Boris Novković, njegova životna priča: Bio sam jedan pomalo tajanstven i povučen klinac

Još kao mali upoznao sam dosta popularnih pevača. U svetu poznatih isto je kao i u svakoj drugoj profesiji. Neko ko vam se dopada na ekranu i učini simpatičnim ne mora da znači da je takav i u životu. U neke ljude sam se razočarao, a neki su me prijatno iznenadili. Mnogi su me savetovali, a potpuno su me oduševili Zdravko Čolić i Kemal Monteno

Rođen sam 25. decembra 1967. godine u Sarajevu. Moji roditelji su se u Zagreb preselili kada sam imao nepunih godinu dana. Tu sam odrastao i proživeo kompletno detinjstvo koje je, kao i mnoga detinjstva tada, bilo lepo i bezbrižno. I danas pamtim ulicu u kojoj sam odrastao i svoje prijatelje iz ranog detinjstva. 

Bio sam najživlje dete od svih drugara. 

Nagovarao sam ih uvek na nekakve "strašne" stvari. 

Provodio sam vreme u prirodi i na otvorenom prostoru, nisam voleo da sedim kod kuće. 

Jedno vreme išao sam u vrtić ali sam i tamo bio najnestašniji.

Roditelji su bili prilično strogi i red se morao znati. 

Kao jedinac uvek sam osećao kako mi brat ili sestra nedostaju. 

Taj nedostatak pokušavao sam da nadoknadim vezujući se za prijatelje, više nego što bi to bio slučaj da imam brata ili sestru. 

Od drugova sam "pravio" braću, ali to mi nije uvek išlo od ruke, jer sam često dobijao manje nego što sam davao.

Voleo sam igračke, ali nisam bio od one dece koja su znala sama da se igraju. 

Voleo sam šarene i nove stvari, imao dosta igračaka i bio srećan kada sam dobijao nove. 

Prvog dana u osnovnoj školi bio sam začuđen, iznenađen i blago zbunjen, ali sam se vrlo brzo prilagodio. 

Ostalo mi je u sećanju kako sam, tog prvog dana, kada sam ulazio u školu, pokazao mami prstom na dečaka koji je stajao pored mene i neverovatno podsećao na mačka Silvestera iz crtanog filma! 

Obaveze u školi nisu mi teško pale, tek sam se u kasnijim razredima suočio s pravim učenjem.

Išao sam u nižu muzičku školu, u kojoj sam učio klavir i solfedo... ali to obrazovanje prekinuo sam kada je trebalo da krenem u srednju muzičku. 

Nije mi odgovarao taj tradicionalni način učenja muzike. 

Želeo sam da se više orijentišem na muziku koja me je zanimala, a koju sam slušao sa svojih ploča. Počeo sam privatno da učim gitaru kod jednog zagrebačkog gitariste. On me je uveo u potpuno drugačiji svet muzike, različit od onog klasičnog koji se učio u školi.

Mladi kompozitor

Pamtim pesme koje sam pisao kao klinac i verovao da su drugačije od mnogih koje sam slušao na našoj muzičkoj sceni. Verovao sam u njih i postao najmlađi kompozitor koji je za drugog izvođača napisao pesmu. 

Imao sam samo 14 godina kada su snimljene moje prve pesme. Tada veoma popularna grupa "Srebrna krila" snimila je moju pesmu "Bongo, bongo". 

Moj otac Đorđe je za njih već pisao pesme i jednom prilikom im spontano predložio da snime pesmu njegovog sina, koji ima 14 godina i komponuje. Njima se pesma dopala i tako je počela saradnja.

Bio sam jedan pomalo tajanstven i povučen klinac koji nije rado izlazio iz svoje sobe. Često se dešavalo da me otac pozove da prisustvujem njegovom sastanku s nekim poznatim pevačima za koje je radio. 

Pozvao bi me da nešto odsviram. Ja bih uzeo gitaru, odsvirao tu stvar i vratio se u sobu. 

Tako sam preko tate upoznao čoveka koji je došao kod nas sa željom da snimi album i rekao da ima kućni studio. Pitao sam ga da li bih kod njega mogao da snimim svoje prve demo snimke. Ubrzo smo snimili prve pesme koje su se mnogima dopale.

Pesme sam odneo u tadašnji Jugoton. Pomislio sam kako će mi reći da su dobre ali da još moram da radim i vežbam, međutim, posle nekoliko dana dobio sam poziv iz Jugotona. Pitali su me da li želim da snimim ploču. Vrlo ozbiljan, rekao sam:

- Želim, samo ne znam za koliko godina! 

Nisam mogao da verujem da su ozbiljni i da žele da odmah počnem.

Dobio sam termin u studiju i ploča je bila objavljena za šest meseci. Još sam išao u srednju školu kada je u roku od mesec dana pesma "Tamara" ili "Kuda idu izgubljene devojke" postala jedan od najvećih hitova tadašnje Jugoslavije.

Popularni maloletnik

Tako je počela moja profesionalna karijera, a da nisam imao vremena da razmišljam o nekom drugom životnom putu. Sve se desilo neverovatnom brzinom i za mene prejako. Prvi tiraž te ploče je bio u 150 hiljada primeraka. Za klinca od nepunih osamnaest godina to je bila velika stvar. 

Zaradio sam prvu veću lovu u životu. Tako sam do danas ostao u muzici. 

Popularnost me je zadesila dok sam još bio u gimnaziji. Bila je to klasična gimnazija u kojoj se učio latinski i još nekoliko jezika, što bi bila dobra podloga za, recimo, filozofski fakultet.

Ali, muzika je pobedila. Oduvek sam se trudio da ne pišem pesme koje će biti instant hit. Ne stvaram pesmu koja će biti slušana jedno leto a onda za nekoliko godina zvučati smešno. Po prirodi nikada nisam bio pomodan, oduvek sam voleo da budem svoj i takav sam i u muzici. 

Pokušavam da stvaram pesme koje su nezavisne od bilo kog vremena i prostora i koje i za deset godina mogu zvučati sveže i podjednako interesantno kao i kad su nastale. To je odgovor na pitanje zašto se "Tamara" i danas rado sluša.

Interesantna je priča kako je nastao tekst za čuvenu "Tamaru". Moj prijatelj Bruno Kovačević, koji je danas sportski komentator i urednik sportskog programa, pomogao mi je oko tog teksta. 

U početku nisam voleo da pišem tekstove, više sam voleo da komponujem. Dakle, pokušavajući da smislimo tekst za pomenutu pesmu, setili smo se našeg školskog prijatelja koji je bio smrtno zaljubljen u jednu Tamaru. Zbog nje je čak i razred ponavljao. 

To su bile one prve srednjoškolske fatalne ljubavi. Odlučili smo da mu posvetimo pesmu. Stavili smo se u njegovu situaciju i pitali se šta bi on rekao u trenutku kad je zbog nje tužan, pa otuda stih

"da me barem nešto udari..." 

To je tekst za koji postoji osoba o kojoj se piše i osoba zbog koje je pesma nastala. Kasnije me je čak zvala ta Tamara da mi zahvali što sam joj napisao pesmu.

Prvi koncert

Prvi koncert imao sam tek posle izlaska druge ploče "Jači od sudbine".

To je bio dogovor sa menadžerom jer posle prve ploče nisam imao dovoljno pesama.

Svirao sam u mestu Čavle, iznad Rijeke.

Mesto ima samo tri kuće, ali i veliku dvoranu koja prima dve hiljade ljudi. 

Pitao sam se ko će mi doći na koncert u tako malom mestu.

Uveče sam shvatio da je moj menadžer bio u pravu i da je sve puno.

Oborio sam rekord dvorane u kojoj je pre mene pevao Mišo Kovač.

Bilo je fenomenalno, ljudi su došli na koncert iz Opatije, Rijeke... 

Sećam se da sam se za taj prvi koncert specijalno spremao, pripremio sam čak i govor.


Tekst sam ispisao na velikom papiru koji sam zalepio na pod scene kako bih znao šta treba da kažem! Sve je bilo isplanirano do poslednje sitnice.

Od drugog albuma 1987. dalje su se redale ploče "Dok svira radio", "Obojeni snovi", "Boris 100X", "Struji struja", "U dobru i zlu", "Sve gubi sjaj bez ljubavi", "Branim se", "Direkt", "Ko je kriv". 

Popularnost je sa sobom donela neke devijacije. Kasnije sam shvatio da to sve ide iz glave. Sam uđeš u taj film i misliš da više ne možeš normalno hodati ulicom, da moraš svaki čas popravljati frizuru da ti neko ne bi nešto dobacio... 

Međutim, kada te prođe ta faza shvatiš da je popularnost normalna stvar i polako se navikneš na sve što ona sobom nosi. Danas normalno koračam ulicom ne obazirući se na to da li će me neko prepoznati.

Povučeni pubertetlija

Počeo sam kao tinejdžerska zvezda, i u početku su me isključivo slušali klinci, jer teško da bi osamnaestogodišnjeg rokera slušao neki tridesetogodišnjak. Sve je bilo pomalo histerično, više sam se bavio imidžom nego muzikom. 

Koketirao sam sa publikom na sceni, razmišljao o tome da li ću otkopčati majicu, da li ću je skinuti i baciti u publiku. Danas više brinem o drugim stvarima, bitnije su mi emocije, imam i zreliju publiku koja je sa mnom odrasla a nije me napustila, tu su i neki novi klinci.

Možda su mojom popularnošću više bili zatečeni moji prijatelji nego ja. Nisam bio nepripremljen na popularnost jer sam rođen i odrastao u kući u kojoj je šoubiznis bio normalna stvar. Nisam bio fasciniran tim svetom. 

Još kao mali upoznao sam dosta popularnih pevača. U svetu poznatih isto je kao i u svakoj drugoj profesiji. Neko ko vam se dopada na ekranu i učini simpatičnim ne mora da znači da je takav i u životu. 

U neke ljude sam se razočarao, a neki su me prijatno iznenadili. Mnogi su me savetovali, a potpuno su me oduševili Zdravko Čolić, Kemal Monteno...

U neku ruku sam povučeni pubertetlija, buntovnik bez razloga. Ne mogu da kažem da sam i danas asocijalan tip, ali ne volim preveliku gužvu. Ne osećam se prijatno na nekim izvikanim mestima, ne volim žurke. 

Takav sam oduvek bio, takav sam i danas. 

Sebi sam najbolji kada sam na sceni, tada mogu biti najotvoreniji. Ne mogu da planiram, jer živim na takvom prostoru. Životni standard nam je takav da nijedan muzičar ne može isplanirati svoje koncerte godinu dana unapred.

Bilo mi je veoma teško kada sam posle velike popularnosti na prostorima bivše Jugoslavije shvatio da sam ostao bez sedamdeset odsto publike. 

Pitao sam se kakav je smisao bavljenja pop i rok muzikom kada intervjue redovno daješ novinarima koje lično poznaješ. Kako biti zvezda u takvoj situaciji. 

Zvezde su postali ljudi koji pevaju po kafanama. 

Nestalo je mistifikacije, a čim nema mistifikacije nema ni zvezda. 

Za mene kažu da sam dobar psiholog, ali ne u svom slučaju. Gledano kroz prizmu horoskopa ja sam tipičan Jarac, dosta realan, čovek koji čvrsto stoji na zemlji, ali i prilično tvrdoglav. 

Veliki sam emotivac. Dosta sam blag, ali s druge strane umem da budem i veoma impulsivan i kada treba i kad ne treba.

Zabeležila: Jasmina Antonijević, obrada: Yugopapir (Huper, jul 2003.)

Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)

http://www.facebook.com/yugopapir

https://twitter.com/Yugopapir