Pages

▼

Josip Boček, heroj gitare: Ovaj posao zahteva užasno mnogo rada, pa čak i fanatizma (1978)


U stvari, ja se tačno i ne sećam šta je bio povod da Dado pređe u "Korni grupu". Mislim da je bilo nekih nesuglasica između njega i basiste Alberta Krasnića. Međutim, znam da je Dado otišao za Beograd, a mi smo to saznali tek petnaest dana kasnije. Bilo mi je zaista žao, jer mi smo u tom momentu kao grupa bili tek u punom usponu. Trebali smo da otpočnemo sa snimanjima

Moja generacija se klela u gitarsko umeće Josipa Bočeka. U stvari, čak i danas uz Mihajlovića, Božića, Bregovića, Jelića, Stefanovskog i ostale proslavljene majstore gitare Boček i nadalje ostaje van svih kategorija. Zašto?

 Možda pravi odgovor treba tražiti u tome što je Josipov značaj za nas isključivo muzički.

Naime, oko bezmalo svakog domaćeg rock velikana ispleten je bar neki mit, nešto što pleni pažnju i osećaje nezavisno od same umetnosti, dok to sa Bočekom, izuzetno, nije slučaj.

On je pridobio naše naklonosti isključivo tonovima i kao takav redak je u našoj sredini

Sećam se, uvek me je golicalo pitanje šta se to krije iza njegove muzike. 

Pre nekih četiri, ili pet godina letovao sam u Boriku kraj Zadra i tik do šatora u kojem sam noćivao bio je još jedan u kojem je boravila Ana, Josipova sestra. I tako, dok smo jedne večeri Cica, Ana, Nik i ja "ljuštili" tablić stalno sam zapitkivao Anu ponešto o Josipovom detinjstvu, ali, na kraju krajeva, sve se svelo na to da je on pohađao muzičku školu i družio se od malena sa Dadom Topićem.

Jednostavno, ni Ana nije imala puno toga da mi kaže o bratovim muzičkim startovima. Navodno, Josip, još u vreme dok je živeo u Osijeku, nije voleo da priča o svojim planovima i svome radu.

Druga stvar, izuzetno važna za Bočeka, jeste njegova poslovična pedantnost.

Priznaću iskreno da mi je to ponekad i smetalo, pa sam u takvim momentima preklinjao:

"Pogreši bar jednom, molim te k’o boga. Omani bar jednom, pa da ti podignem spomenik!"

Međutim, Josip nije omanuo, čak ni pre neki dan kada samo "uglavili" susret u "Zlatnom Burencetu". Obećao je, dok smo se dogovarali telefonom, da stiže za petnaest minuta, i zaista je bio na ugovorenom mestu na vreme. Onda, tokom razgovora, nenametljivo mi je davao do znanja da bi više voleo da priča o samom muzičkom radu, ali zbog karaktera ove rubrike morao sam da se pravim nevešt.

I tako, konačno sam nešto više saznao o počecima gitariste koji već dugo vremena uživa, nesumnjivo, ugled jednog od najvećih rock majstora u nas.


Prvi instrument - violina



- Reci mi, za početak, kako se to postaje Josip Boček?

- To se ti šališ?!

- Ma ne, mislim kako se postaje muzičar?

- Aha... Pa, evo ovako... Moje bavljenje muzikom datira negde od sedme godine kada sam počeo da sviram violinu. Pohađao sam, naime, muzičku školu, i u tu školu sam pošao sa nekih sedam ili osam godina... ne sećam se baš tačno.

Onda je naišao period kada sam zavoleo muziku "Shadowsa", "Beatlesa", "Stonesa"... Čuo sam i video električnu gitaru i poželeo sam da sviram taj instrument. To je, u stvari, i bio razlog što sam zanemario violinu.

Moja neka spoznaja te rock muzike jako je uticala na mene, tako da sam se ja stravično zagrejao za to još u samom početku. Međutim, bilo je tu malo problema budući da sam svirao violinu, a mom ocu se nije baš dopalo to što sam se preorijentisao na gitaru.

Međutim, ipak je on shvatio koliko ja silno volim taj instrument. Bio je svestan nekog mog talenta budući da je i sam bio muzičar.

- To, verovatno, znači da nisi imao nekih velikih poteškoća pri nabavci prvog instrumenta. Mislim, prve gitare?

- Pa, ne. Nije bilo problema. Kupio sam gitaru... bila je to neka domaća marka. U stvari, mislim da ta gitara i nije imala neki naziv.

- Ti si u to vreme, verovatno, bio jako mlad?

- E, da. To se sve događalo dok sam pohađao osnovnu školu. Išao sam u školu skupa sa Dadom (Topićem)... Išli smo u isti razred, čak smo i sedeli u istoj klupi.

U to vreme se davao neki film sa "Shadowsima"... ne znam tačno kako se zvao. I nas dvojica smo jako puno razgovarali o tome kako bi bilo lepo da i mi sviramo te električne gitare...

Negde po završetku osnovne škole nisam video Dadu izvesno vreme i... tako... nakon nekog vremena sam ga sreo, pa mi je ispričao kako je sam napravio električnu gitaru. Sam ju ie napravio od nekog drveta. I ja sam u to vreme već imao eiektričnu gitaru, pa me je Dado pozvao...

- U neki sastav?

- Pa, da. Imali su već gitaristu, ali nikako nisu bili muzički spremni, čak ni za najobičniji početak. Imali su samo želju i te... neke napravljene instrumente.

- Da, ali to verovatno nije bio razlog da im se ne pridružiš?

- Pridružio sam im se, naravno, jer sam se osećao spremnim za to, pošto sam imao neko obrazovanje, mislim... pohađao sam tu muzičku školu, iako u to vreme praktično još nisam znao da sviram gitaru.

- Reci mi, molim te, jednu stvar. U takvim trenucima prvo što ljudi obično urade jeste, da nadenu sastavu neko ime. Kako ste se vi zvali?

- Prozvali smo se "Eliksirima". Mislim da je to bila Dadina ideja.


Dinamiti u Radio Beogradu



- I onda ste vežbali, vežbali i, naravno, izišli pred publiku. Kada je to i gde bilo?

- Prvi nastup smo imali na terasi Doma kulture u Osijeku. U to vreme smo imali solidan repertoar, nekih trideset kompozicija. Najviše smo svirali kompozicije "Kinksa".

- E, a taj prvi nastup... mislim, koliko vam je značio. Kako ste se osećali?

- Pa, to su bile neke silne treme iz razloga što smo prvi put javno izlazili pred ljude, a to je bilo dosta posećeno mesto. Ponekad bi se okupilo i po hiljadu ljudi. Onda, tu je bila i neka naša nesigurnost. Tada smo još bili dosta nesigurni iako je tu bilo dosta entuzijazma i želje da to sve ispadne kako treba, ali, ipak, bili smo svesni svog neznanja.

- Reci mi, molim te, da li vam je bilo plaćeno za tu silnu tremu. Hoću da kažem, pošto je u pitanju bila igranka, verovatno ste dobili neki honorar. Koliki je bio i šta ste sa njim uradili?

- Tada smo baš dobili prve honorare. Prvi novac za svirku bile su tri hiljade starih dinara i to smo stavljali u stranu. Skupljali smo pare i sve smo ulagali u opremu. Sećam se, moje prvo pojačalo je bilo VOX AC-30 a prva ozbiljnija gitara je bila marke EKO

- Šta se dešavalo posle tih igranki na terasi Doma kulture?

- U to vreme, kada sam počeo sa javnim nastupanjima, u Osijeku je bila najpopularnija grupa "Dinamiti"koju je vodio Kićo Slabinac. To je bila jedna jako dobra grupa koja je svirala vrlo profesionalno. E, a u to vreme, kada smo mi, mislim "Eliksiri", počeli da sviramo, oni su bili na nekoj turneji i kada su se vratili, razišli su se.

Jednom prilikom su na tu igranku, na kojoj smo mi svirali, došli Alberto Krasnić i Ratko Divjak članovi te, tada već bivše grupe i predložili su meni i Dadi da napravimo novu grupu... i tako su počeli naši "Dinamiti" da rade.

- Dinamiti su koliko se sećam, bili u ono doba jedna od najpopularnijih grupa u nas. To je za tebe, svakako, bilo već jedno ozbiljnije iskustvo. Mislim, mnogo značajniji koncerti, studijska snimanja...

- A, ne. Moram da kažem da je to bilo vreme kada se jako malo snimalo. Rock grupe, jednostavno, niko nije pozivao u studio, jer se tada ta vrsta muzike shvatala veoma neozbiljno. Vladalo je mišljenje da smo mi tek neki klinci koji lupaju tek tako bez ikakve veze. Međutim, ispostavilo se kasnije da je to imalo neke svoje vrednosti.

U početku smo... mislim "Dinamiti"... bili orijentisani, uglavnom, na koncert i uopšte nismo razmišljali o tome da bi mi trebali nešto da snimamo i najviše zbog toga grupa "Dinamiti" ima samo dva svoja snimka koja su nastala slučajno u Radio Beogradu.

Bili smo, u stvari, na nekoj gitarijadi u Beogradu i pozvali su nas da sviramo u poluvremenu neke fudbalske utakmice.

Igrala je "Crvena zvezda" sa... ne znam sa kim. Bila je to neka prijateljska utakmica i sećam se da je bilo užasno hladno. E, a sve to je prenosila televizija, tako da je to bio moj TV debi. Tada su nas pozvali... mislim da je to bio Nikola Nešković ... da dođemo u Radio Beograd i nešto snimimo...

Mi smo u studio ušli potpuno nepripremljeni. Taman i da smo hteli da se pripremamo ništa ne bi vredelo, jer nismo uopšte znali razliku između koncertnog i studijskog rada. Jednostavno, mi smo u studiju svirali kao na igranci...


Genijalci iz Osijeka



Nedavno sam čuo te snimke, i to ne zvuči tako loše jer, mi smo sasvim korektno svirali, mada to, ipak, nisu snimci koji bi mogli da se stave na ploču.




- Dobro, kada smo već kod studija, kako si se osećao kada si tamo, mislim prvi put, ušao. Šta si očekivao, a nije se ostvarilo, šta si hteo da uradiš, a nisi uradio i slično?

- U studiju smo svi bili zbunjeni samim tim što je to za nas bilo nešto sasvim novo. Jednostavno, čak nismo ni znali da je običaj da se prvo snimi instrumentalna podloga, a da se tek kasnije sinhronizuje vokal i neke instrumentalne solo deonice. Sve u svemu, bilo je tu dosta nesigurnosti i treme.

- A kada je štampa počela da se interesuje za tebe i za ono što radiš?

- Mi smo svirali prvo vreme u Osijeku, pa smo onda imali neki solistički koncert u Zagrebu koji je prošao vrlo zapaženo. I odmah nakon toga dosta se pisalo o nama. Dobili smo iz prve, neke kolor stranice. Znam da je u "Studiju" pisalo o nama... prvi napis u kojem sam i ja bio spomenut objavljen je u nekom slavonskom lokalnom listu... Onda, u Zagrebu je radio jedan muzički list koji se zvao... reci mi, ne mogu da se setim...

- Pop ekspres?

- E, da. Pop ekspres ... Oni su dosta o nama pisali. Čak znam da su izlazili i naslovi u stilu "Genijalci iz Osijeka" i slično.

- Sve je to na izvestan način bila popularnost. Je li ti to nešto značilo?

- Pa, u početku je to nešto značilo. Bio sam tada dosta mlad i sve mi je to, ipak, godilo, samim tim što je to imalo neki širi značaj. Održiš koncert na koji dođe dosta ljudi... to mora nešto da znači. Pa onda te fotografije po novinama. Ali, sve je to bilo interesantno prvenstveno zbog toga što smo se mi onda postavljali kao deo svega što je vezano uz rock muziku i sav taj posao.

- Mislim da nema muzičara koji nije doživeo bar jednom kraj nekog sastava u kojem je radio. Neko to dočeka sa olakšanjem, a nekoga to prilično pogodi. Kako si ti doživeo kraj "Dinamita"?

- Znam da mi je bilo jako žao. U stvari, ja se tačno i ne sećam šta je bio povod da Dado pređe u "Korni grupu". Mislim da je bilo nekih nesuglasica između njega i basiste Alberta Krasnića. Međutim, znam da je Dado otišao za Beograd, a mi smo to saznali tek petnaest dana kasnije.

Bilo mi je zaista žao, jer mi smo u tom momentu kao grupa bili tek u punom usponu. Trebali smo da otpočnemo sa snimanjima...

Mislim da je to velika šteta, ne samo zato što sam ja u toj grupi svirao. To mišljenje dele i drugi muzičari i uopšte svi koji su ikada slušali "Dinamite", jer, i danas se pokazuje da su ljudi koji su radili u tom sastavu i dalje vrlo aktivni, i da su dosta uticali na jugoslovensku rock muziku u celini.

- Da li te je taj momenat obeshrabrio na neki način. Da li si, možda, došao u tom momentu u iskušenje... mislim, da li si pomislio da je to trenutak da se povučeš, jer, dozvolićeš, nije mala stvar kada se rasformira jedna takva grupa i ti ostaneš potpuno sam?!

- Pa, nisam imao nekih većih kriza. Ja nikada nisam mogao da zamislim da to sa muzikom prekinem. Međutim, uvek postoje ti periodi nekakve nesigurnosti iz razloga što je taj posao kod nas dosta nesiguran.

Hoću da kažem da rock muzika kao posao kod nas još uvek nema neko jasnije obeležje. Jednostavno, nisi pri nekoj organizaciji i prepušten si sam sebi. Naročito je bilo teško u početku i onda sam razmišljao da li će sav taj trud biti dovoljan radi... kako da kažem... radi gole egzistencije. 

Međutim, to ipak nije bio dovoljan razlog da bih razmišljao o tome da prestanem da sviram.

- Kada bi se ukazala prilika da se ponovo vrate vremena "Dinamita" i onog pristupa muzici, da li bi bio sretan zbog toga?

- To je vrlo teško sada reći. Za mene su "Dinamiti", ipak, samo lepa uspomena... tako, neka zamagljena sećanja na neke trenutke koji meni i danas mnogo znače. Bilo je nekih momenata koje ja kasnije nikada nisam doživljavao sa drugim muzičarima. Sad, ne znam je li to bio neki naš klinački zanos ili je to bilo pravo muzičko stvaranje, ali, ipak, mislim da je tu bilo dosta muzike i entuzijazma.


Najdraža stvar



- Dobro. Hajde da opet malo promenimo temu... Ti si, uglavnom, poznat kao statista, a manje je poznat podatak da si okupiran i kompozitorskim radom. Nekoga će sigurno interesovati kako si počeo da komponuješ i kada?

- To je došlo vrlo spontano. U vreme rada "Dinamita" komponovali smo svi. To je proizilazilo iz nekog našeg raspoloženja i radosti muziciranja. Jednostavno, neke ideje smo usvajali kao svoje kompozicije. Ali, osim toga, svi smo na svoju ruku pravili vlastite "stvari".

Ne sećam se tačno svoje prve kompozicije, ali pamtim da sam sa Albertom Krasnićem napravio "stvar" koja se, mislim, zvala "Emilija"... Najdraža mi je od svih stvari koje sam napravio ona instrumentalna kompozicija "Dinamit".

Napisao sam je nakon raspada "Korni grupe". To je nekako povezano i sa sećanjem na sastav "Dinamiti", a u isto vreme taj naziv potpuno odgovara toj kompoziciji zbog atmosfere i zbog eksplozivnosti celog tog zvuka.

- Tako si počeo da komponuješ. A kada je štampana prva ploča sa snimcima na kojima se čuje i tvoja gitara?

- E, to je već negde sa "Korni grupom". Mislim da je to ploča sa kompozicijom "Bube".

- To je već bio period profesionalnog bavljenja muzikom. Kakva je, po tvom mišljenju, razlika između tvog sadašnjeg, u prvom redu profesionalnog statusa i onog stvaralaštva u vreme "Dinamita". Utiče li to na samu muziku i ljubav nema muzici... mislim taj poslovni odnos?

- To, što ja danas radim profesionalno muziku znači da ja odmah, u startu, razmišljam o nekakvom finalnom produktu... recimo ploči. A kod "Dinamita" je to bilo drugačije. Mi smo svirali ne razmišljajući šta će posle da se dešava sa tom muzikom. Mi smo vežbali da bi bolje svirali.

- Dado u svom "Životu u čizmama sa visokom petom" kaže: "Danas svira gitara da zaradi što više para, nema više muzičara!" Kako to može da se shvati?

- Mislim da je to isuviše uopšteno. To, naravno, ima veze sa celim ovim poslom. Rock je na neki način, ipak, postao posao.

Ljudi, jednostavno, moraju od nečega da žive, tako da je danas praktično nemoguće raditi samo ono što se voli. Primorani smo da činimo nekakve kompromise. U početku, kada nam gola egzistencija nije bila toliko bitna sve je bilo mnogo jednostavnije. 

Sada smo u situaciji da ono što volimo mora nekome i da se dopadne. Ali, ipak, mislim da i danas može da se radi ono što se voli, a da se usput od toga i živi, što, naravno, zavisi najviše od samog muzičara. Muzika mora biti dovoljno kvalitetna i lična, a na drugoj strani, prihvatljiva ljudima.

- Ova rubrika je zamišljena tako, da, u prvom redu, koristi mlađim muzičarima početnicima. Hoću da kažem, sva ta iskustva proslavljenih muzičara treba da, eventualno, pokažu početnicima kako treba ili kako ne treba raditi i shvatati sve što je vezano uz rock muziku. Možda bi i ti mogao da im pomogneš nekim savetom, nekim pravilom do koga si došao tokom ovih godina bavljenja muzikom?

- To, što ću ja reći budućim muzičarima ili onima koji to već jesu, ali su tek na početku ovoga puta, neće biti ništa novo. Jednostavno, ovaj posao zahteva užasno mnogo rada, odricanja, pa čak i fanatizma. Bez toga nema pravih rezultata, pa ni priznanja. Međutim, ovo što govorim ne važi samo za muziku - to se odnosi i na svaki drugi posao.

Zabeležio: Đorđe M. Vojnović, obrada: Yugopapir (Džuboks, mart 1978.)

Pesma Josipa Bočeka: "Juče još" (1977)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)