"Ovo stvarno vam govorim iskreno, ja ne znam da krijem. Glupost je da nešto o sebi pričam. Ali stvarno, mislim, toliko me devojke, tako da se izrazim, spopadaju, toliko me, mislim, devojke jure, da je to nešto neverovatno. Šta je, ne mogu da sam znam. Ja moram kod vračare!"
- Jedna stvar za razmišljanje... Ne
zna čovek šta da kaže, šta je lepše. Jer ona takva je osoba da
gotovo sve ima na sebi lepo - objašnjava Momčilo Obrenović, očiju
uprtih u Daliborku Stojšić.
Njene usne napućene su u
samozadovoljan osmijeh. U očima joj sjaji odsjev svijeća. Njena
odjeća, prorez na bluzi i vruće hlačice dopuštaju zaključke i
nemaštovitima.
- Mogao bih da kažem što je najlepše
na njoj, ako bih bolje pogledo... A Daliborka, pravo da vam kažem,
toliko sam zauzet devojkama da stvarno ne znam šta da radim. Nemam
vremena... satirski se smije Momčilo Obrenović, otkrivajući dva
preostala zuba u gornjoj vilici.
U svjetlosti svijeća nos i uši još su veći.
- Nisam ja atakirala na vas. Pitanje je
bilo samo da kažete šta je na meni lepo - osjeća se prizvuk
povrijeđenosti u Daliborkinu glasu.
U svjetlosti svijeća nos i uši još su veći.
- Daliborka, vi ste uopšte kompletno
zgodni!
- E, to sam htela da čujem! -
zadovoljno je uskliknula, jer joj nekoliko trenutaka ranije nije
promakla ocjena sugovornika da je "gotovo" sva lijepa.
Njena odjeća je sva napeta nad oblinama. Osobito hlačice. Momčilu su samo ramena obla. A hlače mu lepršaju dok se kreće.
Njena odjeća je sva napeta nad oblinama. Osobito hlačice. Momčilu su samo ramena obla. A hlače mu lepršaju dok se kreće.
- Mislim, da nije Žarko ovde, ovaj,
pokušao bih nešto. Ovako ništa - nastavlja Momčilo.
Naime, Žarko Dančuo nije pustio
suprugu bez svoje paske ni na sastanak s dokazano najružnijim muškarcem.
- To mi je najlepši kompliment -
komentira Momčilo, a Daliborka se žesti:
- Zašto vi uvek, kad treba da date
meni kompliment, vezujete to za koristoljublje, za neki uspeh... Vi
kad ne smete da pokušate kod žene, vi uopšte nećete da obratite
pažnju na nju, iako je lepa. Samo korist i korist.
- Pa nije korist. Zapravo ja sam...
osećam se, recimo, ko ružan. Meni je... ja strahujem da bih nešto
pokušao, recimo, kod vas. Otkud to?
- Ne, o lepoti može da se sudi i bez
interesa. Na primer, kao o nekoj lepoj stvari...
- Dobro, ako je bez interesa, onda: vi
mi se sviđate.
- E, to, to!... Na primer, neki
predmeti koji se ne jedu, a može da se kaže za njih da su lepi -
objašnjava Daliborka.
- Čekajte, u određenom smislu vi
niste predmet koji se ne jede - otkriva svoja dva zuba Momčilo. -
Znate, ja sam uvek želeo u životu osobe koje su i mene cenile. Jer
ja sam ipak za sebe najlepši. Ja sam kazao da ste vi vrlo zgodna žena i vi se meni
sviđate. A šta vi mislite o meni? Kako se ja vama sviđam?
- O tome ću posle, samo da ne
zaboravim jedno pitanje. Ako smatrate da ste najlepši, kako to da
ste konkurisali za izbor najružnijeg muškarca?
- Ja sam za sebe najlepši. Svatko je
sebi najbliži. I vi ne biste imali ništa lošije mišljenje o sebi
i kad ne biste izgledali tako kako izgledate... Recimo, ja nikad
nisam kazao da nisam ružan. Ja sam uvek govorio da sam ružan. Ali
nema veze ako sam ružan, da ja imam ružnu dušu i......
- E za ovo ću ja da odgovorim što
mislim o vama. Mislim da ste veoma šarmantni i veoma, veoma
sposobni. Nisam znala da ste toliko talentovani da pevate, da
komponujete, da svirate na nekoliko instrumenata... I stvarno sam
prijatno iznenađena.
Maločas je svirao na frulici, koju
stalno nosi uza se. Pobrao je pljesak glazbenika kao iskreno
priznanje za svoju majstoriju. Za vrijeme fotografiranja otpjevao je
svoje stihove:
"Najbolji sam momak u celome kraju, sve devojke samo o meni pričaju..."
Ili:
"Curo moja, bit ćeš moja, dobro znaj, tebe voli jedan momak, ja sam taj..."
Momčilo objašnjava:
- Tko danas prodaje ploče. Vi dobivate
aplauz, a ja prodajem ploče. Što se više isplati? Danas treba
pevati za ljude koji kupuju ploče, a ja dobro znam što narod hoće.
Don Huan za devojke
- Nije taj ni tako naivan - otelo se
Daliborki.
- Ja naivan! Pa idite, molim vas... Ja
sam završio srednju muzičku školu ...
- Koju? U Beogradu? - s nevjericom pita
Daliborka. - Kako se zove?
- "Stevan Mokranjac".
- A ja sam bila u "Josipa
Slavenskog".
Zavidi li Momčilo Žarku?
- Stvarno, prirodno da kažem, ja se
divim Žarku i njegovom braku i, mislim, kompletno Žarku i Daliborki
se ja divim i želim im stvarno mnogo sreće u životu - rekao je ne odgovorivši na pitanje.
- Pa ne bih hteo da budem na mestu
Žarka, jer tko zna šta bi se desilo... recimo, bio bih presretan.
Možda bi od sreće moglo onda da ispadne nesreća.
- Infarkt? - inzistira Daliborka na
preciznosti komplimenta.
- Možda ... Ali nemam ja te sreće da
nešto takvo doživim ...
- Pa vi stalno tvrdite da imate toliko
lepih devojaka oko sebe, da ne znate šta ćete.
- Ali, Daliborka, zar vi te devojke
računate s vama?... Mislim, imam devojke. Ja sam u Beogradu poznat
kao veliki Don Huan za devojke. To vam je poznato. Kod mene, recimo,
po desetak devojaka dođu preko dana. Koje poslovno, koje...
mislim, možda, i na kraju ...
- Da li sada dolaze više posle ove
vaše titule?
- Pa, kada sam konkurisao ja sam se
plašio da ću pobedom izgubiti sve devojke, ostati bez i jedne,
ostati prosto osamljen od ženskog društva. Kad ono...
- Znači, da za žene lepota danas
uopšte više nije važna?
- Da. Ovo stvarno vam govorim iskreno,
ja ne znam da krijem. Glupost je da nešto o sebi pričam. Ali
stvarno, mislim, toliko me devojke, tako da se izrazim, spopadaju,
toliko me, mislim, devojke jure, da je to nešto neverovatno. Šta
je, ne mogu da sam znam. Ja moram kod vračare!
- Sumnjate li da kod njih svih nije u
pitanju samo ljubav, nego da tu ima i interesa?
- Pa da vam kažem, ima i toga. Ali u zadnje vreme se pokazalo,
ne... nikakav interes ... Ja sam uvek dobijao još i od njih.
Tako se dešava da ja izvedem devojku, ili dve devojke na večeru, a
one ne dozvoljavaju da ja platim, nego one plaćaju.
Recimo, što god ja zaželim, one bi mi dale. Baš da vam kažem jedan slučaj: kad sam putovao sada iz Beograda u Zagreb, prvi put u kupeu sreo sam medicinsku sestru. I malo smo porazgovarali, kaže da me gledala preko televizije.
I kad je videla da sam ja vrlo ljubezan, prijatan i to, ona je čak žrtvovala burmu s prsta. Skinula ju je i rekla: "Momo Obrenoviću, izvolite, dajem vam ovo. Neka na kraju bude i veridba". Sutra će doći u Zagreb.
Recimo, što god ja zaželim, one bi mi dale. Baš da vam kažem jedan slučaj: kad sam putovao sada iz Beograda u Zagreb, prvi put u kupeu sreo sam medicinsku sestru. I malo smo porazgovarali, kaže da me gledala preko televizije.
I kad je videla da sam ja vrlo ljubezan, prijatan i to, ona je čak žrtvovala burmu s prsta. Skinula ju je i rekla: "Momo Obrenoviću, izvolite, dajem vam ovo. Neka na kraju bude i veridba". Sutra će doći u Zagreb.
Producent iz Batočine
- A da vas nije prepoznala?
- Ne bi me nikad videla u životu.
- A šta žene tako magično privlači popularnim muškarcima?
- Pa znate kako je. Popularni muškarci
su vrlo iskusni u svemu...
- Ko to garantuje? - zanima Daliborku.
- Pa ja. Zato garantujem što sam ja
jedan od umetnika. Što ja umem da pružim ženi, to ne ume da pruži
nitko... Razumete? ...
Daliborka je, čini se, shvatila, jer se
slatko nasmijala.
- Ali kažite vi, Daliborka Stojšić,
na osnovu čega biste se vi zaljubili u mene i vi da trčite za mnom.
A da se narod pita, svi da se pitaju: šta je ovo sada?... Recimo,
devojke trče za njim, plus lepotice Jugoslavije: Tereza Đelmiš,
Zlata Petković...
- Vi mislite da su ove dve lepotice
zaljubljene u vas?
- Naravno, vi nećete da verujete, ali
ja, kad bih vam neke tačne podatke kazao, vi biste sigurno pomislili
da su i zaljubljene. Mogu da vam i kažem zašto. Ali ne mora to
odmah da bude...
- E baš me interesuje odmah...
- Pa znate, tu je stvar malo škakljiva
da se kaže.
- Jeste li im obećali neku ploču?
Naime, Momčilo Obrenović je i
producent nekog proizvođača ploča, "Šumadije" iz
Batočine.
- Nije ploča, ali je nešto slično.
- Ako je slično ploči, znači da je
ipak interes u pitanju.
- Nije sve u interesu. Kao što sve
nije u lepoti. Važnije da čovek ima specifičnost koju nema drugi
čovek. Moja je specifičnost samo moja, uopšte mislim, kako da vam
kažem... prilaz curi, ljupkost... i izraz onog svog... sve
estetike, mislim... A o nosu da i ne pričam. Ja imam tako simpatičan
nos da je možda i to posredi.
- Kako kažu, gde ima dima ima i vatre
- komentira Daliborka. - A jeste vi bili oženjeni?
- Nisam. Možda se na kraju zbog
ružnoće nisam oženio... Ali, čini se da je sada pri kraju... Ne
da je lepa, nego izmišljenu lepotu ima. Ne zna čovek što pre da
gleda na njoj. Ili dušu ili uopšte ono konkretno.
Bebi faca, a telo muškarca
- Je li mlada?
- Dvadeset... A ja imam još dvadeset i
pet do pedeset. Šalim se. Naučio sam na dvadeset pet, pa tako kažem.
U stvari prešao sam trideset...
Da li bih se oženio s Daliborkom?
Pa da vam pošteno kažem...
Mislim, Daliborku mnogo cenim... Kompletna ličnost...
Kad bi ih bilo milion u Jugoslaviji, mislim... svi bi se zadovoljili...
Pa da vam pošteno kažem...
Mislim, Daliborku mnogo cenim... Kompletna ličnost...
Kad bi ih bilo milion u Jugoslaviji, mislim... svi bi se zadovoljili...
- Pitanje je glasilo, da li biste se vi
oženili sa mnom?
- Nemojte biti suviše iznenađeni,
ali... bih.
Daliborki je laknulo.
A Momčilo kao da je promijenio mišljenje, jer je još sat prije tvrdio kako nikad ne bi htio biti Daliborkin suprug, jer kraj tako snažne i ambiciozne ličnosti nikad ne bi mogao biti mekušac.
A sada priča:
Daliborki je laknulo.
A Momčilo kao da je promijenio mišljenje, jer je još sat prije tvrdio kako nikad ne bi htio biti Daliborkin suprug, jer kraj tako snažne i ambiciozne ličnosti nikad ne bi mogao biti mekušac.
A sada priča:
- Daliborka mi se sviđa kao drug, kao ... kao...
- Sestra - pomaže Daliborka.
- Ma kakva sestra!
Imam ja mnogo sestara.
Ja želim neku koja da ne bude sestra...
Biste li vi bili moja žena da niste udati?
Imam ja mnogo sestara.
Ja želim neku koja da ne bude sestra...
Biste li vi bili moja žena da niste udati?
- Čujte, pa... vi ste veoma, veoma
šarmantni i svaka normalna žena mogla bi biti veoma srećna uz
vas...
A ja sam već svoj tip odabrala.
A to je "bebi faca", a telo muškarca...
Vidite, meni je neophodan snažan oslonac u životu.
Ja se uvek osećam ugrožena, uvek sam nekako napadana...
A ja sam već svoj tip odabrala.
A to je "bebi faca", a telo muškarca...
Vidite, meni je neophodan snažan oslonac u životu.
Ja se uvek osećam ugrožena, uvek sam nekako napadana...
- Vi i izazivate.
- Bilo kako bilo, i vi i ja smo srećni.
- Čemu da budem lep, kad je meni i tako
dobro. Jako dobro.
Pozdravili su se. Daliborka je otišla
sa svojim suprugom, a Momčilo sa svojim sekretarom.
Zabeležio: Ivan Kreutz, snimio: Vlado Duić (Start, decembar 1971.)