"Teorije koje je Bauhaus zastupao su ponekad kondenzovane u slogan 'funkcionalizam' - verovanje da ako je nešto oblikovano za određenu upotrebu, lepoti možemo dopustiti da se sama pobrine za sebe."
E. H. Gambrich: "The Story of Art" (str. 445)
Strpljivo čekamo u dugoj tišini - jedan sat.
Kraftwerk ne žuri, ovo su:
1. Kadrovi
Ovo je prvo veče od četiri londonske. Najzad, neka elektrijada započinje da dopire iz zvučnika; zavesa je, još uvek, spuštena. Svetla se gase - robotisani glas nam želi dobrodošlicu na nemačkom (?!)
Je li ovo pravo mesto?
Kada se zavese razvuku, suočimo se sa kompjuterskom laboratorijom; dva para "očiju" svetle (ili četiri ekrana su se nadvila) nad polukrugom "mašina".
Automatizovanim pokretima zauzimaju svoja mesta i startuju sa Numbers, kompozicijom sa poslednjeg albuma, dok se brojevi nižu na ekranima.
Šestog dana od koncerta, podne nas zatiče u novom (komfornijem) čekanju na Ralfa. Nas šest novinara sa raznih strana sveta (od Švedske do Japana) spremni smo da ga bombardujemo pitanjima.
Šestog dana od koncerta, podne nas zatiče u novom (komfornijem) čekanju na Ralfa. Nas šest novinara sa raznih strana sveta (od Švedske do Japana) spremni smo da ga bombardujemo pitanjima.
Njegov mladalački izgled je "miniran" brojnim sedim kosama; obučen u crno (od jakne do pertli), tiho i polako, radije oprezno, izražava se tragajući za pravim rečima, koje će iskazati svu kompleksnost misli formiranih na drugom jeziku.
Ali, rečnik ga ni jednog trenutka ne izda i izuzev slučajnog "ja" sve je na skoro perfektnom, engleskom.
- Zašto vam je bilo potrebno pet godina da se vratite "live" nastupima?
- Ne znam: imali smo više ideja nego što nam je bilo potrebno i hteli smo da prestanemo sa nastupanjem... za poslednjih pet godina smo snimili tri nova albuma i imali smo mnogo ideja koje smo hteli da realizujemo.
Kada je to obavljeno, želeli smo da ponovo izađemo u svet...
- Ceo šou navodi na zaključak da vi stvarno više niste neophodni na pozornici.
- Još uvek jesmo, jer improvizujemo. Koncert je uvek različit, nikada ga ne ponavljamo notu po notu; na bini je ceo naš studio koji smo doneli iz Nemačke ...
Kada smo izvodili premijeru "The Man Machine" u New Yorku i Parizu, imali smo četiri duplikata... dan kasnije smo se pojavili radi intervjua, ali su sve foto-sesije obavili naši duplikati... mrzimo fotografisanje, uvek trepnemo, nemamo ni strpljenja...
Četiri "lutke" su stajale pet sati u New Yorku, trake su se okretale... i album je bio predstavljen; bila je to automatska funkcija koju smo pre radili i oni su to mogli mnogo bolje da obave.
Istovremeno, mogli smo da budemo na drugom mestu... Nalazimo da ima neverovatno mnogo reproduktivnih radnji u našem poslu i prebacujemo ih na mašine. One zato i postoje...
- Radimo sa mašinama... sve što radimo je dokumentovanje ideja koje se rađaju u našim glavama... umesto da putujemo do Meseca radi inspiracija, jednostano živimo i time smo okupirani... "Man Machine", radili smo sa mašinama, ljudi smo... i smatrali smo da je to kooperacija čoveka i mašine, jer mi radimo sa njima, ne obožavamo ih, niti pokušavamo da se borimo protiv njih ... jednostavno imamo prijateljski odnos... ako ih maltretiraš, onda se pobune, otkažu poslušnost, pokvare se, osvete...
Sarađujemo i shvatili smo da imamo rabotničkih kvaliteta; učio sam ruski u školi i znao sam šta "rabotnik" znači... Uvek smo smatrali sebe radnicima i otkrili smo vezu sa ruskim konceptualistima...
- Znači, mašine, su vaš produžetak, ili obrnuto. Jeste li upoznati sa teorijama Marshall McLuhana?
- Da, sa nekima.
Nekoliko Kraftwerk dela se mogu tumačiti kao primenjivanje Maršalovih teorija na muziku: Autobahn bi, recimo, bio produžetak noge (preko točka, normalno), Computer World "nastavak" mozga, Man Machine bi predstavljao produžetak fizičkih i motoričkih....
- Mašine su svuda i ljudi su odavno otkrili odnos čoveka i mašine; to je lako bilo primetiti u literaturi, filmovima, umetnosti... muzika je bila najreakcionarnija; uvek je to bilo "volim te"...
Možda je istina da je on voli - ali me to ne interesuje... Možda bi trebalo da pevamo o drugim stvarima, iako smo napisali prvu ljubavnu pesmu...
- Misliš li na "Computer Love"?
- Da...
- Prilično ironična pesma da bi se strpala u vreću sa ostalim srceparajućim baladiranjem...
- Nikada ranije nismo upotrebili reč... isto je tako sa mnogim drugim rečima - preupotrebljavane su, otrcane; moramo da pronađemo nove reči... da bi nešto danas izrazili, moramo da upotrebimo novi rečnik, i to je ono što se događa na ulicama - ljudi kreiraju nove reči, stare nestaju... možda se i vrate u upotrebu jednog dana, kada budu dezinfikovane...
2. Automatski ples
Ispred polukruga "studija" su četiri portable synthesizera kojima se bave većim delom predstave.
Kao da nisu ni potrebni na pozornici - mogli su da uposle "lutke" i prepuste se posmatranju sopstvenog programa.
Ipak, iznenađuje "ples" izvođača - donji delovi trupova se njišu u ritmu, glave klimaju.
Ekrani neprestano' ispisuju "Computer Welt" (kasnije World).
Gde je moj prijatelj Computer operator - on bi ovo bolje razumeo od mene, prosečnog rock slušaoca.
- Možda je nazadovanje ujedno i napredovanje, jer je sve u ciklusima; možda poslednjih četrdeset godina nazadujemo, ali ako odemo četrdesetjednu godinu unazad, krećemo napred. Mislim da su stvari poslednjih četrdeset godina bile veoma reakcionarne na Zapadu, naročito u Nemačkoj. Da bi uradili nešto futuristički, morali smo da se vratimo u dvadesete godine.
- Smatraš li Kraftwerk nastavkom nemačke umetnosti, naročito Das Bauhaus?
- Jednom sam rekao da smo muzički Bauhaus; u ono vreme (od kraja prvog svetskog rata do 1933. godine - p. a.) kombinovali su tehnologiju, zanatstvo i umetnost; svi oni su mislili o sebi kao da žive u izdvojenom svetu, da ne pripadaju društvu u kome drugi moraju da rade...
Mi smo muzički radnici, svakog dana provodimo osam, ponekad deset sati u studiju... mi nismo umetnici, umetnici ne postoje, to je fantazija...
Cela ideja Bauhausa je bila kombinacija industrijskih, manuelnih i umetničkih dostignuća... bavili su se arhitekturom, vizuelnim umetnostima, filmovima... muzika im je bila nepristupačna, imali su samo klavir... nisu imali instrumente koji su se pojavili tek četrdesetih i pedesetih godina ovog veka.
Mi danas imamo mogućnosti i kombinacija smo istih stvari...
- Svirate li konvencionalne instrumente?
- Kada smo bili mali, svirali smo klasičnu nemačku muziku na klavirima, na... Danas ne, jer sve možeš da odsviraš na synthesizerima. Muzika je samo produžetak tvog moždanog procesa...
- Od simbola prošlosti - "Trans Europe Express" (stara opsesija "umetnika", na pamet mi padaju Graham Greene i Agatha Christie) o raspadajućoj grandioznosti "starog kontinenta", preko "Radioactivity" do robota i kompjutera... da li je ikada postojao trenutak kada ste zastali i upitali se šta je sledeće, šta dalje?
- Imamo nekoliko... nikada ne planiramo; ne kažemo - ove godine smo uradili "Computer World", sledeće godine ćemo snimiti... kasete intervjua... pokušavamo da ostanemo otvoreni i mislimo da ovde imamo dva mikrofona (pokazuje na slepoočnici) i jedan kasetaš ovde (polaže šaku na potiljak) i odatle krećemo...
Ako nastupamo uveče, onda popodne proverimo opremu - nikada ne vežbamo... nikada nemamo fiksiranih planova šta ćemo sledeće raditi. Možda nam je zato i potrebno tri godine da snimimo album. Nikada nisam mogao da shvatim ljude koji snime album za dve, tri nedelje...
- Moguće da su pesme komponovane i uvežbane pre nego što uđu u studio...
- Svaki dan radimo u studiju i kada završimo stvar, odložimo je i sledećeg dana sve rastavimo i ponovo sastavimo za potrebe nove kompozicije... Sada je i mnogo bolje, jer nam je studio bio u haosu, kablovi svuda... sada nam je potrebno dva sata da ga sastavimo i jedan da rastavimo...
Biće još kompaktniji u budućnosti jer se pojavljuju nove stvari, naročito u Japanu, i kada budemo nastupili tamo, srešćemo se sa nekim ljudima... možda ćemo sledeći put nastupati samo sa četiri mikro-kompjutera...
3. Sadašnji futurizam
Computer Love - "tehnika" osećanja u zanosu ponavljanja; istovetnost odeće (korporativni image?):
"Naša uniformnost zavisi od raspoloženja i vremena; na nekoliko koncerata u Italiji smo nastupali u crvenim košuljama... crna odeća mora da je u vezi sa crnim humorom, ili je veoma neagresivna boja i ističe belinu lica... kombinacija je toga i naših trenutnih moždanih stanja". (Ralf)
Reči pesama samo opisuju, konstatuju, ne komentarišu, ne objašnjavaju... Ovo je elektro-pop bez namere da to bude; gde se ostala bratija - uglavnom bledi imitatori originatora "pravca" - trudi i pokušava iz sve snage da dostigne savršenstvo, to Kraftwerk uspevaju kao nuz produkt ozvučavanja svojih "opsesija".
Iskreno, svi ostali su šusteri u odnosu na Ralfa, Floriana, Wolfganga, Karla.
Raspoređeni su tako da su dvojica "glavnih" (i pevači istovremeno) na spoljnoj strani, bliže publici, na dohvat komunikativnosti. Ali, to izostaje - za vreme celog koncerta ne prozbore ni reč, ne zahvale se, ne pozdrave...
Home Computer, kućni kompjuter bio bi govorljiviji.
- Čudno je da se ne obraćate publici ni sa jednom rečju za vreme koncerta.
- To nije namerno - jednostavno ne znam šta da kažem i onda je bolje da ćutim.
- Uzgred, zašto je došlo do promena etiketa?
- Capitol pripada EMI, zar ne? Ne, odnos nam je bolji; sedište EMI je mnogo bliže nama; London je udaljen samo jedan čas letenja i možemo biti ovde sat kasnije, ako urade nešto pogrešno, dok je Kalifornija predaleko.
I, previše je lepog vremena na Zapadnoj obali, dok je londonsko vreme isto kao u Diseldorfu. Komunikacija je bolja,...
- Koju vrstu muzike slušaš?
- Ne slušam muziku kod kuće; jedino ako odem u diskoteku, ili u automobilu... imam gramofon koji nisam upotrebio godinama, ...
- Kada si prestao da slušaš muziku?
- Pre tri, četiri godine... snimam previše muzike; slušam tišinu i uvek čujem ... kada želim da slušam muziku, sviram.
- Slušaš li, ikada, ploče Kraftwerka?
- Nikada; morao sam da se primoram da ponovo čujem stare snimke zbog ove turneje i desila se čudna stvar: nisam mogao da se setim melodija, znao sam naslove, ali moji prsti nisu zaboravili od one turneje pre pet godina; kada sam ih spustio na klavijaturu, automatski su počeli da sviraju; čudno, mora da postoji neka specijalna memorija.
- Kako gledate na sve ove nove bendove koji su krenuli vašim (pionirskim) stopama?
- Raduje nas da je elektronska muzika masovno prihvaćena. Kada smo počeli šezdesetih godina, svuda su nam govorili da smo ludi, da je to đubre, da su synthesizeri ledeni, neljudski...
Danas, mladi bendovi imaju otvorene poglede i sviraju izvanrednu synth-muziku... Mislim da nam je to mnogo pomoglo, nismo više... Uvek smo govorili da je to muzika budućnosti i sada se događa. Verovatno je ovo... ovi bendovi su dokaz da smo radili u pravom pravcu.
Razgovarao: Saša Stojanović, slikao: Branislav Rašić (Džuboks, avgust 1981.)