Ljubav ima i tu funkciju da podmlađuje čoveka. Bar kada je reč o meni. Moj sinčić, Vuk Antić, ima samo 10 meseci. Pre tri godine, kada sam sreo Ljilju, ličio sam na starca. Bejah bezmalo propao čovek, usahlih obraza, usađenih bora na čelu i ispod očiju, ubledeo, nespokojan, izgubljen. Pogledajte me sada: podmladio sam se, osvežio, drugi sam čovek
Jednom mi je jedna moja bliska
drugarica (ne ljubavnica) doslovce kazala:
- Ti, brate, u ljubavi nikad ne umeš
da odeš na vreme.
Dakle, ja, Miroslav Antić, čijim ljubavnim stihovima dečaci izjavljuju svoju prvu ljubav devojčicama (čak ponekad tvrde da su to njihove pesme), ne snalazim se u zamršenim lavirintima ljubavi. To je tačno. Kad god sam voleo neku ženu, nisam umeo da odem na vreme.
Maj 1977: Ljubav je talenat. I to još kakav.
Izgleda da ga ja ne posedujem. Neki ljudi imaju ključ kojim lako
otvore srce žene. Za tili čas. Mene priroda tim ključem, izgleda,
nije darovala. Od onih sam koji moraju propisno da izmrcvare sebe i
da iskrvave ruke ako žele da, bez ključa, otvore čarobnu kutiju na
kojoj piše: "Ljubav".
U tome sam jedna vrsta obijača, provalnika, što se takođe ponekad kažnjava. Doduše ne tamnicom, već drugim mukama: nemirom, čežnjom, patnjom.
U tome sam jedna vrsta obijača, provalnika, što se takođe ponekad kažnjava. Doduše ne tamnicom, već drugim mukama: nemirom, čežnjom, patnjom.
Pitate: jesam li ikad pesmu, ili
knjigu, napisao nekoj određenoj ženi?
Ja pišem poeziju koja je deo svačije ljubavi.
Nikad nisam bio u stanju da napišem pesmu jednoj ženi.
Ja pišem poeziju koja je deo svačije ljubavi.
Nikad nisam bio u stanju da napišem pesmu jednoj ženi.
Pogotovu ako mi je do nje stalo, ako mi
ona nešto znači.
Doduše, pripadam generaciji pesnika koja je napisala mnogo divnih ljubavnih stihova: Stevan Raičković, Izet Sarajlić, Dragoslav Grbić... ima ih dosta. A koliko je tek u njima i njihovim pesmama bilo zanosa.
Doduše, pripadam generaciji pesnika koja je napisala mnogo divnih ljubavnih stihova: Stevan Raičković, Izet Sarajlić, Dragoslav Grbić... ima ih dosta. A koliko je tek u njima i njihovim pesmama bilo zanosa.
Slatke reči
Da budem iskren: često sam pojedine
ljubavne stihove recitovao zgodnim ženama, koje su mi se sviđale,
tvrdeći da su te pesme moje. Da sam ih ja napisao. Tvrdio sam tim
lepoticama da sam u njih zaljubljen. Katkad se nisam libio da se pred
njih bacim na kolena.
Jednom sam klečao. Ona me je milovala
po kosi. Zatim mi je šapatom kazala:
- Tebe ne treba odbacivati, već ti
treba pomoći.
Kad se nekoj ženi recituje ili piše
pesma, to je velika laž.
Međutim, žene su čudna bića: mnoge od njih više vole jednu lepu, slatku, zašećerenu laž od istine.
Kao pesnik, znam da žena nije od pene, niti je sazdana od mesečine. Kako onda da napišem pesmu ženi. Divim se pesnicima koji to mogu.
Međutim, žene su čudna bića: mnoge od njih više vole jednu lepu, slatku, zašećerenu laž od istine.
Kao pesnik, znam da žena nije od pene, niti je sazdana od mesečine. Kako onda da napišem pesmu ženi. Divim se pesnicima koji to mogu.
Ja sam bio u stanju da istovremeno volim pet žena. Zamislite sad, kako bi to izgledalo kada bih svakoj od njih morao napisati pesmu.
Ili, što je još gore, napisati knjigu.
Kad sam pisao knjigu "Plavi čuperak", mnogi su mislili (i još žive u tom uverenju) da sam bio zaljubljen.
Možda i jesam, ali nijednu ženu nisam konkretno voleo. Niti je ta knjiga pak namenjena njoj.
Otkriću vam tajnu: uvek sam u ljubavi
bio samo posmatrač. Onaj koji gleda sa strane. I možda me je to
ponekad inspirisalo. Lični doživljaj - gotovo nikada.
Često sam razmišljao zašto deca
toliko vole moju ljubavnu poeziju.
Vole je zato što je ona opšta, to jest opšteljudska i opštevremenska, a ne konkretna.
Knjiga se piše za sve žene na svetu. Na isti način piše se jedna ljubavna pesma. Pa i one poete, koji pišu o ljubavi, čine to da bi oni drugi, pošto nisu, mogli bolje i lepše da iskažu svoja osećanja nekoj ženi.
Vole je zato što je ona opšta, to jest opšteljudska i opštevremenska, a ne konkretna.
Knjiga se piše za sve žene na svetu. Na isti način piše se jedna ljubavna pesma. Pa i one poete, koji pišu o ljubavi, čine to da bi oni drugi, pošto nisu, mogli bolje i lepše da iskažu svoja osećanja nekoj ženi.
Pustoš bez ljubavi
Možda će sad neki graknuti na mene
zbog svega ovoga što govorim. Ali ja pričam ono što mislim i
osećam. Ne bih mogao ni trenutka živeti bez ljubavi. Bez nje bih se
obesio. Ja živim, u stvari, za ljubav i od ljubavi.
Po toj logici, morao bih stalno, i
danju i noću, pisati ljubavnu poeziju.
Trebalo bi non-stop da pišem samo o tome.
Znači, trebalo bi mnogo mastila da utrošim; a šta bi mi onda ostalo za život. Šta bi tu onda bilo za mene. U tom slučaju, trebalo bi da se zatvorim u svoj atelje, koji se nalazi na Petrovaradinskoj tvrđavi, sa prtljagom od sto kilograma hartije i desetak kilograma mastila!
Trebalo bi non-stop da pišem samo o tome.
Znači, trebalo bi mnogo mastila da utrošim; a šta bi mi onda ostalo za život. Šta bi tu onda bilo za mene. U tom slučaju, trebalo bi da se zatvorim u svoj atelje, koji se nalazi na Petrovaradinskoj tvrđavi, sa prtljagom od sto kilograma hartije i desetak kilograma mastila!
Koreni istine leže u nečem drugom:
najlepša i najveća ljubavna poezija je kada ne govori ni reč o
ljubavi.
Ona treba da se naslućuje u svoj svojoj lepoti, u svom sjaju i raskoši.
Ona treba da se naslućuje u svoj svojoj lepoti, u svom sjaju i raskoši.
Zamislite jednu dramu na velikoj sceni
u teatru u kojoj bi junak hiljadu puta rekao ženi:
"Volim te"!
Na šta bi to ličilo?
"Volim te"!
Na šta bi to ličilo?
Zato treba uvek govoriti u množini,
kada je reč o ljubavi:
"Mi, Miroslav Antić, sve vas volimo" ...
Uostalom, postoji stih koji odoleva stolećima:
"Mi, Miroslav Antić, sve vas volimo" ...
Uostalom, postoji stih koji odoleva stolećima:
"O, sve lepe žene sveta, što nemate samo jedna usta, pa da vas jednim poljupcem sve izljubim..."
Zanima vas: kako se danas voli?
Ljudi danas brzo žive. Imaju brze
"limene kutije" kojima brzo uleću u krivine, brze avione
kojima za tren oka stižu s kraja na kraj sveta, živimo u vremenu u
kome se mnoge stvari odvijaju brže od zvuka. Nije onda čudo što se
brzo uleće i u ljubav.
Elementi dramaturgije
Međutim, ako čovek koji doživljava
ljubav nema u sebi ni trunke mudrosti i smisla za kreaciju, to neće
trajati dugo. Jer, ljubav danas brzo uleće i u krize.
Imam prilično bogato iskustvo koje me
je naučilo da gledam ljude oko sebe.
Zapažam da mnogi ne umeju da vode svoju ljubavnu priču valjano, do kraja.
Dosta sam radio na filmu, gde postoji jedno pravilo igre: ekspozicija, radnja, katarza i šlus.
Primetio sam da mnogi ljudi u ljubavi ne poznaju najobičnije elemente dramaturgije, nisu u stanju da osmisle svoj doživljaj, svoju priču. Sve je dobro počelo, ali oni ne znaju šta će dalje.
Zapažam da mnogi ne umeju da vode svoju ljubavnu priču valjano, do kraja.
Dosta sam radio na filmu, gde postoji jedno pravilo igre: ekspozicija, radnja, katarza i šlus.
Primetio sam da mnogi ljudi u ljubavi ne poznaju najobičnije elemente dramaturgije, nisu u stanju da osmisle svoj doživljaj, svoju priču. Sve je dobro počelo, ali oni ne znaju šta će dalje.
Ima jela koja se mogu podgrejati; a
ljubav se ne podgreva.
Ono što o ljubavi ne znam, nadoknadim
svojim radom i ambicijama.
Smešno mi je, takođe, kad ponekad, među svojim prijateljima, čujem kako jedan od njih, u svojoj novoj ženi, traži onu staru.
Mislim da nijedna žena ne može muškarca da podseća na bivšu. Svaka je žena priča za sebe, kao što je i svaka ljubav istorija svoje vrste koju je teško uporediti sa nekom drugom.
Smešno mi je, takođe, kad ponekad, među svojim prijateljima, čujem kako jedan od njih, u svojoj novoj ženi, traži onu staru.
Mislim da nijedna žena ne može muškarca da podseća na bivšu. Svaka je žena priča za sebe, kao što je i svaka ljubav istorija svoje vrste koju je teško uporediti sa nekom drugom.
Mogu da budem oženjen hiljadu puta,
ali uvek imam utisak da sam se prvi put oženio.
Hoću da kažem: sve su ljubavi u našem
životu - prve ljubavi.
Takođe mi ne ide u glavu kad od nekoga
čujem:
"Sve su žene na svetu iste".
Gluposti!
Ja ne mogu nikada ličiti na drugoga, niti drugi može da bude sličan meni. Ni ćelije u mom organizmu nisu više onakve kakve su bile pre sedam godina.
Znači, za onu ženu koja je u prošlosti bila sa mnom, meni pripadala, ja više nisam isti muškarac. Nisam onakav kakav sam bio u vreme kada sam sa njom delio nežnost, brige i radosti. A ni ona za mene, naravno, nije više ista kao što je onda bila.
Ja ne mogu nikada ličiti na drugoga, niti drugi može da bude sličan meni. Ni ćelije u mom organizmu nisu više onakve kakve su bile pre sedam godina.
Znači, za onu ženu koja je u prošlosti bila sa mnom, meni pripadala, ja više nisam isti muškarac. Nisam onakav kakav sam bio u vreme kada sam sa njom delio nežnost, brige i radosti. A ni ona za mene, naravno, nije više ista kao što je onda bila.
Dakle, ja nisam mnoštvo već jedinka.
Ljubav podmlađuje
Ljubav ima i tu funkciju da podmlađuje
čoveka. Bar kada je reč o meni. Moj sinčić, Vuk Antić, ima samo
10 meseci. Pre tri godine, kada sam sreo Ljilju, ličio sam na starca.
Bejah bezmalo propao čovek, usahlih obraza, usađenih bora na čelu
i ispod očiju, ubledeo, nespokojan, izgubljen.
Morao sam da odem u bolnicu.
Morao sam da odem u bolnicu.
Pogledajte me sada: podmladio sam se,
osvežio, drugi sam čovek.
Ne pada mi teško kad me noću probudi plač mog sinčića.
Imam volje da radim i da živim.
Bolje dišem i lakše mislim.
A ponekad gledam svoju ženu, pa se nešto mislim: ako žena, uopšte uzevši, ne rodi dete i time ne zadovolji svoje majčinske instinkte, ona će roditi neku boljku u sebi, podivljaće, nešto će eksplodirati u njoj.
Ne pada mi teško kad me noću probudi plač mog sinčića.
Imam volje da radim i da živim.
Bolje dišem i lakše mislim.
A ponekad gledam svoju ženu, pa se nešto mislim: ako žena, uopšte uzevši, ne rodi dete i time ne zadovolji svoje majčinske instinkte, ona će roditi neku boljku u sebi, podivljaće, nešto će eksplodirati u njoj.
Ljubav me pokreće svakim danom.
Bez nje bi sve u mom životu bilo pusto i prazno, i ne verujem da bi moje bivstvovanje pod ovom kapom nebeskom imalo nekakvog smisla.
Bez nje bi sve u mom životu bilo pusto i prazno, i ne verujem da bi moje bivstvovanje pod ovom kapom nebeskom imalo nekakvog smisla.
Zabeležio: Đorđe Gajić, obrada: Yugopapir (Dvoje, list za život i ljubav, maj 1977.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
