Imam četrdeset i jednu godinu i svakog dana barem jedan čovek kaže da sam prestar za rock'n'roll. Gluposti! Period od 1969. godine pa do sad proleteo mi je kao pet minuta! Ne vidim razlog zbog kojeg bih morao da sedim u fotelji i skupljam marke, kad su mi i mozak i telo još uvek sveži. Itekako sveži
- Da li je "Hard Lovin' Woman" neki logičan nastavak pesme "Hard Lovin' Man", sa albuma "In Rock"?
- Vidiš, nikada nisam razmišljao o
takvoj mogućnosti... (smeh) Moraću ovo da kažem Ričiju, verovatno
ću ga zbuniti kao šti si i ti mene sada zbunila... To samo svedoči
koliko ljudi različito shvataju i doživljavaju neke stvari...
- Ko zna na šta je Džeger mislio kada
je napisao pesmu sa istim nazivom...
- Ne znam na šta je on mislio kad' ju
je napisao, ali znam da smo mi mislili na emancipovanu ženu. Znaš,
ono: ona je uspešna u karijeri, idealna majka, pažljiva supruga,
uvek besprekorno odevena, ali, nju čovek naprosto ne može da voli!
Jer, ona mu to ne dozvoljava!
A i on nema ambicije da se uklapa u njene džoginge, masaže, sastanke, frizere... Ona ima svoja kola, svoju platu, svoj stan i njoj praktično niko ne treba! E to ti je "Žena koju je teško voleti"!
A i on nema ambicije da se uklapa u njene džoginge, masaže, sastanke, frizere... Ona ima svoja kola, svoju platu, svoj stan i njoj praktično niko ne treba! E to ti je "Žena koju je teško voleti"!
- Znači, feminizam ne prolazi kod
tebe?
- Ne prolazi, zna se šta je prava žena!
Koliko god muškarci tvrde da su savremeni, ipak niko ne želi
feministkinju u svojoj kući. Feministkinja može da ti bude
ljubavnica ili koleginica sa posla, ali nikako žena! (zatvara usta
šakama i nakon dva minuta progovara): Bolje da više ne pričam o
ženama, jer će me proglasiti muškom šovinističkom svinjom!
(smeh)
- Na novom albumu si odlično otpevao
sve pesme. Imaš li problema kada ih pevaš uživo?
- Ne znam, videću večeras... Mislim da
je osnovna pokretačka snaga mog glasa moja narav. Ja vrlo brzo
pobesnim, a kada sam ljut, onda najbolje pevam. Dokle god ne brinem
za glas, dotle ću ga i imati. Kada budem osetio nesigurnost, to će
biti siguran znak da sam puk'o i tada ću prestati sa pevanjem.
Ali, "The House Of The Blue Light" je odličan album, pun neke snage i emocija i mislim da smo dovoljno dobri i za one koji napamet znaju sve naše stvari i za klince koji nas nikada nisu čuli.
Ali, "The House Of The Blue Light" je odličan album, pun neke snage i emocija i mislim da smo dovoljno dobri i za one koji napamet znaju sve naše stvari i za klince koji nas nikada nisu čuli.
Otvaranje starih rana
- Kako se osećaš kada ustanoviš da
polovinu tvoje publike čine klinci od trinaest, četrnaest godina?
- Uopšte me ne interesuje da li moja publika ima trinaest, devetnaest ili trideset godina! Prvi uslov zbog kojeg pevam i pišem pesme je da zadovoljim sebe, pa ako se to još nekome svidi - dobro je. Muzika je oduvek bila rezultat mog uživanja i zadovoljstva, a sve ostalo me oduvek zamaralo i nerviralo.
- Uopšte me ne interesuje da li moja publika ima trinaest, devetnaest ili trideset godina! Prvi uslov zbog kojeg pevam i pišem pesme je da zadovoljim sebe, pa ako se to još nekome svidi - dobro je. Muzika je oduvek bila rezultat mog uživanja i zadovoljstva, a sve ostalo me oduvek zamaralo i nerviralo.
Briga me koja diskografska kuća će mi objaviti ploču! Briga me ko će da kupuje ploče! Briga me koliko love ću dobiti za sve to! Sve što me interesuje je da pevam što bolje mogu!
- Zašto si odjednom tako planuo?
- Zato što imam četrdeset i jednu
godinu i što mi svakog dana barem jedan čovek kaže da sam prestar
za rock'n'roll. Gluposti! Period od 1969. godine pa do sad proleteo
mi je kao pet minuta!
Ne vidim razlog zbog kojeg bih morao da
sedim u fotelji i skupljam marke, kad su mi i mozak i telo još
uvek sveži. Itekako sveži!
Ako su mlade grupe idealne za rock'n'roll, zašto onda ne naprave neku kvalitetnu muziku? Svakog dana slušam kako muzička scena propada, a klinci se vraćaju šezdesetim godinama, jer znaju da jedino tamo mogu naći pravi kvalitet.
Ako pogledaš liste najboljih muzičara, uvek ćeš zateći dva-tri stara majstora i sigurno postoji dobar razlog zbog kojeg su oni tu. Ali, ne postoji način na koji to možeš ljudima da objasniš...
Ako su mlade grupe idealne za rock'n'roll, zašto onda ne naprave neku kvalitetnu muziku? Svakog dana slušam kako muzička scena propada, a klinci se vraćaju šezdesetim godinama, jer znaju da jedino tamo mogu naći pravi kvalitet.
Ako pogledaš liste najboljih muzičara, uvek ćeš zateći dva-tri stara majstora i sigurno postoji dobar razlog zbog kojeg su oni tu. Ali, ne postoji način na koji to možeš ljudima da objasniš...
- Da li zato odbijate da dajete
intervjue?
- (zamišljena faca) Na neki način da,
jer ako je čoveku preko puta mene jedina ambicija da mi omalovažava
muziku samo zbog godina, onda je bolje i da ne pričamo. Kada bi
svako došao sa predubeđenjem da je ono što smo radili nekad jedno,
a ovo što radimo sada drugo, onda bi bilo mnogo bolje.
Čemu otvaranje starih rana? Ti albumi su obeležili neke sedamdesete godine i to je lepo, ali ne znači da zbog toga moramo da pljujemo sve albume koji su nastali tokom ove četiri godine. Svako od nas je još uvek majstor u onome što radi, razumeš?
Čemu otvaranje starih rana? Ti albumi su obeležili neke sedamdesete godine i to je lepo, ali ne znači da zbog toga moramo da pljujemo sve albume koji su nastali tokom ove četiri godine. Svako od nas je još uvek majstor u onome što radi, razumeš?
- Da nije tako, ne bi vam koncerti bili
rasprodati mesecima unapred, niti bi vam "The House Of Blue
Light" uleteo pravo na petnaesto mesto top-liste.
- Tačno, i ja sam presrećan zbog toga,
jer to potvrđuje da nije u pitanju samo promašen projekat
nekadašnjih zvezda. Mi smo kao staro vino... Što stariji, to bolji!
"Staro vino može i da se ukiseli" čujemo glas iz hodnika.
- Ko je to bio?
- (smeh) Riči. Što vreme više
prolazi, sve više shvatam da je pametno to što nikada nije davao
intervjue. Niti je šta morao da objašnjava, niti je dozvolio da mu
trpaju u usta reči koje nikada nije rekao.
- Zar te ovaj intervju toliko
opteretio?
- Neee, ne mislim na tebe, već na
englesku štampu. Oni postavljaju takva pitanja, da ne znam da li bih
ih udario ili se smejao od muke. Do nedavno sam se upinjao da im
dokažem da zaista vredimo, a sada me baš briga! Koncerti po Evropi,
Americi i Japanu će pokazati da smo uvek bili u pravu!
"Iaaan, proooba!", urla menadžer iz
sale.
- Moram da idem! Pozdravi mi sve ljude u
Jugoslaviji i kaži im da se još uvek sećam dobrog provoda koji su
mi pružili. Čujem da će novi album uskoro izaći i kod vas, pa
verujem da će ljudi znati o čemu sam ovde govorio.
Daćemo sve od sebe da dođemo i odsviramo barem jedan koncert u Jugoslaviji!
Daćemo sve od sebe da dođemo i odsviramo barem jedan koncert u Jugoslaviji!
Istrčava iz svlačionice kao furija i
u momentu kada je zakoračio na binu, okreće se ka meni i zapanjeno
kaže:
- Hej, znaš čega sam se sad setio?
- Hej, znaš čega sam se sad setio?
- Čega?
- Pa ti možeš da mi budeš kćerka !
- Ned'o joj bog takvog oca kao što si
ti! kroz smeh dovikuje Lord.
Sležem ramenima i nakon prvog tona stare, poznate pesme, počinjem lagano da tonem u purpurne dubine...
Sležem ramenima i nakon prvog tona stare, poznate pesme, počinjem lagano da tonem u purpurne dubine...
Deep Purple na koncertu
Pred oko dvadeset hiljada ljudi, Deep
Purple su 26. februara 1987. započeli svetsku turneju u
budimpeštanskoj hali "Sportcsarnok". Uprkos tehničkim
problemima sa ozvučenjem, Gilan, Blekmur, Lord, Glover i Pejs su,
svojom svirkom, pokazali koliko zaslužuju status legendi...
U hali je bilo kao u košnici. Narod se
gurao i preskakao ograde ne bi li našao mesto sa što boljim
pogledom na pozornicu.
Na ogromnom semaforu, narandžaste zvezdice formirale su ime, po mnogima, najbolje grupe na svetu: Deep Purple.
Tačno u 20h i 45 minuta, svetla su počela lagano da se gase, a na platnu iza scene pojavila se klasična engleska kuća, iz čijih prozora je izbijala plava svetlost.
Gusti dim na momente je otkrivao siluete ljudi koji su izlazili na binu.
"Dame i gospodo, Ian Gilan, Riči Blekmur, Rodžer Glover, Džon Lord, Ian Pejs - Deep Purple!!!"
Urnebesnim aplauzom i zviždanjem, "dame i gospoda" su gotovo zaglušili prve taktove pesme "Highway Star", kojom Deep Purple u 99% slučajeva započinju svoje koncerte.
"Nobody Gonna Pick My Car..." peva Gilan, dok Riči svojim predugim, prstima plete po žicama belog "Stratocastera".
Lord je svoj omiljeni "Hammond", pojačao vrhunskim sintisajzerima, kojima još bolje ističe onaj mističan, crkveni zvuk klavijatura.
Glover se gotovo i ne vidi ispod ogromnog, smeđeg šešira ukrašenog fazanovim perjem, izvlačeći iz novog modela "Washburn" basa neverovatne tonove, koji se savršeno uklapaju u stampedo kralja palica i basbubnja, Iana Pejsa.
Pesma se završava Gilanovim "dupliranim" vrištanjem, koja najbolje potvrđuje snagu od 300.000 vati, raspoređenih u ogromne stubove pojačala sa leve i desne strane. (Sound menadžer je, dva sata nakon koncerta, pokušao da mi kaže da su sva pojačala zaštićena specijalnim mrežicama koje sprečavaju uništavanje gledaočevog sluha, ali ga ja ništa nisam čula - prim. J.J.)
Obična pauza između pesama, pretvara se u neprijatno dugu pauzu od čitavih petnaest minuta, u kojoj Riči konstatuje da nijedna od četiri gitare ne može da se uključi u pojačalo.
Za to vreme, siroti Gilan priča o detinjstvu, devojkama, dogodovštinama u Mađarskoj i sve vreme ponavlja:
"Zaista nam je žao što se sve ovo dešava, evo sad ćemo nastaviti dalje."
Publika počinje nezadovoljno da zviždi, a Riči doživljava mali strujni udar, od kojeg je toliko pobesneo, da je odmah započeo sa sviranjem "Strange Kind Of Woman".
Pejs i ostali su ga "stigli" zapanjujućom brzinom, ali je zato Gilan "skliznuo" glasom već u prvom refrenu...
Nižu se "Jesus Christ Superstar", "Who Do We Think We Are", "Knocking At Your Back Door", "Dead Or Alive", "Perfect Strangers"...
Ono što me najviše začudilo je interpretacija "I Need Love", jer nisam nikada čula Gilana kako peva Koverdejlove pesme. Opšti je utisak da su, muzički, Deep Purple veoma skladni ako zanemarimo činjenicu da je Gilanov glas na granici gubljenja, ostala četvorica briljantno sviraju i stare i nove stvari.
Titulu "heroja večeri" ravnopravno su poneli Blekmur i Lord, svojim vanzemaljskim solo-deonicama koje su predstavljale mešavinu Baha, Betovena i hard rocka.
Zahvaljujući njima, "Child In Time" i "9th Beethoven's Symphony" su dovele publiku do usijanja.
Tamnoplavi i ljubičasti laseri daju poseban sjaj svakom tonu i odaju vrhunski ukus dizajnera lajta.
Prvi bis je pokrenuo i najhladnokrvnije - "Woman From Tokyo", "Black And White", "Speed King" i "Black Night" prosto odišu žestinom rock'n'rolla sedamdesetih godina, punom energije i iskrenog filinga.
Drugi bis je petnaestominutna verzija pesme "Smoke On The Water" - u publici nastaje opšti haos, svi pevaju zajedno sa Gilanom, dok redari izvlače onesvešćene svako pola minuta.
Usred rifa, Ričiju puca žica i, umesto da pobesni, jer ga je baksuzluk pratio cele večeri, "čovek u crnom" se čudno smeška i diže gitaru uvis...
Na ogromnom semaforu, narandžaste zvezdice formirale su ime, po mnogima, najbolje grupe na svetu: Deep Purple.
Tačno u 20h i 45 minuta, svetla su počela lagano da se gase, a na platnu iza scene pojavila se klasična engleska kuća, iz čijih prozora je izbijala plava svetlost.
Gusti dim na momente je otkrivao siluete ljudi koji su izlazili na binu.
"Dame i gospodo, Ian Gilan, Riči Blekmur, Rodžer Glover, Džon Lord, Ian Pejs - Deep Purple!!!"
Urnebesnim aplauzom i zviždanjem, "dame i gospoda" su gotovo zaglušili prve taktove pesme "Highway Star", kojom Deep Purple u 99% slučajeva započinju svoje koncerte.
"Nobody Gonna Pick My Car..." peva Gilan, dok Riči svojim predugim, prstima plete po žicama belog "Stratocastera".
Lord je svoj omiljeni "Hammond", pojačao vrhunskim sintisajzerima, kojima još bolje ističe onaj mističan, crkveni zvuk klavijatura.
Glover se gotovo i ne vidi ispod ogromnog, smeđeg šešira ukrašenog fazanovim perjem, izvlačeći iz novog modela "Washburn" basa neverovatne tonove, koji se savršeno uklapaju u stampedo kralja palica i basbubnja, Iana Pejsa.
Pesma se završava Gilanovim "dupliranim" vrištanjem, koja najbolje potvrđuje snagu od 300.000 vati, raspoređenih u ogromne stubove pojačala sa leve i desne strane. (Sound menadžer je, dva sata nakon koncerta, pokušao da mi kaže da su sva pojačala zaštićena specijalnim mrežicama koje sprečavaju uništavanje gledaočevog sluha, ali ga ja ništa nisam čula - prim. J.J.)
Obična pauza između pesama, pretvara se u neprijatno dugu pauzu od čitavih petnaest minuta, u kojoj Riči konstatuje da nijedna od četiri gitare ne može da se uključi u pojačalo.
Za to vreme, siroti Gilan priča o detinjstvu, devojkama, dogodovštinama u Mađarskoj i sve vreme ponavlja:
"Zaista nam je žao što se sve ovo dešava, evo sad ćemo nastaviti dalje."
Publika počinje nezadovoljno da zviždi, a Riči doživljava mali strujni udar, od kojeg je toliko pobesneo, da je odmah započeo sa sviranjem "Strange Kind Of Woman".
Pejs i ostali su ga "stigli" zapanjujućom brzinom, ali je zato Gilan "skliznuo" glasom već u prvom refrenu...
Nižu se "Jesus Christ Superstar", "Who Do We Think We Are", "Knocking At Your Back Door", "Dead Or Alive", "Perfect Strangers"...
Ono što me najviše začudilo je interpretacija "I Need Love", jer nisam nikada čula Gilana kako peva Koverdejlove pesme. Opšti je utisak da su, muzički, Deep Purple veoma skladni ako zanemarimo činjenicu da je Gilanov glas na granici gubljenja, ostala četvorica briljantno sviraju i stare i nove stvari.
Titulu "heroja večeri" ravnopravno su poneli Blekmur i Lord, svojim vanzemaljskim solo-deonicama koje su predstavljale mešavinu Baha, Betovena i hard rocka.
Zahvaljujući njima, "Child In Time" i "9th Beethoven's Symphony" su dovele publiku do usijanja.
Tamnoplavi i ljubičasti laseri daju poseban sjaj svakom tonu i odaju vrhunski ukus dizajnera lajta.
Prvi bis je pokrenuo i najhladnokrvnije - "Woman From Tokyo", "Black And White", "Speed King" i "Black Night" prosto odišu žestinom rock'n'rolla sedamdesetih godina, punom energije i iskrenog filinga.
Drugi bis je petnaestominutna verzija pesme "Smoke On The Water" - u publici nastaje opšti haos, svi pevaju zajedno sa Gilanom, dok redari izvlače onesvešćene svako pola minuta.
Usred rifa, Ričiju puca žica i, umesto da pobesni, jer ga je baksuzluk pratio cele večeri, "čovek u crnom" se čudno smeška i diže gitaru uvis...
Narednih pet sekundi nisam disala, jer
sam bila ubeđena da ću videti ono o čemu mi je toliko pričano - čuveno lomljenje gitare na bini.
Na žalost, (ili na sreću), Riči se predomislio i završio pesmu "normalno".
Sva svetla su upaljena, ruke dignute uvis i
"Hvala, Budimpešto, bili ste divni!"
Dok petorka nestaje u purpurnom dimu, na platnu se pojavljuje slika sa albuma "In Rock".
Poruka je jasna: neke stvari odolevaju vremenu. Čak i ako nisu savršene...
Na žalost, (ili na sreću), Riči se predomislio i završio pesmu "normalno".
Sva svetla su upaljena, ruke dignute uvis i
"Hvala, Budimpešto, bili ste divni!"
Dok petorka nestaje u purpurnom dimu, na platnu se pojavljuje slika sa albuma "In Rock".
Poruka je jasna: neke stvari odolevaju vremenu. Čak i ako nisu savršene...
Napisala: Jadranka Janković (Rock, mart 1987.)
Kraj 2. dela - 1. deo je OVDE
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)