Crvena jabuka: "Zašto ne volim osamnaesti septembar... " (1986)

Septembar 1986: "Veče 18. septembra je u Mostaru bilo neobično toplo. Temperaturu u gradu je podizao i dugo najavljivani koncert sarajevske grupe Crvena jabuka. Na rukometnom stadionu Kantarevac okupilo se oko 1500 mladih (prodato 1210 ulaznica) koji su sa nestrpljenjem očekivali početak. Po nekom već ustaljenom pravilu, svima je bilo jasno da koncert neće početi u zakazano vrijeme (20 sati), ali kada su tehničari u 20.25 počeli da štimuju razglas puštajući kasetu Crvene jabuke, oduševljenje publike na rukometnom stadionu bilo je očigledno. Svakog trenutka se očekivalo da na scenu stupi popularna grupa i tako započne prvu turneju u svojoj karijeri... I onda, organizator saopštava okupljenima da se koncert odgađa zbog teške saobraćajne nesreće koju su doživjeli članovi Crvene jabuke. Punim stadionom odjednom je zavladalo zaprepašćenje, pa muk. Ljudi iz tehničke ekipe počeli su da plaču ne vjerujući da se to zaista dogodilo. Tuga je zahvatila sve."


"Spremajući se za put u Mostar, članovi grupe i tehnike su se dogovorili da krenu sa troje kola i malim kamionom. Ka Mostaru su iz Sarajeva krenuli u popodnevnim satima. Svima su pričali da se raduju koncertu u Mostaru jer im to označava novu etapu u karijeri" 


Inače, bosansko-hercegovačku turneju Jabuke organizovala je zenička agencija "Atlas". Pored nastupa u Mostaru zakazani su bili koncerti u Zenici, Bugojnu i Banjaluci...

U prvom autu, "fići", koji je vozio Zlatan Arslanagić, bili su još Dražen Ričl i Aljoša Buha.

Odmah iza njih u "golfu" su išli Dražen Žerić, klavijaturista i Darko Jelčić, bubnjar.

U trećem vozilu "zastava 1500", bili su predstavnici "Atlasa" iz Zenice.

Nešto poslije pola pređenog puta, odmah iza Jablanice, u jednoj oštroj krivini inače opasnog puta, "fićo" se zanio, skrenuo na lijevu stranu i sudar sa kamionom vršačke registracije je bio neizbježan.

Nekoliko minuta poslije nesreće tuda su prošla druga dva vozila ekipe. Obišli su veću grupu okupljenih ljudi oko smrskanog "fiće". Kako su žurili na koncert, nisu imali vremena da se osvrću na nesreću. Ni sanjali nisu da su njihovi drugovi upravo nastradali. Bilo im je čudno kako je trojka u "fići" uspjela da toliko odmakne.

U Mostaru su lako pronašli stadion gdje će nastupati. Očekivali su da tamo sretnu Paru, Zlaju i Aljošu. Vrijeme za nastup se približavalo i nervoza je sve više rasla. Pala im je na um pomisao da su se drugari zadržali negdje da se odmore ili im je guma pukla.

Žerić je provjerio u hotelu Ruža misleći da zabunom tamo nisu otišli. Dobija negativan odgovor.

Tada mu pada najgora pomisao: da je onaj "fićo" kod Jablanice...

Drhtavom rukom okreće broj stanice milicije u Mostaru... Nemoguće...

Dražen i Darko odmah kreću ka Jablanici i tamo saznaju stravične detalje: Buha je podlegao povredama zadobijenim u smrskanom automobilu, predstojala je borba za život ostale dvojice, Zlaje i Pare koji su bili teško povređeni.

Odmah se vraćaju u Mostar gdje su na hirurškom odjeljenju Medicinskog centra smješteni njihovi drugari.

Pred bolnicom nekoliko stotina mladih.

Napustili su mirno "Kantarevac" i preselili se pred bolnicu.

Nudili su krv i sve drugo što bi pomoglo momcima iz Sarajeva. Ubrzo stižu loše vijesti o Draženu Ričlu. Zadobio je teške povrede glave. Neizvjesna borba za život trajala je cijelu noć.

Drugi povređeni, Zlatan Arslanagić bio je nešto bolje. Već ujutro se znalo da je van životne opasnosti.

Slijedeći dan situacija oko Dražena Ričla je i dalje delikatna.

Odluka glasi: hitno ga prebaciti na VMA u Beograd. Brzo je pronađen helikopter u Sarajevu, ali vremenske prilike ne dozvoljavaju njegovo polijetanje. Poslije nekoliko sati obezbijeđen je avion koji Dražena prebacuje u Beograd.

Zlatan se, iznad svih očekivanja, brzo oporavljao pa je već u ponedjeljak, 22. septembra, pušten iz mostarske bolnice i liječenje nastavlja kod kuće. Kako smo sazna* li, 29. septembra, njegova situacija se, popravlja.

Dražen Para Ričl je i dalje na odjeljenju intenzivne njege beogradske VMA. Nadamo se da će njegova mladost i volja za životom pobijediti... Pa, Crvena jabuka tek ima tako mnogo toga da nam kaže...

P. S: Prema podacima koje smo dobili od dežurnog lekara VMA 30. septembra, stanje zdravlja Dražena Ričla je veoma ozbiljno.

Izvestio: Vlado Pandža (Rock, oktobar 1986.)


*****



Sećam se, il' mi se to samo čini, svega.

Prvo je, zimus, stiglo pismo sa obaveštenjem da neka Crvena jabuka snima debi-album. Ni danas ne znam otkud pošiljaocu moja kućna adresa. Onda na TV dva momka (jednog sam kasnije prepoznao kao gitaristu iz Elvisa) koja su se nadmeno nasmejala na pitanje šta misle o Plavom orkestru. Nije baš bilo kolegijalno, ni lepo prema zemljacima; ali je stvorena intriga i pre nego se ijedna pesma čula.

Zatim ploča. Slušao sam je jednog privatno lošeg popodneva. Nekoliko puta. Sutradan sam kolegama rekao: posao, veliki posao. Mladi i talentovani drug nije mislio tako. Napravili smo opkladu: na njegov pretpostavljeni tiraž ja nudim još 50.000 više.

To klađenje sam odavno dobio. Neću ga nikad naplatiti. Jebeš takve dobitke.

Bio sam juna u Somboru na jednoj zanimljivoj rock tribini.

Neko od, inače vrlo verziranih, prisutnih pitao me je šta mislim o Jabuci. Mnoge sam razočarao priznajući da se to meni dopada.

Slučaj je hteo da me je prijatelj iz "Ilustrovane Politike" pitao ko u okviru njihove tradicionalne "Regate" može, početkom jula, da svira na velikom koncertu usred Sombora.

Insistirao sam: ili Jabuka, ili niko!

Kasnije su ljudi iz "Ilustrovane" i hiljade prisutnih bili jednodušni - Ej, oni su odlični!

Ni danas ne znam jesu li oni momci koje sam razočarao na tribini, posle svega, makar malo, promenili mišljenje.

Kiša ih je sprečila da 24. maja na Trgu Marksa i Engelsa postanu svejugoslovenska atrakcija. Taj status stekli su tek 6. septembra na istom mestu.

Jabuku na koncertu nikada nisam gledao. Ipak, kada sam posle njihovog prvog velikog beogradskog nastupa čuo na Studiju B uključenje sa Trga i reportera koji je tvrdio: izuzetan prijem, divna reakcija publike, srce mi je lupalo zadovoljstvom.

Pravoverni i zavidni su tvrdili: ne sviraju dobro.

Pa šta?

Nije samo svirka rock'n'roll.

Sve ono drugo što jeste bit tog istog rock'n'rolla Jabuka je odlično nagovestila i artikulisala na prvoj ploči.

Divno su baratali slikama, emocijama, strastima i nostalgijom. To mnogima nije pošlo za rukom ni da naznače na deset ploča. Idući svojim putem, koji je naglo vodio od epizode ka glavnoj roli, uputili su se na svoju prvu turneju.

Samo su pošli... osamnaestog dana septembra.

Pošteno govoreći, sebi sam davno obećao da osamnaestog septembra neću uključivati radio. Uvek, nekako, čujem vest koja boli.

Bio je petak, 18. septembar 1970. 

U nekom autu parkiranom u brdima Škotske u tri popodne, sa radija: "Jutros je iz neutvrđenih razloga u Londonu u bolničkim kolima, umro slavni gitarista Džems Maršal Hendriks." 

Zgromilo me. Pa, dva dana ranije slušao sam ga sa grupom War u klubu Ronija Skota.

Čini mi se da je 18. septembar 1977. bio četvrtak.

Uveče, na muzičkim vestima: "Juče u praskozorje u saobraćajnoj nesreći u južnom Londonu poginuo je Mark Bolan." 

Kako blesavo. Prvo mi je na um pala uspomena iz februara 1973, kada je u "Marquee" klubu jedna osoba iz Bolanove ekipe zvala Dragog Jelića, gitaristu YU grupe da ode na audiciju na T. Rex.

Iskreno, zaboravio sam da je tog četvrtka ponovo baš 18. dan septembra. Kada sam to shvatio zaintrigiralo me: hoće li neko pustiti na Studiju B neku Hendriksovu stvar. 

Za nas, što bi Bajaga rekao, olinjale frikove.

Razume se, nije.

Druga je to sad generacija.

I onda u noćnim vestima: "U nesreći koja se dogodila na putu Sarajevo - Mostar, kod Jablanice, nastradali su članovi popularne grupe Crvena jabuka. Bas gitarista sastava Aljoša Buha podlegao je zadobijenim povredama"...

Ponovo sam pretučen. Više neću slušati radio 18. septembra.

Dosta sam loših vesti čuo tog dana.

Napisao: Petar Popović (Rock, oktobar 1986.)


U novembarskom Rocku...



"Tragičnom smrću Aljoše Buhe i Dražena Ričla zauvek je završena jedna faza najperspektivnije sarajevske grupe, jedno divno druženje i zanos koji je vezivao momke u ideji zvanoj Crvena jabuka. Novinarska profesija je takva da neke stvari bez obzira na osećanja mora da registruje"

Naše kolege iz Sarajeva, Aleksandar Tomašević sa kasetofonom i Vojo Sekulić sa fotoaparatom, bili su poslednji u kontaktu sa Zijom i Zlajom, kreativnim tandemom benda, pre tragičnog polaska ka Mostaru. Objavljujemo delove tog razgovora nastalog 16. septembra, verujući da će podsećanje na grupu koju smo svi tako nenadano zavoleli tokom ove godine dati još malo snage preostalima da nastave ka cilju koji su u tom razgovoru strasno najavljivali.


Dražen Ričl-Zijo:


- U planu nam je da sviramo nešto malo koncerata. Novi materijal je gotov, ali još nema nekakvog radnog naziva. Na albumu će biti dvanaest pjesama, a autori smo opet Zlaja i ja. Zlaja nešto više, ja nešto manje.

O potencijalnim hitovima? Pa, mi ni prvu ploču nismo radili da imamo par hitova, a ostalo sfušerimo, tako da ni sada nismo tako radili.

Svaka nam je pjesma podjednako važna i draga. Moramo svi da se dogovorimo kada da izdamo novi album. Možda krajem ove ili početkom sljedeće godine. Opet za Jugoton. Prilikom rada na prvoj ploči bili smo zadovoljni saradnjom sa ovom disko-kućom.

Sasvim smo zadovoljni, nemamo razloga da mijenjamo tim koji dobiva. I reklamom smo zadovoljni, što je rijetko kod mladih grupa.


Zlatko Arslanagić-Zlaja:


- Štos je u tome što će ova ploča biti skroz ljubavna. Možda je na prvom albumu bilo više tema koje su mogle da zaokupe veći broj slušalaca, a ovoga puta idemo malo više u emocije. Nova ploča je nešto možda najdublje što Jabuka može da zahvati u nekom emocionalnom smislu. Tekstovi su ionako već gotovi, izuzev par, koji su još uvijek u blagim skicama.

Ni ja ne bih znao neku pjesmu koja će se izdvojiti kao potencijalni hit. Materijal je urađen tokom jula i avgusta, u jednoj specifičnoj atmosferi, kada smo se mi već bili vratili sa turneje po Vojvodini i Srbiji, gdje je sav taj umor koji je bio akumuliran u nama, odjednom izašao napolje, i onda smo u miru, daleko od očiju javnosti mogli da posvetimo deset dana samo tim novim pjesmama i izdvojimo ih iz stvarnosti.


Dražen Ričl-Zijo:


- Materijal je, u stvari, bio gotov za pet dana. Pjesme kao da su nastale same od sebe. Isplivale su iz nas. Najviše prvih dana avgusta. Počeli smo u Makarskoj, a završili u Sarajevu. Početkom septembra smo napravili demo snimke.

Još ne znamo uslove za snimanje i koliko ćemo termina imati. Nismo nijednog trenutka smišljali kada da napravimo tu drugu ploču, a evo sada se desilo tih par pjesama koje su nama drage, a nikada ih nismo stvarali poslovno, domišljato, da planiramo i skiciramo, kao neke ratne operacije.

Uvijek smo radili po nekakvom svom osjećaju.

Znači, još uvijek nismo išli u disko kuću da se dogovorimo o terminima snimanja. Što nam brže daju termine, brže ćemo to uraditi. Šteta je da nam sada te pjesme leže, kada nam je sada u srcu i u prstima da ih sviramo.

Najvjerovatnije da ćemo ih svirati na ovim septembarskim koncertima, naročito krajem mjeseca. Još ćemo da porazmislimo da li će to biti bistro i pametno. Ali, potrudićemo se. Snimaćemo sa istom ekipom i sa istim ljudima. Mi smo se jako dobro slagali kod prve ploče, i sa Jappom producentom, a i studio nam odgovara.


Zlatko Arslanagić-Zlaja:


- Ako u međuvremenu iskrsne nešto dobro, ne znači da nećemo uzeti u razmatranje i tu ponudu. Mi iza sebe imamo jedan jako solidan tiraž prve ploče i, prema posljednjim informacijama, prodano je preko 130 hiljada primjeraka, što je za našu poziciju u Jugotonu jako dobro.

Na drugoj ploči neće biti skretanja sa muzičkog kursa Jabuke, nego će se izraziti naša akumulacija muzičkog znanja.

Svijet će se ipak obradovati svježijoj muzičkoj formi. Mislim da će biti to nešto drugačije, ali ne mnogo.

Cijela stvar je u tome da to možda nije bolje nego ranije, ali je na neki način drugačije.

Ja nikada nisam vjerovao tim bezveznim muzičkim terminima gdje ljudi hoće da te strpaju.

Niti sam o tome razmišljao.

Ali recimo da će ovoga puta biti malo više laganih pjesama, nego što je bilo na prvoj ploči, i to će biti pjesme koje ostaju.

Ja na to gledam kao na tradiciju naših pjesnika, recimo Alekse Šantića, znači pjesma koja bi trebalo da ostane i da traje još dugo, dugo poslije nas. Ne samo da je raja ima kad je friška i nova.


Dražen Ričl-Zijo:


- Pa, i naša prva ploča je ljubavna, s tim što ima nekakvih pomaka. Mi smo uvijek išli na tu autobiografsku crtu u našim pjesmama. Rekao bih da će i naša cijela druga ploča biti autobiografska.

Toliko usko je vezana za mene i Zlaju.

Baš ovih dana dok smo radili neke demo snimke, toliko smo se stopili sa tim da to prosto nije zdravo.

Nenormalno je koliko se nama ploča dopada.

Jer su pjesme nastale na osnovu situacija koje su nam se dešavale posljednja dva-tri mjeseca.

To nam se dešavalo. Neke faze zaljubljenosti. Nekako se desilo u isto vrijeme da se Zlaja i ja zaljubimo. I to nas je za mjesec dana totalno okupiralo do to mjere da smo rad maltene zanemarili. Mozak nam nije bio pomračen, ali je bio blokiran ljubavlju. Osjećanjima.

To je nevjerovatno dobar osjećaj. Ima, recimo, grupa Eurythmics na novoj ploči pjesmu koja se zove "Moć ljubavi", a to najbolje odgovora opisu tog stanja u kojem smo bili. I pjesme koje smo napravili iscurile su iz tih emocija.





To se jednostavno moralo desiti. Provala emocija. Kada čovjek ima to u sebi onda mora jednostavno da se izgalami, pobije, napije, ili da napiše pjesmu. A mi smo napisali pjesmu.


Zlatan Arslanagić-Zlaja:


- Znaš šta je tu strašno dobro.

Razlikovati stvar ljubavi od situacije zaljubljenosti.

U zaljubljenosti je intenzitet osjećanja vjerovatno pomaknut na najveći mogući energetski nivo; gdje se čovjek maksimalno troši u svim vidovima ispoljavanja tih osjećaja.

Oni lete iz njega.

Ploča će biti zgodna za one derneke naveče, kada se raja skupi po stanovima, odluči da se posveti tom noćobdijskom životu, da cijelu noć zajedno derneče, u nekoj lijepoj atmosferi.

Ploča u ljubavnom smislu i tekstovnom nije bezobrazna. Biće zanimljivih skica, malih sličica, detaljčića. Recimo, polubrojeva telefona... nikad cijelih, i još nekih situacija gdje će ljudi imati prilike kao i na prvoj ploči da se prepoznaju, ili da nađu neka mjesta gde smo mi zajedno boravili.

Možda čak sa nekih naših zajedničkih putovanja. Neki grad, koji će prepoznati, a možda si i ti tamo tada bio. Biće i tebi drago da se sjetiš te situacije. Mi smo uvijek tako radili. Uvijek smo pisali pjesme iz života. Samo prepisali ono što se nama desilo ili smo primijetili ili "uslikali" ono na ulici negdje u nekom stanu.

Ovoga puta je to intenzivnije jer su nam se te stvari događale, i što je bilo na liniji ljubavnog osjećaja.


Dražen Ričl-Zijo:


- Dobro, kada toliko insistiraš, reći ću jedan refrenčić sa kojim će se završiti naša ploča: "Meni je svejedno, jer ništa nije vrijedno, osim tebe ljubavi, svi su epizodisti, zbrisat će čim zagusti i mi ćemo ostati".



*****



"Pjesma za Crvenu jabuku", zajednički koncert kolega, sugrađana i onih koji su ih voleli (priređen 13. oktobra u "Skenderiji") bez obzira na neke nesporazume koji su ga, ipak, okruživali, vrstu emocija koja se sve vreme nadvijala, ostaje, po mišljenju potpisnika, događaj koji se mogao zbiti samo i jedino u Sarajevu. 

Naime, nigde se toliki broj "drugova po muzici" ne bi odazvao i nigde u Jugi to ne bi bilo izvedeno tako spontano i efikasno.

Praviti "In memoriam'' koncert je, u najmanju ruku, neprijatna stvar. U našim uslovima i nešto novo. Zato su i nedoumice oko svega bile i pre koncerta, a ostale i posle. Ali...

Ako se u čast jednog mladog sastava na istoj sceni nađu predstavnici četiri različite generacije muzičke prestonice ove zemlje, od Plesnog orkestra RTV Sarajevo, Kemala Montena, Ismete Krvavac, Vajte, Indexa, preko Bijelog dugmeta i Vatrenog poljupca, pa Merlina, Valentina, Hari Mata Hari, Đino Banane sve do manje znanih Maratonaca, Bolera ili Gru Gru, onda je to - uprkos bojkotu nekih za koje je bilo logično da su tu - stvar vredna poštovanja i primer kolegijalnog gesta.

Ako se, dalje, zna da je inkasiranih 150 starih miliona (rashodi su, pazite - svi rashodi bili ravni nuli) ujedno postao i čist prihod koji je postao prva muzička pomoć porodicama Buha i Ričl, onda je to ohrabrujući presedan u jugoslovenskom šou-biznisu.

Povod za pesmu jeste bio tužan, ali nas je nesreća Crvene jabuke naterala da vidimo kako se još možemo zbiti i organizovati. Meni je srce tugovalo, ali se razum veselio takvom saznanju.

Bilo bi divno ako bi iz eha trinaestog oktobra, sa koncerta na kome se plakalo i pevalo, tri petine Crvene jabuke iznašlo snage da nastavi sa započetim rastom.

Valjalo bi da znaju da nisu sami.

Uz njih je mnogo više muzičara od onih sarajevskih koji su se pojavili na koncertu, sa njima je mnogo brojniji puk od onog što se skupio nad odrima u Zenici i Sarajevu i koncertu u "Skenderiji".

To znam, to dobro osećam i imao sam prilike da se u to lično bezbroj puta uverim tokom ovih tužnih sedam nedelja.

Napisao: Petar Popović (Rock, novembar 1986.)






Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)