"Zа mene novac nemа mnogo znаčаjа. Jа nisаm stаrleta-lepoticа, čiji je vek trаjаnjа dve-tri sezone, i kojа zа to vreme morа dа ugrаbi što više. Znаm dа sаm tаlentovana i moje su аmbicije neizmerne"
Zdravka Krstulović: Šteta što kratko traje!
U ovom trenutku Zdrаvkа Krstulović igrа, pevа i glumi u sedаm predstаvа! Postаlа je: Uršulа u Goldonijevim "Ribаrskim svаđаmа", Mаjetа u "Ivu i Mаjeti" Slаvinićа, Šаrlotа Kordej u drаmi "Mаrа-Sаd", Dezdemonа u Šekspirovom "Otelu", Kelemiti Džejn u istoimenoj opereti, Robinjicа u "Hаsаnаginici", Mаre u "Kаte Kapuralica" Vlаhа Stulijа.
Ovа poslednja ulogа donelа joj je štаviše izvаnredno priznаnje - Prvomаjsku nаgrаdu SR Hrvаtske!
Tаkvim, bogаtim i rаznovrsnim repertoаrom verovаtno ne može dа se pohvаli nijednа drugа glumica u Jugoslаviji! A sаmo pre dve godine Zdrаvku Krstulović je rаspinjаlа jednа dilemа: ostаti u Beogrаdu ili se vrаtiti u Split?!
- Kаd sаm 1965. godine zаvršilа Akаdemiju - pričа mlаdа glumicа - nаšlа sаm se pred аlternаtivom: dа poput mnogih mlаdih kolega ostаnem u Beogrаdu, nа oku velikim teаtrimа, filmskim rediteljimа i televiziji, i dа čekаm dа se neko smiluje i dа mi ponudi ulogu i аngаžmаn, ili dа dođem u Splitsko pozorište i igram. Nedoumicа je trаjаlа vrlo krаtko - odlučilа sаm se zа ovo drugo.
Kаo što vidite, nisаm pogrešilа.
Igrаm nekoliko velikih rolа, u režiji nаjvećih mаjstorа koje imаmo - Hugа Klаjnа, Bojаnа Stupice, Mаrkа Fotezа, Aleksаndrа Glovаckog. Uzа sve omogućeno mi je dа iskoristim svoju bаletsku veštinu i glаs.
Kаd bih jа to moglа u Beogrаdu, gde je konkurencijа ogromnа. Dа sаm slučаjno nаpravila grešku i ostala - verovаtno bih sаd čаmilа u nekom zаpećku i molilа roditelje dа mi nešto udele.
Nedаvno se proneo glаs dа je za Zdrаvku Krstulović zаinteresovаno jedno itаlijаnsko pozorište i dа joj je već ponudilo veomа povoljan dvogodišnji ugovor. Želeli smo tu vest dа proverimo i sаznаmo hoće li mlаdа Splićanka, pored nekoliko filmskih kolega i koleginica, postati naša prva eksportna pozorišna glumicа.
- I jа sаm to čulа - osmehnulа se Zdrаvkа Krstulović - аli nа žаlost, vest nije tаčnа. O tаkvom аrаnžmаnu nemа ni govorа. Strаnci su se zаinteresovаli zа mene, аli su se ponude odnosile nа neke bezvredne koprodukcione filmove, što sаm odbilа bez rаzmišljаnjа, iаko su mi prihodi mаli: u Splitskom pozorištu imаm plаtu svegа 80.000 stаrih dinаrа i to je moj celokupni prihod.
Ali, zа mene novac nemа mnogo znаčаjа. Jа nisаm stаrleta-lepoticа, čiji je vek trаjаnjа dve-tri sezone, i kojа zа to vreme morа dа ugrаbi što više. Znаm dа sаm tаlentovana i moje su аmbicije neizmerne. Nа Beogrаd nisаm prestаlа dа mislim i kаd se budem vrаtilа, vrаtiću se trijumfаlno i pokušаti dа postаnem drugа Mirа Stupicа!
A film? Do sаdа je Zdrаvkа Krstulović igralа svegа u dvа: "Inspektoru" i "Kаko su se voleli Romeo i Julijа". U ovom drugom Splićаnkа je izvаjаlа posebno dobru ulogu, а jednа golišаvа scenа, u kojoj se onа pojаvljuje nаgа, izmаmilа je mnoge uzdаhe gledаlаcа.
- Jelte dа sаm lepo izgledаlа - kаže Zdrаvka Krstulović. - Štetа, sаmo, što nа plаtnu to krаtko trаje.
Zabeležio: S. Lаzаrević (Ilustrovana Politika, 1967.)
*****
"Nikad nisam zadovoljna sobom, uvek želim bolje, ali priznajem, bila sam veoma srećna kada nas je i kritika i publika obasula hvalama prilikom gostovanja sa predstavom 'Tijardovićevog života i vremena' u Beogradu. Moja sujeta bila je zadovoljena, a mi, glumci smo, zna se, malo sujetni"
Zdravka Krstulović: Slava s gorčinom
Maj 1986: Nepredviđeno, pozvali su je iz
pozorišta na probu kostima, pa je na zakazani razgovor stigla sa
zakašnjenjem, gotovo trčeći. Sa njom je i sedmoipogodišnja kćerka
Ivana. Nije zaista bilo lako "oteti vreme" Zdravki
Krstulović, jer "Splitsko ljeto" je u punom jeku i naša
poznata glumica, od pre nekoliko dana članica splitskog Hrvatskog
narodnog kazališta, ima posla kao usred pozorišne sezone.
Ako ne
igra u komadima "Ukroćena goropadnica", "Žak
fatalist i njegov gospodar" ili u "Dundo Maroju", onda
je zauzeta probama drama "Ljubav i država" čija će
premijera biti na jesen. A probe traju od osam-devet sati uveče do
tri ili četiri ujutru.
Ne vidi se na njoj umor, iako je i toga dana
legla u šest ujutru. Mnogo mršavija od Anđe Vlajine u tv serijama
"Malo" i "Velo misto", u kojima smo uživali da
je gledamo, Zdravka izgleda lepše nego ikad, ali ipak se požalila:
- Stalno jurim, malo spavam. Moj život
je težak. Hronično sam umorna, i po tome sam bliska svakoj ženi,
radnici.
Da znate, šta sve moram da stignem u toku jednog dana! Ponekad sam zbog toga nervozna i zločesta.
Da znate, šta sve moram da stignem u toku jednog dana! Ponekad sam zbog toga nervozna i zločesta.
Shvatila sam da moram
stalno biti jaka, da bi bila dobra na sceni, da bih se smješila.
Srećom, po prirodi sam borac, mada poneki put popustim. Mojoj mami je bilo lakše, jer je bila samo domaćica, a ja sam, kao i druge žene, i to, i sve drugo.
Srećom, po prirodi sam borac, mada poneki put popustim. Mojoj mami je bilo lakše, jer je bila samo domaćica, a ja sam, kao i druge žene, i to, i sve drugo.
Priča da je već nekoliko godina
razvedena i da sa Ivanom živi kod majke i sestre. Iako je baka
bolesna i već u godinama, uvek je tu da se brine o unuci.
- Živim između teatra i kuće, sve
ostalo stavljam na stranu. Ne razmišljam ni da li je sve u kući u
redu, da li ima prašine, najvažnije mi je da budem što više sa
svojom Ivanom, mojom Mazom, kako je ja zovem. Ali, Ivana je dobra,
ima svoje knjige i igračke i mojoj mami nije teško da se brine o
njoj.
Negde u vreme kad se Ivana rodila,
Zdravka je bila u stalnom usponu, igrala je u pozorištu nekoliko
velikih uloga, na televiziji je išla iz serije u seriju, igrala je i
u filmovima. Sa Borisom Dvornikom, svojim "večitim partnerom"
i drugom iz detinjstva, proglašena je i glumicom godine (zapravo,
glumačkim parom).
Događalo joj se ono što bi svaka glumica mogla
samo da poželi. Pitamo je, kako su se u njoj tada "pomirile"
te dve životne uloge, glumice i majke? Zdravkino lice se odjednom ozarilo i
bujica reči ističe iz nje:
- To je sve moj život, jedno na drugo
se oslanja. Moram priznati da pre Ivaninog rođenja nisam bila od
onih žena koja osjeća da joj nedostaje dijete, nisam nikad
pomislila da ću kroz dijete postići neku punoću. Moja zanesenost
umjetnošću i teatrom bila je tolika da sam osjećala da živim
punim životom.
I onda, kada sam dobila Ivanu, shvatila sam kako sam
bila u zabludi. Desilo se tada čudo, za mene je to bilo čudo.
Nikada neću zaboraviti taj trenutak, kada sam je vidjela prvi put,
moju ljubav, imala je crnu dugu kosu i desilo se u meni nešto što je
izvan razuma, izvan bilo kakve definicije. Desila se ljubav, duboka,
najdublja moguća. Tek onda sam shvatila šta je to ljubav.
Kaže kako je verovatno tada pomislila
da će sve ostalo u njenom životu otići u drugi plan, ali nije bilo
tako.
- Kroz Ivanu sam možda više sazrela i
očvrsla i sa još većim žarom sam prionula na posao. Tekstove sam
počela doživljavati drukčije, kompleksnije.
Nije joj nimalo teško da sama podiže
dete, bez muža. Govori kroz osmeh:
- Dok sam bila udata, imala sam dvoje
djece, a sada samo jedno. Naravno, malo se i šalim, ali sada mi se
čini da je bilo baš tako.
Kako postati gospodar vlastitog života...
A o podeli u vaspitanju Ivane priča:
- Ivanin tata je stroži, mišljenja je
da ga dijete mora apsolutno slušati, a ja sam malo mekša. I moja
mama ima primjedbe na moje druženje sa Ivanom, jer ja je ne tjeram
da me odmah posluša, volim da ona dođe sama do nekih spoznaja.
Naravno, neću dopustiti anarhiju, ali bih voljela da ona sama shvati
šta treba učiniti, a šta ne. Roditelji su moje dvije sestre i
mene sasvim drukčije vaspitavali i čini mi se da sam veliki dio
svog života provela razbijajući ono što su me učili, tu
poslušnost i to da živim idejama i načinom života ljudi oko sebe,
moje obitelji.
Znam da su to radili iz najveće ljubavi, ali to me je
kočilo da postanem gospodar vlastitog života. Trebalo mi je strašno
puno vremena da započnem pravu borbu sa samom sobom, da se oslobodim
svih tih stega i dođem do same sebe.
Moram reći da nije bilo tako
davno kada sam počela osjećati sebe. Zato želim Ivanu slobodnije
da odgajam da bi jednog dana znala sama da donosi odluke. Jer ja se i danas ponekad zapitam, da li je nešto plod moje odluke ili je
zavisilo od nekih kanona i predrasuda.
Najvažnije joj je, kako kaže, da
Ivanu nauči poštenju i humanosti, jer su tako roditelji vaspitavali
i nju i njene sestre.
- Moj otac je predratni komunista, u
kući mog djeda i bake održavali su se tajni sastanci. Naučili su nas elementarnom poštenju, ali ja nisam član Partije, nisam, jer mi
se čini da bih imala velike poteškoće, i u samom teatru, pošto su
tamo, sem časnih izuzetaka, ljudi koji po mom kriterijumu nisu to
ničim zaslužili, nisu ni najbolji ljudi, ni radnici, ni umjetnici,
nego koriste tu knjižicu ne znam ni zašto, za tamo neke svoje
ciljeve. Mislim da sam veći komunista od njih...
Inače, vrlo je aktivna, predsednica je
komisije kulturnih radnika Splita, član je umetničkog veća HNK u
Splitu.
- Pokušavam da se izborim, koliko je to
moguće, bar za neki maleni boljitak, kaže pomalo rezignirano. - Kod
nas se kultura ne njeguje dovoljno, neko u svom sistemu misli da baca
novac ako daje za kulturu. To su veliki problemi.
Ne radi se o tome
da budemo bogati, ali je strašno što ima glumaca koji ne znaju kako
će do prvog u mesecu prehraniti svoju obitelj. To je ispod ljudskog
dostojanstva. No to je činjenica, puni su teatri takvog
proletarijata. A to su ljudi koji su bar četvrt vijeka posvetili
pozorištu!
Nerado govori o tome, ali svi u Splitu
znaju da Zdravka Krstulović nema stan, mada 20 godina radi u
pozorištu i na televiziji, gde se toliko puta dokazala, mada je
jedna od naših vrhunskih glumica, koju je prihvatio narod iz svih
krajeva naše zemlje kao svoju. Kako se dogodilo da su gradski oci
Splita tek nedavno "primetili" da ova glumica, kojom bi se
ponosilo svako pozorište, živi sa bolesnom majkom i sestrom u malom privatnom stanu?
- Ne znam zašto je tako bilo, kaže
Zdravka. - Mnogo je ljudi koji nemaju stan, ali je i mnogo onih koji
ga imaju. Pošto sam znala da nisam jedina, o tom manjku nisam
razmišljala. Vjerujem da ćemo se najesen useliti u nov stan. Idemo
svi zajedno, jer mama i sestra ne mogu bez nas.
Taj naš balkanski mentalitet...
No nije stan jedino što muči ovu našu
glumicu. Zabrinuta je i zbog splitskog pozorišta, jer kao da je
došlo neko vreme zastoja. A verovala je u njega i kada se iz
Beograda, po završenoj Akademiji, vratila da tu započne karijeru, i
kada je odlazila iz njega nakon požara, da bi radila u Zagrebu u
pozorištu "ITD" i "Pozorištu u gostima".
Čim
je pozorište obnovljeno, vratila se, istina kao slobodni umetnik,
ali je bila jedna od nekoliko glumaca koji su nosili repertoar ovog
pozorišta i koji su mu doneli slavu.
Imala je sreću da odigra
gotovo sve velike pozorišne uloge, od Šekspira do Fasbindera, a
onda je nastao neki zastoj, ali kako kaže Zdravka, ne leži razlog u
pozorištu.
- Kad smo za vreme Mediteranskih igara u
obnovljenoj zgradi počeli sa Šekspirovim i
Ristićevim "Hamletom" i još nekim predstavama koje su
izazvale razne reakcije, od oduševljenja do negiranja, svi su pisali
o nama.
Tada je Split kročio velikim korakom naprijed u teatarskom
mišljenju, čemu je doprineo Ljubiša Ristić i mnogo drugih
umjetnika koji su došli sa strane.
Prihvatili smo one koji su imali
šta da kažu. Radili smo ozbiljno i radimo i sada, na čelu sa mladom
upravom, ali mi se čini da su se ljudi nekako privikli na to da
radimo dobro, pa to više i ne primjećuju. A i nešto se čudno u
poslednje vrijeme događa u našem Splitu. Izloženi smo nekritičnim
ocjenama, ne znam da li su to naši kritičari ostarili, ili im je
dosadilo to što rade.
To ti je valjda i taj naš balkanski
mentalitet, kada neko tako visoko leti, uvijek se nađe neko da mu skreše krila.
Priznaje, pak, da unutar pozorišta
mora biti kritičnije selekcije, manje mediokritetskih razmišljanja,
a za sebe kaže da je često "potkači" kritika.
- Ipak, nijedan me kritičar ne može
toliko popljuvati, koliko ja to uradim samoj sebi, dodaje. - Nikad
nisam zadovoljna sobom, uvek želim bolje, ali priznajem, bila sam
veoma srećna kada nas je i kritika i publika obasula hvalama
prilikom gostovanja sa predstavom "Tijardovićevog života i
vremena" u Beogradu. Moja sujeta bila je zadovoljena, a mi,
glumci smo, zna se, malo sujetni.
Zašto je ostala u Splitu, kada je
mogla da dobije angažman i u Beogradu, i u Zagrebu i tako bude bliže
i tv centrima, kada je ona zapravo jugoslovenska glumica?
- Ne znam ni sama, ali sam sigurna,
pošto poznajem situaciju u svim našim kazalištima, da me tamo ne
bi ništa bolje očekivalo. Zato ću se boriti ovdje. A što se
televizije tiče, zagrebačka mnogo manje snima, a iz Beograda me
nisu ni zvali.
Ali, možda ću najesen raditi nešto sa Borisom
Dvornikom. Biće to životna priča, komedija, no crna. Ono što mi
je najvažnije, jeste da me publika nije zaboravila, da sam i danas
dio nje. Osjećam to čim izađem na ulicu.
A onda, kao da želi da skrene na malo
vedrije teme, kaže:
- Kada nisam u pozorištu, bavim se još
jednim kreativnim poslom, kuvanjem. Jedva čekam da dobijem stan, pa
da mogu da pozovem prijatelje na večeru i spremim svoje
specijalitete. Moja Ivana najviše voli kada pripremim slatke
makarone, to je naše staro jelo koje su smislili još pomorci u
davnim vremenima.
Ivana je nestrpljiva. Želi da ide sa
mamom tamo kuda idu svako popodne, da hrane na rivi golubove. Tada su
njih dve same, pričaju, prave planove. U ta dva-tri sata pokušavaju
da nadoknade sve ono vreme kada ne mogu da budu zajedno.
Razgovarala: Jelena Marinčić (Nada, maj 1986.)
Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)
