Poslednji put sam bila na "Galebu" kada je pokojni predsednik putovao u Francusku. Bilo je veoma prijatno. Mogla bih to nazvati druženjem sa Titom i Jovankom. On je bio izuzetno pažljiv, kulturan i uvek je pažljivo slušao muziku
Minja Sovilj je, verovatno, rekorderka po broju nastupa na dobrotvornim priredbama. Ne pamti se da je Minja odbila i jedan jedini poziv da peva "za klikere", jer je uvek želela da pomogne ljudima. Pa i danas, kada je prestala da se bavi pevanjem kao jedinim izvorom prihoda i kada je postala "business woman" i dalje se bavi dobrotvornim akcijama. Kaže mi:
Na tu ideju sam došla tokom razgovora sa grupom
divnih, mladih ljudi iz Tivta. To je 1994. bilo u povoju, a već
1995. smo napravili pravu feštu na ulicama našeg grada.
Spojili smo
lep vid druženja: kulturnog, privrednog i turističkog i pokušali
da pobedimo ono ne-lepo, što nas je okruživalo. Posla smo se
prihvatili iskreno, srčano i s ljubavlju, pa smo u leto iste godine
uzvratili posetu, u vidu "Novosadskih dana u Tivtu".
Tada
smo mi prezentovali našu kulturu i privredu i bili prijateljski
primljeni. To će sigurno preći u tradiciju, mislim, "Mimoze" i "Novosadski dani"
jer je to način da i mi upoznamo jednu kulturu, koja je nama i
bliska i daleka, istovremeno.
-Ti si Minja, to i sponzorisala i
organizovala...
- Da, ja sam oduvek želela tako lepim,
kulturnim stvarima da se bavim. A kad nešto jako želiš, onda ti se
to i ostvari. Bilo je mnogo posla oko tih kontakata i organizacije,
ali je moja sreća bila bezgranična, kada se moj voljeni grad
zašarenio prekrasnim uniformama maržoretkinja i cvetom mimoze i kao
da je sa njima stigao dah mora u Novi Sad.
Taj široki dah mora mi je
ličio na veliki ljudski zagrljaj.
Tada sam shvatila da je muzika
sastavni deo mog života i da nisam posmatrač, ili samo organizator
u tom kulturnom svetu, koji ima prizvuk lepog i korisnog, nego sam i
učesnik.
I opet sam se našla u svetu muzike.
Doduše, ja još
pevam, ali uglavnom na dobrotvornim koncertima. Mi pevači smo u
situaciji da možemo da pomognemo ljudima, već i po onoj "pesma
nas je održala, njojzi hvala".
Ja sam pre dve godine, sa jednom
ekipom Beogradske vazduhoplovne oblasti posetila sve tadašnje
jugoslovenske aerodrome, gde smo uveseljavali te mlade ljude.
No,
moram priznati da je to bilo veliko opterećenje. Trebalo je pevati u
momentu kada si tužan i nesrećan, jer ti se događa nešto
neprijatno, što nisi ti prouzrokovao, a to nije ni tvoj moto, ni
tvoja želja.
Ali, ja sam neponovljivi optimista, kod mene uvek ima i
mora biti bolje. Uostalom, uvek posle nepogode dođe lep sunčan dan. Tako će i ovo, što
nas je snašlo, proći. Mora! Jer, mi smo zaslužili bolje, a osobito
generacije iza nas.
Bolujem ja, boluješ ti
-Jesi li ti imala lep život
zahvaljujući pesmi?
-Da. Ja sam bila jedno srećno dete i
uvek sam pevala. Već u ranim đačkim danima, ja sam bila
otkrovenje. Mala sićušna curica, koja je imala duboki alt. Dakle,
iz tako male "spodobe" izlazio je duboki alt, koji je
fascinirao nastavnike i okolinu.
U osnovnoj školi sam već bila
solistkinja hora, a u osmom razredu škole "Ivo Lola Ribar",
kod profesora Pujića, pevala sam u sedamdesetočlanom horu, kao
solistkinja.
Sećam se da je na mestu nastupa bio neki gelender i od
njega se ja uopšte nisam videla, ali sam se veoma dobro čula.
Kasnije su se stvari malo izmenile, ja sam izgubila oca i zaboravila
na muziku...
Trebalo je završiti školu, "imati hleb u rukama",
kako su naši roditelji govorili. Završila sam jednu stručnu školu
i potpuno prestala da pevam.
Mnogo kasnije, kada sam se vratila sa
višegodišnjeg boravka u Americi (tamo imam rodbine), srela sam neke
ljude koji su znali da sam ja nekada pevala.
To je bilo 1967. i tada
sam opet počela da pevušim, a 1969. sam zapravo propevala i to na
festivalu u Vrnjačkoj Banji.
Pokojni čika Isa Hadnađev je pronašao
jednu pesmu, koja je bila skoro zaboravljena, "Bolujem ja, boluješ ti", i ja sam tu pesmu pevala i pesma se svima svidela.
Odmah zatim
bila sam pozvana da snimam za Radio Novi Sad. To su bile godine mirnog pevanja:
snimanja, javnih nastupa, festivala...
Godinama sam nastupala na "Beogradskom
proleću", dobijala sam nagrade i snimila prvu ploču. Eh, kad se setim.
Miroslav Čonkić, koji je pisao
izvanredne tekstove... i Bora Višnjički, izvanredan gitarista i
kompozitor, napisao je pesmu na Čonkin tekst.
Ja sam tu pesmu gotovo
po naređenju morala da snimim. Pesma se zvala "Ključić" i imala je
neku "rumunsku notu" u sebi i to mi je bila prva ploča.
Ubrzo su počele turneje po svetu.
Naravno, pevali smo našim radnicima i iseljenicima.
Dešavalo se da iz Berlina putujemo za Nigeriju, ili iz Kuvajta za
Ameriku.
Bilo je to neko srećno vreme, što se tiče našeg
prezentovanja u svetu. Bili smo tada veoma cenjeni.
1981. godine
održavao se veliki festival folklorne muzike u Stokholmu, gde sam ja
učestvovala sa jednom grupom novosadskih tamburaša. Učestvovalo je
70 zemalja.
Moje veliko oduševljenje i pomalo postiđenje je izazvao
jedan profesor - muzikolog iz Švedske, koji je o tamburaškom primu,
dakle našem instrumentu, toliko znao i pričao da sam ja ostala
postiđena.
No, mi smo dobili i nagradu i sat vremena za nastup uživo
na radiju, kao i za štokholmsku televiziju. Dakle, bili smo cenjeni
sa našim folklorom.
Sa Janikom na festivalu u Osijeku
Danas je naša muzika poprimila neki prizvuk
potpuno stran našem folkloru. Mi smo folklorno veoma bogata zemlja i
nije nam neophodno da uzimamo motive iz Grčke, Španije, Turske...
Sećam se jednog povratka iz
Australije.
Sedela sam u avionu i razmišljala, kako sam ja srećna
osoba i kako sam napravila spoj korisnog i lepog. Vidiš i kada bih
bila bogata, ne bih mogla da dođem na neka mesta na svetu, zato što
je svet pomalo drugačiji od nas.
Ali meni je muzika omogućila da
upoznam druge ljude, druge kulture i neka mesta na koja ja kao običan
čovek nikada ne bih mogla da dođem.
To su bile te, još uvek lepe
godine, i tada se pojavio jedan naš festival, kojim sam bila
oduševljena.
Naime, uvek sam smatrala da Novi Sad neopravdano nema kulturnu
manifestaciju koja bi ga prezentovala. A tako velik centar. Naravno,
mislim na "Zlatnu tamburicu".
Ali, da ne zaboravim ni onaj "Festival
tamburaške glazbe" u Osijeku.
Istini za volju, tamo su
godinama imali monopol određeni pevači. A pokojni Steva
Radosavljević je napisao jednu pesmu i rekao mi:
"Ti, mala,
ideš sa Janikom na festival u Osijek."
Ja sam rekla da ja tamo
nemam šta da tražim pored Vere Svobode i već poznate ekipe ljudi,
ali sam ipak otišla. Pesmu sam otpevala trudeći se mnogo, pa je
nastupilo veliko olakšanje i ja sam se presvukla i otišla u
publiku.
Počeše da dele nagrade i moja pesma dobije nagradu
stručnog žirija, pa me prozovu, a ja - ništa ne reagujem. Tada me
jedan kolega prodrmusa i ja se osvestim i izađem na scenu.
Tamo je
bio ogroman tamburaški orkestar. Delovao je tako impresivno. Iz mase
tamburaša izađe čika Janika, čestita mi i dade znak za početak i
ponovila sam pesmu.
Na kraju sam dobila i nagradu publike, što je
prvi put bilo na tom festivalu, da neko sem Vere Svobode, koja je
gotovo imala monopol na tom festivalu, dobije tu nagradu.
I onda je
počela i naša "Zlatna tamburica" i ja sam zbog toga jako
srećna. Čak sam i na tom festivalu nagrađivana, ali to nije bitno.
Bitno je da tu ima toliko lepih i moćnih pesama, pa i ti si napisao
nekoliko pesama koje onako "ruše".
A ja sam dobila na
"Tamburici" pesmu čiji je naslov moj životni moto, "Hvala ti pesmo".
- Kruna tvog pevanja je onaj LP, koji ti
je uradio Aca Korać.
- Ja ne mogu da kažem da sam mnogo
ambiciozna. Svaki "zadatak" koji mi je bio poveren ja sam
korektno izvršila, ali inicijativa nikada nije potekla od mene. A
ranijih godina (uvek se na njih vraćam) veoma često sam gostovala u
zagrebačkom "Lisinskom".
Za vreme jednog od mojih nastupa
tamo, Stipica Kalođera je rekao:
Uostalom iz Zagreba je i potekla
inicijativa da ja dobijem nagradu Jugoslovenske estrade - "Istaknuti umetnik
Jugoslavije".
A što se LP-ja tiče, inicijativa je potekla od
Milomira Đukanovića Đuze, našeg književnika, koji je napisao sve
testove, a Aca Korać sve kompozicije za taj LP. Pera Bahun je
napisao aranžmane.
Ploča je snimljena i - sve je ostalo po starom.
Zašto? Pa ljudi su skloni liniji manjeg otpora, pa kažu: "Aj’mo
ono što znamo." Jer, što bi se neko mučio da uči neku pesmu,
a to i nisu pesme za najšire narodne mase, pa ja dakle i dalje pevam
opšte poznate pesme.
- Jesi li pevala kad Titu?
- O, da. Više puta. Čak sam bila
pozivana i na njegov brod "Galeb" i na Brione. Poslednji
put sam bila na "Galebu" kada je pokojni predsednik putovao
u Francusku. Bilo je veoma prijatno. Mogla bih to nazvati druženjem
sa Titom i Jovankom. On je bio izuzetno pažljiv, kulturan i uvek je
pažljivo slušao muziku.
- Izvini, prekinuo sam te. Šta ćeš i
kako ćeš dalje?
- Trideset godina sam ja sa muzikom, pa
je moguće da sam nešto izostavila. Moji planovi su osveženje mog
profila kao pevača i nadam se da ću uspeti i nešto novo da
savladam, što je meni najbliže. Ja, jednostavno, imam potrebu da
radim i da spajam lepo sa korisnim i meni i drugima i da to ima
smisla.
Vidiš, kod nas se i zanatstvo nipodaštava, a ono je u
osnovi svih nas. Ja sam i kozmetiku podigla na nivo koji ona
zaslužuje. Mi smo u osnovi kulturan narod, bez obzira kako o nama trenutno
komentarišu. Bolja vremena će sigurno doći, a sve ovo, što nas je
okružilo, će biti kao ružan san.
- Misliš da su naše žene lepe, samo
to treba još "naglasiti".
- Tačno. Žene su uopšte lepe. Ali i
muškarci. Ja ih ne razdvajam po tome. Taj lepi i kulturan ljudski
rod mora da ima kulturu življenja. Dakle, ja nisam izašla iz okvira
mog shvatanja i suživota sa umetnošću, od kada se bavim
kozmetikom.
Šminka je u umetnosti neophodna, da bismo nekog
promenili: prolepšali, poružneli... postarili, podmladili...
Novi Sad - najlepši grad na svetu
- Otkud ti ideja da salon lepote, tako
lep i savremen, otvoriš u najstarijoj kući u Novom Sadu?
- Ja sam odrasla u ovom gradu. Živim u
užem centru, onom starom (Podbari), i volim te stare kuće, ulice, i
okrenuta sam ka tome. Sva ta kasnija naselja su lepa, ali ja se tamo
ne osećam kao svoja.
Moje oduševljenje je bilo ogromno, kada sam
otkrila taj prostor, koji je bio već ruševina. Ja sam to sredila,
pa bio si tamo, mada te nisam šminkala, ha, ha.
Htela sam da kažem,
da i oni drugi, koji su i zaslužni za ovaj grad, da se malo osvrnu
na te stare kuće, da nam se ne sruše. To su nam jedini ostaci naše
autentične fizionomije kulture, a sada vidim neke solitere, skoro u
centru grada i oni me čine nesrećnom.
Moj salon lepote je, mogu se
pohvaliti, dobio svoje mesto u ovom društvu i šire, jer mi radimo
veoma profesionalno, kao u Parizu, Londonu, Njujorku...
-Ti si prvo zabavljala ovaj grad, pa si
ulepšavala žene ovog grada, a sad čujem da imaš nameru da nam
pomogneš i da se lepše oblačimo.
- Ti si i mecena. Sve to finansiraš. Je li to sve iz ljubavi prema Novom Sadu?
- Pa znaš, svako ima svoju domovinu. Moja domovina je moj Novi Sad, najlepši grad na svetu.
Razgovarao: Vladislav Hajtfogel, odlomak iz knjige "Rock and roll je stigao kasnije" (Mala velika knjiga, 1997.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)