Pages

▼

Dančo Čevreski o svom radu na YU filmu '84: Nije istina da se Veljko Bulajić ponaša kao diktator



Veljko Bulajić da ponižava glumce? To sigurno nije istina! Vidite u čemu je problem: kod nas mnogi ljudi žive od filma, ali samo mali broj pošteno radi i zaslužuje ime filmskog radnika. Oko filma se mota sijaset jalovih ljudi i neznalica, koji su lošim radom sami sebe eliminisali iz posla. Takvi su se odali alkoholu i postali dežurna gunđala

Mladi glumac natenane ispija čašu viskija, gladi žute brčiće i kaže: 

- Ne volim alkohol. On me uspavljuje i dekoncentriše. Priličan broj mojih kolega propao je baš zbog šljokanja. Loču, bre, kao smukovi!

Naš sagovornik je, eto, jedan od retkih iz glumačke profesije koji je sebe osudio na život bez alkohola. Za razliku od njega, većina glumaca veruje u nadnaravnu moć dobre kapljice, štaviše, mnogi ističu da ih alkohol stimuliše u poslu.

- Vraga ih stimuliše! Uopšte ne verujem u to. Nego, beče se i krevelje pred kamerama, zaboravljaju tekst... Ipak je ovaj posao iscrpljujući, radi se i po 15 sati dnevno... Mene i dve flaše piva potpuno ošamute!

Dančo Čevreski je tridesetogodišnjak koji iza sebe ima petnaestak filmova, isto toliko TV drama i pet-šest TV serija. Zatekli smo ga u Titogradu, na snimanju TV serije "Pješak u automobilu". On tumači lik alkoholičara koji je, tokom svih šest epizoda - trešten pijan.

Pa, zar neka čašica alkohola ne bi podstakla glumca da nam ubedljivije dočara lik pravog pijanca?!

- Ma, neee! Kakav bih ja bio profesionalac, ako bih stalno morao sebe da dovodim u stanje lika koji tumačim?! Zamislite da igram narkomana ili ubicu. Znači, trebalo bi da se drogiram ili da ubijem nekoliko ljudi - da bih verno odigrao ulogu!


Kritizeri i dežurna gunđala



- Glumci obično govore da se i u privatnom životu menjaju, zavisno od uloge koju pripremaju. Sa vama nije takav slučaj?

- To treba pitati moju ženu. Često probam pred njom, volim da čujem njeno mišljenje, da vidim kako reaguje... Na žalost, mi nemamo takav sistem rada u kojem bi glumac mogao pošteno da pripremi ulogu. Obično ti daju scenario pred sam početak snimanja, pa onda vidi kako ćeš!

Za ovih osam godina, koliko radim na filmu, jedino sam uloge u "Crvenom konju" Stoleta Popova i "Doroteju" Zdravka Velimirovića, i nedavno u Bulajićevom "Velikom transportu", mogao da spremim onako kako sam želeo.

- Vi ste i svoj prvi film snimili sa Veljkom Bulajićem. U poslednje vreme bilo je mnogo povike na ovog reditelja?

- Sa Veljkom sam dosad snimio dva filma. Takođe, radio sam i sa kolegama koje Veljka ne vole. Ne razumem, zašto? Ja sam od njega mnogo naučio, uvek mi je pomogao, odlično smo sarađivali. Stvarno ne mogu da shvatim zašto ga neki ne vole!

- Kažu da on ponižava glumce, da je na snimanju pravi diktator?

- To sigurno nije istina! Vidite u čemu je problem: kod nas mnogi ljudi žive od filma, ali samo mali broj pošteno radi i zaslužuje ime filmskog radnika. Oko filma se mota sijaset jalovih ljudi i neznalica, koji su lošim radom sami sebe eliminisali iz posla.

Takvi su se odali alkoholu i postali dežurna gunđala. Tim parazitima i kritizerima smeta svako ko radi, a ne samo Veljko Bulajić... Što se Veljka tiče, on je veliki radnik i profesionalac. Takav čovek ima pravo da i od drugih traži znoj i zalaganje.

- Izgleda, nijedan naš glumac ne sme otvoreno da govori o svojim staleškim problemima. Kao da se svi plaše osvete filmskih moćnika?

- Ne znam šta hoćete time da kažete?!... Ja se zaista nikoga ne plašim! Ali zašto da napadam nekoga, ako za to nemam razloga?


Kako se određuju honorari



- Igrali ste u "Velikom transportu". Taj film koštao je preko 18 starih milijardi. Šta mislite, ima li smisla ulagati tolike pare u filmove koji, po pravilu, na umetničkom planu daju malo ili ništa? Recimo, film "13. jul" progutao je blizu 9 milijardi, a ispao je slab i nezanimljiv?

- Ne znam šta da kažem... Nisam gledao "13. jul". Ne mogu da verujem da je tako loš, kao što kažete. Trebalo je da igram u njemu, ali sam morao da odbijem ulogu, jer sam u isto vreme radio TV seriju "Kože".

Delikatno je to pitanje velikih filmskih projekata. Kad film ispadne dobar, tada niko ne pita koliko je koštao. Pitanje cene postavlja se samo ako je film slab. Zato treba dobro razmisliti: kome dati da radi velike teme.

U svakom slučaju, takvi filmovi su nama potrebni. Mi svoju istoriju moramo pisati i na filmu.

- Ulogu u "13. Julu" odbili ste zbog zauzetosti. Inače, odbijate li uloge?

- Odbijam! U današnje vreme to možda zvuči smešno, ali je istina. Bez obzira na materijalnu situaciju, ipak nisam pristajao da igram svašta.

- Tako se gubi novac, a vi ste slobodni umetnik, nemate sigurnih prihoda?

- Nije važno. Igrao sam ja i bez honorara, pa nisam umro od gladi!

- Da, ali zato imate samo pedesetak kilograma?

- Tužno je to pitanje naših honorara. Oni se uglavnom određuju odoka, prema simpatijama. Često sam se osećao posramljen u tim razgovorima... No, uskoro počinjem da radim kao asistent na Fakultetu dramskih umetnosti u Skopju.

- To vam je prvo zaposlenje u životu?

- Prvo! Kao student bio sam stipendist Narodnog pozorišta u Skopju. Međutim, kad sam završio studije, oni su odbili da me prime! Rekli su da sam netalentovan... Danas sam im na tome zahvalan. Ko zna koliko bih sada bio nesrećan da su me primili. Učinili su mi veliku uslugu. Koristim ovu priliku da se upravi Narodnog pozorišta još jedanput zahvalim!

- U zadnje vreme ste puno angažovani, ima vas svuda?

- Ne bih baš rekao! Eto, posle "Velikog transporta" skoro tri meseca nisam ništa radio, uzalud sam gubio vreme. Znate šta to znači, sedeti besposlen tri meseca!


Na vrhu je tesno



- Da, ali u poređenju sa većinom svojih kolega...

- Istina, zvali su me... To je možda zato što dobro i pošteno radim. U našem poslu nema mnogo bolećivosti. Ako jedanput nisi dobar, drugi put sigurno otpadaš! Kao na studijama - moraš položiti svaki ispit da bi išao dalje.

- Kako dolazite do uloge? Nudite se ili vas traže?

- Ne nudim se. Međutim, raspitujem se šta se sve radi po Jugoslaviji. Moram da budem dobro obavešten. To mi je hleb!

- Iskreno, stidite li se što ste glumac?

- Ne! ... To je jedini posao koji volim i koji znam da radim ... Hm!... Ne znam otkud vam takvo pitanje?!

- Kažu da pošten čovek nema šta da traži na filmu, zbog odnosa koji tu vladaju? Na primer, mnoge mlade glumice, ako su časne, nestaju preko noći?

- Ne znam šta vam znači to - pošten. Nije mi jasno kako onaj ko pošteno radi može nestati sa filma? Što se tiče mladih glumica... Milena Dravić je počela kao devojčica, i još je tu! I odlična je glumica. Nisam baš siguran da je tačno to što kažete!

- Da li vam smetaju neka lica koja se decenijama provlače kroz naš film, a nisu bogzna kakve veličine?

- Meni nimalo ne smetaju! Uglavnom se održavaju glumci izuzetnih sposobnosti. Ne znam kome takvi mogu da smetaju. Možda zavidljivcima. Na kraju, ne možemo svi biti u vrhu. Danas su, recimo, Miki Manojlović i Aca Berček u usponu. Ja sam siguran da će uskoro početi glasovi "dosta s Mikijem", "dosta s Berčekom" i sl.

Zlobe i zavisti će uvek biti!


Izbeći polemiku



- Stalno radite u "drugoj sredini". Čas ste u Bosni i Hercegovini, čas u Srbiji, čas u Vojvodini, sad vas evo u Crnoj Gori. Otkud to?

- U Makedoniji se za četiri godine snimi jedan film, najviše dva. Dakle, nema dovoljno posla, ne može se živeti. A i lepo je putovati i raditi s različitim ljudima. Oduvek sam to želeo.

- Makedonska kinematografija je već dugo u krizi. Prave se filmovi za dve-tri hiljade gledalaca?

- Zaista, postoji duboka kriza. Ja mislim da će ova godina biti prelomna i da će stvari krenuti nabolje.

Mislim da je glavna slabost makedonskog filma nedostatak dobrih scenarija. Mi imamo odlične pozorišne pisce, ali oni nisu motivisani da rade za film.

Ja sam, na primer, dugo molio svog druga Gorana Stefanovskog da napiše jedan filmski scenario, no on se skanjuje i prenemaže, nikako da se lati posla.

 - Na kraju, recite mi kakva su vaša dosadašnja iskustva sa novinarima? Imam utisak da ste u ovom razgovoru bili prilično zakopčani?

- Dosad nisam imao većih neprilika sa vašom branšom. Samo jedanput mi se desilo da u novinama izađe moja navodna izjava, inače potpuno izmišljena i besmislena. Morao sam to odmah da demantujem. Od tada tražim da svaki intervju autorizujem.

- Plašite se da se nekome ne zamerite?

- Nije to u pitanju. Nijedne svoje reči se ne stidim, niti se bojim. Jednostavno, ne želim da gubim vreme u nepotrebnim raspravama sa kolegama.

Razgovarao: B. Vuković, obrada: Yugopapir (Zum reporter, april 1984.)


Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)