Meri Cetinić, porodične posete 1977 - 1987: Svesna sam toga da time što živim u Splitu mnogo gubim

Mart 1977: U Sarajevu je, u Domu mladih u Skenderiji, održan prvi Rock festival mladih grupa: prijavilo se njih petnaest (Hej, Korak, Integral, Plima, Mladi metalac, Treća dimenzija... ), od kojih je žiri na čelu sa predsednikom Nikolom Borotom izabrao za pobednika bend Istinita priča. Publika je ipak najvećim aplauzom nagradila Zorana Aničića, solistu grupe Hej, čije glasovne mogućnosti, prema proceni prisutnih stručnjaka, podsećaju na mešavinu vokala Dade Topića i Stivija Vondera. Pred Zoranom je gotovo nemoguć zadatak da dosegne nivo popularnosti makar onog prvog... U Subotici je završeno žiriranje pesama koje će se pojaviti na predstojećem festivalu Omladina 77 - prispele radove razmatrali su muzičari i predstavnici medija iz svih krajeva Jugoslavije: Jovan Adamov (Novi Sad), Rešid Randobrava (Priština), Slave Dimitrov (Skoplje), Dušan Velkaverh (Ljubljana), Vojkan Borisavljević (Beograd), Vlado Delač (Zagreb) i još neki koji su uspeli da prođu čuveni "republički ključ". O tome koliko je subotički festival bio popularan kao odskočna daska i za rock bendove, i za pevače zabavne muzike, govori podatak da je na konkurs stiglo više od 700 pesama mladih autora iz cele zemlje... A svoju nedavnu pobedu na ništa manje popularnoj Gitarijadi u Zaječaru pokušaće da iskoriste momci iz grupe Mama Rock, koji se ovog meseca nalaze u studiju i vredno snimaju pesme koje će se naći na njihovoj prvoj ploči, u izdanju Produkcije Gramofonskih Ploča Radio Televizije Beograd (ako i dalje ima onih koje buni skraćenica PGP RTB). Ipak, proći će još dosta vremena dok se Mama Rock ne proslavi svojim najvećim hitom "Naručiću mala buđenje u osam"... Aktuelni hitovi, pesme koje se non-stop vrte na radiju: "Još i danas teku suze jedne žene" (Mišo Kovač), "Uspomene" (Zlatko Pejaković), "Ti si bila, uvijek bila" (Zdravko Čolić), "Hej, šta je s vama ljudi" (Nada Knežević), "Sanjam" (Olivera Katarina)... A u Splitu, jedna devojka strpljivo čeka da se sklope sve kockice koje će joj pomoći da prevaziđe status "one hit wonder" pevačice, tj. interepretatora omiljene himne Jadranskom moru. Pre nego što definitivno skupi dovoljno snage i hrabrosti da krene solo, njen kratkotrajni povratak u grupu More 1978. obeležiće rađanje jedne od najlepših pesama domaće zabavne muzike - "Samo simpatija". Ipak, vratimo se ponovo u mart 1977...

"Kad ne bih pevala, ne bih znala šta ću sama sa sobom. To sam osetila za vreme onih pauza. Meni je pevanje smisao života. A kad, kao pevačica, budeš i priznata, onda, po meni, ne postoje veća životna zadovoljstva" 

Meri Cetinić nije negostoljubiva. Nije ni razmažena zbog svojih poslednjih uspeha. O svemu je spremna dosta razložno pričati. Međutim, za novinara, razgovor s njom ne čini neko posebno veselje. Zašto? Ta bez sumnje nadarena pjevačica koja i pored osmogodišnjeg staža na bini još nije dala ni polovicu onog što može i zna, predstavlja, u stvari, tihu ženu (majka je četvoromesečne Ivane) nespremnu za ogovaranja, zlobu ili jal. 

A za ovo poslednje i te kako ima razloga jer joj nitko do sada nije omogućio ds se potpuno iskaže, da dokaže kako je danas jedna od ponajboljih pevačica naše estrade.

I u našem izboru, načinjenom za prošlu godinu, zauzela je visoko mesto. Samo je Zagrepčanka Zdenka Kovačiček bila ispred nje.

- Svjesna sam toga da time što živim u Splitu mnogo gubim - priznaje Meri - da sam, recimo, u Beogradu kroz čitavu godinu na raspolaganju raznoraznim organizatorima, za mene bi se kudikamo više čulo.

Više bih nastupala.

Ne bih se na televiziji pojavljivala jednom ili dva puta godišnje, već bi me stalno negdje postavljali.

- Zašto se niste preselili u neki naš centar?

- Vaše me pitanje nije zateklo. Razmišljala sam o tome, o napuštanju Splita, već u čitav niz prilika. Posebno nakon nastupa, kad bi na dan-dva osetila šta znači biti "bliže oltaru" - kako se to kod nas u Dalmaciji kaže. Računajući tako, na tanane, šta bi preseljenjem dobila a šta izgubila, uvek mi je bilo razumnije da ne idem nikuda. Naravno, moja karijera pevačice zbog toga gubi. 

Ja sam, živeći u Splitu, osetno zakinuta na "tržištu". Malo me ima. Ali, kad promislim da bi morala živeti na kontinentu stalno mi pred očima igra ono njegovo zimsko sivilo. 

Tamo bi mi nedostajalo svetla, sunca, mora, poznanika, mojih. Bez svega toga više ne bi bila ono što jesam. To najbolje osetim kad se nalazim na nekoj turneji u inostranstvu.

- Kako je sve počelo?

- Zanimljivo je da sam počela kao instrumentalist. Bilo mi je onda petnaest godina. Išla sam u Muzičku školu. Tamo sam svirala. Mladićima iz grupe "Ce" nedostajao je orguljaš, pa su jednog popodneva, sećam se ko danas, kad je moj otac došao s posla, pokucali ne naša vrata.

Bila sam presretna doznavši da mi otac neće braniti javno sviranje. Čovjek je, na sreću, uvek imao uho za muziku. Moj stariji brat Ante, koji sada u Nizozemskoj ima vlastiti sastav, počeo je takođe vrlo rano.

Sećam se da ga je otac vodio na neke nastupe mladih muzičara. Od toga je šjor Ante valjda već bio navikao na činjenicu da će mu deca među muzičare.

Čak mi je bio kupio nove novcate orgulje "Henon". Bila sam jedini muzičar u gradu koji je raspolagao tako dobrim instrumentom. I danas je na ceni.

To tati nikada ne mogu zaboraviti. Ne zaboravljam ni sve one potrebe koje mi je tokom godina nesebično davao. On je moj pokretač. Svakoj bi mladoj devojci, bez obzira čime se bavi, poželela takvoga oca. Mnogo znači kad te onda, na početku, roditelj uzme pod svoje, kad je spreman da ti pomogne kad god se ukaže prilika i vreme.

Kako ne pevati kroz grlo

- Ta nam grupa, ti momci iz sastava čudna imena, nije baš ostala u sećanju!?

- Malo su radili izvan Splita. Sve su to bili moji vršnjaci. Međutim, do današnjih dana takvog entuzijazma nisam više nigde upoznala. Da je kojom srećom toliki rad postojao, recimo u mojoj poslednjoj grupi "More", mi bi danas bili nedostižni. Momcima nije ništa bilo teško učiniti - samo da se stvar bolje izvede. Držali su do kvalitete kao najveći profesionalci.

Možete zamisliti kako im je bilo onog dana kada sam rekla da ih napuštam.

Taman smo bili uvežbali program za nastup na nekakvoj smotri mladih grupa Dalmacije. Tih se dana iz Rusije vratila bratova grupa "Delfini".

Momci su, valjda na turneji, odlučili da me uzmu za solistu. Prihvatila sam objeručke. 

"Delfini" su u to vreme bili najbolji u Splitu. I ne samo u njemu. Mislim da su bili u vrhu jugoslovenske muzike.

Za mene, kao početnicu, bilo je nešto nastupati s njima. Oni iz grupe "Ce" hteli su tući mog brata Antu. Smatrali su da me je on nagovorio na prelazak. Bilo je gungule - kao da se radi o prelasku poznatog fudbalera iz kluba u klub.

- Niste se baš usrećili u novoj grupi!?

- Nisam. Kad se danas prisetim tog razdoblja dođe mi da se smejem. Nisam imala pojma o pevanju. Imala sam glas. Od malih sam se nogu stalno nešto derala. Međutim, ono pravo, istinsko pevanje, sa svom tehnikom disanja, i inpostacijom, meni je bilo posve nepoznato.

Čudno, sa svim tim neznanjem ja sam osvojila nekoliko amaterskih nagrada. O meni se počelo pričati u gradu. To me, na sreću, nije "podiglo", ostala sam prizemljena. I kad sam, zajedno sa bratom, napustila „Delfine” rešila sam, svesna svojih nedostataka, da jedno vreme ne nastupam.

Zamolila sam poznatu splitsku profesoricu pevanja Branku Ristić da me primi za učenika. Pune dve godine marljivo sam odlazila u njenu učionicu. Zahvaljujući njoj ušla sam u sve tajne pevanja. Više nisam pevala na snagu, kroz grlo. A to je, mora se kazati, vrlo bitno za jednog pevača. Pogotovo onog koji stalno nastupa.

Evo, čujete ovog momka na radiju...

Nije važno njegovo ime. I on je pevao na snagu, kroz grlo. A šta je ispalo. Zamalo je izgubio glas. Ne može se više tako. Opasno je. I naporno. Onda, čovek nikad ne može da se predstavi u pravom svetlu.

- Jeste li se zbog toga, tog neznanja onih koji počinju pevati, prihvatili učenja mladih pevača koji se okupljaju u splitskom OKUD „Mozaik”?

- Uglavnom zbog toga. Honorar za moj rad je zaista simboličan. Volim da pomažem. Prvenstveno mladima, onima koji tek počinju. Stalno mi je pred očima vlastiti muzički put, sve one neizvesnosti i muke oko učenja prvih pesama. Da me je tada, u tim prvim muzičkim trenucima, imao netko podučiti bilo bi mi kudikamo lakše.

- Kako se snalazite s mladima?

- Odlično. Ja sam se i školovala da jednog dana radim s mladima. Uskoro završavam muzički studij na splitskoj Pedagoškoj akademiji. Nadam se da će za mojim, verujem pozitivnim primerom, krenuti i ostali iskusni splitski muzičari, prvenstveno kompozitori, koji bi za te mladiće i devojke mogli stvarati prikladnu muziku.

Talenata ima. Tužna sam jer mi danas, na probi, nije bilo najbolje pevačice. Čim sam je prvi put čula kako peva ostala sam zabezeknuta. Toliko je mala bila odlična.

Naravno, o tome joj nisam ništa rekla. Ne bi bilo pedagoški da joj već na početku dižem krila. Posakrito sam je guštala slušati. Već sam se nadala kako ću je uskoro moći predstaviti javnosti.

Onda stiže njena drugarica i kaže kako tom slavuju otac brani da dolazi u društvene prostorije!?

Ne stignem sesti za klavir

- Da se vratimo vašoj karijeri? Zašto je došlo do raspada grupe "More" kad ste bili na odličnom putu da postanete netko u našoj zabavnoj muzici?

- Malo je koja grupa u tako malom vremenu bila napravila toliko mnogo. O nama se pričalo. Bili smo u stalnom usponu. A, ipak, sve je upropašteno.

Čini mi se da novi članovi grupe nisu znali održati nivo onih koji su počeli u njoj. Mislili su da ne treba mnogo raditi, da se dade živeti na staroj slavi. To je uništilo grupu. Od odlične postala je osrednja. 

Više se nije dalo. Viđali bi se samo na koncertima. Mene je to smetalo. Otišla sam. Duša grupe, Slobodan M. Kovačević, nastoji da ponovo okupi one koji su činili kostur ekipe. Verovatno je da ću i ja ponovo početi s njima. Otkako sam postala majka sve sam manje u stanju da se sama brinem oko svojih nastupa. U grupi bi mi bilo lakše.

Slobodan ima neiscrpnu energiju. Kad on zapne, sve mora ići. Meni takav čovek odgovara. Onda, kad me s vremena na vreme u grudima počne nešto stezati, plače mi se, stalno sam nezadovoljna samom sobom.

Kako čujete, nisam baš sklona prilagođavanju na nove sredine. Zbog toga moram i ispaštati.

U ovom se poslu ne napreduje ako se ne mrda, ako stalno nisi u pokretu, kontaktu. Trebaš ljudima stalno biti pred očima. Inače te zaboravljaju. Mada je tvoja pesma prisutna na radio programima. Čudno, ali bez sumnje istinito.

- Kako onda egzistirate?

- Svakako. Bolje rečeno nikako. Da nije onih nekoliko koncerata u unutrašnjosti i nastupa na nekim festivalima - ne bi me bilo vanka. Moram priznati da mi poslovna strana posla nije osobito"jaka". Tu sam "tanka". Odviše "tanka".

U stanju sam da muziciram čitav dan, volim raditi, ali ne uspeva mi da sebi nađem onoliko posla koliko bi u stvari mogla pošteno odraditi. Možda će sada, kada i na papiru postanem profesionalac, kad preko Udruženja muzičara počnem dobijati posao, biti nešto bolje.

Kao solist, u stanju sam da primim četiri-pet puta više novca za nastup, nego kao član grupe. Međutim, tih je nastupa tako malo da ne mogu uštedjeti doslovice ni dinara.

Ja sam večni optimista. To me drži. Da sam trunkicu pesimistički raspoložena prema životu ne bi toliko dugo izdržala u našoj muzici.

- Zašto više ne komponirate? Svih vaših desetak melodija bilo je zapaženo medu ljubiteljima zabavne muzike!

- Jutros sam govorila sa jednim članom žirija Splitskog festivala. I on se čudio zašto nisam poslala neku svoju kompoziciju na natječaj. Nećete mi verovati, prosto ne stignem sesti dva-tri časa za klavir. Nemam kola, a kako stanujem u novom splitskom naselju, dosta udaljenom od centra, izgubim jedan čas samo za odlazak u grad i vraćanje.

Tu je i Ivana kojoj treba posvetiti dosta pažnje. Da i imam više vremena ne bih se odveć posvećivala komponovanju. Mene u prvom redu zanima pevanje. Tu se nisam ni zamorila, a ni potpuno dokazala. Željna sam tog posla. S vremenom, kad obaveze u kući budu veće, valjda ću više puta sedati za klavir.

- Je li vas iznenadilo što smo vas stavili na drugo mesto na listi pevačica godine?

- Jesam, bila sam iznenađena. Ipak, nema me gotovo nigdje, a vi ste se ipak setili mojih napora. I uspeha. To je ono što ohrabruje čoveka i onda kad se nalazi u poznim godinama, kad mu, takoreći, više ništa ne treba, ni nagrada, ni priznanja.

- Jeste li ikada zažalili što ste zakoračili u svet muzike? Pitanje nije baš originalno, ali kad smo čuli sve to što ste prošli...

- Nisam, i pored toga što je u mom pevačkom životu bilo svačega. Kad ne bih pevala, ne bih znala šta ću sama sa sobom. To sam osetila za vreme onih pauza. Meni je pevanje smisao života. A kad, kao pevačica, budeš i priznata (lani na Splitskom festivalu - najbolja interpretatorka) onda, po meni, ne postoje veća životna zadovoljstva.

Raduje me što moja Ivana ima dara za šumove. Testiram je od prvog dana.

Da znate kako joj se oči rašire kad nešto oko nje šuška. Posebno joj je zadovoljstvo slušati moje improvizacije na klaviru. Pilji u mene kao oduzeta. Meni ne bi bilo krivo kad bi ona jednog dana krenula mojim stopama. Pomogla bih  joj koliko god mogu. Baš kao što je moj otac pomagao meni.

Razgovarao: V. B. (Džuboks, mart 1977.)

10 godina kasnije...

"Bila sam u životu u situacijama da se trebalo odlučiti udati se, pripasti samo jednoj osobi. Muzika je uvijek prevagnula, bila mi je važnija. U stvari, problem je u tome što treba naći ličnost koja će te stalno slijediti, a to je muškarcu malo problematično, što ja razumijem"

Mnoge ljubitelje prave i dobre pesme i pre svega kvalitetnog pevača, talentovanog, obrazovanog, raskošnog mediteranskog glasa, obradovalo je što se na poslednjem takmičenju za Pesmu Evrovizije pojavila Meri Cetinić. Nije je bilo jedno vreme, a njen povratak je bio zaista u punom sjaju. Ali, izgleda da će pravi tek nastupiti: videćemo je na Splitskom i Sarajevskom festivalu i na oba će pevati svoje kompozicije.

- U Splitu nisam navikla da dobijam nagrade, iako su mnoge od pjesama s kojima sam nastupila postajale pravi hitovi, kaže Meri. - Bilo je nekih stručnih nagrada, ali nagradu publike nikad nisam dobila. Za mene je već nagrada to što ću ove godine pjevati svoju kompoziciju.

Ma koliko je ljudi znaju kao vrsnog umetnika, Meri je uvek svoj život nekako držala "samo za sebe". Njen dom i porodica uvek su bili daleko od očiju javnosti.

Meri Cetinić živi u stanu svojih roditelja u Splitu III, novom naselju, daleko od mora. Kad smo stigli, pred ulaz solitera pritrčala je jedna lepa crnokosa devojčica, rekla nam dobar dan i pritisla dugme interfona.

"Znala sam odmah da idete kod nas!" 

Ivana je kćerka Meri Cetinić, ima 10 godina, odličan je đak, ide u muzičku i baletsku školu i veoma je povučena!

Iako je prvi susret bio neposredan, kasnije, kad je trebalo da razgovaramo i uradimo fotografije, nekako se "ukočila", kao da joj sve to nije prijalo.

- Ivana ne voli publicitet, priča Meri. - Kad je pošla u školu, iako mene u Splitu svi znaju, nije đacima uopšte spomenula da sam joj majka. Rekla je da im to nikad neće ni kazati. Inače, veoma je samostalna, lako uči i dosad nisam imala potrebe da s njom radim. To je moja velika sreća.

Ipak, u poslednje vreme moram joj posvetiti više pažnje, zato sam ove godine, što se tiče muzike, malo posustala. Ranije sam mnogo putovala, bila sam dvije godine u Americi, vratila sam se zbog Ivane. Maloj treba posvetiti dosta vremena, a onda posao mora malo da plati. Sad sam opet zapela da radim.

Priča Meri da je povratak težak, da je nemoguće, bez obzira na ime i reputaciju biti bez menadžera, da umetnik ne može sam. Potreban je, kaže, čitav tim ljudi da bi bilo pravog uspeha.

- Neophodan mi je novi menadžer, jer nemam toliko energije da sve radim sama, a voljela bih se usmjeriti na ono što stvarno znam da radim.

Muzika je uvijek prevagnula

Meri je rano, još na početku karijere, postala majka. Kako je uspela da uskladi posao koji je stalno skopčan sa putovanjima i obaveze prema detetu?

- Ženama u našoj profesiji je zaista teško, kaže. - Uvijek su prepolovljene, po prirodi stvari, na porodicu, djecu, domaćinstvo, što je sve velika obaveza ako žele da to obavljaju dobro i sa odgovornošću. A s druge strane, ovaj naš posao traži cijelu, kompletnu ličnost, jer su samo tad rezultati pravi.

Ipak, Meri je uspela da "podeli" sebe, da uskladi svoje obaveze i prema detetu i one poslovne.

- Uspjela sam, ali takva je bila situacija. Mala je tu, raste. Uživanje je gledat je kako napreduje. Primjećujem da ima dosta talenta i voljela bih se potruditi da to dođe do izražaja. Naravno, neću ništa forsirati, zavisi od nje na šta će se usmjeriti, ali mi je drago što sve što radi, radi dobro.

Ne, nisam imala dilema da li roditi dijete. Bila sam tad mlada i željela sam je. Danas već, razmišljam, kad bih željela još jedno dijete, morala bih se odreći muzike.

Meri je rano ostala sama sa kćerkom.

- Već 10 godina je tako. Ivana je imala samo nekoliko mjeseci kad sam se razvela. Tad sam, u stvari, i počela pravu karijeru. U to vrijeme mama mi je najviše pomogla, bila je stalno uz unuku. Danas smo uglavnom nas dvije same i nije nam uvijek lako.

Ivana inače redovno viđa oca. Ja insistiram na njihovom zdravom odnosu. Dete zbog toga nikad nije osjetilo napetost, što je veoma važno. Mora biti okruženo mirom i ljubavlju. Inače, ne razumijem one razvedene roditelje koji se svete jedno drugom preko djece.

- Znači li to da se Meri više nikad nije odlučila na novi brak, ljubav?

- To je moj veliki problem. Bila sam u životu u situacijama da se trebalo odlučiti udati se, pripasti samo jednoj osobi... Muzika je uvijek prevagnula, bila mi je važnija. U stvari, problem je u tome što treba naći ličnost koja će te stalno slijediti, a to je muškarcu malo problematično, što ja razumijem.

A opet, ostavljati ga doma, sama putovati, nije ni to neko rješenje. U stvari, ja dosad nisam našla pravo rješenje. U trenucima kad se trebalo odlučiti, uvijek sam odlazila, birala sam slobodu, da budem otvorena prema onom što radim. Jedino sam prema Ivani veoma odgovorna.

Ante Cetinić i njegov album uspomena

Merini roditelji veći deo godine provode u Blatu na Korčuli. Tog dana kad smo je posjetili, njen tata Ante je došao, samo na dan-dva.

- Nama je lipo u Blatu, a i Merica je sa malom malo slobodnija, može da živi svoj život, da ga uredi - veli Ante Cetinić, penzioner. - A da li sam zadovoljan djecom? Sigurno da jesam. Stariji sin Ante je muzičar, mlađi Boris inžinjer elektronike, Meri je takode uspjela u životu. A ja sam iz radničke obitelji, radio sam sam i sve sam ih uspio iškolovati, iako su uvjeti bili teški. 

Sinovi su mi daleko, ali je zato Meri sa nama. I žena i ja nastojali smo ih dobro odgojiti, onako kako smo mogli i koliko smo znali. A koliko nismo, to triba dica da isprave. I triba da nam kažu šta nam fali, a ne kažu.

- U tome je i stvar što u našoj kući nije bilo mnogo priče, dodaje Meri. - Danas djeci treba mnogo više pažnje, što i ja nastojim u svom odnosu sa Ivanom da učinim. Meni je falila priča, bliskost između roditelja i nas djece, što se postiže samo otvorenim razgovorom i velikim razumijevanjem.

Patrijarhalno vaspitanje koje sam ja imala... trebalo je razbiti mnoge barijere da bi se jedno žensko dijete bavilo poslom kojim se ja bavim. Bilo je ratova, šokova, za mamu posebno. U prvo vrijeme pogotovu.

Sjesti za klavir, pa svirat, a kuhanje, pranje, šivanje... Podržavao me je stariji brat, jer se i sam bavio muzikom. Tjerao me je mnogo da radim, sviram, vežbam. Kad je krenulo dobro, onda više nije bilo problema. Ali, moram da priznam da sam počela da sviram klavir na tatinu inicijativu.

- Ma, pustite je, sad tako priča, veli njen otac. - A ja sam sinu svojevremeno nabavljao prva pojačala. Meri je uz njega počela polako da se razvija.

I kao dokaz, šjor Ante je izvadio album pun isečaka iz novina koji prate karijeru Meri Cetinić. Pokazao nam je i fotografiju na kojoj su on i kćer, uz mikrofon.

- Eto, a kaže da sam joj branija!

Doznali smo da je njegova zasluga što su zlatne i platinaste ploče Meri Cetinić na zidu, iznad klavira.

Inače, Meri nam je ispričala da joj kuća pruža najsigurnije utočište. I selo na Korčuli u koje odlazi da se odmori.

- Kad sam kod kuće u Splitu, retko izlazim u grad. Ivana ima svoje obaveze, a ja kao i svaka druga žena, bavim se kućom, premda mi to baš nije milo, jer mislim da odnosi isuviše vremena. Trudim se da pronađem vreme i za klavir, slušanje muzike, čitanje knjiga...

Nemam mnogo uzbuđenja. Imam malo pijatelja, ali se zato družimo na pravi način. Oni su mi dragi gosti.

Inače, pravo i veliko zadovoljstvo Meri oseća kad je na sceni, uz mikrofon. Tada zasija punim sjajem. "Stađuni", godine prolaze, a ona i njene pesme ostaju. Umetnica, nemirnog duha, odmara se samo kad je kod kuće, u miru, kao lastavica u svom gnezdu sa svojim ptičetom, malom Ivanom.

Napisala: Vesna Marković (Nada, april 1987.)

Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)

http://www.facebook.com/yugopapir