Mi smo tada u Jugoslaviji snimali ploču na dva kanala i kad smo prvi put ušli u studio koji je ličio na studio i videli tehniku od 32 kanala, to je bilo kao da smo ušli u vasionski brod. Snimatelj nas je pozvao da čujemo šta smo uradili. To nikada neću da zaboravim: mi smo jedno minut mislili da je pustio neku drugu grupu, toliko je to dobro zvučalo! Strašno!
Sećanja: YU grupa u "Markiju", 24. februara 1973. godine
Engleska beše i ostade silna i pusta
želja svih ovdašnjih muzičara koji imalo drže do sebe. Oni
"skromniji" zanose se Amerikom... Međutim, malo je
poznato da je jedna naša grupa zaista bila "na pragu
iznenađenja". To veče, a bila je subota, 24. februar 1973,
Raša Đelmaš i braća Jelić neće zaboraviti dokle god su živi.
Čuveni "Marki" (Marquee) klub, u kome su prve korake ka
slavi načinila imena od čijeg se pomena vrti u glavi, pozdravio ih
je kao svoje najrođenije. Usledile su brojne ponude, najneverovatniji
san je zamalo postao istina, ali je Žika, kao najstariji i
najautoritativniji, odlučio:
"Bolje Jugoslavija u ruci, nego Engleska
na grani!"
A trebalo je samo pružiti ruku...
Danas, deset godina
kasnije, YU grupa je živa i zdrava, po sopstvenom priznanju
zadovoljna... ali psuje Žiku na sva usta. Zaključak: ipak je trebalo
pokušati.
Odela od zmijske kože
Dragi: Nije tu bilo ništa posebno.
Dogovorili smo se da odemo u Englesku, seli u kombi i krenuli.
Žika:
Iz čista mira.
Dragi: To nas i danas drži. Volimo da
putujemo i da vozimo.
Žika: Najgore je bilo kad smo se
vraćali, negde na izlazu iz Londona... je I’ to tad bilo?
Raša: Jao, to je jedan tako ružan
doživljaj da bih želeo da ga prepustim zaboravu...
Žika: Pukla nam je
poluosovina na kombiju i celu noć i ceo dan smo se smrzavali u
izlogu benzinske pumpe. A kad smo došli u London, otišli smo
kod...
Raša: Je l’ mogu ja da ispričam?
Žika: Pričaj.
Raša: Imali smo tamo neke drugare koji
su, uslovno rečeno, uspeli u biznisu, imali su butik u kome se oblačila većina tada
popularnih muzičara. Počeli smo tako da pričamo i oni nam kažu:
pa, dobro, kao, što vi ne biste svirali u "Markiju" kad
tako dobro svirate.
Stvarno, zašto da ne, odgovorimo mi, oni nam to
srede i tako mi nastupimo.
Dobili smo najbolji termin, subotu uveče,
kao predgrupa nekom škotskom sastavu koji je bio jako popularan u
Londonu.
Žika: U, to je bila neka velika,
masovna grupa...
Raša: Da, baš ih je dosta bilo na
sceni. Onda su naši drugari, da bismo od cele stvari ipak napravili
jedan nivo, seli i sašili nam garderobu kakvu u to vreme nije imao
verovatno niko u svetu: sakoi od zmijske kože, pantalone... strašno
je bilo.
Došla je ta subota... taj film mogu da puštam
deset puta dnevno jer mi je ostao u jednoj veoma lepoj uspomeni...
izašli smo na binu, Žika nas je najavio da smo grupa iz Jugoslavije
i da ćemo da sviramo ono što sviramo u Jugoslaviji...
Bilo je puno
k’o oko, bio je udarni dan, počeli smo da sviramo...
Sad, imali
smo neki kompleks, počeli smo s nečim što smo, kao, najbolje
znali, a to je bio neki jazz-rock i videli da su Englezi mrtvi 'ladni
i Žika, normalno, pošto je stvarno bio čovek od zanata, najavi da
ćemo svirati stvarno onaj naš program koji nas je i proslavio u
Jugoslaviji.
Dragi: Odsvirali smo sve naše hitove i
jednu stvar od Erika Kleptona.
Raša: E, e, čekaj samo malo. I,
normalno, kad smo počeli da sviramo naše stvari, mislim da smo
jezivo mnogo zračili. Bilo je to nešto novo za njih, a, osim toga,
bili smo izvrsni instrumentalisti, tako da smo momentalno uspostavili
kontakt sa publikom.
Tvrdim da smo tada bolje prošli nego da smo
svirali u Beogradu ili Zagrebu, na primer: digli su ruke, pljeskali s
nama, lupali nogama... a onda je Žika najavio jedan Kleptonov blues.
Dragi ga je stvarno izvrsno odsvirao, nemam reči... u nekom svom
aranžmanu, u svom feelingu... Tada smo definitivno sludeli
Engleze. Čim smo sišli sa bine, Žiku su odmah saleteli neki ljudi
sa tašnama...
Žika: A ja sam nonšalantno rek’o:
čujte, nema ništa od toga, imamo veliki koncert u Jugoslaviji, ko
vas šiša (smeh)...
Jugoslovenska rock gerila
Raša (otrovno): Da... Dragi i ja smo otišli za
šank i maznuli dve dobre ribe. Tu je pala nova ponuda: jedna od tih
devojčica je bila devojka Marka Bolana i odmah je ponudila Dragom da
postane Bolanov gitarista. Onda se opet pojavio Žika i rekao: ma, ko vas šiša, mi idemo u Jugoslaviju...
Dragi: Verovatno ne bih morao samo
muzički da zadovoljavam Bolana u to vreme (smeh)...
Raša: Pa, dobro, šta sad da radiš...
Dobili smo ponudu da sviramo 15 koncerata na engleskoj turneji Allman
Brothers Banda, pa ponudu da radimo za "Treshold",
disko-kuću grupe Moody Blues...
Žika: Kako?
Raša: Moody Blues, onaj serator,
Mađar, je l’ se sećaš?
Dragi: Nemoj samo da lažeš, Rašo
(smeh)...
Raša: Nikad ja nisam lag'o. Onda smo
bili u studiju CBS-a i snimili četiri pesme. To je isto bila
avantura... Mi smo tada u Jugoslaviji snimali ploču na dva kanala i
kad smo prvi put ušli u studio koji je ličio na studio i
videli tehniku od 32 kanala, to je bilo kao da smo ušli u vasionski
brod.
I, normalno, cela ta atmosfera nam je dala novu inspiraciju, pa
smo na licu mesta prearanžirali pesme i to je ispalo strašno.
Snimatelj nas je pozvao da čujemo šta smo uradili... to nikada neću
da zaboravim: mi smo jedno minut mislili da je pustio neku drugu
grupu, toliko je to dobro zvučalo! Strašno!
I tu je bilo nekih
dogovora, razgovora...
Žika: Mi smo bili frapirani do te mere
da nismo mogli da kažemo ni reč. Bili smo mrtvi ’ladni, pa su se
oni polomili, jadni, mislili su da smo totalno nezadovoljni (smeh)...
Raša: Da, to je bio glavni štos... A nama, jednostavno, ništa nije bilo
jasno.
Žika: Čovek nam je ponudio da istog
trenutka snimimo kompletan LP. Sve. Šta god hoćemo!
Raša: Odmah bismo potpisali ugovor, a
to je bila velika lova i neka garancija... Mi smo imali dogovor da se
posle jugoslovenske turneje vratimo nazad. Međutim, kad smo mi došli
ovde, kad smo okusili tu slavu u pravom smislu reči i kad smo se
vratili našim devojčicama, mi smo ipak zaboravili na tu Englesku.
Žika: Cele noći smo prevodili
tekstove na engleski...
Raša: To je bila jugoslovenska
rock-gerila. Pravi rock’n'roll.
Epilog
Raša: To što nismo tada ostali u
Engleskoj, moj je dečački neispunjen san. Odmah sam deprimiran kad
pričam o tome.
Dragi: Šta da ti kažem? Meni je to sve bilo nekako
nejasno i verovatno nisam ni hteo da razmišljam o tome da smo mogli
da ostanemo. Ali, kad bi mi se to nekim čudom ponovo desilo, ne bih
se uopšte dvoumio.
Raša: Imali smo rasprodat koncert u
Hali sportova na Novom Beogradu. Čovek nam je javio da nema govora
da ga odložimo i to je bio prvi i jedini razlog zašto smo se
vratili... na moju žalost.
Žika: To je sve bilo kao u nekom snu.
Svi smo se pomalo plašili, jer je sve to bilo tako nestvarno...
Raša:
Ma, ja se uopšte nisam plašio.
Žika: Ja jesam, iskreno da kažem. Ne
znam... prevagnulo je nešto, možda čak patriotsko...
Raša: Ma, ja
mislim da ste vas dvojica jako moralni tipovi.
Žika: Raša je bio za to da ostanemo,
stvarno. Sećam se.
Raša: Ja sada ne bih išao nigde.
Dragi: Ne bi?
Raša: Sada bih išao samo u Ameriku.
Žika: Ja ne razmišljam o tome. Više
se ne bih mešao (smeh). Vidiš, otvoreno me napadaju, kažu da sam
ja kriv što smo se vratili.
Raša: Kako nisi, jesi, bre... Ma, šire
gledano, Žika je ipak bio u pravu.
Dragi: Ja bih voleo kada bi ove godine
postojala mogućnost da ponovo nastupimo u "Markiju". Sasvim sam
siguran da bismo ostavili mnogo bolji utisak nego u to vreme. Ma,
znali bismo i da ga iskoristimo (smeh).
Raša: To je pitanje. Nikad mi nismo
bili poslovni ljudi.
Dragi: Pa, jeste, Žika bi rekao da
mora da peca...
Raša (zlobno): Ne, rek'o bi: znate
šta, hajdemo ipak nazad u Jugoslaviju, tamo se ipak lepše snima,
bolji su studiji... Njih dvojica misle da je dovoljno samo dobro
svirati, a ja tvrdim da je to samo 50% uspeha. Je l’ tako, Dragi?
Dragi: Nama je sasvim dovoljno da
živimo i da sviramo. Kako živimo? (Duga pauza) Gledam šta da
odstranim (smeh)... Ne, ja sam stvarno zadovoljan.
Raša: Ja lično više ne osećam želju
da snimamo. Meni je savršeno lepo da sviram s njima i savršeno me
briga za ploču.
Dragi: Ma, znaš šta, da nam je nedostajala ploča,
odavno bismo je snimili. Pa, šta, evo, sad ćemo je
snimiti. Zaklinjem se: Yu grupa 100% izdaje ploču u 1983 godini. Ja
pravim materijal. Garantujem. Dragi Jelić.
Zabeležio: Dušan Vesić, obrada: Yugopapir (Rock 83, februar 1983.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)