Na smotri brigade u Kukujevcima, neposredno pred njen odlazak ka Šarengradu, ja sa novim šinjelom i kicoški podignutom kragnom uz vrat osetim da mi neko iza leđa svlači kragnu na dole uz mrmljanje: "Nisi na korzou, već u stroju." Pričekam jedan trenutak, pa se polako okrenem, a ono general Vaso Jovanović
Među 300 hiljada tek stasalih omladinaca iz Srbije, koji su obnovili već iznurene partizanske jedinice 1944, bio je i Dušan Čkrebić, danas predsednik Predsedništva SR Srbije. Ovo je drugi deo njegovih uspomena...
Da se vratim i na svoj kratkotrajni posao četnog bolničara. Prihvatio sam se toga nerado, kao što rekoh, ali nisam patio zbog toga, niti sam imao bilo kakav kompleks, jer sam ostao u prvim redovima sa ostalim borcima.
 |
| Izvlačenje ranjenog druga iz borbe |
" ... Borba na Pleternici bila je vrlo teška, a neprijateljska odbrana uporna. U jednoj takvoj atmosferi iznošenje, previjanje i transport ranjenika bilo je skopčano sa izuzetnim teškoćama. I pored toga, kroz najjaču neprijateljsku vatru, stalno izložen smrtnoj opasnosti, uspeo je Dušan Čkrebić, bolničar druge čete da previje i otpremi 19 svojih drugova... U svome poslu nije se ograničavao na pomoći drugovima samo iz svoje jedinice. Tako je previo i 10 drugova iz ostalih, drugih jedinica... "
Ovo, naravno, ne bih nikad pomenuo da ne piše u bataljonskom listu.
Uopšte, ta Pleternica je bila veliko iskušenje za borce Prve proleterske brigade. Njeni hroničari je ubrajaju u najteže bitke brigade i sa vrlo velikim ljudskim gubicima.
Celi bogovetni dan smo vodili borbu na pleterničkom groblju. Čini mi se da smo osvajali spomenik po spomenik.
Neposredno posle bitke na Pleternici, postavljen sam za političkog delegata voda.
Iz ove bitke izneću dva detalja.
Prvi se odnosi na ranjavanje Stojana Ercega, moga ranijeg komesara čete, koji je ranjen u rame na samom groblju, i koji je prilikom izvlačenja ostavio svoju komesarsku torbicu na poprištu najžešće bitke.
Kada je video da je nema, bio je jako nesretan i ja sam rekao da ću ići po nju. Taj moj odlazak, puzeći tamo i nazad, kroz jednu plitku brazdu, bio je potpun rizik i ravan pravoj ludosti, jer je prostor brisan i Nemci su me videli. Uspeo sam da obradujem ranjenog Ercega, koji je inače i sam bio izuzetno hrabar i 12. aprila prilikom proboja sremskog fronta jurišao je na čelu naše čete. Ranjen je kao pomoćnik komesara bataljona.
Umro je pre nekoliko godina kao pukovnik JNA i sahranjen, ako se ne varam u Beogradu.
I drugi slučaj ima žive svedoke. Moj komesar čete Vojo Rajković (mislim da je penzionisan pre nekoliko godina kao pukovnik JNA), gotovo ceo dan 19. aprila na pleterničkom groblju se borio kao mitraljezac dajući primer drugima.
Bio je sav crn i garav od vatre, zemlje i dima.
Negde posle podne, polako i sa mukom povukao se nazad i kad ga je video komandant bataljona Drago Stupar, viknuo je na njega:
"Šta je, zar se i ti povlačiš i bežiš!"
Vojo ga je samo pogledao i umalo od besa nije svojim TT pištoljem, koji je nosio, pucao u njega. Stegao je zube i oćutao. U stvari, Stupar nije znao da je Vojo bio teško ranjen u obe noge - butne kosti su mu bile čitave, ali je meso okolo bilo razneto.
Stuparu je kasnije bilo žao zbog ove nesmotrenosti, ali je situacija bila kritična i napeta do maksimuma, pa se i njegov netaktičan odnos mogao bar malo opravdati.
Treba razumeti i komandanta kome ne polazi za rukom, uprkos velikim gubicima, da izvrši zadatak.
Voleo sam Voju Rajkovića jer je bio hrabar, dobar drug, vrlo obrazovan, pravi komesar za primer. Imao sam utisak da je hteo, kada je mogao, da me bar malo pričuva da slučajno negde ne poginem, iako to nije vidljivo pokazivao, ali sam ja to nekako osećao.
Sebe, pak, nije ni malo štedeo ni u čemu.
Kažem, bio je vrlo hrabar i odvažan, pa smo se smejali gde baš njega nađe komandant divizije Vaso Jovanović, pri povlačenju 17. januara prilikom nemačke ofanzive kod Šida, slučajno videvši ga, da prigovori zašto ne razrušimo još neke žičane prepreke da bi lakše bežali.
Sigurno, da je Vojo bio poslednji čovek kome bi se takav prigovor mogao uputiti, ali šta se može, divizija se povlači više da bi izbegla opkoljavanje, nego što bi sama morala, a komandant gleda i naravno nije mu pravo.
O izrazitoj hrabrosti i odvažnosti Voje Rajkovića, kao i o njegovim duboko ljudskim i humanim osobinama detaljno je pisao naš bataljonski list u svom majskom broju.
Na smotri brigade u Kukujevcima, neposredno pred njen odlazak ka Šarengradu, ja sa novim šinjelom i kicoški podignutom kragnom uz vrat osetim da mi neko iza leđa svlači kragnu na dole uz mrmljanje:
"Nisi na korzou, već u stroju."
Pričekam jedan trenutak, pa se polako okrenem, a ono general Vaso Jovanović - komandant naše divizije.
Ima i pravo, ovo je rat, a ne korzo.
Što se njega tiče - pravi komandant, autoritativan, markantan, izgleda vrlo umešan u vođenju krupne jedinice kao što je bila Prva proleterska divizija.
Bio je komandant do moje demobilizacije i imao sam više prilika da ga posmatram u složenim situacijama. Delovao je umešno, sigurno i do kraja autoritativno.
Biti pribran, a istovremeno i odlučan u odsudnim trenucima, onda kada je teško, kada se uzdrma samopouzdanje, kada počinje da se pomalja stihija, neophodna je odlika pravog komandanta i rukovodioca uopšte.
Posmatrao sam Vasu Jovanovića u kritičnim situacijama, na primer kod Šida 17. januara, prilikom nemačkog prodora i našeg privremenog povlačenja, ili 6. maja u borbi za Vrbovec, nadomak Zagreba, kada je Prva proleterska divizija vodila svoju poslednju, ali veoma tešku i krvavu borbu.
Njegova mirnoća, odlučnost, umešnost u upotrebi jedinica i poverenja u podređene komandante, davala je poseban pečat njegovoj ličnosti. Tako smo ga doživljavali mi, pripadnici njegove divizije, koje on uopšte nije niti je mogao poznavati. A vojnik kao vojnik, imponuje mu kada je pod rukom dobrog komandanta.
Nisam kompetentan da dajem ocene o komandantima, ali su mi drugi mnogo kasnije rekli da se ubrajao u najsposobnije ratne komandante divizija.
Nisam imao prilike da se sa njim vidim kasnije, pogotovo kada je otišao u penziju.
Sa njegovim pak nerazdvojnim saradnikom, komesarom divizije Vladom Šćekićem, koji je vrlo aktivan u društveno-političkom životu zemlje i nakon odlaska u penziju, sticajem okolnosti češće se viđam, pa imamo prilike da se ponekad prisetimo uspomena iz ratnih dana.
Vlado je u danima neposredno pred proboj sremskog fronta obilazio borce u rovovima, razgovarao sa njima, hrabrio pojedince i nagoveštavao skori kraj rata, kome i mi moramo dati svoj puni doprinos.
On je dobro znao da se Prva proleterska sa još četiri divizije nalazi na pravcu glavnog udara prilikom proboja sremskog fronta.
Nama je, naravno, godilo što se ovako visoki vojni i politički rukovodioci nalaze u neposrednom kontaktu i razgovoru sa nama, gotovo svakodnevno i to u prvoj borbenoj liniji.
Brigada je posle nekih manjih okršaja u Svetom Ivanu Zelini preko Sesveta ušla u Zagreb 9. maja.
Zaustavili smo se na današnjem Trgu žrtava fašizma, gde je u to vreme bila džamija i onako umorni polegali po travi.
Računali smo: kraj je rata i što bi se reklo "srpska posla", svi smo bili opsednuti idejom da se što pre vratimo u Srbiju.
Gledam komesara divizije Vladu Šćekića koji drži jednu sekciju u rukama, a ja komentarišem: čim komesar drži geografsku kartu u rukama, od Srbije nema ništa, odosmo mi dalje.
I tako je i bilo.
Nakon deset dana provedenih u Zagrebu, odosmo za Sežanu i Trst i Prva proleterska divizija uđe u sastav Četvrte armije.
Pomenuo bih još neke detalje.
Računam, 40 godina je prošlo. Ovi koji su živi, imali su sreće ne samo da se bore, već i da prožive u slobodi dobar deo svog života. I sebe vidim među njima. Moja ćerka mi češće kaže:
"Tata, ti si srećan čovek, preživeo si rat, završio si fakultet, odmah si se zaposlio, zapravo nisi se ni brinuo za svoje zaposlenje, a šta ja da kažem. Da li je pravo da ja 3-4 godine čekam na zaposlenje i da tek počinjem da radim u svojoj tridesetoj godini?"
Ima i pravo. Teško je ovo osporavati. Mladi se ne mire sa postojećim, pogotovo kada su im šanse za zapošljavanje smanjene. Obrazloženja, ma koliko logična, primaju se sa velikom nevericom. Naravno, ipak je najvažnije da se održi mir u svetu i oko nas, pa će se stvarati uslovi i za otklanjanje i drugih teškoća kojih upravo sada imamo i napretek.
Osećam da sam se malo udaljio, ali sam hteo da potvrdim, da uprkos svim teškoćama, mi jesmo jedna srećna generacija, koja je ratovala ali, koja je i ubirala plodove slobode i to čini i danas.
Međutim, mnogih nema među nama i tu bih hteo da stanem, jer osećam obavezu da još nekog pomenem i da ga otrgnem iz mogućeg zaborava.
Kada sam došao u III kragujevački bataljon Prve proleterske brigade komesar bataljona bio je Nikola Vukojević - Nikica. Poreklom je negde iz Bosanske krajine. Izuzetan momak, dvadesetih godina - nikako više. Svojim odnosom i iskustvom delovao je na mene kao da je stariji bar jednu deceniju.
Svi smo ga voleli jer je upravo bio onakav kako sam ja u svojoj glavi zamišljao da treba da bude komesar.
Hrabar, pribran, sa smislom za čoveka - borca i njegove probleme, nasmejan, a kada treba, odlučan i ozbiljan. Sve se to smestilo u ličnost jednog dvadesetogodišnjaka. Borba i rat je, ne kažu uzalud, prava životna škola.
U marševskoj koloni išao je na začelju i uvek spreman da pomogne i ohrabri. Osećali smo neku sigurnost, jer smo znali da je negde pozadi Nikica. Njegova sistematičnost u političkoj pripremi celokupnog sastava bataljona za proboj sremskog fronta bila je izvanredna.
Trebalo je imati u vidu da se Prva proleterska preformirala i popunila novim borcima, da je bataljon postao ponovo vrlo brojan, kada je moja, sada Druga četa, imala 136 boraca pred sam proboj.
Stvorena je jedna izvanredna borbena motivacija koja je, usput rečeno, bila veoma neophodna, jer je neprijateljski otpor bio veoma žilav, a sam neprijatelj iskusan i odlično utvrđen.
U toj nedelji nakon proboja sremskog fronta, jedne noći, rekao bih dosta sigurno da je to bilo kod sela Čaglina u Slavoniji, Nikica je bio smrtno ranjen.
Vest o njegovoj pogibiji ubrzo se proširila delujući kao šok.
U tom trenutku osećali smo se kao usamljeni i napušteni, iako smo navikli na svakodnevne gubitke. Ovo smo vrlo teško podneli. Tada sam video koliko jedan čovek svojom ličnošću i svojim odnosom može da se približi drugim ljudima i da se usadi u njihov život.
Osetio sam potrebu da u ovim prisećanjima pomenem Nikolu Vukojevića-Nikicu, da ga izvučem iz neumitnog zaborava. Ne znam ni ima li koga živog od svojih. Neki stariji borci ili njegovi zemljaci o njemu znaju svakako i više i potpunije.
O komesaru Prve proleterske brigade Mirku Jovanoviću, koji je kao general-pukovnik umro 1977. godine, pisali su u više navrata njegovi mnogobrojni drugovi. Izdata je i knjiga. Danas ga i ja pominjem, jer je on nezaobilazna ličnost Prve proleterske. Njega su krasile sve osobine čoveka, druga, borca, starešine, komuniste.
Uveren sam da je Mirko, naravno uz još neke drugove, udario pečat legendi o Prvoj proleterskoj brigadi.
Međutim, pomenuo bih jednog živog učesnika ratovanja na sremskom frontu, nadajući se da se, s obzirom na njegovo uvek nasmejano lice i osvedočenu dobrodušnost, neće zbog toga naljutiti.
To je Ratko Čanak. Mnogi će se po imenu i prezimenu setiti jednog dobrog fudbalskog sudije, saveznog, a potom i internacionalnog ranga u posleratnim godinama. Kada sam ja došao u Treći kragujevački bataljon on je bio stari borac.
Imao sam prilike i mogućnosti da se izbliza uverim u njegovu veliku ličnu hrabrost i odvažnost bez obzira da li je komandovao četom ili kada je kasnije bio ađutant Štaba bataljona. Pogotovo na ovoj drugoj dužnosti dobijao je brojne specijalne i po pravilu najopasnije zadatke. Uvek je bio vedar i oran za šalu, iako je bio suočen sa smrću gotovo svakodnevno.
Nakon proboja sremskog fronta kada smo zašli dublje u Slavoniju bio je u jednom okršaju teško ranjen i to u grudi. Verujem da ima ogroman ožiljak po celoj širini grudi od te rane.
Danas je u penziji i vrlo je aktivan u Sekciji boraca Prve proleterske brigade.
Ja znam da su nabrajanja ljudi nezahvalna, jer tu je uvek, hteo-ne hteo, neki subjektivni pristup i izbor, a i mogućnosti za nabrajanje su ograničene. Naravno, ja nemam nikakvu nameru da pravim neku antologiju ličnosti koje sam poznavao, ali računam 40 godina je prošlo pa se bar poneko može i imenom pomenuti, koji ti je ostao u sećanju i koga poštuješ i uvažavaš.
Imponovala mi je Čankova hrabrost u ratu i skromnost u miru. Takvi ljudi uživaju moje duboko poštovanje i danas, kada se ponovo govori o ličnom primeru, koji nije nikakava ratna relikvija nego, naprotiv, duboka potreba i današnjeg vremena.
Napisao: Dušan Čkrebić, obrada: Yugopapir (Ilustrovana Politika, april 1985.)
Fotografije: "Sremski front 1944 - 1945" autora Ljubivoja Pajovića, Dušana Uzelca i Milovana Dželebdžića, knjiga je dostupna zahvaljujući sajtu znaci.net
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
Uopšte, ta Pleternica je bila veliko iskušenje za borce Prve proleterske brigade. Njeni hroničari je ubrajaju u najteže bitke brigade i sa vrlo velikim ljudskim gubicima.
Celi bogovetni dan smo vodili borbu na pleterničkom groblju. Čini mi se da smo osvajali spomenik po spomenik.
Neposredno posle bitke na Pleternici, postavljen sam za političkog delegata voda.
Iz ove bitke izneću dva detalja.
Prvi se odnosi na ranjavanje Stojana Ercega, moga ranijeg komesara čete, koji je ranjen u rame na samom groblju, i koji je prilikom izvlačenja ostavio svoju komesarsku torbicu na poprištu najžešće bitke.
Kada je video da je nema, bio je jako nesretan i ja sam rekao da ću ići po nju. Taj moj odlazak, puzeći tamo i nazad, kroz jednu plitku brazdu, bio je potpun rizik i ravan pravoj ludosti, jer je prostor brisan i Nemci su me videli. Uspeo sam da obradujem ranjenog Ercega, koji je inače i sam bio izuzetno hrabar i 12. aprila prilikom proboja sremskog fronta jurišao je na čelu naše čete. Ranjen je kao pomoćnik komesara bataljona.
Umro je pre nekoliko godina kao pukovnik JNA i sahranjen, ako se ne varam u Beogradu.
Da me bar malo pričuva
I drugi slučaj ima žive svedoke. Moj komesar čete Vojo Rajković (mislim da je penzionisan pre nekoliko godina kao pukovnik JNA), gotovo ceo dan 19. aprila na pleterničkom groblju se borio kao mitraljezac dajući primer drugima.
 |
| Mitraljezac 1. proleterske na položaju (foto: Muzej socijalističke revolucije Vojvodine) |
Bio je sav crn i garav od vatre, zemlje i dima.
Negde posle podne, polako i sa mukom povukao se nazad i kad ga je video komandant bataljona Drago Stupar, viknuo je na njega:
"Šta je, zar se i ti povlačiš i bežiš!"
Vojo ga je samo pogledao i umalo od besa nije svojim TT pištoljem, koji je nosio, pucao u njega. Stegao je zube i oćutao. U stvari, Stupar nije znao da je Vojo bio teško ranjen u obe noge - butne kosti su mu bile čitave, ali je meso okolo bilo razneto.
Stuparu je kasnije bilo žao zbog ove nesmotrenosti, ali je situacija bila kritična i napeta do maksimuma, pa se i njegov netaktičan odnos mogao bar malo opravdati.
Treba razumeti i komandanta kome ne polazi za rukom, uprkos velikim gubicima, da izvrši zadatak.
Voleo sam Voju Rajkovića jer je bio hrabar, dobar drug, vrlo obrazovan, pravi komesar za primer. Imao sam utisak da je hteo, kada je mogao, da me bar malo pričuva da slučajno negde ne poginem, iako to nije vidljivo pokazivao, ali sam ja to nekako osećao.
Sebe, pak, nije ni malo štedeo ni u čemu.
Kažem, bio je vrlo hrabar i odvažan, pa smo se smejali gde baš njega nađe komandant divizije Vaso Jovanović, pri povlačenju 17. januara prilikom nemačke ofanzive kod Šida, slučajno videvši ga, da prigovori zašto ne razrušimo još neke žičane prepreke da bi lakše bežali.
Sigurno, da je Vojo bio poslednji čovek kome bi se takav prigovor mogao uputiti, ali šta se može, divizija se povlači više da bi izbegla opkoljavanje, nego što bi sama morala, a komandant gleda i naravno nije mu pravo.
O izrazitoj hrabrosti i odvažnosti Voje Rajkovića, kao i o njegovim duboko ljudskim i humanim osobinama detaljno je pisao naš bataljonski list u svom majskom broju.
Od Srbije nema ništa, odosmo mi dalje
 |
| Svečani stroj 1. proleterske, decembra 1944. godine |
"Nisi na korzou, već u stroju."
Pričekam jedan trenutak, pa se polako okrenem, a ono general Vaso Jovanović - komandant naše divizije.
Ima i pravo, ovo je rat, a ne korzo.
Što se njega tiče - pravi komandant, autoritativan, markantan, izgleda vrlo umešan u vođenju krupne jedinice kao što je bila Prva proleterska divizija.
Bio je komandant do moje demobilizacije i imao sam više prilika da ga posmatram u složenim situacijama. Delovao je umešno, sigurno i do kraja autoritativno.
Biti pribran, a istovremeno i odlučan u odsudnim trenucima, onda kada je teško, kada se uzdrma samopouzdanje, kada počinje da se pomalja stihija, neophodna je odlika pravog komandanta i rukovodioca uopšte.
Posmatrao sam Vasu Jovanovića u kritičnim situacijama, na primer kod Šida 17. januara, prilikom nemačkog prodora i našeg privremenog povlačenja, ili 6. maja u borbi za Vrbovec, nadomak Zagreba, kada je Prva proleterska divizija vodila svoju poslednju, ali veoma tešku i krvavu borbu.
Njegova mirnoća, odlučnost, umešnost u upotrebi jedinica i poverenja u podređene komandante, davala je poseban pečat njegovoj ličnosti. Tako smo ga doživljavali mi, pripadnici njegove divizije, koje on uopšte nije niti je mogao poznavati. A vojnik kao vojnik, imponuje mu kada je pod rukom dobrog komandanta.
Nisam kompetentan da dajem ocene o komandantima, ali su mi drugi mnogo kasnije rekli da se ubrajao u najsposobnije ratne komandante divizija.
Nisam imao prilike da se sa njim vidim kasnije, pogotovo kada je otišao u penziju.
 |
| Narodni heroj Vlado Šćekić i general pukovnik Vaso Jovanović (foto: znaci.net) |
Vlado je u danima neposredno pred proboj sremskog fronta obilazio borce u rovovima, razgovarao sa njima, hrabrio pojedince i nagoveštavao skori kraj rata, kome i mi moramo dati svoj puni doprinos.
On je dobro znao da se Prva proleterska sa još četiri divizije nalazi na pravcu glavnog udara prilikom proboja sremskog fronta.
Nama je, naravno, godilo što se ovako visoki vojni i politički rukovodioci nalaze u neposrednom kontaktu i razgovoru sa nama, gotovo svakodnevno i to u prvoj borbenoj liniji.
Brigada je posle nekih manjih okršaja u Svetom Ivanu Zelini preko Sesveta ušla u Zagreb 9. maja.
Zaustavili smo se na današnjem Trgu žrtava fašizma, gde je u to vreme bila džamija i onako umorni polegali po travi.
Računali smo: kraj je rata i što bi se reklo "srpska posla", svi smo bili opsednuti idejom da se što pre vratimo u Srbiju.
Gledam komesara divizije Vladu Šćekića koji drži jednu sekciju u rukama, a ja komentarišem: čim komesar drži geografsku kartu u rukama, od Srbije nema ništa, odosmo mi dalje.
I tako je i bilo.
Nakon deset dana provedenih u Zagrebu, odosmo za Sežanu i Trst i Prva proleterska divizija uđe u sastav Četvrte armije.
Mir u svetu i oko nas
Pomenuo bih još neke detalje.
Računam, 40 godina je prošlo. Ovi koji su živi, imali su sreće ne samo da se bore, već i da prožive u slobodi dobar deo svog života. I sebe vidim među njima. Moja ćerka mi češće kaže:
"Tata, ti si srećan čovek, preživeo si rat, završio si fakultet, odmah si se zaposlio, zapravo nisi se ni brinuo za svoje zaposlenje, a šta ja da kažem. Da li je pravo da ja 3-4 godine čekam na zaposlenje i da tek počinjem da radim u svojoj tridesetoj godini?"
Ima i pravo. Teško je ovo osporavati. Mladi se ne mire sa postojećim, pogotovo kada su im šanse za zapošljavanje smanjene. Obrazloženja, ma koliko logična, primaju se sa velikom nevericom. Naravno, ipak je najvažnije da se održi mir u svetu i oko nas, pa će se stvarati uslovi i za otklanjanje i drugih teškoća kojih upravo sada imamo i napretek.
Osećam da sam se malo udaljio, ali sam hteo da potvrdim, da uprkos svim teškoćama, mi jesmo jedna srećna generacija, koja je ratovala ali, koja je i ubirala plodove slobode i to čini i danas.
Nikola Vukojević - Nikica
Međutim, mnogih nema među nama i tu bih hteo da stanem, jer osećam obavezu da još nekog pomenem i da ga otrgnem iz mogućeg zaborava.
Kada sam došao u III kragujevački bataljon Prve proleterske brigade komesar bataljona bio je Nikola Vukojević - Nikica. Poreklom je negde iz Bosanske krajine. Izuzetan momak, dvadesetih godina - nikako više. Svojim odnosom i iskustvom delovao je na mene kao da je stariji bar jednu deceniju.
 |
| Borci 3. bataljona na sremskom frontu: sasvim desno je Nikola Vukojević Nikica, pored njega je Dobrila Jurković, zatim Cebo Alija, Zora Draško i Štrumf Jožef |
Svi smo ga voleli jer je upravo bio onakav kako sam ja u svojoj glavi zamišljao da treba da bude komesar.
Hrabar, pribran, sa smislom za čoveka - borca i njegove probleme, nasmejan, a kada treba, odlučan i ozbiljan. Sve se to smestilo u ličnost jednog dvadesetogodišnjaka. Borba i rat je, ne kažu uzalud, prava životna škola.
U marševskoj koloni išao je na začelju i uvek spreman da pomogne i ohrabri. Osećali smo neku sigurnost, jer smo znali da je negde pozadi Nikica. Njegova sistematičnost u političkoj pripremi celokupnog sastava bataljona za proboj sremskog fronta bila je izvanredna.
Trebalo je imati u vidu da se Prva proleterska preformirala i popunila novim borcima, da je bataljon postao ponovo vrlo brojan, kada je moja, sada Druga četa, imala 136 boraca pred sam proboj.
Stvorena je jedna izvanredna borbena motivacija koja je, usput rečeno, bila veoma neophodna, jer je neprijateljski otpor bio veoma žilav, a sam neprijatelj iskusan i odlično utvrđen.
U toj nedelji nakon proboja sremskog fronta, jedne noći, rekao bih dosta sigurno da je to bilo kod sela Čaglina u Slavoniji, Nikica je bio smrtno ranjen.
Vest o njegovoj pogibiji ubrzo se proširila delujući kao šok.
U tom trenutku osećali smo se kao usamljeni i napušteni, iako smo navikli na svakodnevne gubitke. Ovo smo vrlo teško podneli. Tada sam video koliko jedan čovek svojom ličnošću i svojim odnosom može da se približi drugim ljudima i da se usadi u njihov život.
Osetio sam potrebu da u ovim prisećanjima pomenem Nikolu Vukojevića-Nikicu, da ga izvučem iz neumitnog zaborava. Ne znam ni ima li koga živog od svojih. Neki stariji borci ili njegovi zemljaci o njemu znaju svakako i više i potpunije.
Ratko Čanak
O komesaru Prve proleterske brigade Mirku Jovanoviću, koji je kao general-pukovnik umro 1977. godine, pisali su u više navrata njegovi mnogobrojni drugovi. Izdata je i knjiga. Danas ga i ja pominjem, jer je on nezaobilazna ličnost Prve proleterske. Njega su krasile sve osobine čoveka, druga, borca, starešine, komuniste.
 |
| Štab 1. proleterske u Sremu, decembra 1944: u sredini potpukovnik Mirko Jovanović (iz albuma Branke Jovanović) |
Uveren sam da je Mirko, naravno uz još neke drugove, udario pečat legendi o Prvoj proleterskoj brigadi.
Međutim, pomenuo bih jednog živog učesnika ratovanja na sremskom frontu, nadajući se da se, s obzirom na njegovo uvek nasmejano lice i osvedočenu dobrodušnost, neće zbog toga naljutiti.
To je Ratko Čanak. Mnogi će se po imenu i prezimenu setiti jednog dobrog fudbalskog sudije, saveznog, a potom i internacionalnog ranga u posleratnim godinama. Kada sam ja došao u Treći kragujevački bataljon on je bio stari borac.
Imao sam prilike i mogućnosti da se izbliza uverim u njegovu veliku ličnu hrabrost i odvažnost bez obzira da li je komandovao četom ili kada je kasnije bio ađutant Štaba bataljona. Pogotovo na ovoj drugoj dužnosti dobijao je brojne specijalne i po pravilu najopasnije zadatke. Uvek je bio vedar i oran za šalu, iako je bio suočen sa smrću gotovo svakodnevno.
Nakon proboja sremskog fronta kada smo zašli dublje u Slavoniju bio je u jednom okršaju teško ranjen i to u grudi. Verujem da ima ogroman ožiljak po celoj širini grudi od te rane.
Danas je u penziji i vrlo je aktivan u Sekciji boraca Prve proleterske brigade.
Ja znam da su nabrajanja ljudi nezahvalna, jer tu je uvek, hteo-ne hteo, neki subjektivni pristup i izbor, a i mogućnosti za nabrajanje su ograničene. Naravno, ja nemam nikakvu nameru da pravim neku antologiju ličnosti koje sam poznavao, ali računam 40 godina je prošlo pa se bar poneko može i imenom pomenuti, koji ti je ostao u sećanju i koga poštuješ i uvažavaš.
Imponovala mi je Čankova hrabrost u ratu i skromnost u miru. Takvi ljudi uživaju moje duboko poštovanje i danas, kada se ponovo govori o ličnom primeru, koji nije nikakava ratna relikvija nego, naprotiv, duboka potreba i današnjeg vremena.
Napisao: Dušan Čkrebić, obrada: Yugopapir (Ilustrovana Politika, april 1985.)
Fotografije: "Sremski front 1944 - 1945" autora Ljubivoja Pajovića, Dušana Uzelca i Milovana Dželebdžića, knjiga je dostupna zahvaljujući sajtu znaci.net
Kraj 2. dela - 1. deo je OVDE
 |
| Dušan Čkrebić (desno) u društvu Ratka Čonkića, radiste štaba 3. bataljona, kod Pakraca, aprila 1945. godine |
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
✭✭✭✭
