Pages

Miloš Grbić: Da li će se zbog slavnog odbojkaša selo Klek prozvati - Grbićevo? (1972)




Navijači su daleko "temperamentniji". Rađaju se svakog sekunda nove i pothranjuju stare ideje. Najvatreniji predlažu da Klek promeni ime u Grbićevo (po najboljem igraču Miši Grbiću), drugi dodaju da će to učiniti kad osvoje titulu šampiona Evrope 

Malo banatsko selo Klek postaje čuveno zbog svoje odbojkaške ekipe koja će se takmičiti u Kupu evropskih šampiona. Klek, selo blizu Zrenjanina sa svega 1950 stanovnika postiglo je nešto što nije zabeleženo u analima našeg sporta - "odgajilo" je šampiona Jugoslavije u odbojci za 1971/72. godinu. Iako će u zvaničnim statistikama pisati da je šampionska titula pripala GIK Banatu iz Zrenjanina, upućeni veoma dobro znaju da u ovoj ekipi igraju isključivo Klečani. 

To nije ni čudno, jer je GIK Banat pre nešto više od godinu dana uzeo pod svoje okrilje Slobodu iz Kleka, "beskućnika" bez vlastite dvorane, bez uslova za treninge, bez sredstava za bitisanje, ali sa igračima kakve trenutno u našoj zemlji niko nema.

Pre desetak dana za derbi-utakmicu protiv riječkog Kvarnera celo se selo preselilo u zrenjaninsku halu sportova da bodri svoje ljubimce. Mnogi su se sa setom sećali onog vremena kad je kroz sredinu sela prolazio "ćira" i kad nije bilo problema da svi - i stari i bolesni krenu da pomognu svojim odbojkašima.

Iako je mesta u autobusima bilo premalo za sve one koji su krenuli u "pohod" na Zrenjanin, niko nije želeo da propusti taj istorijski "čin" - promovisanje novog prvaka države. 

Desetine privatnih automobila bilo je krcato (samo da saobraćajna milicija zažmuri na jedno oko), na stotine bicikla zakrčilo je drum, a oni najbrojniji - pešaci, nisu se pridržavali pravila da treba da se kreću samo levom stranom.

Teško je opisati tu "brazilsku atmosferu" u kojoj se protivniku ne dozvoljava da dođe do "daha". 

Dok drugi klubovi igraju uglavnom pred desetak funkcionera i ne više gledalaca, Klečani iza sebe imaju "fudbalsko gledalište" od blizu 4.000 najvatrenijih navijača. 

To je možda jedna od tajni uspeha novog šampiona. A šta da se kaže za "ludu noć" posle osvajanja titule u kojoj se bukvalno do zore nije spavalo. Igra, pesma, transparenti... Desetine "nedužnih" prasića platilo je glavom šampionski pir.

- Nije nam bilo teško da osvojimo titulu šampiona - kaže kapiten i standardni reprezentativac Miloš Grbić. - Imali smo izvanrednu podršku publike i nije dolazilo u obzir da bilo koju utakmicu kod kuće izgubimo. 

I na strani smo igrali izuzetno dobro. Uostalom, o tome najbolje govore samo dva poraza u 22 prvenstvena kola. Prvenstvo smo odlučili pobedama u Beogradu nad Partizanom i Crvenom zvezdom, što je za ostale timove bio samo nedostižni san.

Odbojka se u Kleku igra više od 15 godina. 

Počelo je sve to na improvizovanim igralištima, s kanapom umesto odbojkaške mreže. 

Prvi uspesi naišli su 1956. godine. Osvojeno je prvenstvo sreza. I kada se očekivao prodor ka vrhu, nastala je mala stagnacija. 

Sve do 1960. godine ekipa, koja se tada zvala Partizan, nije uspela da se plasira u Vojvođansku ligu. Tada priskaču "u pomoć" dečaci koji su dotad samo skupljali lopte kraj terena. Za dve godine uspeli su da se konsoliduju i da se plasiraju u srpsku ligu. 

Već sledeće godine "protrčali su" kroz srpsku ligu i kroz kvalifikacije za Saveznu ligu. 

Skeptici su im predviđali neslavnu sudbinu. Šta ima da traži seoski tim među elitom iz Beograda, Zagreba, Sarajeva, Maribora, Ljubljane. Svi su bili ubeđeni da će igrati samo jedno leto.


Da titula ne napusti klečanski atar



Stvari su se odvijale sasvim drugačije. 

Momci iz Kleka ne samo da nisu pomišljali na ispadanje, već su zagorčavali život mnogim favoritima. 

Punih sedam godina "vrzmali" su se po sredini tabele, da bi prošle jeseni poput katapulta izleteli "u orbitu". 

Ni taj uspeh nije im priznat. Smatralo se da je to pre plod sreće, slučajnosti ili trenutne slabosti drugih. 

Za Radoslava Ateljevića, Branka Beraka, Branka Vujovića, Milenka Vukovića, Branislava Vučurevića, Miloša Grbića, Slobodana Grbića, Radoslava Dursuna, Nedeljka Ivankovića, Milorada i Radula Kijca, Milorada Mičića, Miru Ćuka i Milenka Šegrta - to je bio znak snage, znanja i spremnosti.

Priča za sebe je trener Lazar Grozdanović

Prosto najuren iz Crvene zvezde, obreo se u Zrenjaninu da pronađe satisfakciju. 

Uspeo je za veoma kratko vreme da konsoliduje ekipu, da pronađe pravu postavu i iskoristi do maksimuma potencijalne mogućnosti svakog pojedinca. 

Dodajmo tome i to da je Grozdanović putovao svake nedelje od Beograda do Zrenjanina po četiri-pet puta da bi rukovodio treninzima.

- U trenucima slavlja nećemo zaboraviti šta nas očekuje - dodaje "tehniko" Rajko Kijac. - Pre svega želimo veoma dobro da se pripremimo za utakmice koje nas očekuju u Kupu evropskih šampiona.

I drugo - ako smo se već jednom domogli titule šampiona, nemamo nameru da je bez velike nevolje prepustimo bilo kome drugom. Klek je na ovo čekao skoro dve decenije i bio bi pravi "greh" prokockati sve za samo jednu sezonu.

I ostali igrači delili su mišljenje svog "tehnika". 

Potrudiće se da titula bar nekoliko godina ne napusti klečanski atar. 

Oslanjaće se i dalje na sopstvene snage, mada im izvesna pojačanja, pogotovo za utakmice Kupa evropskih šampiona, ne bi bila na odmet. 

Navijači su daleko "temperamentniji". 

Rađaju se svakog sekunda nove i pothranjuju stare ideje. Najvatreniji predlažu da Klek promeni ime u Grbićevo (po najboljem igraču Miši Grbiću), drugi dodaju da će to učiniti kad osvoje titulu šampiona Evrope... 

A, i za neubeležavanje u geografske karte još ćemo da porazgovaramo.

Napisao: Petar Stanišić, snimio: Milan Simić, obrada: Yugopapir (Tempo, maj 1972.)


Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)