Pages

Kako su se upoznali: Najlepša Jugoslovenka Daliborka Stojšić i najružniji Jugosloven Momčilo Obrenović

Decembar 1971: Naše rukometašice, predvođene nezaustavljivom Marom Torti, osvojile su na Svetskom prvenstvu srebrnu medalju... Silvana Armenulić vratila se sa svoje prve velike turneje po Skandinaviji... Glumac Petar Kralj dobio je svoju Kraljicu, tj. Gazdaricu - oženio se glumicom Ljiljanom Gazdić... Na drugom kraju zemlje, Mišo Kovač zaprepastio je organizatore novogodišnjeg slavlja u trogirskom hotelu Medena - za dve noći pevanja tražio je četiri miliona (starih) dinara! Poznat po svom britkom jeziku, Mišo je ovih dana bez problema sastavio top-listu najboljih jugoslovenskih pevačica i pevača: prva je Ana Štefok, druga Višnja Korbar, treća Tereza Kesovija, četvrta Nada Knežević, peta Anica Zubović. Na listi pevača, prvo mesto se podrazumeva, drugi je Vice Vukov, treći Kićo Slabinac, četvrti Vladimir Savčić Čobi, a peti Dragan Antić... Ljuba Tadić se žali da je za svoju ulogu u filmu "Sutjeska" dobio samo 12 miliona dinara: "S tim parama mogu samo da čistim cipele Ričardu Bartonu, čiji je honorar 250 hiljada dolara!"... Dragan Nikolić o svojoj intimnoj vezi sa Milenom Dravić: "Ja o tome baš ne umem da govorim. Nije tačno da smo se venčali. Mi smo jednostavno zajedno"... Boris Buzančić filozofira o vernosti: "Kako da budem vjeran suprug kada svako veče u teatru ili na probi ljubim drugu ženu! A ako hoću biti dobar glumac, moram biti uvjerljiv, a ako sam uvjerljiv, kako mogu biti vjeran?!"... O vernosti i ljubavi biće reči i na specijalnom upoznavanju zvanično najlepše Jugoslovenke Daliborke Stojšić i najružnijeg Jugoslovena Momčila Obrenovića, koje je za novogodišnji broj "ušemio" novinar zagrebačkog Starta...


"Ovo stvarno vam govorim iskreno, ja ne znam da krijem. Glupost je da nešto o sebi pričam. Ali stvarno, mislim, toliko me devojke, tako da se izrazim, spopadaju, toliko me, mislim, devojke jure, da je to nešto neverovatno. Šta je, ne mogu da sam znam. Ja moram kod vračare!"

Dvije violine i cimbale. Tri prava mađarska Ciganina iz same Budimpešte. Majstori svoga zanata. Čas burkaju krv strastvenim ritmom, čas je smiruju tihim tonovima tuge i čežnje, da bi iduća provala bila još žešća. Na stolu dvije svijeće. I njih dvoje, jedno nasuprot drugom. Ljepota i ružnoća licem u lice. Daliborka Stojšić i Momčilo Obrenović.

- Jedna stvar za razmišljanje... Ne zna čovek šta da kaže, šta je lepše. Jer ona takva je osoba da gotovo sve ima na sebi lepo - objašnjava Momčilo Obrenović, očiju uprtih u Daliborku Stojšić.

Njene usne napućene su u samozadovoljan osmijeh. U očima joj sjaji odsjev svijeća. Njena odjeća, prorez na bluzi i vruće hlačice dopuštaju zaključke i nemaštovitima.

- Mogao bih da kažem što je najlepše na njoj, ako bih bolje pogledo... A Daliborka, pravo da vam kažem, toliko sam zauzet devojkama da stvarno ne znam šta da radim. Nemam vremena... satirski se smije Momčilo Obrenović, otkrivajući dva preostala zuba u gornjoj vilici.

U svjetlosti svijeća nos i uši još su veći.

- Nisam ja atakirala na vas. Pitanje je bilo samo da kažete šta je na meni lepo - osjeća se prizvuk povrijeđenosti u Daliborkinu glasu.

- Daliborka, vi ste uopšte kompletno zgodni!

- E, to sam htela da čujem! - zadovoljno je uskliknula, jer joj nekoliko trenutaka ranije nije promakla ocjena sugovornika da je "gotovo" sva lijepa.

Njena odjeća je sva napeta nad oblinama. Osobito hlačice. Momčilu su samo ramena obla. A hlače mu lepršaju dok se kreće.

- Mislim, da nije Žarko ovde, ovaj, pokušao bih nešto. Ovako ništa - nastavlja Momčilo.

Naime, Žarko Dančuo nije pustio suprugu bez svoje paske ni na sastanak s dokazano najružnijim muškarcem.

- To mi je najlepši kompliment - komentira Momčilo, a Daliborka se žesti:

- Zašto vi uvek, kad treba da date meni kompliment, vezujete to za koristoljublje, za neki uspeh... Vi kad ne smete da pokušate kod žene, vi uopšte nećete da obratite pažnju na nju, iako je lepa. Samo korist i korist.

- Pa nije korist. Zapravo ja sam... osećam se, recimo, ko ružan. Meni je... ja strahujem da bih nešto pokušao, recimo, kod vas. Otkud to?

- Ne, o lepoti može da se sudi i bez interesa. Na primer, kao o nekoj lepoj stvari...

- Dobro, ako je bez interesa, onda: vi mi se sviđate.

- E, to, to!... Na primer, neki predmeti koji se ne jedu, a može da se kaže za njih da su lepi - objašnjava Daliborka.

- Čekajte, u određenom smislu vi niste predmet koji se ne jede - otkriva svoja dva zuba Momčilo. - Znate, ja sam uvek želeo u životu osobe koje su i mene cenile. Jer ja sam ipak za sebe najlepši. Ja sam kazao da ste vi vrlo zgodna žena i vi se meni sviđate. A šta vi mislite o meni? Kako se ja vama sviđam?

- O tome ću posle, samo da ne zaboravim jedno pitanje. Ako smatrate da ste najlepši, kako to da ste konkurisali za izbor najružnijeg muškarca?

- Ja sam za sebe najlepši. Svatko je sebi najbliži. I vi ne biste imali ništa lošije mišljenje o sebi i kad ne biste izgledali tako kako izgledate... Recimo, ja nikad nisam kazao da nisam ružan. Ja sam uvek govorio da sam ružan. Ali nema veze ako sam ružan, da ja imam ružnu dušu i......

- E za ovo ću ja da odgovorim što mislim o vama. Mislim da ste veoma šarmantni i veoma, veoma sposobni. Nisam znala da ste toliko talentovani da pevate, da komponujete, da svirate na nekoliko instrumenata... I stvarno sam prijatno iznenađena.

Maločas je svirao na frulici, koju stalno nosi uza se. Pobrao je pljesak glazbenika kao iskreno priznanje za svoju majstoriju. Za vrijeme fotografiranja otpjevao je svoje stihove:

"Najbolji sam momak u celome kraju, sve devojke samo o meni pričaju..."

Ili:

"Curo moja, bit ćeš moja, dobro znaj, tebe voli jedan momak, ja sam taj..."

Momčilo objašnjava:

- Tko danas prodaje ploče. Vi dobivate aplauz, a ja prodajem ploče. Što se više isplati? Danas treba pevati za ljude koji kupuju ploče, a ja dobro znam što narod hoće.



Don Huan za devojke



- Nije taj ni tako naivan - otelo se Daliborki.

- Ja naivan! Pa idite, molim vas... Ja sam završio srednju muzičku školu ...

- Koju? U Beogradu? - s nevjericom pita Daliborka. - Kako se zove?

- "Stevan Mokranjac".

- A ja sam bila u "Josipa Slavenskog".

Zavidi li Momčilo Žarku?

- Stvarno, prirodno da kažem, ja se divim Žarku i njegovom braku i, mislim, kompletno Žarku i Daliborki se ja divim i želim im stvarno mnogo sreće u životu - rekao je ne odgovorivši na pitanje.

- Pa ne bih hteo da budem na mestu Žarka, jer tko zna šta bi se desilo... recimo, bio bih presretan. Možda bi od sreće moglo onda da ispadne nesreća.

- Infarkt? - inzistira Daliborka na preciznosti komplimenta.

- Možda ... Ali nemam ja te sreće da nešto takvo doživim ...

- Pa vi stalno tvrdite da imate toliko lepih devojaka oko sebe, da ne znate šta ćete.

- Ali, Daliborka, zar vi te devojke računate s vama?... Mislim, imam devojke. Ja sam u Beogradu poznat kao veliki Don Huan za devojke. To vam je poznato. Kod mene, recimo, po desetak devojaka dođu preko dana. Koje poslovno, koje... mislim, možda, i na kraju ...

- Da li sada dolaze više posle ove vaše titule?

- Pa, kada sam konkurisao ja sam se plašio da ću pobedom izgubiti sve devojke, ostati bez i jedne, ostati prosto osamljen od ženskog društva. Kad ono...

- Znači, da za žene lepota danas uopšte više nije važna?

- Da. Ovo stvarno vam govorim iskreno, ja ne znam da krijem. Glupost je da nešto o sebi pričam. Ali stvarno, mislim, toliko me devojke, tako da se izrazim, spopadaju, toliko me, mislim, devojke jure, da je to nešto neverovatno. Šta je, ne mogu da sam znam. Ja moram kod vračare!

- Sumnjate li da kod njih svih nije u pitanju samo ljubav, nego da tu ima i interesa?

- Pa da vam kažem, ima i toga. Ali u zadnje vreme se pokazalo, ne... nikakav interes ... Ja sam uvek dobijao još i od njih. Tako se dešava da ja izvedem devojku, ili dve devojke na večeru, a one ne dozvoljavaju da ja platim, nego one plaćaju.

Recimo, što god ja zaželim, one bi mi dale. Baš da vam kažem jedan slučaj: kad sam putovao sada iz Beograda u Zagreb, prvi put u kupeu sreo sam medicinsku sestru. I malo smo porazgovarali, kaže da me gledala preko televizije.

I kad je videla da sam ja vrlo ljubezan, prijatan i to, ona je čak žrtvovala burmu s prsta. Skinula ju je i rekla: "Momo Obrenoviću, izvolite, dajem vam ovo. Neka na kraju bude i veridba". Sutra će doći u Zagreb.


Producent iz Batočine



- A da vas nije prepoznala?

- Ne bi me nikad videla u životu.

- A šta žene tako magično privlači popularnim muškarcima?

- Pa znate kako je. Popularni muškarci su vrlo iskusni u svemu...

- Ko to garantuje? - zanima Daliborku.

- Pa ja. Zato garantujem što sam ja jedan od umetnika. Što ja umem da pružim ženi, to ne ume da pruži nitko... Razumete? ...

Daliborka je, čini se, shvatila, jer se slatko nasmijala.

- Ali kažite vi, Daliborka Stojšić, na osnovu čega biste se vi zaljubili u mene i vi da trčite za mnom. A da se narod pita, svi da se pitaju: šta je ovo sada?... Recimo, devojke trče za njim, plus lepotice Jugoslavije: Tereza Đelmiš, Zlata Petković...

- Vi mislite da su ove dve lepotice zaljubljene u vas?

- Naravno, vi nećete da verujete, ali ja, kad bih vam neke tačne podatke kazao, vi biste sigurno pomislili da su i zaljubljene. Mogu da vam i kažem zašto. Ali ne mora to odmah da bude...

- E baš me interesuje odmah...

- Pa znate, tu je stvar malo škakljiva da se kaže.

- Jeste li im obećali neku ploču?

Naime, Momčilo Obrenović je i producent nekog proizvođača ploča, "Šumadije" iz Batočine.

- Nije ploča, ali je nešto slično.

- Ako je slično ploči, znači da je ipak interes u pitanju.

- Nije sve u interesu. Kao što sve nije u lepoti. Važnije da čovek ima specifičnost koju nema drugi čovek. Moja je specifičnost samo moja, uopšte mislim, kako da vam kažem... prilaz curi, ljupkost... i izraz onog svog... sve estetike, mislim... A o nosu da i ne pričam. Ja imam tako simpatičan nos da je možda i to posredi.

- Kako kažu, gde ima dima ima i vatre - komentira Daliborka. - A jeste vi bili oženjeni?

- Nisam. Možda se na kraju zbog ružnoće nisam oženio... Ali, čini se da je sada pri kraju... Ne da je lepa, nego izmišljenu lepotu ima. Ne zna čovek što pre da gleda na njoj. Ili dušu ili uopšte ono konkretno.


Bebi faca, a telo muškarca



- Je li mlada?

- Dvadeset... A ja imam još dvadeset i pet do pedeset. Šalim se. Naučio sam na dvadeset pet, pa tako kažem. U stvari prešao sam trideset...

Da li bih se oženio s Daliborkom?

Pa da vam pošteno kažem...

Mislim, Daliborku mnogo cenim... Kompletna ličnost...

Kad bi ih bilo milion u Jugoslaviji, mislim... svi bi se zadovoljili...

- Pitanje je glasilo, da li biste se vi oženili sa mnom?

- Nemojte biti suviše iznenađeni, ali... bih.

Daliborki je laknulo. 

A Momčilo kao da je promijenio mišljenje, jer je još sat prije tvrdio kako nikad ne bi htio biti Daliborkin suprug, jer kraj tako snažne i ambiciozne ličnosti nikad ne bi mogao biti mekušac.

A sada priča:

- Daliborka mi se sviđa kao drug, kao ... kao...

- Sestra - pomaže Daliborka.

- Ma kakva sestra!

Imam ja mnogo sestara.

Ja želim neku koja da ne bude sestra...

Biste li vi bili moja žena da niste udati?

- Čujte, pa... vi ste veoma, veoma šarmantni i svaka normalna žena mogla bi biti veoma srećna uz vas...

A ja sam već svoj tip odabrala.

A to je "bebi faca", a telo muškarca...

Vidite, meni je neophodan snažan oslonac u životu.

Ja se uvek osećam ugrožena, uvek sam nekako napadana...

- Vi i izazivate.

- Bilo kako bilo, i vi i ja smo srećni.

- Čemu da budem lep, kad je meni i tako dobro. Jako dobro.

Pozdravili su se. Daliborka je otišla sa svojim suprugom, a Momčilo sa svojim sekretarom.

Zabeležio: Ivan Kreutz, snimio: Vlado Duić (Start, decembar 1971.)



Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)