"Duge zimske noći u kojima je jedina svetlost bila upaljena lojanica ili žar s ognjišta, ulivali su verovatno najviše straha. Sunce, sinonim snage i toplote, pojavljivalo se krajem decembra samo na kratko, a i onda slabo, bledo i bez toplote. Svaki život u prirodi je zamirao - valjalo je da se nešto učini!"
Nova godina kroz vekove
Najlepšu i najdužu noć u godini
danas provodimo kraj bogatih trpeza, u toplim domovima, pored
okićenih jelki ili buketa zimzelenih grančica. Većina od nas,
međutim, ne zna da običaj paljenja raznobojnih svećica na jelki
potiče još od starih Rimljana i Indijaca, gde se na taj način
kitilo »drvo života«, da prskalice palimo umesto novogodišnje
vatre, koja je nekad »pomagala« suncu da savlada mrak, a da su sveže
ili veštačke grančice u davna vremena predstavljale vesnike
proleća koje dolazi.
I kad primamo čestitke i darove podsetimo se
da su u antičkoj Grčkoj, povodom novog leta, kao i koledari još iz stare postojbine Slovena, na sličan način jedni drugima upućivali
najlepše želje.
Velika zajednička vatra
Novu godinu dočekuju danas svi narodi
Evrope. Običaji u toj najveselijoj noći gotovo su svuda isti i
imaju, reklo bi se, slične izvore, koji potiču iz davnih vremena, kad
je čovek ritualnim igrama pokušavao da savlada neshvaćene pojave u
prirodi.
Zato ćete se, svakako, zapitati kako su naši preci
ispraćali staru i dočekivali Novu godinu pre sto ili dvesta godina,
pre više vekova?
I teško da bismo poverovali da su mnogi današnji
običaji samo osavremenjeni stari, prastari, čak i paganski, koje su
stari Sloveni doneli iz svoje postojbine, a kasnije obogatili
običajima starosedelaca.
Nije bilo lako živeti okružen surovom
prirodom čije su ćudi bile nepredvidive.
Vremenske nepogode, smene
godišnjih doba, produžavanje i skraćivanje dana i noći - sve su to bile pojave koje su plašile
i zbunjivale naše neobrazovane pretke.
Duge zimske noći u kojima je
jedina svetlost bila upaljena lojanica ili žar s ognjišta, ulivali
su verovatno najviše straha. Sunce,
sinonim snage i toplote, pojavljivalo se krajem decembra samo na
kratko, a i onda slabo, bledo i bez toplote. Svaki život u prirodi
je zamirao - valjalo je da se nešto učini!
Iz svega toga proistekao
je čitav niz ritualnih običaja koji su obavljeni u vreme zimske
solsticije, kad je dan najkraći, a noć najduža. A svi oni imali su
jedan cilj - da se »pomogne« suncu da nadvlada mrak i hladnoću, da
se priroda ponovo probudi.
U nekim krajevima su radi toga paljene
velike zajedničke vatre. Ovaj običaj je prema Špiri Kulišiću,
iznetom u knjizi »Iz stare srpske religije« dugo održavan i kod
nas u Hrvatskoj, a najduže u blizini Zadra, na ostrvu Uljanu. Mnogo
češći i duže očuvan običaj bio je paljenje velike vatre na
domaćem ognjištu, kraj koje se bdelo čitave noći.
- U Boki Kotorskoj i danas je običaj da
domaćin uoči Nove godine u kuću unosi granu duba ili masline da bi
je na dan praznika stavio na vatru, ispričala nam je
Maja Petronić, etnolog.
Špiro Kulišić nas, takođe, podseća
da se i danas kod Gruzina i nekih drugih etničkih grupa održao
običaj da glava porodice uoči Nove godine u kuću donosi granu
oraha, breze ili hrasta, kojom razgoreva vatru, pa kad polete iskre
glasno poželi da u idućoj godini u domu bude isto toliko novca,
pšenice, krava, ovaca, zdravlja...
Izbor drveta kojim je podsticana
novogodišnja vatra uslovljen je podnebljem, ali je najčešće to
bio hrast ili maslina, svakako s puno opravdanja. Jer, i danas
pri pomenu njihovih imena odmah pomislimo na snagu, visinu, lepotu i
dugovečnost. A valja podsetiti - to je i drveće koje donosi plodove,
masline i žir, hranu za stoku, a u teškim i lošim godinama i za
Ijude.
I baš zbog svega toga, za novogodišnji ritual najčešće su
i sečeni hrastov ili maslinov panj. Pri tome su se prema njemu
ponašali kao prema živom biću koje prinose na žrtvu. Sekli
su ga i do kuće donosili u rukavicama, umotanog u mesalj (peškir),
posipali žitom i drugim plodovima. Kitili lovorikama, leskom, vrbom,
imelom, bršljenom, mladim maslinovim ili grančicama vinove loze.
Drvo života
Vemenom, međutim, kako je iz domova
nestajalo ognjište, ovaj običaj se postepeno gubio i to prvo u
Sloveniji i Hrvatskoj, a zatim i dalje, u drugim krajevima naše
zemlje. Ali, ostao je običaj da se vrata i prozori, trpeza i
nameštaj u domu kite zimzelenim ili maslinovim grančicama, lovorom,
imelom, a to sve da nagoveste da će uskoro, posle duge zime, opet
sve ozeleneti. Tako se ovo najkritičnije doba godine, kad se čini
da je priroda na umoru, pretvara u radost ponovnog rađanja,
obnavljanjem i pomaganjem njene životne snage.
Kićenje jelke je u našim krajevima
novijeg datuma, saznali smo, takođe, iz knjige »Etnologija naroda
Jugoslavije« Borivoja Drobnjakovića. Pretpostavlja se da je ovaj
običaj došao u Nemačku u 16. veku iz Indije, u kojoj je i ranije
bilo poznato kićenje drvceta svećama, i koje se tamo zvalo »drvo
života«.
Poznato je, istovremeno, da su i stari Rimljani imali,
takođe, sličan običaj, jer su zelenim drvetom okićenim plodovima
i zapaljenim svećama proslavljali praznik Kalendas - Novu godinu. Tom
prilikom su se međusobno darivali, kako bi im i svi idući dani bili
bogati kao ovaj prvi u godini.
Običaj darivanja postojao je i postoji
u gotovo svim našim krajevima. Nekada su darovi uglavnom bili
namenjivani deci, ili onome ko prvi naiđe u kuću da čestita Novu
godinu. U Boki Kotorskoj, na primer, devojke koje su pred udajom se
tog dana medusobno koledaju (daruju), dok deca s pomorandžom u ruci
obilaze susede čestitajući im praznik, a domaćini im na pomorandžu
stavljaju novac. ...
Italijani, Dalmatinci, Mađari i Nemci
su nekad Novu godinu proslavljali 1, odnosno 25. marta, u vreme kad
je počinjalo proleće i radovi u polju. Istovremeno su Vizantinci,
Rusi i većina Južnih Slovena Novu godinu računali od 1. septembra - znači, sa završetkom žetvenih radova počinjalo je novo leto.
Tek prihvatanjem julijskog kalendara,
Nova godina počinje da se slavi 1. januara, a u našim krajevima
najverovatnije tek od devetog veka, kad je većina Južnih Slovena
primila hrišćanstvo.
Mnogi paganski običaji koje ubrajamo u
ovogodišnje, i koji su se u nekom obliku održali do
danas, bili su, dakle, vezani, pre svega, za vreme kad
je dan najkraći, a ne za početak Nove godine.
Najstariji običaji nastali su u vreme
kad su se naši preci uglavnom bavili stočarstvom i zemljoradnjom,
pa je većina novogodišnjih rituala vezana za te poslove.
Tako se u
zapadnoj Bosni, Baniji i Kordunu na Novu godinu i donedavno iznosila
slama na guvno i tamo obavljao magični obred vršidbe.
Za tu priliku
bi domaćica umesila kovrtanj ili kovrtač (kolač koji je podsećao
na točak) koji se postavljao na stožer, zabeležio je u svojoj
knjizi »Godina dana hrvatskih narodnih običaja« Milovan Gavaci.
Za
kolač bi vezivali uže, a deca su, držeći se za uže trčala u
krug i rzala kao konjići. Po završetku »vršidbe«, domaćin bi
lomio kolač i delio ga svim ukućanima.
Sličan običaj poznat je i
u okolini Maglaja, samo što su se ovde deca na guvnu samo valjala po
slami.
I po pisanju Špire Kulišića, u mnogim
krajevima postojao je običaj da se uoči Nove godine omlati
poslednji snop žita. Slamom bi zatim nahranili stoku, ovili voćke,
a od žita bi domaćica umesila novogodišnji kolač.
Novogodišnji kolač
Mešenje novogodišnjeg kolača,
odnosno pogače, bio je od davnina, a negde je i danas, jedan od
retkih ritualnih novogodišnjih običaja u kojima je glavnu ulogu
igrala žena.
Odenuta u najbolju haljinu, okićena svim nakitom koji
ima, mesila bi ona »kolač«, najčešće od pšeničnog, ili, kao u
okolini Užica i nekim krajevima Crne Gore, od projinog brašna.
U
testo je stavljala grančice loze, šljive ili smokve, zrnevlje žita,
list hrasta... što je zavisilo od kraja u kojem se pogača spremala.
Jedino zajedničko za sve bio je novčić, bez kojeg se novogodišnji
kolač nije mogao da zamisli.
I mada među njima nije bilo velike
razlike, ovaj specijalitet nosi mnoga interesantna imena.
Iz knjige
Tihomira Đorđevića »Naš narodni život«, saznali smo da su ga
u Vojvodini i mnogim krajevima Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore,
zvali česnica ili vasilica. U Zagorju i na Primorju on se zvao
bosilica, a u okolini Preševa i Leskovca - poparenica.
Na Kosovu su
novogodišnju pogaču zvali barenica ili »mečki povojnica«, jer
se verovalo da se baš na Novu godinu kote mečke.
Na Homolju se na
dan Nove godine prže mali kolači od pšeničnog brašna, za svako
dete iz porodice po jedan. Dok domaćice u Boki Kotorskoj, negde oko
ponoći, i danas prigaju priganice u čije testo je, takođe, zamešen
novčić. U Đevđeliji i okolini bila je to pugača ili srećka.
I možda baš ovo poslednje ime
najbolje govori o tome šta je u stvari predstavljao novogodišnji
kolač, kojeg je po pravilu sekao domaćin kuće, namenivši po jedno
njegovo parče svakom od čeljadi, a zatim po jedno za njive, stoku,
voćnjak i vinograd, za pčele i putnika namernika.
Onog u čijem
delu kolača se nađe novčić, čeka sreća i bogatstvo u novom letu,
mada nije »loš znak« dobiti ni neki drugi umešeni dobitak, jer je
svaki od njih značio nešto lepo za narednu godinu.
Čestitari
U Makedoniji, Srbiji i nekim delovima
Bosne, kako je zapisao još Vuk Karadžić, uoči Nove godine bio je
poznat običaj koji se zvao »milati se«. Domaćin bi se simbolično
zaklonio iza umešenog kolača ili snopa žita, pa bi upitao ukućane:
»Milate li me?«
... dok bi ovi odgovarali: »Milamo te, ove godine malo, dogodine nimalo«. Ova
igra bi trebalo da kaže, kako se od veličine hleba ove godine
domaćin jedva vidi, ali će iduća letina biti tako bogata da će ga
potpuno sakriti!
U nekim našim krajevima uoči Nove
godine domaćin bi, zaklonjen snopom žita, ulazio u dom pitajući
ukućane:
»Primate li goste?«
... a ovi bi odgovarali: »Takvog gosta
smo dugo čekali«, pa bi ga zatim posipali žitom i zelenim
grančicama.
U Gornjoj Pčinji, međutim, uoči Nove
godine kuće obilaze grupe mladića »sirovara«. Pri tom jedan od
njih džara vatru, ne bi li izmamio što više varnica, i za to vreme
blagosilja dom i njegovu čeljad.
Ipak su u našim krajevima najčešći
čestitari bili i ostali koledari - mladići odenuti u kožuhe, s
maskama na licu, klepetušama vezanim za ruke i obaveznim velikim
čobanskim štapom. U koledarskim pesmama oni nabrajaju dobre želje
upućene domaćinu i njegovim ukućanima, njivama i stoci, najavljuju
dolazak proleća, a kao nagradu dobijaju poklone ili novac, piše
Milovan Gavaci.
Ovo je, takođe, jedan od naših
najstarijih ritualnih običaja, donetih verovatno još iz stare
postojbine, koji se i do danas održao u Sloveniji, zatim u nekim
delovima Srbije i Makedonije, gde grupu »kulidanki« čine
»mladoženja, mlada nevesta, konjovodac, gajdadžija i ded«.
Prskalice
Nastojali smo da pronađemo, u
literaturi i razgovorima sa etnolozima, manje-više neobične novogodišnje običaje koji su nekad negovani, ali su se do današnjeg
dana održali na našem tlu.
Daleko smo od toga da verujemo kako smo
pomenuli sve, ali na kraju da zabeležimo i to da stari Zagorci ne bi
ni za živu glavu na novogodišnju trpezu izneli gusku, ćurku ili
slično »pečenje s krilima«, jer bi iz kuće mogla da »odleti« i
sreća!
Saznali smo, takođe, da u nekim selima zapadne Bosne na Novu
godinu decu šibaju leskovim prutićima da bi bolje rasla.
Da su
odžačari najčešći motiv na čestitkama zato što su,
zahvaljujući njima, mnogi domovi, nekad građeni uglavnom od drveta, sačuvani od požara...
I, tako, eto, dođosmo do današnjih
dana, kad Novu godinu dočekujemo kraj bogatih trpeza, u toplim
domovima, pored okićenih jelki ili buketa zimzelenih grančica.
Možda će vam ovo što ste pročitali pomoći da razumete zašto ste
upalili raznobojne svećice na savremenom »drvetu života«.
Zašto
ste kupili prskalice, jer kako biste inače »prodžarali vatru« na
ognjištu koje nemate, da biste »pomogli« suncu da nadvlada mrak.
Okićene sveže ili veštačke grančice su i vas podsetile da posle
dugih zimskih noći opet dolazi proleće. A što se tiče
novogodišnjeg kolača - ako ne mesite česnicu, možda su se na
trpezi ipak našle priganice, krofne, pogača ili bar uštipci - naravno, s dinarom.
Kad budete primali čestitke i darove, setite se
da su se slično, povodom novog leta, pozdravljali stari Grci i
Rimljani...
Uostalom, nadamo se da najdužu i
najlepšu noć nećete provesti ne mičući se od televizijskog ekrana.
Jer, priznaćete, bez obzira što niko od nas sigurno više ne veruje
da će prskalicom dati »snagu« suncu ili zelenom grančicom dozvati
proleće, običaji nam ulepšavaju život.
»Kod svakog naroda najsvetlije su tri
stvari: zakon, jezik i običaji; tim se narodi jedan s drugim
rođakaju i jedan od drugog razlikuju«, zapisao je još 1817. godine
Vuk Stefanović Karadžić.
Pripremila: Zora Živanović (Nada, decembar 1982.)