Odjednom sam osetio bol, kao da me neko pogodio u mišicu pravim metkom. Za trenutak sam se zaustavio, mada prema uputstvima reditelja nisam smeo da se zadržavam. Bol je bio nepodnošljiv. U stvari, konopac mi je pekao mišicu kroz odelo. Kao da mi je neko na taj deo tela prosuo gomilicu usijanog žara
Pre više godina pitao me jedan
inostrani novinar: "Da Ii je istina da najopasnije scene u
filmovima snimate sami, bez dublera?" Tačno je, odgovorio sam.
Onda me on, taj novinar, zapitao da li mi se to posebno plaća.
Naime, pošto obavljam posao i glumca i kaskadera, da li sam i plaćen
za oba posla. Ne, rekao sam mu, kao dubler radim volonterski!
Otkad igram na filmu, ja sam samome
sebi dubler.
Često sam bio u kritičnim situacijama. Opasnim po
život. Ponekad mi je glava bila u torbi.
U Mađarskoj, kad sam
snimao film "Lažna mera", mogao sam vrlo lako otići pod
led.
Režiser Bernard Viki želeo je da
snimi jednu riskantnu scenu.
Bila je zima. Da se čovek sledi
napolju, a kamoli u vodi. A tu scenu trebalo je snimiti u ledeno
hladnom Dunavu. Reka je bila zaleđena. Da bi tu scenu snimio,
reditelj Bernard Viki je zatražio ledolomca koji je isekao led na
površini Dunava.
Čitava santa leda bila je izvađena
napolje.
Ekipa je stigla na reku. Postavljene su
kamere. Upaljeni reflektori. Moj zadatak je bio da se zavučem pod
santu na površini reke, a to da kamera snimi odozgo.
Odlučio sam da načinim podvig. Mislio
sam: već toliko puta sam bio u kandžama opasnosti, pa ću i ovo
preživeti.
Međutim, na prvom koraku uvideo sam da
sam u zabludi. Ušavši u ledenu vodu, bilo mi je jasno da treba
učiniti nešto nemoguće. Naime, nevolja je bila u tome što sam
morao biti pod ledom, držati se odozgo za santu, ali da mi se pri tome ruke ne
vide.
Da sam mađioničar Hudini, ne bih
uspeo da tako nešto pod vodom izvedem. Jer, ruke u "kadru"
nisu smele da se vide. Znači, nisam mogao da se držim za santu, a
voda me nosi - odnela bi me za sva vremena u svoje dubine da se rukama
nisam pridržavao.
Za trenutak sam prestao da se držim,
osetivši da gubim sigurnost, da me voda vuče nadole. Čuo sam, na
momenat, kameru kako zuji.
Ali, zuji nekako zloslutno, ne kao ranije.
Izgubivši bilo kakav oslonac pod
vodom, počeo sam noktima da grebem led.
U svojim noktima sam, tog
trenutka, video spas. Nokte sam polomio.
Pomislio sam: gotovo je sa
mnom. Žrtvujem svoj život u ime umetnosti.
Načinio sam, potom,
jedan snažan trzaj uhvativši se za ivicu sante.
Promrzao i uplašen, video sam
nasmejana lica režisera i snimatelja.
Scena je uspjela
Na celuloidu je ostalo zabeleženo baš
onako kako je Bernard Viki želeo: ja, u ledenoj reci, ispod leda.
Film "Lažna mera" dobio je nagradu na festivalu u
Njujorku. Kad sam taj film gledao, to jeste, kad sam video sebe u
zaleđenoj reci, tek sam se tada uplašio!
Je li moguće, pomislio sam, da ja tako
olako uletim u tu pogibeljnu avanturu? Šta mi je bilo? Da nisam,
možda, jeo bunike?
Opet, s druge strane, bio sam pomalo i
ponosan na svoju hrabrost. Rekoh samome sebi: mora da si ti, Bato,
junačina kad si takvu scenu uspeo da snimiš i da živu glavu
sačuvaš!
Mogao sam otići u nebesko carstvo
kaskadera i kad sam snimao film "Valter brani Sarajevo".
Tumačio sam lik Valtera.
U jednoj
sekvenci okršaja sa Švabama u okupiranom Sarajevu trebalo je da me
zameni dubler. Režiser Hajrudin Krvavac Šiba znao je da ja sam sebi
dubliram. Pa ipak, rekao je da ne bi bilo loše da se za tu scenu
angažuje dobar kaskader.
Jer, Valter je, u tom obračunu sa
nemačkim vojnicima, trebalo da se koncem spusti sa 35 metara visoke
sahat-kule.
I da pri tome puca iz mašinke.
Suviše riskantna scena
čak i za iskusnog kaskadera.
Ipak, odlučio sam da scenu snimim bez
ičije pomoći. Šiba Krvavac je, doduše, sumnjičavo vrteo glavom.
Ali, pristao je.
Na sahat-kuli
Kad sam se popeo na sahat-kulu - od visine
mi se zavrtelo u glavi. Sve je bilo spremno.
Svetlo.
Kamera.
Radnja.
Pala je "klapa" i ja sam krenuo niz konopac u nešto što
je, bar meni, ličilo na provaliju.
Nemački vojnici sa šlemovima pucali
su, ciljajući u mene. Klizio sam niz konopac. Konopac sam držao
ispod pazuha. Drugom rukom sam pucao iz šmajsera.
Odjednom sam
osetio bol, kao da me neko pogodio u mišicu pravim metkom. Za
trenutak sam se zaustavio, mada prema uputstvima reditelja nisam smeo
da se zadržavam.
Bol je bio nepodnošljiv.
U stvari, konopac mi je pekao mišicu
kroz odelo. Kao da mi je neko na taj deo tela prosuo gomilicu
usijanog žara.
Znao sam: ispustim li konopac, sunovratiću se na
zemlju.
Morao sam da trpim. Nisam mogao da se
vratim nazad, jer nisam imao toliko snage da bih se uspentrao uz
konopac, a tle je još bilo daleko. Stisnuo sam zube i nastavio da se
spuštam. Uz zaglušujuću pucnjavu iz šmajsera.
Glava u torbi
Niko u tom trenu nije znao šta
doživljavam. A mogao sam poleteti kroz vazduh. Kad sam se spustio na
zemlju, bio sam u goloj vodi. Umalo se od bola nisam onesvestio. Ali,
ja sam to sakrio, i niko to nije ni zapazio. Sve je ispalo snažno,
uverljivo.
Rizik se isplatio.
Međutim, ja ne
stavljam glavu u torbu iz nekog ličnog ćefa, iz nekih apstraktnih
razloga. Da bih, recimo, ispao dasovan koji sve može da izvede pred
kamerama.
Ne, ja to smatram sastavnim delom svoga posla, svoje
profesije, koja, osim onih lepih, ima i svojih ružnih strana.
Snimanje filma za glumca nije samo "bubanje" uloge,
studiranje teksta, kafenisanje u pauzama snimanja, vika asistenata
režije na statiste, već je to i mukotrpan rad koji iziskuje i
ogroman fizički napor.
Dakle, razlog je prost: dubliram samome
sebi zbog uverljivosti, smatrajući to isključivo sastavnim delom
svoga posla. Osim toga, ja sam čovek koji u poslu ne trpi, ne
toleriše nikakvo izvlačenje: ne stavljam glavu u kraj kad nastane
prpa, kad nešto zapne, volim da poturim leđa, jer sam za to i
plaćen.
Zabeležio: Đorđe Gajić, obrada: Yugopapir ("Bata Živojinović - trideset godina na filmu", Ven, avgust 1986.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
