bivši, zaslužni mastor sporta SSSR Gajdarbekov.

Ako Šaban Seidi pobedi tušem, on je evropski prvak. Ako pobedi na poene, novi evropski prvak je Turčin Mehmed Sari. Cela sala je navijala za Šabana.

- Nisam se plašio. Znao sam da je to moja velika, možda životna šansa - produžuje svoju priču Šaban.

U trećoj rundi oborio sam na pleća Gajdarbekova. Toliko sam ga čvrsto držao da nisam čuo kada je sudija na strunjači svirao tuš. Jedva su me odvojili od protivnika. 

Gledaoci su skočili sa svojih sedišta, salom se prolomio aplauz, da bi samo nekoliko sekundi kasnije zvižduk zamenio aplauz, kada je spiker objavio da sam pobedom tušem osvojio titulu evropskog prvaka. Ljubimac Burse, cele Turske, Mehmed Sari morao se zadovoljiti drugim mestom i srebrnom medaljom.

Nije me zbunila ova promena. Nije mi smetalo što su gledoci kasnije zviždali kada sam se pojavio na pobedničkom postolju - zlatna medalja je bila moja.

- Imali ste težak žreb?

- Uvek sam loše sreće na velikim takmičenjima, ali svejedno je to. I sa jakima se moraš sresti. Neki put je to bolje u početku nego kasnije, kada ponestane snage.

Šaban Seidi živi sa roditeljima. Ima brata i čak sedam sestara. Sve njih izdržava otac sa jednom platom.

A Šaban. On ne traži nikakve privilegije zbog svoje titule.

- Želim samo da mi omoguće dobre uslove da se pripremim za svetska prvenstva koja me očekuju. Vidite u kakvoj nepodesnoj sali treniram. Kada bih imao bolje uslove, mislim da bih mogao postati i svetski prvak.

Trebalo bi zaista omogućiti Šabanu Seidiju bolje uslove. Ovaj momak to i zaslužuje. Na to obavezuju i njegova titula evropskog prvaka, tri titule balkanskog šampiona, prvaka Mediterana... Njegova soba je puna pehara, medalja, plaketa - a još je junior.

- Moje sestre su zadužene da čiste pehare, medalje, one me čak i masiraju pre važnih turnira i nastupa. A mala Belgizar, koja ima tek 4 godine, moja je ljubimica. Ona je moj talisman, ona mi donosi sreću.

Moj brat Šefket ne voli rvanje, ne voli ga ni moj otac. U početku su mi branili da idem na trening, popustili su tek kada su došli uspesi. Jedino me sestre razumeju. Imrie i Naile uporno seku iz novina sve što piše o meni, druge navijaju dok se borim na strunjači.

Tako priča Šaban Seidi, ali ne zaboravlja da u šali kaže: 

- Eh, da imam umesto sedam sestara sedmoricu braće, gde bi mi bio kraj. Imao bih sa kime da treniram, čak i kod kuće!


Želje - Split i Moskva



Uz prevashodan zadatak da završi fakultet, Šaban Seidi ulazi u narednu sezonu sa željom da nastavi lanac svojih uspeha, ali i da se što bolje pripremi za Mediteranske igre u Splitu (na kojima brani zlatnu medalju) i Olimpijske igre u Moskvi 1980. godine, jer medalja sa tog takmičenja jedina je koja još nedostaje u dosadašnjoj "kolekciji"...

Vekovima se, u raznim krajevima Jugoslavije, ljudi bave narodnim načinom rvanja. Zato je slobodan stil u nas nov sport, ali stara tradicija. Izdanak te tradicije i minulih epoha je danas Šaban Seidi, najbolji sportista Jugoslavije u protekloj godini.

Napisali: Rodoljub Marković i Miodrag Micković (Tempo, decembar 1977.)




Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)