Majci sam zabranio da gleda utakmice. Pogan su svet navijači. Hoće da opsuju, da uvrede, da ponize. Što to mora moja majka da čuje. Bila je na jednoj utakmici. Uhvatilo me u ofsajdu, nisam se vratio na vreme i jedan čiča što je bio blizu moje majke razdrao se iza svega glasa: "Đe gledaš, oči ti ispale, Savićeviću!" To ju je jako naljutilo, skočio joj pritisak. Otad ne ide na stadion
Za samo šest meseci, tačnije u drugom polugodištu 1986. u Titogradu, pod Goricom, eksplodirala je fudbalska bomba! Za naše loptačke prilike (u svetskom i evropskom ramu vrlo skromne) eksplozija je imala ogromnu snagu. Fudbalska ekipa koja se grčevito, smešno, pa i za poimanja tradicionalnog crnogorskog čojstva - i sramno održala u društvu najboljih ekipa, za kratko vreme je postala elitna perjanica domaće prvoligaške scene: osvojena su 23 boda u polusezoni i izboren je plasman u polufinale nacionalnog kupa!
Da je FK "Budućnost" tim jeseni neka pokaže podatak da je taj klub sakupio više bodova u prvoligaškoj konkurenciji nego tri ostala polufinalista Kupa: "Crvena zvezda", "Hajduk" i "Rijeka".
Fitilj fudbalske bombe potpalio je novi
trener Milan Živadinović, sve do ove sezone javnosti manje znan
stručnjak, a samo eksplozivno punjenje zove se - Dejan Savičević (kroz ceo originalni tekst Savićević je Savičević - op. Y.), tršavi dvadesetogodišnjak, koji je od juna do decembra 1986.
prevalio put od rezerve u svojoj ekipi do reprezentativca i strelca
protiv fudbalskih izabranika Turske na utakmici u Splitu!
Nedavno su u donjemilanovačkom hotelu "Lepenski vir"
Milan Živadinović i Dejan Savićević primili zaslužena priznanja:
prvi kao trener jeseni, a drugi kao igračko otkrovenje sezone.
Novi trener titogradskih "đetića" i mlada perjanica crnogorskog fudbala postali su masmedijske zvezde, intervjui se daju šakom i kapom, a oni međusobno ne štede komplimente - za onog drugog.
Baš kao po onoj narodnoj, smišljenoj na ljutom i vrletnom kršu: ti mene vojvodo, ja tebe serdare!
U "prevodu" to izgleda uglavnom ovako - Milan Živadinović:
"Dejan Savićević je trenutno najbolji fudbaler u Jugoslaviji"!
Dejan Savićević:
"Svi uspesi našeg tima zasnivaju se kao prvo na stručnom radu vrsnog fudbalskog trenera Milana Živadinovića!"
Osetivši mršu, među osekom fudbalskih talenata, svi veći jugoslovenski klubovi bili su spremni ove zime da daju sve što je po zakonu, pa i ispod tezge (odnosno iz "crnog fonda") za angažovanje Dejana Savićevića.
"Crvena zvezda", "Partizan", "Hajduk" slali su emisare i menadžere put Titograda, ali odande je Milan Živadinović pretio svojoj upravi:
- Ako Dejan Savićević ode iz "Budućnosti", ja odmah podnosim ostavku!
Lična karta Dejana Savićevića nije komplikovana: rođen je 15.
septembra 1966. godine.
Visok je 181 cm (verovatno će još rasti), težak je 75 kilograma, izraziti je levak, ali ume da šutira i desnom nogom.
Živi sa roditeljima (otac Vladimir rukovodilac u ŽTO Titograd, majka Vojka blagajnik u istoj firmi) i bratom Goranom koji je tri godine stariji i student je Više pedagoške škole (smer fizičko vaspitanje) u Nikšiću.
Pre tri godine kada je iz OFK "Titograda" prešao u "Budućnost" potpisao je četvorogodišnji ugovor o stipendiranju, a pretprošlog leta stavio je potpis na četvorogodišnji profesionalni ugovor sa istim klubom.
- U junu, te, 1985. godine bio sam kod Dragana Džajića na stadionu "Crvene zvezde", jer sam želeo da profesionalac postanem u tom klubu, za koji navijam od dečačkih dana u inat ocu, pošto je on "partizanovac"...
Doneo sam ugovor o stipendiranju ali je Konstantin Zečević, pregledavši moje papire, rekao da ja bez saglasnosti kluba ne mogu iz Titograda.
Ja sam iz Beograda otišao u Nikšić, u "Sutjesku", a njihovi stručnjaci su mi rekli da ja mogu odmah da potpišem za njih i da će oni, valjda po republičkoj liniji, srediti stvari sa "Budućnošću" - tako sada priča Dejan Savićević.
Nije došlo do tog angažmana, iako su bile u pitanju pare "od kojih se kosa diže na glavi" kako je govorio Dejan, a on sam nije poslušao Dragana Džajića, da ne potpisuje profesionalni ugovor, već da sačeka leto 1987. i onda bez problema pređe u "Zvezdu":
- Bio sam se uplašio da će me, ako ne potpišem profesionalni ugovor "uništiti" namerno, kao igrača, da neću igrati, da neću biti u formi, a onda me ne bi ni "Zvezda" htela. Osim toga posao fudbalera je neizvestan, ne zna se na kojoj utakmici, na kom treningu možeš slomiti nogu ili zaraditi kakvu drugu povredu - i onda je kraj...
Dejan Savićević ne gaji iluzije da će večito ostati u Titogradu i u FK "Budućnosti":
- Svima je jasno da iz malog kluba i malog grada, nema velikog fudbalera. Ja sam siguran, da sam recimo igrač "Partizana", ili "Zvezde", pa i "Hajduka", da bih već odavno bio standardni reprezentativac.
Moj put normalno vodi u jedan klub iz "velike četvorke".
Pitanje je samo da li će to biti ovog leta, ili tek 1989. godine. Ja imam pismeni ugovor sa FK "Budućnost", da ukoliko ne dobijem dvosoban stan, zapravo ako se ne uselim u njega do juna 1987. godine sam automatski slobodan i da ugovor raskidam na štetu kluba.
Iako me direktor kluba, Branko Bulatović, ubeđuje da je to sa stanom već završena stvar, ja ništa i nikome ne verujem osim toj rečenici iz ugovora...
Savićević sada živi u dvosobnom stanu od 65 kvadrata sa roditeljima i deli sobu sa bratom. Zarađuje između 35 i 40 miliona starih dinara mesečno i majci daje za porodični budžet svakog prvog oko 30 miliona:
- Ostalo zadržim kao džeparac i za benzin. Vozim BMW 316...
Iako najviše doprinosi novca porodičnom budžetu gotovo se ništa nije promenilo u patrijarhalnoj hijerarhiji familije:
- Otac komanduje, a mati drži pare. Istina i bez mog znanja nabavljaju se razne stvari za mene i brata, kao što je muzički stub, garderoba i tako to, mada ja ne patim mnogo od novih, skupih i pomodnih stvari...
Otac i brat dolaze na sve utakmice u Titogradu, a majci sam zabranio da gleda utakmice. Pogan su svet navijači. Hoće da opsuju, da uvrede, da ponize...
Što to mora moja majka da čuje.
Bila je na jednoj utakmici. Uhvatilo me u ofsajdu, nisam se vratio na vreme i jedan čiča što je bio blizu moje majke razdrao se iza svega glasa:
"Đe gledaš, oči ti ispale, Savićeviću!"
To ju je jako naljutilo, skočio joj pritisak... Otad ne ide na stadion.
- Da li Dejan Savićević zna odakle novac koji on uzima sa klupske blagajne. "Budućnost" nema dovoljan broj prodatih karata da bi bio klub koji se sam izdržava...
- Kako da ne znam: od naroda, od opštine, grada, od privrede. Najviše daje Aluminijumski kombinat Titograd. Pred utakmicu sa "Veležom", u zadnjem kolu jesenjeg prvenstva trener Živadinović nas je odveo u Kombinat da posetimo radnike. Rekao je:
"Idemo da vidimo one koji nam daju pare".
Sada kada klubu ide dobro i kada je napravio najveći uspeh u jednoj polusezoni u svojoj istoriji Titograđane je zahvatila euforija. Eto, da se raspiše referendum i za samodoprinos ljudi bi platili za klub.
Ali pre samo dve-tri godine, pa i proletos, kada je loše išlo, niko ne bi dao ni filera.
Narod je emotivan. Sada nas sreću po ulici ljudi i govore:
"Proste vi pare junaci! Da zarađujete još toliko neka vi je alal! Osvjetlali ste obraz sviju nas!"
A pre samo pola godine ti isti ljudi su pretili:
"Mrcine jedne, što arčite društvena sredstva, nikogovići i smetljari?!"
Takav je svet...
- Šta se to dogodilo sa FK "Budućnost" da sa dna dođe do vrha, i konačno, šta se to desilo sa njim, Dejanom Savićevićem, da od klupske rezerve postane jedan od najpriznatijih igrača u Jugoslaviji?
- Desila nam se ista stvar: Milan Živadinović! Nisam ni ja, a ni ostali igrači "Budućnosti" naučili ove jeseni da igramo fudbal, a pre ga nismo znali. Mnogo u jednom klubu zavisi od trenera i njegovog rada.
A tu, ne mislim prevashodno na onaj stručni trenerski rad, već na njegovo znanje organizacije kluba, ekipe, ljudi - i upotrebe ljudi.
Vidite, pre Živadinovića je bio isto tako jedan trener: Spasojević. Taj, čim je došao u Budućnost, isforsirao je sukob sa mnom i suspendovao me iz ekipe. Povod je bio beznačajan: navodno nisam poštovao starijeg igrača, a ja sam se bio samo sporečkao sa Vorotovićem, koji je sada u "Crvenoj zvezdi".
I zbog toga "nepoštovanja" igrača ja nisam igrao mnoge utakmice. Ali se zato po novinama pisalo o Spasojeviću kako je on tobože zaveo red i disciplinu među igračima "Budućnosti"?!
Što se mene lično tiče, Živadinović je meni pronašao pravo mesto u ekipi.
Nisam više klasični vezni igrač, čak half sa ofanzivnim zadacima, već sam slobodan špic-igrač. Pre sam po zamisli Spasojevića ja trebao da prenesem loptu od svog do protivničkog šesnaesterca, a sada imam zadatak da trčim mnogo kraće, da driblujem više i šutiram.
Ovaj zadatak mi više leži, korisniji sam tako, i ekipi, i sebi...
- Da je sada u mogućnosti da promeni klub (odluka Ustavnog suda jeste doneta, ali nije u praksi sprovedena u delo) koliko vredi Dejan Savićević na tržištu fudbalskih udova po ličnoj proceni?
- Čuo sam da je ove zime jedan fudbalski anonimus iz "Napretka" iz Kruševca, dakle Druge lige, prešao u prištinski prvoligaš za ukupnu sumu od dve milijarde starih dinara! Navodno pola njemu, a pola klubu iz Kruševca.
Isto tako sam čuo da je cena Harisa Škore da ode sa Grbavice bila sedam milijardi...
Nisam siguran da je to tačno, ali priča se, a gde ima dima - ima i vatre.
Ja lično mislim da nema igrača koji vredi više od milijardu dinara u gotovom, plus stan, za potpis profesionalnog ugovora na četiri godine.
Isto tako smatram, kao laik, naravno, jer ja nisam stručnjak-pravnik za Ustav, pošto sam završio samo srednju ekonomsku školu, da je nepravda što klubovi dobijaju obeštećenje za igrače.
Zamislite da je u "Budućnosti" ostao Spasojević i da je on mene "ugušio" kao igrača. Da je klubu pošlo dobro i bez mene - ko bi se obazirao na Savićevića? Niko!
Spasojević bi bio u pravu, mada je govorio da sam prosečan igrač i to za crnogorsku republičku ligu i da treba da se vratim u OFK "Titograd"!
Ja ne bih sada igrao, verovatno bih postao tehnološki višak i bio ustupljen nekom manjem klubu.
Ali, promenio se samo trener, došao je Živadinović i ja sam postao preko noći dobar igrač, velika nada, slikaju me za novine, dajem intervjue, timu dobro ide, obećavaju mi stan - i kada budem odlazio klub će tražiti ogromnu sumu za obeštećenje, jer je navodno u mene ulagao, investirao...
- Po logici razmišljanja Savićevića odštetu od kluba pre zaslužuje trener (u ovom slučaju Živadinović) jer je on, a ne klub od Savićevića napravio - igračinu!
- Naravno, ni to nije izvodivo. Ja smatram da klubu treba dati određenu sumu za obeštećenje samo ako igrača, koji mu nešto znači, pušta u drugi klub pre isteka ugovora...
A i ti ugovori na četiri godine nisu pravedni.
Gotovo svi igrači prave ugovore sa tim klauzulama i sa nekim uslovima - na dve godine. Po pravilu, igrač je slobodan posle dve godine ako mu klub ne ispuni neko obećanje, da li pare, ili stan, ili nešto treće.
U stvari tu se osigurava klub, a ne igrač.
Jer, klub je meni obećao stan do juna 1987. godine. Ali, da sam ja slomio nogu, ispao iz forme, da ne igram dobro, sigurno je da ne bih dobio stan. I mogao bih da odem, a ko želi igrača koji ne igra?
E, sada pošto ja igram, pošto sam dogurao do reprezentacije, pošto svi govore o meni, ja ću možda stan i dobiti - i morati da ostanem. Ko je tu izgubio, a ko dobio? Nikada igrač ne dobija, uvek klub!
Da je Savićević u pravu pokazale su i odluke Ustavnog suda Jugoslavije.
Ispalo je da su profesionalni fudbaleri robovi, doduše vezani zlatnim debelim lancima za klubove.
Dejan Savićević kao i mnoge njegove kolege iz Prve lige oko vrata nosi ne lančić, već zaista lanac, doduše od žeženog zlata. Zašto? Dokaz položaja ili status mladića koji zarađuje velike pare?
Razgovarao: Zoran Brzić, obrada: Yugopapir (Duga, februar 1987.)
Novi trener titogradskih "đetića" i mlada perjanica crnogorskog fudbala postali su masmedijske zvezde, intervjui se daju šakom i kapom, a oni međusobno ne štede komplimente - za onog drugog.
Baš kao po onoj narodnoj, smišljenoj na ljutom i vrletnom kršu: ti mene vojvodo, ja tebe serdare!
U "prevodu" to izgleda uglavnom ovako - Milan Živadinović:
"Dejan Savićević je trenutno najbolji fudbaler u Jugoslaviji"!
Dejan Savićević:
"Svi uspesi našeg tima zasnivaju se kao prvo na stručnom radu vrsnog fudbalskog trenera Milana Živadinovića!"
Osetivši mršu, među osekom fudbalskih talenata, svi veći jugoslovenski klubovi bili su spremni ove zime da daju sve što je po zakonu, pa i ispod tezge (odnosno iz "crnog fonda") za angažovanje Dejana Savićevića.
"Crvena zvezda", "Partizan", "Hajduk" slali su emisare i menadžere put Titograda, ali odande je Milan Živadinović pretio svojoj upravi:
- Ako Dejan Savićević ode iz "Budućnosti", ja odmah podnosim ostavku!
Pare od kojih se diže kosa na glavi
Visok je 181 cm (verovatno će još rasti), težak je 75 kilograma, izraziti je levak, ali ume da šutira i desnom nogom.
Živi sa roditeljima (otac Vladimir rukovodilac u ŽTO Titograd, majka Vojka blagajnik u istoj firmi) i bratom Goranom koji je tri godine stariji i student je Više pedagoške škole (smer fizičko vaspitanje) u Nikšiću.
Pre tri godine kada je iz OFK "Titograda" prešao u "Budućnost" potpisao je četvorogodišnji ugovor o stipendiranju, a pretprošlog leta stavio je potpis na četvorogodišnji profesionalni ugovor sa istim klubom.
- U junu, te, 1985. godine bio sam kod Dragana Džajića na stadionu "Crvene zvezde", jer sam želeo da profesionalac postanem u tom klubu, za koji navijam od dečačkih dana u inat ocu, pošto je on "partizanovac"...
Doneo sam ugovor o stipendiranju ali je Konstantin Zečević, pregledavši moje papire, rekao da ja bez saglasnosti kluba ne mogu iz Titograda.
Ja sam iz Beograda otišao u Nikšić, u "Sutjesku", a njihovi stručnjaci su mi rekli da ja mogu odmah da potpišem za njih i da će oni, valjda po republičkoj liniji, srediti stvari sa "Budućnošću" - tako sada priča Dejan Savićević.
Nije došlo do tog angažmana, iako su bile u pitanju pare "od kojih se kosa diže na glavi" kako je govorio Dejan, a on sam nije poslušao Dragana Džajića, da ne potpisuje profesionalni ugovor, već da sačeka leto 1987. i onda bez problema pređe u "Zvezdu":
- Bio sam se uplašio da će me, ako ne potpišem profesionalni ugovor "uništiti" namerno, kao igrača, da neću igrati, da neću biti u formi, a onda me ne bi ni "Zvezda" htela. Osim toga posao fudbalera je neizvestan, ne zna se na kojoj utakmici, na kom treningu možeš slomiti nogu ili zaraditi kakvu drugu povredu - i onda je kraj...
Dejan Savićević ne gaji iluzije da će večito ostati u Titogradu i u FK "Budućnosti":
- Svima je jasno da iz malog kluba i malog grada, nema velikog fudbalera. Ja sam siguran, da sam recimo igrač "Partizana", ili "Zvezde", pa i "Hajduka", da bih već odavno bio standardni reprezentativac.
Moj put normalno vodi u jedan klub iz "velike četvorke".
Pitanje je samo da li će to biti ovog leta, ili tek 1989. godine. Ja imam pismeni ugovor sa FK "Budućnost", da ukoliko ne dobijem dvosoban stan, zapravo ako se ne uselim u njega do juna 1987. godine sam automatski slobodan i da ugovor raskidam na štetu kluba.
Iako me direktor kluba, Branko Bulatović, ubeđuje da je to sa stanom već završena stvar, ja ništa i nikome ne verujem osim toj rečenici iz ugovora...
Savićević sada živi u dvosobnom stanu od 65 kvadrata sa roditeljima i deli sobu sa bratom. Zarađuje između 35 i 40 miliona starih dinara mesečno i majci daje za porodični budžet svakog prvog oko 30 miliona:
- Ostalo zadržim kao džeparac i za benzin. Vozim BMW 316...
Iako najviše doprinosi novca porodičnom budžetu gotovo se ništa nije promenilo u patrijarhalnoj hijerarhiji familije:
- Otac komanduje, a mati drži pare. Istina i bez mog znanja nabavljaju se razne stvari za mene i brata, kao što je muzički stub, garderoba i tako to, mada ja ne patim mnogo od novih, skupih i pomodnih stvari...
Otac i brat dolaze na sve utakmice u Titogradu, a majci sam zabranio da gleda utakmice. Pogan su svet navijači. Hoće da opsuju, da uvrede, da ponize...
Što to mora moja majka da čuje.
Bila je na jednoj utakmici. Uhvatilo me u ofsajdu, nisam se vratio na vreme i jedan čiča što je bio blizu moje majke razdrao se iza svega glasa:
"Đe gledaš, oči ti ispale, Savićeviću!"
To ju je jako naljutilo, skočio joj pritisak... Otad ne ide na stadion.
Proste vi pare, junaci
- Da li Dejan Savićević zna odakle novac koji on uzima sa klupske blagajne. "Budućnost" nema dovoljan broj prodatih karata da bi bio klub koji se sam izdržava...
- Kako da ne znam: od naroda, od opštine, grada, od privrede. Najviše daje Aluminijumski kombinat Titograd. Pred utakmicu sa "Veležom", u zadnjem kolu jesenjeg prvenstva trener Živadinović nas je odveo u Kombinat da posetimo radnike. Rekao je:
"Idemo da vidimo one koji nam daju pare".
Sada kada klubu ide dobro i kada je napravio najveći uspeh u jednoj polusezoni u svojoj istoriji Titograđane je zahvatila euforija. Eto, da se raspiše referendum i za samodoprinos ljudi bi platili za klub.
Ali pre samo dve-tri godine, pa i proletos, kada je loše išlo, niko ne bi dao ni filera.
Narod je emotivan. Sada nas sreću po ulici ljudi i govore:
"Proste vi pare junaci! Da zarađujete još toliko neka vi je alal! Osvjetlali ste obraz sviju nas!"
A pre samo pola godine ti isti ljudi su pretili:
"Mrcine jedne, što arčite društvena sredstva, nikogovići i smetljari?!"
Takav je svet...
- Šta se to dogodilo sa FK "Budućnost" da sa dna dođe do vrha, i konačno, šta se to desilo sa njim, Dejanom Savićevićem, da od klupske rezerve postane jedan od najpriznatijih igrača u Jugoslaviji?
- Desila nam se ista stvar: Milan Živadinović! Nisam ni ja, a ni ostali igrači "Budućnosti" naučili ove jeseni da igramo fudbal, a pre ga nismo znali. Mnogo u jednom klubu zavisi od trenera i njegovog rada.
A tu, ne mislim prevashodno na onaj stručni trenerski rad, već na njegovo znanje organizacije kluba, ekipe, ljudi - i upotrebe ljudi.
Vidite, pre Živadinovića je bio isto tako jedan trener: Spasojević. Taj, čim je došao u Budućnost, isforsirao je sukob sa mnom i suspendovao me iz ekipe. Povod je bio beznačajan: navodno nisam poštovao starijeg igrača, a ja sam se bio samo sporečkao sa Vorotovićem, koji je sada u "Crvenoj zvezdi".
I zbog toga "nepoštovanja" igrača ja nisam igrao mnoge utakmice. Ali se zato po novinama pisalo o Spasojeviću kako je on tobože zaveo red i disciplinu među igračima "Budućnosti"?!
Što se mene lično tiče, Živadinović je meni pronašao pravo mesto u ekipi.
Nisam više klasični vezni igrač, čak half sa ofanzivnim zadacima, već sam slobodan špic-igrač. Pre sam po zamisli Spasojevića ja trebao da prenesem loptu od svog do protivničkog šesnaesterca, a sada imam zadatak da trčim mnogo kraće, da driblujem više i šutiram.
Ovaj zadatak mi više leži, korisniji sam tako, i ekipi, i sebi...
- Da je sada u mogućnosti da promeni klub (odluka Ustavnog suda jeste doneta, ali nije u praksi sprovedena u delo) koliko vredi Dejan Savićević na tržištu fudbalskih udova po ličnoj proceni?
- Čuo sam da je ove zime jedan fudbalski anonimus iz "Napretka" iz Kruševca, dakle Druge lige, prešao u prištinski prvoligaš za ukupnu sumu od dve milijarde starih dinara! Navodno pola njemu, a pola klubu iz Kruševca.
Isto tako sam čuo da je cena Harisa Škore da ode sa Grbavice bila sedam milijardi...
Nisam siguran da je to tačno, ali priča se, a gde ima dima - ima i vatre.
Ja lično mislim da nema igrača koji vredi više od milijardu dinara u gotovom, plus stan, za potpis profesionalnog ugovora na četiri godine.
Isto tako smatram, kao laik, naravno, jer ja nisam stručnjak-pravnik za Ustav, pošto sam završio samo srednju ekonomsku školu, da je nepravda što klubovi dobijaju obeštećenje za igrače.
Zamislite da je u "Budućnosti" ostao Spasojević i da je on mene "ugušio" kao igrača. Da je klubu pošlo dobro i bez mene - ko bi se obazirao na Savićevića? Niko!
Spasojević bi bio u pravu, mada je govorio da sam prosečan igrač i to za crnogorsku republičku ligu i da treba da se vratim u OFK "Titograd"!
Ja ne bih sada igrao, verovatno bih postao tehnološki višak i bio ustupljen nekom manjem klubu.
Ali, promenio se samo trener, došao je Živadinović i ja sam postao preko noći dobar igrač, velika nada, slikaju me za novine, dajem intervjue, timu dobro ide, obećavaju mi stan - i kada budem odlazio klub će tražiti ogromnu sumu za obeštećenje, jer je navodno u mene ulagao, investirao...
Zlatan lanac oko vrata
- Po logici razmišljanja Savićevića odštetu od kluba pre zaslužuje trener (u ovom slučaju Živadinović) jer je on, a ne klub od Savićevića napravio - igračinu!
- Naravno, ni to nije izvodivo. Ja smatram da klubu treba dati određenu sumu za obeštećenje samo ako igrača, koji mu nešto znači, pušta u drugi klub pre isteka ugovora...
A i ti ugovori na četiri godine nisu pravedni.
Gotovo svi igrači prave ugovore sa tim klauzulama i sa nekim uslovima - na dve godine. Po pravilu, igrač je slobodan posle dve godine ako mu klub ne ispuni neko obećanje, da li pare, ili stan, ili nešto treće.
U stvari tu se osigurava klub, a ne igrač.
Jer, klub je meni obećao stan do juna 1987. godine. Ali, da sam ja slomio nogu, ispao iz forme, da ne igram dobro, sigurno je da ne bih dobio stan. I mogao bih da odem, a ko želi igrača koji ne igra?
E, sada pošto ja igram, pošto sam dogurao do reprezentacije, pošto svi govore o meni, ja ću možda stan i dobiti - i morati da ostanem. Ko je tu izgubio, a ko dobio? Nikada igrač ne dobija, uvek klub!
Da je Savićević u pravu pokazale su i odluke Ustavnog suda Jugoslavije.
Ispalo je da su profesionalni fudbaleri robovi, doduše vezani zlatnim debelim lancima za klubove.
Dejan Savićević kao i mnoge njegove kolege iz Prve lige oko vrata nosi ne lančić, već zaista lanac, doduše od žeženog zlata. Zašto? Dokaz položaja ili status mladića koji zarađuje velike pare?
Odgovor u drugom delu razgovora - OVDE
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
