"Ljubav je iskonska ljudska potreba; a ja sam prvu ljubav doživela tek kad sam sazrela. Shvatila sam da je ljubav jedno veliko, neslućeno buđenje. Mi se u ljubavi budimo i sva se čula u nama na čudesan način raspevaju"
- Kad mi je bilo četrnaest godina.
Dečko je bio sladak. Nežan. Ja tada nisam znala šta je ljubav. Ne
znam to ni sada. Samo znam da mi je to veoma potrebno. Najlepše je
biti izgubljena udvoje. To je za mene ceo život.
- Verujete li u ljubav na prvi pogled?
- Ne znam baš tačno da li postoji ljubav na prvi, ili na drugi pogled. Ali verujem u onu Šekspirovu
misao: "Ako je ljubav, počinje odmah". To je prava ljubav. Moja prva ljubav bila je platonska. Mi smo se samo držali za
ruke i čeznuli jedno za drugim kad nismo bili zajedno.
Ljubav je iskonska ljudska potreba; a ja sam prvu ljubav doživela tek kad sam sazrela. Shvatila sam da je ljubav jedno veliko, neslućeno buđenje. Mi se u ljubavi budimo i sva se čula u nama na čudesan način raspevaju.
Ljubav je iskonska ljudska potreba; a ja sam prvu ljubav doživela tek kad sam sazrela. Shvatila sam da je ljubav jedno veliko, neslućeno buđenje. Mi se u ljubavi budimo i sva se čula u nama na čudesan način raspevaju.
- Kako ste se osećali kad ste prvi put
stali pred kamere?
- Vrlo čudno. U stvari, bila sam još
dete kad se to dogodilo. Bila sam impresionirana svim onim filmskim
rekvizitima, blještavim reflektorima, sjajem. Prosto me opila sva ta
lepota ambijenta. Bila sam izgubljena.
Da me je neko tada upitao kako se zovem, ne verujem da bih umela da mu odgovorim na pitanje. A kad sam se našla prvi put u "kadru‘‘ i kad su kamere počele da zuje, ja sam bila izvan sebe.
Da me je neko tada upitao kako se zovem, ne verujem da bih umela da mu odgovorim na pitanje. A kad sam se našla prvi put u "kadru‘‘ i kad su kamere počele da zuje, ja sam bila izvan sebe.
- Ko vas je kao glumicu otkrio?
- Režiser Vatroslav Mimica. Bila mu je
potrebna mlada glumica za ulogu u njegovom filmu "Događaj".
U tom filmu moja partnerka bila je velika glumica Neda Spasojević
koja je nedavno preminula.
To je jedini put da sam sa njom igrala u istom filmu. Ona je bila divna žena. Sadržajna. Veoma darovita. Upamtila sam jednu njenu misao, rečenicu: "Kad smo mi glumci na startu, kad počinjemo karijeru, uvek znamo šta hoćemo, a kad dospemo do cilja, onda odjednom više kao da ne znamo šta hoćemo"...
To je jedini put da sam sa njom igrala u istom filmu. Ona je bila divna žena. Sadržajna. Veoma darovita. Upamtila sam jednu njenu misao, rečenicu: "Kad smo mi glumci na startu, kad počinjemo karijeru, uvek znamo šta hoćemo, a kad dospemo do cilja, onda odjednom više kao da ne znamo šta hoćemo"...
- A gde vas je Vatroslav Mimica
pronašao?
- U osnovnoj školi. U Zagrebu. U
stvari, došla je njegova supruga i pozvala me na probno snimanje.
Rekla mi je da joj za film njenog muža treba baš takva jedna
devojčica kao što sam ja. Za mene je, da budem iskrena, sve to bila
jedna igra. Zabava. Šta ću ja klinka iz školske klupe, osnovac, na
filmu?
A gospođa Mimica mi je sve lepo i potanko objasnila.
Ja sam bila vrlo dobar đak u školi. Bojala sam se da će me igra na filmu udaljiti od škole, da ću je zanemariti. Takođe sam se plašila svojih nastavnika, odnosno strahovala sam da me oni neće pustiti na snimanje.
No, sa njima u tome nije bilo problema. Uprava škole dozvolila mi je odsustvo u trajanju od 20 dana, dok se snimanje filma završi. Nastavnici se nisu protivili.
A gospođa Mimica mi je sve lepo i potanko objasnila.
Ja sam bila vrlo dobar đak u školi. Bojala sam se da će me igra na filmu udaljiti od škole, da ću je zanemariti. Takođe sam se plašila svojih nastavnika, odnosno strahovala sam da me oni neće pustiti na snimanje.
No, sa njima u tome nije bilo problema. Uprava škole dozvolila mi je odsustvo u trajanju od 20 dana, dok se snimanje filma završi. Nastavnici se nisu protivili.
- A roditelji?
- Ni sa njima nije bilo problema.
Naprotiv. Bilo im je drago što sam angažovana da igram na filmu.
Valjda su smatrali da je to za mene samo jedna prolazna avantura. I
da će se sve na tome završiti. Tako sam, doduše, i ja mislila.
A nije ispalo tako. Došla sam na film i ostala.
Došla sam da odigram samo jednu ulogu, a dosad sam ih odigrala nekoliko. Uzgred rečeno, moji roditelji se ni danas ne opiru, ne bune se i ne protestuju. I sada pokazuju razumevanje za moj glumački posao.
A nije ispalo tako. Došla sam na film i ostala.
Došla sam da odigram samo jednu ulogu, a dosad sam ih odigrala nekoliko. Uzgred rečeno, moji roditelji se ni danas ne opiru, ne bune se i ne protestuju. I sada pokazuju razumevanje za moj glumački posao.
Cena popularnosti
- Kad ste došli na film bili ste
"naturščik". Sad to više niste. Sada ste glumica. Koju
ste školu završili?
- Završila sam školu za strane
jezike. Sad je to u Zagrebu Centar za jezike. Imam diplomu, za svaki
slučaj. Film je klizavo tle. Nikad na filmu ne znaš na čemu si.
Zbilja. Tako je bar kod nas. Ne znam kako je u svetu, preko "bare".
Ja sam na filmu suviše rano počela. I još nisam toliko na njemu
radila da bih se mogla pohvaliti nekim iskustvom. Znam jedno: meni je
film doneo više loših nego dobrih stvari. Doneo mi je čekanje,
maratonske pauze, jer meni je veoma dosadno kad ne radim.
- Da li vam prija popularnost?
- Ja se klonim ljudi koji žele da se
druže sa mnom samo zato što sam ja neko - ime i prezime; samo zato
što sam filmska glumica Marina Nemet. Oni me ne zanimaju.
Takođe me ne interesuju osobe koje imaju status - značajnih ljudi.
Ne volim usiljenost, izveštačenost. Ja sam jednostavna i neposredna osoba. Titule mi ništa ne znače. Imam svoje društvo. Malo nas je, ali smo dobro raspoređeni!
Imam malo prijatelja, ali su pravi. To mi je dovoljno. Ja verujem u prijateljstvo, mada mnogi kažu da je prijateljstvo izumrlo.
Takođe me ne interesuju osobe koje imaju status - značajnih ljudi.
Ne volim usiljenost, izveštačenost. Ja sam jednostavna i neposredna osoba. Titule mi ništa ne znače. Imam svoje društvo. Malo nas je, ali smo dobro raspoređeni!
Imam malo prijatelja, ali su pravi. To mi je dovoljno. Ja verujem u prijateljstvo, mada mnogi kažu da je prijateljstvo izumrlo.
- Da li ste zlopamtilo?
- Ne. Ja pamtim samo lepe trenutke,
lepe epizode. Ono što je ružno trudim se da brzo zaboravim.
Naravno, i tu ima nekih stvari koje se teško mogu izbrisati.
Mislim da se život sastoji od trenutaka, lepih ili onih koji to nisu.
Ne volim samoću. To me ubija. Uvek imam potrebu da svoje radosti i svoje brige sa nekim podelim. A žalosno je kad pogledam koliko ima usamljenih ljudi.
Mislim da se život sastoji od trenutaka, lepih ili onih koji to nisu.
Ne volim samoću. To me ubija. Uvek imam potrebu da svoje radosti i svoje brige sa nekim podelim. A žalosno je kad pogledam koliko ima usamljenih ljudi.
- Kažu da osobe vaše profesije nemaju
vremena za samovanje, da lakše ostvaruju kontakte sa drugima; koliko
u svemu tome ima istine?
- To je zabluda. Slobodno to napišite.
Kad je reč o komuniciranju sa drugima, glumice nisu u boljem
položaju od drugih žena. To važi i kad je reč o ljubavi.
Glumice samo imaju više mogućnosti za komuniciranje sa drugima, ali to je samo spoljni sjaj, bljesak profesije, ali kad se pogase svetla u filmskim ateljeima, kad se objektivi kamera pokriju ceradama, glumice odlaze svojim kućama - ostaju same.
I dok se druge takozvane obične žene provode sa svojim društvom, dok se vesele u nekim klubovima ili noćnim lokalima sve do zadnjeg odjeka violine, mnoge glumice samuju između četiri zida; ili uče svoje nove uloge, ili jednostavno nemaju društvo.
Glumice samo imaju više mogućnosti za komuniciranje sa drugima, ali to je samo spoljni sjaj, bljesak profesije, ali kad se pogase svetla u filmskim ateljeima, kad se objektivi kamera pokriju ceradama, glumice odlaze svojim kućama - ostaju same.
I dok se druge takozvane obične žene provode sa svojim društvom, dok se vesele u nekim klubovima ili noćnim lokalima sve do zadnjeg odjeka violine, mnoge glumice samuju između četiri zida; ili uče svoje nove uloge, ili jednostavno nemaju društvo.
Siromašni ženski likovi
- Jeste li zadovoljni ženskim likovima
na našem filmu?
- Nisam. Kad je film u pitanju, ja se
ne zadovoljavam da igram samo žene - objekte; želim da tumačim kompletne osobe,
ženske likove. Likove koji po svojoj koncepciji idu u - dubinu. Žena se na našem filmu
većinom iskorišćava kao objekat. Nema pravih ženskih likova.
Za
to su prvenstveno krivi pisci filmskih scenarija, koji prave ženske
likove drže u bubnju. A u tome im izgleda režiseri povlađuju, drže
im stranu.
- Da li je to namerno ili slučajno?
- Pa, skoro već trideset godina mi na
domaćem filmu imamo samo - junaka. Nema junakinja. Zašto? Naš prvi
posleratni film bio je "Slavica" i taj film je nosila jedna
žena, Slavica, ona je bila njegova heroina.
Ulogu je tumačila Irena Kolesar koja danas živi u Zagrebu. Izračunajte sami koliko vremena jugoslovenska žena čeka da opet bude junakinja jednog našeg filma. Otegla se priča u nedogled.
Krajnje je vreme da se to pitanje ozbiljno postavi u našoj kinematografiji.
Dokle će žene na našem filmu samo da iznose tacne na scenu, da glume pralje nad koritom, da budu "mamac" za umorne putnike i ratnike, da budu osobe iz zapećka, ličnosti iz ćoška, dokle će uglavnom da dižu noge i da se porađaju, da dobijaju vruće šamare od "nestašnih" muškaraca?
Dokle će se njihov glas čuti samo iz mračnih budžaka, dokle će oni biti u prikrajku, da ne kažem na periferiji zbivanja i života, dokle će žena na našem filmu biti samo izvor erotskih snova i seksualnog zadovoljstva, i dokle će žene na domaćem velikom ekranu služiti samo kao simbol zla i nesreće?
Kad će žena i na filmu već jednom dobiti svoje mesto pod suncem?
Zabeležio: Đorđe Gajić (Zum reporter, oktobar 1981.)
- Umorila sam se ovog ljeta radeći sa
Bavarcijem na postavci Šekspirova "Hamleta", počinje
Marina Nemet, svoje kazivanje. - Kritika, istina, predstavu nije dobro
primila i ne znam da li će se gledati i slijedeće godine, ali je
glumcima rad s ovim Mađarom dragocjeno iskustvo. Ništa nam nije
bilo teško - prevodilac i ostalo je funkcioniralo, a ubrzo smo u
redateljevu oku znali da je to to, da li je zadovoljan.
Zabeležio: Ahmet Kalajdžić (San, mart 1991.)
Ulogu je tumačila Irena Kolesar koja danas živi u Zagrebu. Izračunajte sami koliko vremena jugoslovenska žena čeka da opet bude junakinja jednog našeg filma. Otegla se priča u nedogled.
Krajnje je vreme da se to pitanje ozbiljno postavi u našoj kinematografiji.
Dokle će žene na našem filmu samo da iznose tacne na scenu, da glume pralje nad koritom, da budu "mamac" za umorne putnike i ratnike, da budu osobe iz zapećka, ličnosti iz ćoška, dokle će uglavnom da dižu noge i da se porađaju, da dobijaju vruće šamare od "nestašnih" muškaraca?
Dokle će se njihov glas čuti samo iz mračnih budžaka, dokle će oni biti u prikrajku, da ne kažem na periferiji zbivanja i života, dokle će žena na našem filmu biti samo izvor erotskih snova i seksualnog zadovoljstva, i dokle će žene na domaćem velikom ekranu služiti samo kao simbol zla i nesreće?
Kad će žena i na filmu već jednom dobiti svoje mesto pod suncem?
Zabeležio: Đorđe Gajić (Zum reporter, oktobar 1981.)
*****
"Ono što cijenim jeste iskrenost, mada ju je sve manje u međuljudskim odnosima. Previše je kalkulacija, kao da se u ljudima javlja borba za opstanak, za sebe i vlastitu korist. A život je tako kratak da bi se uludu protratio"
Pratili smo
svaki njegov mig, živjeli za osmijeh na kraju probe. Na žalost,
nisam imala priliku raditi sa više domaćih kazališnih redatelja,
ali čujem da je Boško Violić svojedobno tako radio.
Te preciznosti i te nijanse samo je, kažu, on znao izvući iz glumaca.
Te preciznosti i te nijanse samo je, kažu, on znao izvući iz glumaca.
Karijeru sam počela još 1968.
godine, kao desetogodišnja djevojčica u Mimičinom filmu "Događaj".
Zalutala sam u film sasvim slučajno, došli su u školu filmadžije i tražili djevojčicu, pretpostavljam plavu i tanku, svakodnevnu.
Zalutala sam u film sasvim slučajno, došli su u školu filmadžije i tražili djevojčicu, pretpostavljam plavu i tanku, svakodnevnu.
Potom slijede "Družba Pere Kvržice", "Seljačka
buna", "Ljubavni život Budimira Trajkovića".
Još nisam izbrojala u koliko sam filmova igrala.
Desetak?
Možda.
Počela sam raditi popis za sebe, pa sam odustala.
Još nisam izbrojala u koliko sam filmova igrala.
Desetak?
Možda.
Počela sam raditi popis za sebe, pa sam odustala.
Naši ženski likovi u
filmovima ne pružaju mogućnosti za značajnije kreacije.
Manjeg su značaja, kao što je i uloga žene u našem društvu.
Manjeg su značaja, kao što je i uloga žene u našem društvu.
Živim svoj život i ne obraćam na to
veliku pažnju, ali je žalosna činjenica da je, unatoč uspjehu
brojnih žena, u njihovu mentalitetu ostalo ukorijenjeno da treba
biti i žena i majka.
A to se ne mijenja preko noći...
A to se ne mijenja preko noći...
Glumila sam u družini "Histrioni"
u "Glumijadi", "Kavani Torso", "Hamletu u
Mrduši Donjoj". Bila sam i tu Ofelija, gostovala na Lovrijencu.
Bilo je divno druženje tokom Akademije na koju nisam primljena "iz
cuga", pa sam godinu dana išla na Filozofski fakultet, a onda
sam se spremila i prošla.
Mislim da je Nastasja Filipovna bila
"odlučujuća" za prijem koji se toliko mistificira. A
svaki čin prelaska iz jednog životnog doba u drugo je određena
prekretnica koja nosi sobom svoje prepreke i promjene, mane i vrline.
Tako i ovaj upis u Akademiju i fama oko toga.
Teško mi je reći kakve mi uloge
leže. Tek, ne volim da me uloga "ne iznenadi". Krene od
nule; slijedi učenje teksta, maštanja, prepoznavanja i eliminiranje
sveg onog što ne pripada tom liku. To bi se, možda, moglo nazvati
"ulaženje u ulogu": odjedanput se počne nešto slagati,
čovjek se počne pitati da li taj lik ovako ili onako sjedi,
gestikulira...
Ukratko, živim intezivno sve to vrijeme.
Slobodan sam umjetnik, ali od kuća
najviše radim u "Gavelli". Imam 30 godina, od kojih sam
udata sedam. Suprug je Slavko Brankov, glumac iz Zagreba. Upoznali
smo se na Akademiji, a prije braka smo zajedno živjeli dvije godine,
pa je sam čin vjenčanja došao kao nešto "normalno".
Profesionalno se pomažemo onoliko koliko smatramo da smo potrebni
jedno drugom, posebno onda kad dolazi do zasićenja. Tada mnogo
razgovaramo. On mi je najbolji kritičar, najviše mu vjerujem. Znamo
se, poznajemo dokle možemo...
Živimo sa njegovim roditeljima u
Srednjacima (dio Zagreba). Lijepo nam je. Izgledom sam, kažu,
melanholik, ali imam svoje "faze": čas "pucam"
od života, a onda opet melanholija.
Takva nam je i situacija
oko nas. To nas čini depresivnim, gubimo volju za radost stvaranja.
Ali, ne bih ni voljela ni mogla biti flegman. Volim da otpatim...
U
svakodnevnom besmislu uspijevam naći mira za sebe.
Tako se najbolje,
u povučenosti, odmaram. Vraćam se sebi. Volim šetnje, čak i po
kiši. U tome uživam, gledam ljude i vraćam se prirodi cijelim
svojim bićem.
Ne znam koliko je na moju okrenutost prema svijetu
utjecalo to da su se roditelji rastavili, ali oduvijek sam bila
hipersenzibilna, drugačija i čini mi se da se ne bih mogla
radikalno promijeniti. Suprug je na to naučio i on
je bio taj koji se privikavao. No, oboje smo se "našli"
i složili kao kad se zida, pa jedan kamen ulegne u drugi.
Ono što cijenim jeste iskrenost, mada
ju je sve manje u međuljudskim odnosima.
Previše je kalkulacija,
kao da se u ljudima javlja borba za opstanak, za sebe i vlastitu
korist.
A život je tako kratak da bi se uludu protratio.
Lično,
oduvijek sam voljela biti više u muškom društvu. Ne zbog
iskrenosti, već lakšeg uklapanja i drugačijeg ophođenja. Možda
bi to psiholozi znali objasniti, ja ne.
Kako gledam na budućnost? Imam
svoje snove, ali se bojim da nisu vremena od snova. Strah me je da mi
ne ubiju te snove. Drže me nade za koje nisam sigurna da će se i
ostvariti.
U suštini, bojim se za budućnost. Nedostižna mi je i
ona i mogućnost realizacije snova o sreći. Toliko smo kao glumci
gurnuti u zadnji plan, prema nama se ophode kao prema siromašku koji
ulaže intelektualni rad. To nam je žalosna stvarnost od koje
sve počinje i gdje sve završava.
Krug prijatelja u kojem se krećem je
osobito veliki. Ne volim buku i mogu podnijeti maksimalno pola sata.
Čuveni zabrebački tulumi prolaze bez mene. Nisam im sklona. Više
volim osamljenost ili društvo svog Slavka. I još nešto: volim
djecu, i djevojčice i dječake. Još ih nemamo, ali...
Zabeležio: Ahmet Kalajdžić (San, mart 1991.)